Свети Нектарије Егински
ПОУКЕ
ШТАМПАНО ИЗДАЊЕ
Књига: Светитељ нашег века — СВЕТИ НЕКТАРИЈЕ ЕГИНСКИ — ЗЕМАЉСКИ АНЂЕО, НЕБЕСКИ ЧОВЕК, стр. 259-366
Издато: 2000.
Место: Београд
Издаје: Библиотека Образ Светачки
Уредник издања: Јован Србуљ
Технички уредник: Велимир Бирманац
Превод: Антонина Пантелић
Јелена Петровић
Матеј Арсенијевић
Рецензенти: Протојереј ставрофор Љубодраг Петровић
Протојереј ставрофор Вајо Јовић
Владимир Димитријевић
Штампа: Чигоја Штампа
Тираж: 500
ИНТЕРНЕТ ИЗДАЊЕ
Објављено: 15. август 2009.
Издаје: © Svetosavlje.org
Уредник: прот. Љубо Милошевић
Основни формат: Владимир Благојевић
Дигитализација: Станоје Станковић
Коректура: Станоје Станковић
Дизајн странице: Станоје Станковић
http://www.svetosavlje.org/biblioteka/
Казивања о подвизима благочастивих људи који су живели по Богу, њихово прослављање у црквеним химнама и повести о њиховим житијима као о примерима за подражавање представљају најстарију традицију и закон који нам је дао Бог и који су нам пренели наши свети преци. И Стари и Нови завет преиспуњени су животописима светих људи. Читајући житије овог или оног светитеља и упознавајући се са његовим подвизима и чудесима, несвесно нам се намеће питање да ли безбожно човечанство, не разумевајући то, покушава да науком и техником замени ове природне дарове и способности које је човек изгубио услед првородног греха и које само у Христу Исусу може поново да задобије, па чак и да превазиће. Једино нас врлина сједињује са Христом и распламсава у нама огањ божанске љубави, тј. оне божанске насладе за коју је наш светитељ говорио да узноси душу до небеса и до Бога, допуштајући нам да непрестано општимо са Њим. Свети Нектарије је постао пријатељ врлине и узнео се до њених врхова.
Покушаћемо да на следећим страницама скицирамо житије овог, нама савременог чудотворца. Састављено је на основу казивања људи који су га лично познавали, на основу кратког животописа који је написао отац Теодосије и, најзад, на основу меморијалног зборника објављеног 1953.године. Житије светитеља не уклапа се у начин размишљања човека који живи у свету и по законима света. Према речима светог Григорија Паламе, човек који је достигао светост постаје по благодати и кроз сједињење са Богом човек вечни и без прошлости. Како пише свети Атињанин, Дионисије Ареопагит, "богословље назива светима оне људе из наше средине који се одликују својом љубављу према Богу и светости." Свако суштаство, обдарено разумом, које васцело и у границама својих могућности стреми да се сједини са Њим, да непрестано и свим силама усходи ка Његовој божанској светлости, заслужује да буде названо "човеком Божијим."
Ми ћемо стога говорити само о "спољашњој" страни живота једног таквог човека. Корачање унутрашњим путевима тиче се само Бога и њега лично. Понекад пожелимо да проникнемо у срца светих Божијих људи и да се наслађујемо оним тајинственим богослужењима која се тамо извршавају. Морамо се, међутим, запитати ко смо ми да бисмо смели да се приближимо и да уђемо у ова светилишта? Једино светитељима доликује да исписују житија светитеља. Будући да не поседујем ни најмање зрно светости, у помоћ призивам Бога који је људским гласом обдарио Валаамову магарицу и молим га да ми омогући да у славу Божију и на радост свих верујућих говорим о ономе, којега је Он прославио.
На позив мојих пријатеља, доктора П. и његове супруге, у лето 1961. заједно смо отпутовали у Грчку. Невелики али добро опремљени туристички водич омогућио нам је да се оријентишемо на најзнаменитија места ове древне земље коју су назвали "колевком цивилизације."
И овде се пројавио промисао Божији који се о свему стара. Управо нас је он усмерио ка острву Парос, иако смо планирали да посетимо свету Атонску Гору.
Још од античких времена, Парос је познат као једно од Кикладских острва, која су свету дала велики број песника, скулптора и уметника. Његовом чувењу у великој су мери допринеле велике залихе изванредног мермера. У хришћанском периоду, ово острво се прославило бројним подвижницима који су на њему живели. Још и данас тамо се могу срести људи који воде истински духовни живот. Његова саборна црква са стотину двери, посвећена Пресветој Богородици, представља највећи ранохришћански храм после константинопољске Свете Софије. Подигла ју је побожна царица Јелена, мајка цара Константина Великог. Храм је проширен и декорисан у време цара Јустинијана. За светог Нектарија смо први пут чули у манастиру посвећеном Пресветој Богородици, названом "Живоносни источник."
Била је недеља, дан васкрсења. Седели смо и разговарали испод еукалиптусовог дрвета у манастирској паперти. Изненада се, јашући на мазги, појавила једна мештанка. Жена се зауставила испред нас. У рукама је носила малу девојчицу коју је непосредно пре тога ујела змија. Натечено дете је страховито патило. На острву није било лекара а поред свега тога, ова мештанка није имала ни новаца. Само јој је Бог могао помоћи и она је, уздајући се у Његову помоћ, дошла до монаха.
Дете су положили на земљу. Монаси су донели мошти, ставили их у чашу са водом и дали детету да испије. Овакав лек измамио је једном посетиоцу подругљив осмех. Нешто пре тога, отац Нектарије се удаљио и отишао по мошти свог небеског заштитника светогНектарија Егинског. Он ми је предао ове мошти и затражио да њима благословим девојчицу. Послушао сам га и махинално удовољио његовој молби. Дете се умирило. Болови су престали и оно је убрзо заспало. Мајка га је одвела кући и све се срећно завршило.
Отац Нектарије је након тога постао мој пријатељ (пре тога сам га познавао само неколико тренутака). Казивао ми је мноштво зачуђујућих повести о свом небеском заштитнику
"Једном сам" причао је он, "отишао у Атину да посетим се стру. Припремала је чај и изненада на руку просула чајник са кипућом водом. Запомагала је од болова а ја сам узео ове исте мошти које сте Ви држали у рукама и рекао: „Господе Боже наш, молитвама светог Нектарија исцели моју сестру." Затим сам јој тим моштима протрљао руку на којојсе налазио огроман љубичасти плик ризикујући да тиме само повећам бол. Изненада се десило чудо Божије и рука је постала сасвим здрава. Упала се смирила и постепено повукла, као да је са руке скинута рукавица. Иако је била побожна моја сестра није много веровала у бесмртност душе. Ја сам јој тада рекао: „Тебе је исцелио свети Нектарије. Од сада веруј у бесмртност душе, јер је у то веровао и свети Нектарије." На тај начин је сестра овог поштованог монаха истовремено задобила и исцелење и православност сопствене вере.
Све ово што сам видео и чуо побудило је у мени жељу да одем на Егину, да се поклоним моштима и гробници светог Нектарија и да прославим Створитеља. Та жеља се још више распламсала када смо од Једног иконописца у Атини, код којега смо били у гостима чули одушевљено казивање о светом Нектарију. Неспоразум са човеком којијебио наш пратилац у Атини довео је до тога да смо пропустили једину лађу која је из Пиреја отпловила на Егину У томе сам видео Божију казну због мноштва својих грехова који су ме и лишили оваквог ходочашћа.
Час нашег одласка из грчке престонице неумитно се приближавао. Замолили смо нашег водича и сапутника да у наше име отпутује на Егину. Дали смо му списак на којем је било неколико имена, као и новац за пут и молебан.
Повратак у Француску и поновно погружавање у ужурбани, метежни живот донекле су потиснули моја сећања и утиске са путовања у Грчку. Прошао је октобар, а затим и новембар. Сасвим неочекивано, од једне жене дознао сам за необично виђење које јој се понављало неколико пута. Јављао јој се неки човек у поодмаклим годинама, племените и достојанствене појаве, срдачан и лучезаран.
Био је одевен у црну мантију а на глави је имао камилавку. Насмешио би јој се и благословио је, а затим ћутећи ишчезавао. Након што би нестао, за собом би оставио неко неизрециво осећање спокојства и радости. Према учењу светих отаца, снова и виђења се не треба плашити[1]. Ако су она уистину од Бога, она ће се понављати. Међутим, и поред понављања овог виђења, нисам на њега обраћао пажњу. Једном приликом сам, из радозналости, затражио од те жене да свог посетиоца упита за име. Он се јавио још једном и, благословивши је, пружио нешто слично пергаменту. На том пергаменту је непознатим словима било нешто записано. Посаветовао сам је да препише та слова и, на своје огромно изненађење, видео сам да су на беспрекорном грчком језику и са свим потребним акцентима, написане следеће речи: " Добила си благослов. Отац Нектарије." Тада сам се сетио свега о чему сам већ говорио, али и списка који смо послали на Егину, на којем се налазило и име ове жене.
Без оклевања сам о томе обавестио свог пријатеља, оца Нектарија са Пароса, који ми је убрзо радосно одговорио: "То је благослов мог светог покровитеља, који посредством те жене благосиља православне Французе." У писму је била приложена и једна фотографија. Показао сам је оној жени и, желећи да је искушам, рекао да је то фотографија једног познатог грчког епископа." Не", самоуверено је одговорила она, "то је човек који ми се јављао већ неколико пута, то је свети Нектарије."
Тако би изгледао историјат мог сусрета са светитељем, којега сам од тада необично поштовао. Заједно са једним пријатељем, монахом који је носио његово име, у августу 1961.г. пошао сам на ходочасничко путовање на Егину, одакле сам се вратио преиспуњен Божијим благословом.
Грчки устанак 1821.г. није у потпуности ослободио грчки народ од јарма који су му Турци наметнули још од времена пада Константинопоља. Ромејској престоници и већем делу Тракије било је суђено да заувек остану под влашћу Турака. У Периклово доба, Тракија је обухватала огромну територију. У време првог хришћанског цара, Константина Великог, била је знатно сужена, а данас чини територију Бугарске и Румелије. Према мишљењу историчара, Тракија је Грчкој дала њене прве становнике и тако истакнуте личности као што је песник Лин. Грци су га сматрали сином Аполона и Калиопе и приписивали му стварање Тужаљки или Погребних ода. Трачанин је био и Орфеј, песник и музичар, чија се теогонија сматра значајнијом од хомеровске.
У наше време, тој истој Тракији јебило суђено да Цркви подари Нектарија, тог новог божанског песника који је својом песничком речју побудио верска осећања читавог народа, исцрпљеног четворовековном владавином туђинских освајача. Задивљујући је био тај 19. век који је, с једне стране, свету донео мноштво научних отккрића и истовремено припремио тло за појаву атеизма. Са друге стране, међутим, био је то век великих светих људи који своје подвиге нису извршавали нити науком нити машинама. Свети Арсеније Пароски није располагао никаквим превозним средствима, а прешао је с једног острва на друго корачајући по морским таласима. Свети Серафим Саровски открио је светлост Духа Светога и преображени свет једном новинару који му је дошао са мноштвом питања.[2] Свети Јован Руски је, уз помоћ ангела, из Кападокије у Меку пренео тањир са пиринчем за свог господара — муслимана који се упутио на ходочашће. Свети Макарије Коринтски и Свети Никодим Светогорац препородили су традицију исихазма, покренули Руског Ходочасника и штампали Добротољубље, чији утицај у свету свакодневно расте. Безбројна су чуда која је Свети Нектарије извршио током свог овоземаљског живота, али је далеко више оних која је извршио након ослобађања од робовања плоти, простору и времену. Могли бисмо рећи да су Свети Чудотворци руке Божије, јер кроз њих дејствује Сам Господ.
„Ко је тај, што је затворио двери небеске“, питао је Свети Макарије. „Да ли је Илија, или пак Бог који у Илији обитава, зауставио кишу? Мислим да је то био Господ неба, који је живео у духу пророка Илије, чијим је устима глас Божији забранио киши да се не излива на земљу. Он је затим поново проговорио, двери небеске су се отвориле и киша се излила на земљу… Зар је у моћи људске природе да чини сличне ствари? Ако је у време сумрака (старозаветног Закона) сила Божија пребивала у праведницима који су извршавали неизрецива чудеса, онда је то само због тога што је у њима обитавала благодат Божија. У пророцима је стварао тај исти Дух, који је и дејствовао у њиховим душама. Они су пророковали и обраћали се народу када је било неопходно да му се саопште велике ствари. Они нису пророковали у сваком тенутку него само онда, када је то желео Дух Свети Који је обитавао у њима. Ако је Дух био распрострањен још у време сумрака (старозаветног Закона) онда се далеко више пројавио у Новом Завету, у време крста, у време доласка Христовог, када се извршило изливање Духа: Излиј Духа Мога на сваку плот, каже се у Светом Писму.
У светима величамо и прослављамо Самога Бога, Светога по преимућству и Источника сваке светости. Бити свет значи носити Бога у свом срцу. Када се каже да Бог обитава на земљи, онда то значи да Он обитава у светима, као што је и речено у Писму: Обитаваћу са вама и ходићу између вас. Свети апостол Павле пише: Старајте се да имате светост без које нико неће видети Господа (Јевр.12;14). Поштовање светих значи поштовање Бога. Богослужбени текстови јасно указују на то. Тако се, на пример, тропар светом Нектарију завршава следећим речима: "Слава Христу који те прослави! Слава Ономе, који те учинио чудотворцем! Слава Ономе, који кроз тебе свима дарује исцелење!"
"У земаљским царствима", пише митрополит московски Филарет, "народ се са посебним поштовањем односи према приближавању цара којему је доделио поверење, власт и титуле често и због тога што се нада његовом заступништву и заштити сразмерној оној власти којом (цар) располаже. Тако се и у Царству Божијем, а то је Црква Христова, верујући људи какви сте и ви сами побожно обраћају светим Божијим људима, поштујући благодат Божију која у њима обитава и надајући се, сразмерно својој вери, на заступништво њихових молитава пред Богом и на предстојање по датој им благодати."
Утицај породичног окружења обично игра важну улогу у формирању човекове личности. Верска атмосфера православне породице је увек црквена. Иконе символишу присуство небеске Цркве, а кандила запаљена пред њима опомињу на молитву, дарове и жртву. Побожна мајка свакодневно кади иконе и кућу, благосиља улазак и излазак своје деце. Отац породице пак благосиља хлеб који је зарадио трудом сопствених руку. Свакога месеца, долази свештеник да би освештао и благословио овакав дом. Ево шта апостол Павле у својој посланици Ефесцима саветује родитељима: Ви, оцеви, не раздражујте децу своју, него их подижите у васпитању и науци Господњој (Еф.6;4). У једној таквој, једноставној и побожној породици са много деце, која је живела по законима Божијим, родио се 1.октобра 1846.г. у Силиврији Тракијској, недалеко од Константинопоља, Анастасије Кефалас. Велики Павле каже Тимотеју да у њему обитава вера његове мајке Евникије. Тако се и жива вера Марије Кефалас, мајке нашег светитеља, пренела и настанила и у њеном сину. Отхрањен млеком побожности, будући Нектарије је још од најранијих година био онакав, какав ће остати читавог свог живота — уман, кротак, смирен, целомудрен и привржен врлини. Док је био дете имао је обичај да, вративши се из цркве, стане на столицу, и дазатим понавља речи проповеди коју је тога дана слушао у храмукао да се и сам налази на некој узвишеној катедри. До времена његовог поласка у основну школу, родитељи су га већ упознали са свештеном историјом и научили га да напамет изговара Псалме Дечак је посебно волео 51. псалам, који је Давид написао након убиства Витсавејиног мужа: Смилуј ми се, Боже, по великој милости Својој… и тиме као да је већ указивао на покајање и смирење као на наЈважнија усмерења у свом животу.
Ка смирењу нас призива и Сам Господ када каже: Научите се од мене јер сам крошак и смирен срием, и наћи ћете покој душама својим (Мт.11;29). Да би се задобио покој о којем говори Христос — мора се знати или упознати оно, што је искусио и Он Сам. Смирити се значи одсећи сопствену вољу, каже свети Нектарије својим монахињама након што је и сам знао како да то учини. Господ сасвим Јасно каже да Он није дошао на земљу да би испунио Своју вољу него вољу Оца небеског. Свети Нектарије је поседовао истинско смирење које укрепљује и не своди се само на спољашња обележја и на смирене речи, смирење које Дух Свети ствара у дубини, унутар човека, као што о томе говори и свети Григорије Палама у свом слову упућеном монахињи Ксенији. Што се тиче покајања под чијим је дејством свети апостол Павле говорио да је први међу грешницима, знамо да му је оно узвратило милошћу Божијом и трећим небом.
Још један стих тог истог, 51. псалма, Научићу безаконике путевима Твојим, и грешници ће се обратити к Теби (ст.13) посебно је привлачио Анастасија и на неки начин предодредио његов будући призив. Није имао ни пуних седам година када је купио табаке папира и од њих начинио свеску. На мајчино питање шта намерава да учини са том свеском, одговорио је да жели да у ту свеску записује речи Божије. Постоје деца која су мудрија од стараца. Христос је због такве деце захваљивао небеском Оцу који је сакрио Своје тајне од мудрих и умних, али их је открио деци. Анастасије је могао да говори Давидовим речима: За Тобом пристајем од рођења, од утробе матере моје Ти си Бог мој (Пс.22;10). Анастасије није био сличан осталој деци и ретко се дружио са својим вршњацима. Будући веома надарен како за световне тако и за духовне науке, млади Анастасије није имао прилике да се усавршава живећи у свом крају. Сиромаштво његових родитеља (отац је чак и ослепео) и непостојање средње школе приморали су га да напусти родно место. Имао је четрнаест година када је, уз мајчин благослов, на леђима понео торбу са својим стварима и отишао у силивријску луку, да би одатле отпутовао у Константинопољ.
Способност и љубав према учењу могу саме по себи формирати мудре и учене људе. Међутим, када се уз ова два фактора прикључи и фактор светости који је од суштинског значаја, онда се човечанство обогаћује узорним фигурама путеводитеља, духовних воћа и руководитеља. Једно зрнце светости превазилази тоне људске мудрости. Анастасије је већ у раној младости поседовао такву мудрост.
Таштина, разбибрига, саблазни и задовољства којима увек обилује један тако велики град као што је град на обалама Босфора ни у једном једином тренутку нису одвлачиле Анастасија од молитве, цркве, учења и посла. Његов живот био је строг као живот светих Григорија и Василија у време њиховог школовања у Атини. Григорије Назијанзин говорио је у надгробној беседи приликом сахране светог Василија: "За многе је Атина била нездрав град. За мене је, међутим, Атина била ризница јер ми је подарила пријатељство са Василијем који је по строгости свог карактера био свештеник много пре него што је рукоположен…"
Једне године пожелео је да отпутује у своје родно место, у Силиврију, и да тамо прослави празник Рождества Христовог. Укрцао се на једрењак јер су путеви у то време још увек били лоши и ретки. Током пловидбе, започела је тако снажна бура да је једрењак готово потонуо. Многи путници су хулили на Бога. Придржавајући се за спуштена једра, Анастасије је из дубине душе завапио ка Господу: "Боже мој, спаси ме, и ја ћу изучавати богословље, како бих мога да затворим уста оних који хуле на Твоје свето Име." Бура је изненада престала и лаћа је, неоштећена и читава, упловила у луку пре планираног времена.
У време када је као школски учитељ радио на Хиосу, Анастасије (Нектарије) је много писао. Међутим, ниједан од радова из тог раздобља није дошао до нас јер су сви рукописи пропали у земљотресу који је опустошио острво.
Дечак који му је помагао приликом куповине и у кухињи једном приликом је услед расејаности заборавио шерпу на ватри, тако да је њен садржај потпуно изгорео. Анастасије се разгневио и за казну два пута ударио дечака по потиљку. Он се, међутим истог тренутка покајао и замолио Бога да му опрости. Истовремено је преклињао Господа да га лиши чула укуса. Бог је услишио његову молбу и прихватио његово покајање. Од тога дана, свети Нектарије није осећао укус хране коју је узимао.
Ватрени заговорник монашког живота, Анастасије је често посећивао манастир "Неа Мони" на Хиосу. Манастир потиче из 9. века и знаменит је по својим мозаицима. Анастасије је са игуманом овог манастира често разговарао на тему монашког и подвижничког живота. Управо овај игуман га је и замонашио на дан 7. новембра 1875, када је Анастасије добио монашко име Лазар. Једна од светитељевих поема, написана у похвалу монашког живота и посвећена једном монаху, може нам дати представу о томе шта је за њега значило монаштво:
Заволи молитву, пост и бдење,
буди усрдан у труду и пребивај у безмолвију,
усавршавај се у смирењу, трпљењу,
постојаности, разборитости и пажњи.
Поштуј самоодрицање, племенитост,
доброчинство, дух правде,
целомудрије и чистоту срца.
Буди скроман, целомудрен, послушан,
милостив, повучен и незлобив.
Не опраштај себи, не заборављај на делање.
Заволи труд, протерај страх, одбаци гнев,
задобиј спокојство духа.
Сакривај се од страсних жеља.
Не брини ни о чему излишном,
јер треба да се бринеш само о једном,
о духовном узрастању.
Подвизавај се и стреми савршенству
да би донео плод достојан покајања.
Имај у свом срцу сећање
на Име Небеског Женика
и немој престајати да му служиш.
Заволи живот у дворовима Господњим,
и свим срцем прослави
Створитеља и Бога твога.
Након што је пострижен за монаха, светитељ је још три године провео у манастиру, у којем је обављао дужност секретара и живео у савршеној аскези (подвижништву). Остала браћа су га волела због његових врлина. Митрополит хиоски обратио је пажњу на њега и 15. јануара 1877.г., на годишњицу његовог крштења, рукоположио га је у чин ђакона. Тада је добио чудесно име Нектарије које означава "напитак бесмртника." Ново име представљало је својеврсно пророчанство, јер је у његовој души текао нектар живота. Из њега је истицао миомирисни поток који је васцелу Цркву Христову испунио радошћу. У Нектаријевој личности усходила је нова звезда.
У складу са православним обичајем, прелазак из мирјанског живота у монашки прати промена имена, будући да се монашки постриг сматра својеврсним новим крштењем, док ново име носи карактер новог предодређења. "Морамо сматрати за своју дужност", писаће касније овај светитељ једној монахињи, "да постанемо пример врлине и савршенства, подражаваоци житија и поступака оних светитеља чија имена носимо…" "Врлински пример овог или оног светитеља много помаже човеку који стреми савршенству. Он га учи смирењу, чак и ако је царске крви, учи га да савлада сваку препреку па чак и ону која би му се могла учинити несавладивом. Такав пример га учи да воли оне који га мрзе и да поштује оне који га вређају. Он га учи да живи због своје браће и да умире због закона Божијег и заповести Господњих. Он га учи да са радошћу прихвати да буде најмањи од најмањих и да нађе утеху у томе да се никада не истиче. Чему га он још неће научити? Ако бих све то набрајао, не бих имао нити довољно времена, нити довољно папира…"
У обезбоженом свету често влада мишљење да је монаштво безначајно за заједницу. Са те тачке гледишта, и само хришћанство се посматра као чисто друштвена појава која се своди на спољашња дела. Тиме се игнорише чињеница да монах, којем је успело да угоди Богу и да се сједини са Њим, може учинити за свет много више него неко други, јер Бог удовољава његовим молбама. Свети Нектарије је јасно говорио о томе свом пријатељу, егзарху храма Гроба Господњег у Атини, са којим је радо беседио о стварима Божијим: "Када човек схвати своје предодређење, тј. када схвати да је он син Бога Небеског тј. Највишег добра, тада на овоземаљска добра почиње да гледа са извесном отуђеношћу и равнодушношћу. Врлински човек је у овом свету изложен искушењима и пробама, али се у дубини срца радује јер му је савест мирна. Свет ненавиди и презире врлинске људе иако им истовремено и завиди јер се, као што су говорили наши преци, и сам непријатељ диви врлини."
Безбројна су чуда која је свети Нектарије сатворио током свог овоземаљског живота, али је још више оних која су учињена након времена његовог престављења. Уколико бисмо одлучили да их набројимо, не бисмо имали "нити довољно времена, нити довољно папира." Споменућемо стога само нека од њих:
У јануару 1925.г. једна побожна девојка је, сасвим неочекивано, била обузета нечистим духом. При самом спомињању светитељевог имена демон је беснео, жалостио и нападао ово сирото Божије створење. Не могавши да поднесу страдање своје кћери, родитељи су одлучили да је на дан Педесетнице одведу на гроб светог Нектарија, надајући се да ће тамо бити исцељена.
Како су се приближавали манастиру, демонска јарост је све више и више расла. Монахиње у манастиру биле су приморане да девојку привежу за стабло бора који је растао поред гроба. Захваљујући светитељевом заступништву и посредовању код Господа, демон је напустио ову страдалницу. Она се затим замонашила и добила име Митродора.
У манастир је 1931.г. пристигао млади брачни пар желећи да крсти дете које су посветили светом Нектарију. Родитељи су већ имали двоје деце која су рођена парализована. Прво дете је још увек било живо, док је друго умрло. Треће дете, које су довели у манастир да би га крстили, такође је рођено парализовано. Обесхрабрени и готово очајни, родитељи су дошли по јелеј из кандила на светитељевом гробу. Овим јелејем помазали су млађе дете, обећавши при том светом Нектарију да ће га крстити у егинском манастиру и да ће му дати светитељево име. Каквим се речима може исказати чудотворна сила Божија? Непосредно након трећег погружавања, дете је било сасвим здраво, па се чак и данас као старија особа одликује крепкошћу и савршеним здрављем.
Године 1933. светитељ је исцелио још једно дете које је од рођења било месечар и имало по десетак напада дневно. Његови очајни родитељи дошли су на Егину и затражили јелеј из светитељевог кандила. Дете је помазано овим јелејем, а онда су му показали икону коју су купили у манастиру. Када ју је угледало, дете ју је са радошћу пригрлило и узвикнуло: " Оче!" Од тада је сасвим здраво, на велику радост својих родитеља и у славу Бога "чудеснога у светима Својим."
Једна образована девојка из Солуна редовно је читала Свето Писмо и молила се. Догодило се, међутим, да ју је једног прекрасног дана 1934.г. изненада обузела меланхолија и није била у стању да каже ништа друго осим речи: "Несрећа, несрећа!"
Њена мајка била је сасвим збуњена овом неочекиваном променом и стањем своје кћери. Благосиљала ју је светим иконама, али је девојка одбијала да се поклони пред њима и стално је узвикивала: "То је ватра, то је ватра!" И против девојчине воље одвели су је у цркву, али она ни тамо није успела да се смири. Напротив, и тамо је наставила да шапуће: "Ватра! Ватра! То је огањ! Бежимо одавде!"
У тренутку изношења светог путира обузела ју је дрхтавица и страх. Када су је привели да се причести, није била у стању да отвори уста и непрестано је окретала главу. Када су најзад уз велике напоре успели да је причесте, испљунула је свете дарове.
Очајни родитељи су закључили да њихова кћер пати од неког нервног обољења и одлучили да је одведу на психијатријску клинику. Међутим, њено здравствено стање се није побољшало него се, напротив, болест све више погоршавала. Одвели су је у Атину надајући се да ће тамо наћи образованије лекаре. На путу у престоницу, родитељи су се сусрели са људима који су осетили да девојка пати од душевне болести и да јој је много потребнија Божија него медицинска помоћ. Због тога су саветовали девојчиној мајци:
"Ваша кћер не страда од нерава како се то вама чини, него од злог духа. Потребне су јој молитве и освећени јелеј. На Егини постоји женски манастир, у којем се налазе мошти светог Нектарија Пентапољског, оснивача ове свете обитељи. Он стално твори чудеса. Отиђите тамо. Светитељ ће се сажалити на вас и исцелиће вашу кћер."
Родитељи су им поверовали и 29. априла те исте године одвели су своју кћер на Егину. Показало се да њен случај нимало није једноставан. Најпре су је помазали јелејем из кандила, а затим је свештеник уз велики напор успео да јој очита молитву. Болесница је беснела током читаве ноћи. Ујутро су је повели у цркву, али је при том морало да је обуздава шест монахиња. Када су ступили у храм, она је поново почела да виче: "Несрећа! Несрећа! Ватра!" У тренутку причешћивања, опет је било потребно улагање великих напора. Током читавих месец дана свештеник јој је свакодневно читао молитву. Међутим, путеви Господњи уистину су недокучиви. На дан Пресвете Тројице (тј. св. Педесетнице) који је уједно и храмовна слава, девојка је ујутро устала сама и, савршено мирна и прибрана, отишла у цркву и причестила се светим Христовим тајнама. Била је потпуно здрава.
У сну јој је јавио светитељ који је служио Литургију. Он ју је позвао к себи, благословио је и рекао: "Оздравила си."
У манастиру је боравила до 1.јула. Одатле је отишла исцељена од своје болести, благодарећи Богу и прослављајући светитеља.
Једном приликом су се ловци на сунђере са Егине помолили свом светом покровитељу пред одлазак на море и обећали да ће му, у замену за његов благослов, принети први уловљени сунђер. Сви сунђери које су уловили тога дана били су обележени знаком крста. У витрини која се налази у светитељевој келији видео сам ове сунђере које су ловци поклонили манастиру.
Отац Нектарије са Пароса исприповедао ми је повест једног возача аутобуса који је током хаварије изгубио вид. Пролазећи поред манастира Пресвете Тројице, одважни возач се прекрстио и помолио:
"Свети Нектарије, врати ми светлост и даћу ти све што имам код себе!"
Несрећник је истог часа поново прогледао. "Како га свети не би исцелио", говориле су монахиње, "када је свакодневно помагао манастиру да превезе пошиљке!"
"О том чуду говорио сам власнику једне кафане на Егини", наставио је отац Нектарије. Одговорио ми је следећим речима:
"Драги мој брате, ми смо престали да се изненађујемо, јер се код нас чуда свакодневно дешавају!"
Да, свети Нектарије свакодневно твори чудеса, и то не само на Егини или у Грчкој него у читавом свету, у Француској или у Америци.
Године 1949. на Атинској онколошкој клиници "Свети Сава" оперисана сам од рака и том приликом ми је уклоњена материца", пише М.К. По завршетку лечења, доктор ми је радосно саопштио да мој живот више није у опасности. "Ничега се немој плашити. Међутим, ако некада приметиш крварење, знај да је крај близу, јер оно означава рецидив (повратак) болести."
Протекло је осам година. У мају 1957.г. поново сам осетила болове у пределу стомака, а једне вечери је започело и крварење. Значи, приближава се крај. Читаве ноћи нисам успела да заспим и плакала сам од очајања.
Ујутро ми је у посету дошла моја сестра са мужем. Управо се вратила са Егине, где је боравила за Васкрс. Видевши да сам неутешна, упитала ме је шта се догодило. Објаснила сам им разлоге свог очајања, али моја сестра није показивала никакво чуђење или збуњеност. Напротив, она ми је са великом вером и одважношћу рекла да своје поуздање црпе из поверења у светог Нектарија.
"Ничега се немој плашити, сестро, ти верујеш у Бога и позната су ти многа чуда која је свети Нектарије извршио у нашој породици."
При том је из ташне извадила бочицу са јелејем из светитељевог кандила коју је донела са Егине. Предајући ми ову бочицу, рекла је:
"Узми овај јелеј, помоли се светитељу и он ће те исцелити. И ја ћу се молити за тебе. Помажи стомак овим јелејем и буди уверена да ћеш се опоравити."
Послушала сам сестрине савете и замолила светитеља за помоћ. Догодило се чудо, јер су болови утухнули а крварење се зауставило. Од тог доба па све до данас (1962.г.) ја сам савршено здрава.
Нека је благословено име светог Нектарија! Нека ове непобитне чињенице помогну људима да се врате Богу и нека у њима утврде веру у Његову свемоћ, у Његову љубав и промисао, у заступништво Његових светитеља, кроз које нам шаље исцелење душе и тела…".
Једна житељка Лезбоса, К.С., каже да се у априлу 1963.г. свакодневно погоршавало обољење њеног десног ока. Након краћег периода, њено десно око је у потпуности изгубило вид. "Замислите колико је било моје очајање", каже она. "Плакала сам као дете знајући да више нећу моћи да се старам о својој парализованој кћери. Отпутовала сам у Атину, где су ме пријатељи одвели на Очну клинику "Фредерика" на испитивања. Рентгенски снимак је показао да је дошло до изливања крви и да је око неизлечиво. Одвели су ме и на другу клинику чијег се имена више не сећам. Овога пута ме прегледало шест лекара и професора, али су ми и они рекли да ништа не могу да учине. На Лезбос сам се вратила разочарана и лишена сваке наде. Страховала сам да бих могла изгубити и лево око. У октобру сам одлучила да отпутујем у Митилену (престоница Лезбоса) у нади да ћу можда наћи друге лекаре.
У недељу сам отишла у цркву. Након Литургије, запазила сам часопис "Света Марина" (у њему се често говори о чудима светог Нектарија) који смо моја парализована кћер и ја редовно читале. Тога дана била сам нарочито усредсређена на садржај часописа. Да ли због моје намере да сутрадан пођем у Митилену или због моје дубоке вере у светог Нектарија, пала сам на колена пред светим иконама и са сузама почела да му се молим:
"Свети Нектарије, ја те поштујем и верујем да ме, ако хоћеш можеш исцелити, иако сам само једна несрећна грешница. Ја ћу ти се одужити…"
Умирила сам се и заспала са убеђењем да је светитељ чуо моју Молитву. Пробудила сам се веома рано и отворивши очи приметила да — какво чудо! — видим на оба ока. Устала сам и, усрдно благодарећи, три пута сам се прекрстила и помазала своје око уљем из кандила. Из ока је потекла нека хладна течност, слична води. Истицала је веома дуго и имала сам утисак да се моје око отапа. Од тог доба у стању сам чак и да шијем… Благодарим светом Нектарију и прослављам Господа, који ме је његовим молитвама исцелио."
Епископ гортински и аркадијски са острва Крита приповеда о чуду које је свети Нектарије учинио у његовој епархији у мају 1965.г.:
" Најдубље усхићење захватило је целу Масару после неоспорног и аутентичног чуда које је сатворио свети Нектарије", пише овај епископ. Дешава се да многи људи, када за то чују, са неверицом подигну обрве, изражавајући тиме своју сумњу и маловерје. Неки ће се можда и насмешити и скептично говорити о чудима. Има и оних који ће тврдити да су то "поповске измишљотине, којима се обмањује народ."
Лекари често говоре о случајевима када се, дејствовањем неке силе, здравствено стање болесника нагло побољшало. Постоји, међутим, мноштво органских обољења која се не могу излечити. Наука овде признаје своју немоћ и ћути. Истина, црв сумње нагриза људску мисао јер јој недостаје жива, истинска вера. Тада се и дешава чудо које превазилази границе емпиријских података и које нас приморава да признамо постојање невидљивог духовног света који на тај начин постаје опипљив и реалан.
Једна добра мајка, Марија Р., и њен умни и одважни муж К. зарађивали су хлеб за своју децу напорним радом.
Марија је већ читавих годину дана патила од страшних главобоља. Болови су је мучили у тој мери да су се њени јауци могли чути и у суседним кућама. Болест је потом захватила и плућа. Наука је потврдила те чињенице. Лекар ју је упутио у Хераклеон (критска престоница) одакле су је, са своје стране, упутили у Атинску онколошку клинику "Свети Сава". Према испитивањима и анализама, није више било никакве наде за оздрављење, јер је болест била запуштена. Према саветима лекара, муж је одвео жену кући и припремао се за најгоре. Марија се трпела неподношљиве болове.
Увече 18. маја неко је закуцао на двери Митрополије. Отворио сам да бих видео ко је дошао. Испред мене су стајали Марија и њен муж. дубоко потресена, саопштила ми је да је оздравила. Код мене је дошла као да никада није боловала. Прекрстила се и почела да ми прича историју свога исцелења:
"Костас је тога дана отишао у куповину. Рекла сам му да се не задржава, јер сам на основу страшних болова закључила да је крај близу. Неуморно сам се молила светом Нектарију да ме исцели или да ми прекрати живот, јер сам од болова почињала да губим разум.
У једном тренутку, запазила сам да се вратима приближава нека сенка. Помислила сам да је то мој муж. Сенка ми се приближавала, али ја нисам могла да разаберем ко је то, јер је и мој вид био помућен. Тада сам зачула глас који ми је рекао: "Устани, пођи у цркву и зазвони у звоно. Свима који те буду питали одговори: исцелио ме свети Нектарије."
Болови су се одједном умирили и осетила сам нагли прилив снаге. Без икаквог напора устала сам из постеље и почела да корачам. Као што видиш, сада сасвим добро ходам."
Заједно смо пошли у храм Пресвете Богородице Калибијанске у којем се налази икона овог светитеља. Ту смо одслужили благодарно молепствије, прослављајући Бога и Његовог светитеља."
У светитељево време, на Егини је живео и један жандар-атеиста. Свети Нектарије га је саветовао и наговарао да поверује у Бога, да се покаје и исповеди, да дође у храм и да се причести. Жандар је, међутим, остајао при своме.
Надлежно министарство прекомандовало је овог човека у Македонију на дванаест година. Када се вратио на Егину, у порти је сусрео светитеља који је и овога пута поновио своје узалудне наговоре.
Седећи са неким људима у кафани, жандар им је рекао: "Зачудио сам се да је игуман Светотројицког манастира још жив!"
"Који игуман", упитали су га.
" Игуман Светотројицког манастира…"
"Он је умро пре три године!"
"Шта ви то мени причате", одговорио је потресени жандар, "управо сам га видео у порти и разговарао са њим…"
Сви су били обузети свештеним страхом. Сувишно је и да кажемо да је неверујући жандар истог тренутка пожурио у манастир…"
Супруга једног свештеника у Паризу боловала је неколико година од неизлечивих главобоља. Олакшање је осетила након једног јединог помазања Јелејем из светитељевог кандила, да би касније болест ослабила и сасвим ишчезла.
Супруга једног нашег ђакона излечила се од фиброма (оток мишићних влакана) и на тај начин избегла хируршки захват. За исцелење је било потребно свега неколико помазања.
Једнога човека, који је био удостојен светитељевој јављања, свети Нектарије је исцелио два пута, на велико изненађење лекара који се припремао да оперише болесника.
Једна од наших монахиња, која је обитавала у непрестаном општењу са Небеским Жеником и у непрестаној молитви, замолила је једном приликом светог Нектарија да јој помогне да изађе из сложене ситуације. У свануће је уснула како јој свети Нектарије даје комадић хлеба и каже:
"Узми, то је радост!"
Сутрадан су сви проблеми били разрешени много једноставније него што је могла и да претпостави.
Другом приликом, она се читаве ноћи молила за цео свет и за мноштво напаћених душа, преклињући светог Нектарија да својим благословом наткрили све несрећнике
Поново јој се јавио у сну, одевен у епископске одежде, и благим гласом рекао:
"Жарко желим да помогнем људима јер видим Христа. Он је још увек распет…"
Након дуге паузе, светитељ је додао:
"Присутан сам у свету својим моштима. Нека свештеник који ме познаје, благослови све који долазе тражећи олакшање, очишћење или опроштај… Моје мошти су мој епитрахиљ."
1) Сагласно чистом и ортодоксном учењу Црква има двојно значење. Једно изражава њен догматски и религиозни карактер, другим речима, изражава њен мистички и духовни карактер, а друго, њен спољашњи карактер у правом смислу те речи. Према православном духу и исповедању, Црква се одређује као религиозна установа (институција) и као религиозна заједница.
Одређење Цркве као религиозне установе (институције) може се формулисати на следећи начин: Црква је религиозна установа Новог завета. Наш Спаситељ Исус Христос саздао ју је икономијом Свог Оваплоћења. Она се заснива на вери у Њега, на Његовом истинском исповедању. Она је установљена на дан Педесетнице, у тренутку силаска Духа Светога и посвећења (телетархије) светих ученика и апостола Христа Спаситеља. Он их је учинио инструментима божанске благодати да би овековечио искупитељско деловање Спаситеља. У то установљење била је уложена сва пуноћа откривених истина. У њему кроз тајинства дејствује Божија благодат. У њему се, кроз веру у Христа Спаситеља препорађају они који му притичу. У њему се чува апостолско учење и предање, како писмено тако и усмено.
Одређење Цркве као религиозне заједнице своди се на следеће: Црква је заједница људи обједињених у јединству духа и у свези мира (Еф.4;3).
Њено апостолско служење може се формулисати на следећи начин: Црква је инструмент Божије благодати којом се остварује општење Бога са људима кроз веру у Спаситеља Христа Исуса.
Вазневши се на небо, Господ наш је на Своје ученике и апостоле послао Свога Духа Светога у виду пламених језика. На тим Својим апостолима Он је саздао Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву — заједницу Бога и људи. Он јој је дао благодат искупљења да би спасла род људски, да би га вратила из заблуде и препородила га кроз тајинства. Да би га учинио достојним будућег живота, Он га храни Хлебом небеским.
У Светом писму, реч Црква се употребљава у два смисла Најчешће је то смисао људске заједнице обједињене религиозном свем или је то пак смисао Храма Божијег у којем се верујући сабирајуради заједничког извршења култа. Кирил Јерусалимски каже да Црква има управо такво име јер призива и сабира све људе.
Реч "Црква" (грч. гккХпта) означава призив и потиче из ста'рогрчкогјезика. Она означава сабрање људи призваних са одређеним циљем, а такође и место на којем се они сабирају. Она је истоВремено и оно што садржи и садржај.
У широком и хришћанском смислу, Црква је заједница свих слободних и разумних бића, свих који верују у Спаситеља, па самим чјдам и ангела. Апостол Павле назива ту заједницу Телом Христовим, пуноћом Онога који све испуњава у свему (Еф.1;10, 22–23). На тај начин, он обједињује све који су веровали у Христа и пре Његовог доласка у свет и који су формирали Цркву Старог завета. Та Црква је у време патријараха била руковођена обећањима и вером датом кроз откровење, тј. УСМЕНО. Након тога, у време Мојсеја и пророка, она је. била руковођена Законом и Пророцима, тј. ПИСМЕНО.
У уобичајеном и уском смислу речи, Црква Христова је Црква Новог завета, Црква Благодати Христове. Она у себе укључује све, који у Њега верују ПРАВОСЛАВНО. Њу називају и домом Божијим јер Бог превасходно обитава у њој и јер Му се у њој клањају., Темељи Цркве су пророци и апостоли, а њен угаони камен Сам Спаситељ. Њени стубови су Свети оци који су очували јединство вере, а њено камење — верујући. Ви нисте више странци ни дошљаци, него сте суграђани светих… назидани на темељу апостола и пророка, где је угаони камен Сам Исус Христос (Еф.2;19–20).
Најзад, Црква се у надахнутом и божанственом Писму назива НЕВЕСТОМ Христовом: Ја вас обручих мужу јединоме, да девојку чисту приведем Христу (2.Кор.11;2). Црква се назива и Домом Бога живога, стубом и тврђавом Истине, као и телом Христовим: Ви сте тело Христово и удови понаособ (1.Кор.12;27).
Методије, епископ ликијски који је живео крајем З. века, у „Симпосиону десет дјева" назива Цркву обитавалиштем божанствених сила и вечно младом Невестом Логоса. Она је Божија творевина која превазилази све људско. Он је на крају представља као "сабрање и мноштво свих оних који верују", где стари поучавају младе, а савршени слабе.
Познати отац Римске цркве и ученик св. Иринеја, Иполит, у свом спису "Христос и антихрист" са почетка 3. века много говори о Цркви и назива је лађом у будућем мору. На њој се налазе капетан, морнари, једра, сидра и целокупна опрема која символизује Христа, ангеле и верујуће.
Верујући у Дух свете Цркве који је надахнуо ове Оце, ми неминовно верујемо и у Свету Цркву, која се појављује као објекат свих тих наименовања, датих од Духа Светога.
2) Наш Господ Исус Христос је, будући Цар, саздао Царство небеско на земљи убрзо након свог Вазнесења, када је сео са десне стране Оца и када је од Превечног Оца добио сву пуноћу власти на небу и на земљи.
Његово Царство на земљи јесте Његова Црква. Будући да је Он Цар, Исус се стара о њој, поставља правила, уобличује виђења и пророштва и укида жртву и приношење (Дан.9;24 и даље). Он њиме вечно управља, руководи и влада уз помоћ Својих свештенослужитеља. Он непрестано и преизобилно даје дарове Духа Свога Светога, како би укрепио, увећао и проширио Своје Царство. Цар-Спаситељ освећује, теши, чува, узвисује и прославља народ Свој (в. Јн.15;26 и Дела ап.2;33–36).
Будући да је Цар, Господ у Свом Царству установљује поредак дајући Цркви служитеље. Будући да је Цар, Исус је Свом народу подарио Закон. Будући да је Цар, Он призива народ да верује у Њега. Будући да је Цар, од Својих следбеника захтева да чак и свој живот жртвују ради Њега и Његовог Царства. Будући да је Цар, Он је објавио рат злу и посредством милосрђа подарио мир. Будући да је Цар, Исус царује у срцима верујућих, који су посредством Свете Цркве сједињени са Њим.
Онај, ко није повезан са Црквом, налази се изван Царства Христовог и лишен је велике части да буде син Царства Христовог.
Света Црква Христова појављује се као божанствена црквена установа коју је наш Спаситељ Исус Христос основао ради спасења људског рода. Спаситељ је подарио Цркву као инструмент Своје божанствене љубави и благонаклоности према човеку. Она је вечни носилац божанствене благодати и неопходан услов људског спасења. Будући да је Цар, Господ наш Исус Христос је увек истоветан Самоме Себи и у све векове спасава оне који верују у Њега.
У том циљу Он је и саздао Своју вечну Цркву. Она обухвата све верујуће, од првих до последњих. Он се појављује као њена Главаодржава је као живу и дејствујућу и укрепљује у све векове. ГлаваЦркве у Едену, Исус Христос, био је средиште Цркве патријарахаи Мојсејевог Закона, који је праобразима и символима предизображавао Цркву.
Црква Христова је Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква, од самог стварања света предодређена за људско спасење и установљена за вечно постојање.
У свом писму Панариосу свети Епифаније расуђује о Цркви и крају каже: "Црква је била саздана још од Адамовог времена. |Била је проповедана патријарсима до Авраама и у њу су поверовали после Авраама. Открио ју је Мојсеј, о њој је проповедао Исаија. Јавио ју је Христос и она сапостоји са Њим, а ми је сада прослављамо." У 78. параграфу свог трактата о саборној Цркви свети Епифаније каже: "Карактер Цркве одређен је Законом, пророцима, апостолима и еванђелистима."
Кирил Јерусалимски запажа да Црква укључује у себе све оне, који су веровали у Христа пре Његовог доласка. Они су сачињавали старозаветну Цркву. Осим тога, он каже да се Црква у време патријараха руководила обећањима и вером задобијеном кроз откровење, тј. не писмено него усмено. Од времена Мојсеја и пророка, Црква се руководила законом и пророштвима, тј. писменим предањем.
На тај начин је Црква Царство Божије основано на земљи, због чега свети Златоуст каже да је она "место на којем обитавају архангели, Царство Божије и само Небо." Дух Свети који се спустио;на њу пребива у њој у сва времена, као што је о томе говорио Спаситељ: Ја ћу умолити Оца, и даће вам другог Утешитеља да пребива с вама вавијек, Духа Истине кога свет не може примити, јер га не види, нити Га познаје; а ви Га познајете јер са вама пребива, и у вама ће бити (Јн.14;16–17).
Дух Свети који је сишао на Цркву обилно јој даје све божанствене харизме (благодатне дарове). Она је добила право да свезује и развезује грехове, да проповеда Еванђеље, да призива народ на спасење. Она је добила моћ да морално препорађа пале, да од њих учини образ Божији и да их обдари образом и подобијем. Она је Добила право да их измирује са Богом, да их учини причасницима благодати Божије, да их сједињује са Спаситељем, да Духа Светог Дарује свима који јој притичу и да их учини синовима Божијим. Она Је добила моћ да побеђује све своје противнике и да заувек остане неприступачна за њих, да руши своје непријатеље и да заувек остане нерањива.
Према речима светог Јована Златоустог, "када је побеђена, она остаје победница, када је понижена, постаје још лучезарнија. Рањавају је, али она не бива побеђена; поткопавају је, али она не тоне на дно; заузимају је јуришем, али она не бива разорена. Она није пасивна, напротив, она је борбена и никада не бива побеђена."
Црква Спаситељева је уистину Царство небеско на земљи. У њој царује љубав, радост и мир. У њој обитава вера у Бога. Кроз верско чувство и унутрашње срчано знање долазимо до познања Бога, до познања скривених ствари, до познања откривене Истине. У њој очекивања задобијају наду и убеђење; у њој се остварује спасење; у њој се распростире Дух Свети и обилно излива плодове Своје божанствене благодати. У њој се расцветава божанствена ревност по Богу, савршена љубав и посвећеност Богу, исто као и непрестана жеља за бесконачним сједињењем са Богом.
У Цркви Божијој моралне врлине достижу сами врх савршенства који је приступачан за човека. Са очишћеним духом и срцем преображеним тајинством светог крштења човек који је некада имао помрачену душу и био безосећајан усрдно и ревносно развија у себи савршено нове врлине. Црква је уистину обновила, пресаздала човека, и учинила га образом Божијим. Свети престо Цркве — то је истинска трпеза која људе храни за живот вечни. Са те трпезе верујућима се раздаје Хлеб небески, Тело небеско, и они који га окусе никада неће умрети. Свети престо, установљен у средишту Цркве Христове, јесте Трпеза Небеска. Он добија земне ствари и узноси их на небо, он добија небеске ствари и расподељује их на земљи. Свети престо Цркве додирује земљу и, истовремено, Вишњи Трон. Тај престо је страшан и за саме ангеле, који лете под сводом небеским. (Алузија на литургију у време узношења дарова и возгласа: "Твоје од Твојих Теби приносећи, од свих иза све…" Црква приноси Богу земаљско благо, тј. хлеб и вино, а заузврат добија Тело и Крв Христову…)
Црква је очекивање, уточиште и утеха свих верујућих у Христа. Божанствени Златоуст каже: "Црква коју је Бог установио на земљи исто је што и лука у океану. Уклањајући се од животне сујете, у њој налазимо уточиште и тешимо се миром." " Не удаљуј се од Цркве, јер од ње не постоји ништа силније. Она је чвршћа од стене, виша од неба и пространија од земље. Она никада не стари него, напротив, бесконачно цвета. Због чега је у Писму названа планином? Због своје непоколебивости. Због чега је назива стеном? Због њене непропадљивости. Кроз њу су божанственим ганућем какво је, на пример, слушање Светог писма, припитомљене све дивље зве,ри, она прониче слух свакога човек, продире у душу и успављује страсти које су се тамо распламсале."
Према речима светог Игњатија, истинска Црква је само једна.
"Христос је један и не постоји ништа драгоценије од Њега. Дођите, у Цркву, која је једини Храм Божији, једини престо јединог Господа
Исуса Христа, рођеног од јединог Оца…"
Свети Иринеј, епископ лионски, ученик светог Поликарпа и слушалац светог еванђелисте Јована, у својој књизи "Против јереси" говори следеће: "немогуће је набројати све благодатне дарове (харизме) које је Црква добила од Бога у читавом свету, у име Господа Исуса Христа, распетог у време Понтија Пилата ради добра свих народа. Не уводећи их у обману или заблуду, она им бесплатно даје све што је бесплатно добила од Бога."
Говорећи о мисији Цркве Христове, свети Теофил, епископ антиохијски (2.век) у 14. параграфу своје друге књиге упоређује Цркву са " морским острвима." Нека од њих су настањена, на њима има воде, плодова, сидришта и лука, ово пружају онима што су изложени претњама морских бура. Исто тако је и свету, узбурканом и раздираном грехом, Бог дао храмове које називамо светим црквама, у којима се као у сигурним острвским лукама налази веронаука Цркве. К њима притичу они који желе да се спасу. Они постају следбеници Истине и на тај начин избегавају суд и гнев Божији.
Остала острва су стеновита, на њима нема ни воде ни плодова, дивља су и ненастањена. Она представљају опасност за путнике и бродоломнике. На њима се разбијају лађе и гину путници. Таква су порочна вероучења која се називају јересима. Будући да нису руковођена речима Истине, она уводе у заблуду све који им се приближе. Таква учења су слична пиратима који, натоваривши своје лађе и лутајући по таласима, разбијају своје лађе од таква острва и заувек их губе. Тако је и са онима који се удаљују од истине и пропадају у заблудама."
Божанствени Григорије Богослов у свом првом слову против Јулијана Отпадника овако говори о Цркви: "Ти се противиш наслеђу Христовом, великом и непролазном, које је створио као Бог и наследио као човек. Оно је проглашено Законом, испуњено је благодаћу, Христос га је препородио, пророци су га усадили, апостоли су га свезали, а еванђелисти одгајили…"
У Беседи о саборној вери свети Епифаније Кипарски каже: "Црква је наша мајка. Она је чиста и прекрасна невеста пристигла из Ливана. Она је рај великог уметника, обитавалиште Светога Цара, невеста целомудренога Христа, непорочна дјева, заручена са једним Жеником. Прозрачна је као вео, прекрасна као луна, изабрана као сунце. Закон ју је прогласио блаженом и она седи са десне стране Цара."
Црква је откровење које се непрестано извршава у свету. У њој се Бог открива на многе и различите начине, и потврђује Своје присуство Својим божанственим силама. У Првој посланици Коринћанима апостол Павле говори о Цркви коју је основао Христос: И ове постави Бог у Цркви: прво апостоле, друго пророке, треће учитеље, затим чудотворце, онда дарове исцељивања, помагања, управљања, различитих језика (1.Кор.12;28).
3) Апостол Павле одређује дело Цркве следећим речима: Он даде једне као апостоле, а друге као пророке, једне као еванђелисте, а друге као пастире и учитеље, за усавршавање светих у делу служења, за сазидање тела Христова, док не достигнемо сви у јединство вере и познања Сина Божијега (Еф.4;11–13).
На тај начин Црква коју је саздао Христос Спаситељ поседује савршену организацију. Она је органско тело чија је Глава Христос, путеводитељ Дух Свети који је поучава и преноси јој дарове Божије.
Црква је органско тело. Она је видљива и све своје чланове (удове), како свете тако и слабе, сабира у једну целину. Болесни удови (чланови) Цркве никада не престају да буду делови њеног Тела. Будући да су препорођени у светим тајинствима и да су постали деца благодати, више се не могу оделити од ње, чак ни уколико би се нашли под дејством црквене казне. За оне ослобођене првородног греха, осим Цркве не постоји више ниједно место на којем би могли обитавати. У свету за човека постоји само једно место пребивања: рај. Тамо се налази Црква, у којој је човеково спасење.
Након пада првосазданих и појаве греха, они који су отпали од Бога створили су друго место, место греха. Црква Божија која је вечна укључивала је у себе једино оне који су свој поглед упирали ка Богу и очекивали долазак Спаситеља. Црква је у себи носила веру и наду у обећано спасење човечанства у Христу-Спаситељу. Они који су поседовали такву веру и такву наду налазили су се у Цркви Божијој, очекивали су Спаситељево искупљење човечанства и најзад га добили. Они, који нису имали ту веру и ту наду, налазили су се изван Цркве. Адамов грех је постао узрок постојања места изван Цркве. Због тога од времена Адамовог пада постоје два места — место Цркве и место изван Цркве.
Они који долазе из места греха и кроз веру и тајинства у место Цркве Христове, заувек постају њени удови (чланови). Након крштења и очишћења од првородног греха, њима више није могуће да се врате на место греха. Како не постоји ниједно друго место, они који улазе у Цркву остају у њој чак и ако су грешници. Цркваих одељује, као што и пастир одељује болесне овце од здравих али оне тиме не престају да буду овце тога стада. Када се болесне овце опораве, оне се поново сједињују са здравима. У случају да се покаже да су неизлечиве, оне умиру у греху и биће им суђено према њиховим гресима. Међутим, док су у овом свету, оне се сматрају за овце заједничког стада или, другим речима, као чеда Цркве Христове.
Сагласно православном учењу, постоји само једна Црква, видљива Христова Црква. У њој се препорађа човек који је дошао са места греха и у њој ће остати независно од тога да ли је грешник или светац. Будући удови (чланови) Цркве, грешници не могу заразити њене остале делове јер су и то удови (чланови) Цркве — то су природна и слободна бића која, дакле, нису лишена слободе као што је случај са телом животиња, где се болест једне преноси и на све остале.
Греше протестанти који верују у невидљиву Цркву која се састоји од изабраника познатих једино Богу. Невидљива Црква не може да постоји. Уколико људи нису непорочни и уколико нема безгрешног човека, где ће се пронаћи изабраници? Невидљива Црква изабраних страдала би од сталних промена, од вечне замене својих удова, макар и услед човекове склоности да одступа и пада с једне стране, а са друге због Божије самилости (састрадања, грч. очцтгаткре) и због Његове љубави према човеку, јер Бог прима све који Му се враћају.
Истинска суштина Цркве је у томе што се она истовремено и бори и тријумфује. Она се бори када води битку са злом а за владавину добра. Она тријумфује на небесима и у срцима праведника који су се током борбе усавршили у вери у Бога и у врлинама.
Они који верују у невидљиву Цркву долазе у противуречност са истинским духом Цркве, јер она не раздваја оне који се налазе на путу усавршавања од оних који су већ постали савршени. Такво раздвајање је дело Божије. Једини Он, након човекове смрти, раздваја праведнике од грешника. Христос се не одвраћа од оних које је ослободио Својом сопственом крвљу, као што се ни у време Своје земаљске икономије није одвраћао од грешника. Исус Христос их разматра у својству удова (чланова) Своје Цркве и до последњег тре нутка очекује њихово преобраћање.
Они који борбену Цркву раздељују на видљиву и невидљиву
1) раздељују нераздељиво и
2) греше против смисла самог назива "Црква" (грч. Ἐκκλησία) Као прво, они раздељују Цркву. Црква Христова је Црква светих, у противном, она уопште није Црква Христова. Црква грешника не може бити Црква светих. На тај начин је Црква Христова Црква Светих.
Ако постоји Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква, онда је то Црква светих. Због чега би онда била неопходна невидљива Црква изабраних? И ко су они, односно изабраници? Ко може назвати светима оне који још нису изашли из арене као победници и који још увек нису овенчани славом? Кога можемо назвати блаженим пре окончања његовог живота?
Као друго, они греше против смисла самог назива "Црква" јер је раздељују надвоје, на видљиву и невидљиву, док појам Цркве означава само видљиво.
Ако они верују да Црква остаје нераздељена зато што су удови (чланови) невидљиве Цркве истовремено и удови (чланови) видљиве и зато што је видљива Црква укључена у невидљиву, појављује се питање о томе како Црква несавршених, тј. грешника, може у свом крилу садржати Цркву савршених? Ако видљива Црква несавршених, тј. они који нису свети, рађа света чеда, на који је начин она лишена светости? Ако чланови Свете Конгрегације не потичу од чеда видљиве Цркве, због чега онда видљива Црква уопште постоји? Да би избегли противуречности и били доследни, они који верују у Свету Конгрегацију морали би да престану да верују и у видљиву Цркву, морали би да престану да користе и сам термин" Црква." Они тада не би грешили против појма "Црква" и не би изговарали парадоксалне ствари, у једном случају верујући у Цркву а у другом одричући је.
Ако чланови невидљиве Цркве нису проистекли из видљиве Цркве и тајинствено се обједињују у Богу једино вером у Христа, у коме онда дејствује Спаситељ и на кога нисходи Дух Свети, ко постаје свет и савршен? Поставља се питање због чега онда постоји видљива Црква, ако већ ничим не доприноси сједињењу и усавршавању у Христу Спаситељу? Чему онда и сам назив "Црква", ако су њени чланови (удови) изоловани један од другог и ако један другога не познају, ако не сачињавају једну органску целину и нераскидиви савез у правом смислу те речи?
Истина је да они, који допуштају постојање невидљиве Цркве у потпуности одбацују појам видљиве Цркве. Са циљем избегавања коначног рашчлањавања, они допуштају постојање неког вида Цркве, сличног сабрању које њене следбенике обједињује ради прослављања Бога и слушања проповеди. Све то, међутим, није Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква коју исповедамо у свештеном символу вере. Они сачињавају сабрање следбеника Господњих који у Њега верују без претходног и уистину препорађајућег умивања у купељи, без истинског достизања светости и савршенства. Ако дакле њихова видљива Црква није Црква несавршених, онда она друга, невидљива Црква савршених постоји само у њиховој уобразиљи.
Противуречно је да се невидљива Црква назива Сабором Светих, тј. свеукупношћу изабраних који не познају једни друге и који су повезани у јединствену целину органском везом. Јер
1) на који начин они, који се никада нису сабирали, могу представљати сабор?
2) на који начин Црква, која се састоји од индивидуа (јединки), може бити невидљива?
Црква и невидљивост су два противуречна или, боље речено, супротна појма.
У првом случају они у својству Сабрања, Цркве, значи, нечега видљивог, разматрају оно што још није било обједињено, а у другом противурече самима себи називајући то невидљивим.
Веза у Конгрегацији не постоји и не може ни постојати. Она постоји зато што Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву, нераздељиву и видљиву, чине они који су у њој препорођени. Не постоји нешто што би истовремено било и видљиво и невидљиво.
Они што нису препорођени благодаћу Божијом која дејствује у Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви не чине никакву Цркву, ни видљиву ни невидљиву.
Такозвана Протестантска црква представља искључиво апстрактан појам. Он је лишен божанског принципа, божанског и историјског ауторитета. Он је у потпуности саодносан само са човечјим идејама и поступцима и поседује непроменљив, постојан карактер. Ако видљиву Цркву коју они сачињавају протестанти сматрају за Свету Конгрегацију, због чега онда постоји невидљива Црква? Поново се поставља питање, како се они који је сачињавају показују као свети ако се, према њиховом сопственом одређењу, човек након грехопада сасвим изопачио? Ко им је потврдио њихов препород, њихову светост, њихово помирење и заједницу са Богом? Ко им је доказао да у њима дејствује благодат Христова? Ко им је посведочио о силаску Духа Светога, о преобиљу Божијих дарова и божанских харизми?
Све се то поуздано и ауторитативно даје само у Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви. Онај ко се у њој препородио, добија потпуно уверење о својој заједници са Богом.
4) У својству божанске установе (институције), Црква је руковођена Духом Светим. Он обитава у њој и чини је непроменљивим догматским правилом, "стубом и тврђавом Истине." Црква чува чистоту и непроменљивост апостолског учења. Једино она може привести Истини и бити јединствени и непроменљиви судија који је у стању да се изјашњава поводом спасоносних истина богооткривених учења. Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква коју су сви њени служитељи представљали на Васељенским саборима, појављује се као једини истински судија, једини и природни чувар који стоји на стражи богонадахнутог учења. Само Црква решава питање о веродостојности и ауторитету Светог Писма. Само она гарантује и у свом крилу брижљиво чува неоскрнављено Предање и апостолско учење. Само она може потврдити, објаснити и формулисати истине, јер је руковођена Духом Светим. Само Црква приводи Христу оне који верују у Њега и даје им истинито поимање Светог Писма. Једино она чува своја чеда на њиховом путу ка спасењу и једино ће их она поуздано довести до спасења. Само у њој верујући добијају поуздану потврду за истине у које верују и за спасење своје душе. Изван Цркве, тог Нојевог ковчега, нема никаквог спасења. "Ми верујемо да Дух Свети просветљује Цркву", каже се у Доситејевој исповести. "Он је истински Параклитос (Утешитељ) којега Христос шаље од Оца да би предао Истину и протерао мрак из душа верујућих."
Без ауторитета Цркве не постоји ништа што би било постојано, неоспорно и сигурно за спасење. Једино ауторитет Цркве чува чисто и неоскрнављено апостолско наслеђе. Само се кроз тај ауторитет предају чисте и неоскрнављене истине апостолске проповеди. Без ауторитета Цркве, садржај вере могао би бити изложен искривљавањима, док би се апостолска проповед претворила у клевету. Без видљиве, Богом саздане Цркве не може постојати веза међу члановима било какве заједнице која у том случају не би била Тело Христово, јер Тело Христово — то је Његова Црква, чија је Он Глава. Без Цркве нико не може да се сједини са Телом Христовим, нико не може да постане део Тела Христовог ако се не препороди и ако не постане причасник благотати која обитава у Цркви.
Протестанти који Цркву дефинишу као невидљиву заједницу, сабрање изабраних и светих, као Свету Конгрегацију, заједницу вере и Светога Духа у којој тобоже дејствује Спаситељ, сами себе одлучују од Божије благодати јер њу раздаје Црква којој они не припадају.
Они који одричу видљиву Цркву Христову уједно одричу и природу Цркве, тј. њен конкретни карактер који је чини божанском институцијом (установом) на земљи, у којем се непрекидно наставља искупитељско дело Спаситеља.
Они што воле да се називају члановима невидљиве заједнице тих састављене од светих васцеле земље који су познати једино Богу, они што верују да посредством чисто теоретске вере у Спаситеља постају причасници Духа Светога, они што мисле да Спаситељ извршава њихово спасење без посредовања Цркве коју је Он саздао, живе у заблуди јер "extra ecclesiam nulla salus." Изван Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве нема никаквог спасења. Та Црква је видљива и она није једноставно сабрање људи који верују у Христа. Она је божанска установа. Њој је поверено чување истина које нам је Бог открио. У њој се остварује човеково искупљење. У њој човек општи са Богом и постаје чедо Божије.
Протестанти, који су напустили видљиву Цркву Христову и створили сопствену заједницу светих, греше против темељног карактера Цркве. Они сматрају да је вера самодовољна за спасење. Дело искупљења тумаче као богословску теорију способну да спасе — онога ко је изучава или прихвата. Дело искупљења, међутим, није само богословска теорија. То је тајинствени чин који се извршава у видљивој Цркви Христовој. То је управо оно дело које доноси спасење и које верујуће чини причасницима Духа Светога. Изван Цркве не постоји никаква теорија вере и никаква заједница која би водила општењу са Богом. Спаситељ је рекао: Који верује и крсти биће спасен. Управо је Господ подигао видљиви олтар Цркве. Он због тога упоредо са теоријом захтева и дела, дела сагласна оној истини коју је Он предао Својој светој Цркви, једином приступу у живот, чија је Глава Сам Христос. Њој се и ми морамо потчинити, у њој се морамо учити Истини и задобијати спасење. Једино је она стуб и тврђава Истине јер Дух, Параклитос (Утешитељ) вечно пребива у њој. Преподобни Доситеј поводом Цркве каже: "Ми морамо непоколебиво веровати у Писмо, али само онако, како је сагласно учењу Саборне Цркве." Јеретици, наравно, прихватају Свето Писмо, али га искривљују метафорама, хомонимијом, софизмима људског умовања које заплиће незаплетено и надмудрује оно што се не може надмудрити. Ако бисмо свакодневно морали да прихватамо мишљење ових и оних, Саборна Црква не би била оно што јесте по благодати Христовој, не би опстала до садашњег тренутка и сачувала једину тачку гледишта која се тиче вере и верујући у једно и исто. У таквом случају она би била раздирана мноштвом јереси и више не би била Света Црква, стуб и тврђава Истине, неоскрнављена и чиста. Она би постала Црква лукавих, Црква јеретика који би је, након што су се у њој формирали, касније одбацили без икакве гриже савести. Ми због тога верујемо да сведочанство Саборне Цркве не заостаје за ауторитетом Светог Писма. И Црква и Писмо су дело једног истог Духа. Човек који говори од самога себе може бити у заблуди, може се заваравати и грешити. Саборна Црква никада не говори од саме себе, јер говори Духом Божијим, Учитељем који је вечно обогаћује. Она не може нити да греши, нити да се вара, нити да буде у заблуди. Она је једнака Светом Писму и поседује непроменљиви и постојани ауторитет."
Кирил Јерусалимски каже: "Труди се да у Цркви изучаваш и упознајеш какве су књиге Старог и Новог завета које су сви прихватили. Зашто би губио време на оне књиге које су сумњиве? Прочитај двадесет две књиге Старог завета које су превели седамдесеторица учитеља."
Иза речи светог Кирила Јерусалимског стоји ауторитет Цркве. На Константинопољском сабору 1672.г. патријарх Дионисије је, поводом непогрешивости Цркве, рекао: "Ми кажемо да је Она непогрешива, руковођена Својом сопственом Главом, Христом, и просветљена Духом Истине. Због тога Она не може да погреши, због тога ју је апостол и назвао "стубом и тврђавом Истине." Она је видљива и до свршетка века никада неће напустити православне."
Благородност је хришћанска морална врлина, благоваспитање душе у речи и на делу. Одлике благородности су смео дух, слобода, честитост, благодатност, штедрост, висина духа, великодушност, чедност, отвореност, благо произвољење, отмено опхођење, праведност и истинитост. Благородност је саборна врлина; врлина и благородност су истоимените речи и указују на исти смисао, васпитаност душе. Благородност душе сведочи о њеној уподобљености икони Божјој, чија су се благодат и лепота излиле на њу; благородност је заиста одсјај Светлости божанске иконе која Се просула на врлу душу. Благородност је источење скривене благодати душевне. Благородност су заволели и заискали сви подвижници врлине, сви мудраци и мудрољупци; нико без ње не може носити часно име човека врлог, ни мудраца, ни мудрољупца.
Григорије Назијански ово каже о благородности: "Благородност је чување обличја и уподобљење праобразу, које се стиче расуђивањем, врлином и чистом жељом." А потом: "Знам за једну истинску благородност, за благочашће, а то је имати свест о томе одаклесмо и куда идемо." И на другом месту: "То је својеврсна слава, чување обличја и према праобразу уподобљење, у мери у којој је то могуће окованима плотију, што могу да приме тек незнатно изливање Добра."
Теодорит, опет, каже: "Врлина благородности је умногоме славнија од родствене благородности."
А Еурипид каже: "Добрим сматрам благородног човека, а неправедног (односно без врлине), па макар био и пород вишњега Зевса, држим злородним." Други неки философ, опет, каже: " Једну врлину знам, благородност, а све су остале случај."
Златоуст каже: "Само је једна благородност — творити вољу Божју."
Лик благородног је изузетан призор, јер на њега се излива благодат божанске Иконе. Врлине које су се сабрале у њему живописале су складно својим кистом образ благородног и свака је врлина своју лепоту уписала најтананијим линијама; тако је лик благородног постао уистину неподраживо уметничко дело, као оно што је створено по подобију праобраза. На њему је упечаћена божанска лепота. Благочашће благородног према Божјем је прва међу његовим врлинама. Он се боји Бога и твори вољу Његову, закон Божји постао му је омиљено бављење и он чини оно што је добро, Богу благоугодно и савршено. Разборитост му управља мислима, даје склад његовим речима и руководи његовим одлукама, она му и опхођење чини одмереним, она га управља куда ће ићи, она му стопе усмерава, она на прави пут указује, она га води животним путем. Мудрост, савест и знање уче га где је истинско блаженство и шта ваља чинити, а шта не. Свим намерама и напорима његове душе управља расудност. Мудрост га је поучила науци истине и повела поимању божанског, савест га је научила да о свему правилно расуђује и о томе отворено говори, а знање га је довело самопознању. Разборитост је постала кормиларем његових мисли. Његова се жеља поистоветила са Божјом вољом. Морално мужество оклопило му је душу и начинило га неуморним подвижником врлине, војником и поборником правде и истине. Он трпи жалости, храбро подноси невоље, влада поривом за насладама и страсном жељом, једнако као и тугом и гневом и уопште одолева свему што душу заводи силом или преваром. Трпељивост га учи да подноси туге добра ради, да болује због добра и да храбро носи невоље и покоре. Висина духа научила га је да промишља и чини ствари велике и смеле. Штедрост га је васпитала да од сопственога имања богато дарује потребите. Великодушност му је наложила снисхођење и дуготрпљење. Љубав га је подстакла на заборављање зала, незлопамтивост и побеђивање зла творењем добрих дела. Морално достојанство га је навело на презир према свему телесном као ничега достојном у поређењу са невидљивим. Морално достојанственог ниједна страст не смућује, нити му огрешења злих према њему покрећу душу на гнев, нити каква друга нискост може да понесе његов дух. У тој је мери недоступан гнусним страстима, да оне не могу ни да се дрзну да погледају на њега. Морална снага показује га победиоцем у свему и вишим од свих напада који се на њега крећу. Смелост му даје моралну снагу да без страха говори о добром, о ваљаном, праведном и о истини и да стане за њих не бојећи се ничега и не плашећи се пред невољама. Целомудреност му краси нарав и јавља се као снага и светлост душе бестрасне, као уздржљивост, као владање духом и као душевна слобода, док му непорочност даје чистоту ума и срца. Она Богу посвећене украшава венцем девичности и јавља их ангедима на земљи.
Таква је нарав истински благороднога човека.
Мужество је неузнемиреност од страха пред смрћу, неустрашивост у невољама, срчаност пред опасностима и изабирање часне смрти радије него срамног избављења.
Чини ми се мужественијим онај који је надвладао страсне жеље него онај који је надвладао непријатеље, јер теже је себе самога победити.
Мужествен је не само онај који одолева непријатељима, него и онај који одолева насладама, јер често и они који побеђују непријатеље робују сопственим похотама.
Мужество је непометеност душе страхом, смелост ратника, познавање ратне вештине, уздржаност душе пред страхотама и ужасима, целисходна смелост у расуђивању, срчаност у очекивању смрти, присебност у опасностима, уравнотежена храброст пред опасношћу, постојана снага за врлину, мир душе пред невољама и свим што се здравом разуму чини дрзновеним, чување тајних знања у страхотама, ратничко искуство, стамено стајање у закону (Плат. одређења).
Морално мужество је врлина која се пројављује као морална снага својствена ономе ко се уздигао изнад свих животних неприлика и несрећа, способном да истрајно и непоколебљиво одолева недаћама што су га снашле и човеку чврстога уздања у морал и веру. Таквоме човеку закон Божји је правило наума његових и мера којом одмерава своје поступке. Невоље које га сналазе ниуколико не потресају његов смели дух. Нема ни материјалног, ни моралног искушења које може раслабити постојаност његових начела и поуздања, никаква претња није кадра да га смути да прими мишљење које је у сукобу са моралним темељима закона, никакво зло не успева да победи моралну снагу душе, мужество. Оно је то што му указује пут ка попришту врлина, оно га води мучеништву за истину, оно га приводи савршенству, оно одева порфиром своје пријатеље, оно их чини угледним, оно уводи у Царство Небеско.
Мужествени је човек благородан, истинољубив, искрен, храбар, великодушан, благ, састрадалан и трпељив, срчан, постојан, велеуман, самопрегоран, слободан, достојанствен и отмен.
Ништа ниско не може да ступи у срце његово. Он се клони лукавих и прима добре, а и једнима и другима добро чини. Не зна за освету, за узвраћање злом и злопамтивост. Увек на уму има добро и дела за закон Божји.
Мужествен се опомиње увек речи Господњих: Не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити. Климент, описујући својство мужества, каже: "Мужество је не само опстојавати у невољама, него и владати поривом за насладом и страсном жељом, тугом и гневом и уопште опирати се свему што силом или обманом заводи душу нашу, јер стајати ваља не само у несрећи и беди, него и пред опасностима."
Мужествен увек благосиља Бога свега ради и влада се тако да једино Богу угоди. Блажен је човек који је стекао мужество, јер сигурно ступа путем спасења.
Морално немужество је недостатак моралне снаге која се пројављује као поводљивост, попустљивост, покорност, као пораз, као ропство. Немужество је највећа морална слабост, а из ње се рађају сви греси.
Ко је лишен моралне снаге не може да се одупре спољњим и унутрашњим искушењима која се зачињу у срцу његовом; не може да истраје у врлини и одбије грех и, мада признаје лепоту и благодат врлине и гнусобу и злосмрадност греха, не може да му се одупре и да истраје чврсто у чежњи за добром. И слабашан притисак крши његову снагу и незнатно искушење његову одважност. И случајна невоља овлада му душом и сколи га. Претрпи пораз у борби и спусти оружје и пре него што окршај почне. Морално немужествен немужествен је и у рату са непријатељима своје отаџбине, јер је плашљив и животољубив. Увек узмиче како би спасао свој живот и избегао да се нађе у каквој опасности. Боји се да не изгуби нешто од свога имања и да не остане без удобности. Дрхти од страха за своје здравље и често га страх од погибије чини бегунцем када дође до борбе. Ко је лишен моралне снаге жртвује заједничко ради личног, држећи важнијим сопствену корист од опште, издаје своју земљу и жртвује светиње како не би њега самог снашла каква невоља. Без моралне снаге он, побеђен злобом и грехом, постаје човек најгори, погубан и опасан за све. Од онога ко не зна за морално мужество, као од кукавице, плашљивца и подмуклог, сви треба да се одвраћају.
Смелост је промишљени покрет душе ка оном за шта треба решености, а неразумна храброст непромишљени покрет душе према ономе што превазилази снагу. Смео је човек свестан величине опасности и смишљено се решава на делање, док неразумно храбар, не увиђајући величину опасности, поступа непромишљено. Смео се не плаши када се упушта у борбу, не одступа, не окреће се у бег, него остаје да се мужествено бори и надмеће до победе. Он ће и пасти у борби за отачаство, за свето и свештено, за праведно, за истину, али никада неће одступити и дати се у бег. А неразумно храбар, како уђе у окршај и погледа смрти у очи, избезуми се од страха, одступа и умиче као бегунац, бојећи се за свој спас. Смео је мужествен, храбар, великодушан и расудан, а неразумно храбар немужествен, кукавица, малодушан и нерасудан.
Кукавичлук је страст слабе душе коју је обузео страх. Кукавичлук је малодушност, нерешеност, недостатак ратничке храбрости, непостојаност душе сметене ужасом и стрепњом. То је малодушност у очекивању опасности, неумешност за борбу, неприсебност у опасностима, одсуство одважности, неприправност духа, недостатак моралне снаге, слабост духа, поводљивост према злу. Кукавичлук поробљава човека, чини га издајником отачаства, заводи га у беславље и бешчашће, клони га да презире законе отаџбине и покреће га на непоштовање божанског, свештеног и светог. Кукавица је немужествен, подао, недостојан, низак, јадан, ропска и ситна душа, себичњак и самољубац. Своје спасење и избављење од опасности он ставља изнад свега, те и изнад саме славе и слободе свога отачаства. Кукавица је покора за своју отаџбину.
Јунаштво је смели покрет душе на делање врлине, доброг и честитог, праведног и доличног. Неразумна храброст је дрскост, наглост и непромишљен покрет душе у нерасудном пориву.
Јунаштво је врлина, а неразумна храброст грех. Храбар је муж врлинаст, разуман, умерен, истинољубив, праведан, делатељ доброг, честитог и достојног, а неразумно храбар је човек дрзак и лукав, срља, непромишљен је, нагао, лажељубив, неправедан и делатељ зла.
Нерешеност је, опет, кукавичлук, малодушност и недостатак одлучности. Нерешен се не подузима ничега, одлаже испуњење одлука, оклева, реши се па премишља, крене па опет стане, ступи па устукне, спор је, сметен, обећа, па повуче реч. Неодлучан човек не напредује, јер чини само оно за шта је сигуран да не крије опасност.
Незлобивост је чистота срца и правилно настројење разума. Незлобивост изражава доброту душе која је примила сваку врлину. Незлобивост је противна лукавству. Василије Велики незлобивост назива избављењем од греха које се постиже разумом и каже да назив незлобивог добијамо дуготрајном молитвом и испитивањем добра и када је као какав корен зла ишчупамо у потпуности. Незлобивост је доброта душе која се никада лукавством не мења, него увек остаје непромењена и дејствује зарад добра. Златоуст каже: "Добра је незлобивост, господско угледање и божанско уподобљење, јер незлобив и свет је Господ." Та незлобивост је чувар душе, очишћење разума, умирење ћуди, мир помисли, благост лица, кротост очију, учитељ пријатељства, мајка љубави, сажитељ вере, усавршење праведности и истински корен сваке врлине и темељ свакога добра. Она не зна за мржњу, непозната јој је суровост гнева, не зна за дејство злобе, него је као царица свим врлинама дориносима.
Незлобив је нелукав, не зна за злост, непосредан је, частан и праведан. Незлобивима свети Дионисије Ареопагит назива оне који не подозревају зло, нити се претварају, него не само да не чине добро на зло другима, него, напротив, боговидно и зле чине добрим апростиру и на њих своју многу благост и благо их позивају да и они исто чине.
Незлобив не злочини. Стао је пред лице Божје не само у спољашњој честитости и прерушен у доброту, него светога срца. Незлобивог благосиља Господ, а место је његово у лику праведних. Љубљен од Господа пребиваће веран и Бог ће се прославити у њему у све дане.
Честит човек је савршен у врлини. Честит увек бира честито и; враћа добро за зло. Близу честитога стоји Бог и под покровом Његовим он ће пребивати у све дане живота свога. Честит предузима; свако добро имајући пред собом увек добру наду, а што год му Бог дарује подноси храбро. Добар муж добро приноси из добре скрив!нице срца свога; од сувишка срца његовога говоре уста његова. Подвиг врлине за честитог је да постане бог и да блиста најчистијом светлошћу. Знани су Господу путеви његови, а њима и непријатељи постају пријатељи. Честитом мужу дао је Бог мудрост и знање и разум. Честитоме мужу и невоље на добро бивају. Честит је налик благоухању мириса, јер као што они својом мирисавошћу испуњавају оно што крај њих лежи, тако и присуство доброга мужа користи ближњем. Честитога сви воле, хитају му пријатељи Божји. Честит је постао сасуд изабрани, јер је себе очистио од сваке злобе. Честит је постао икона Бога, јер Му се уподобио поставши савршен у врлини.
Блажен је честит муж!
Зао је безуман, јер је злост безумље и живот без светлости која просвећује разум.
Зао пре свих себи самоме штети, јер зла која учини поткопаће и подрити прво његов сопствени живот и срећу. Зао је безуман, јер је, оставивши Бога, кренуо за лукавим и уподобио му се. Зао је сатрудник лукавога и служи му у уништењу добра. Потражио је насладу у злу, а нашао беду. Смерао је на срећу, а нашао несрећу. Тражио је благостање, а нашао савршени јад.
Зли је човек одбацио страх Божји од срца свога и замрзео закон Његов. Он чини зло, јер његово окамењено срце налази тренутну радост у њему. Бављење злом и чињење зла постали су му радост и уживање. Али каква радост! Какво уживање! Радост засићена страхом, уживање преиспуњено смутњом. Ум и срце његово непрестано страдају. Ум се мучи смишљајући што савршеније лукавство којим би извесније постигао жуђено зло, а срце се непрестано мути као море узбуркано мноштвом греха, док га упорни налети неспутаних страсти, као силни ветрови, бацају тамо-амо. Сва дела зла човека носе обличје муке и страдања и знамен страха. Светлост дана му смета. Зао бежи као звер од дање светлости и гледа да се склони у мрачне пећине, у јаме подземне, у бесунчана скровишта, под заштиту мркле ноћне таме.
Зли као сатрудник зла ради за њега неуморно дан и ноћ, да би га оно наградило вечном муком.
Зао је безуман, јер је одбацио благи јарам Господњи и лако бреме Његово и примио на себе претешки јарам ђавољи и бреме његово. Одрекао се човекољубивога Бога и потчинио се злоначалном ћаволу, човекоубици, тиранину и ненавиднику демону. Зао је безуман, јер мисли да вара неминовни суд Божји и измиче му; а око Божјег суда га прати док свако његово дело отежава тасове ваге Божје правде, која ће му једнога дана судити и дати му по делима његовим. Зао је безуман, јер навлачи на себе гнев Божји, у којем му се спрема за вечно боравиште ад, тартар, пакао. Безуман је, јер за лажни новац продаде своје благо, јер је за лажна, варљива и привремена уживања жртвовао своје вечно блаженство, спокој срца и мир духа. Безуман је, јер се заљубио у зло, јер се опио пићем из његовог путира и постао му слуга. Безуман је, јер се сав предао злу, које му је ослепило очи да не виде и запушило уши да не чују, да не угледа слику добра и заљуби се у њу и да не услиша глас Божји што га зове, да се обрати и спасе.
Несрећник! Зло га његово води до дна ада и као бура ће га развејати. Његове су стопе брзе на погибао, а уста његова извргавају хулу. Срце његово испитује бешчашће, а разум снује лукавства. Руке његове спремне су на грабеж, а очи његове завидне и спремне да оцрне свако добро. Он себи самоме спрема зло и на уснама својим ризничи огањ. Безумље пустоши путеве његове, а срце му криви ога.
Заиста је несрећник и невољник зао човек!
Гнев је киптање срдачне топлоте. Ако је када треба и како треба покретан и управљан разумом, гнев укрепљује мужество, трпљење и уздржање. Гнев разумних покреће се против зла, неправде, лажи, обмане, лукавства и оних који га творе. Гнев оних који творе врлину подиже се и устаје против греха и бди да се како не увуче у душу и овлада њоме. Мудар човек не даје да му сав гнев овали, нити га пушта да се незауздан појави, него му део скрива у би, а део који изаће зауздава разумом. Разуман никада ништа не чини у налету гнева, нити му дозвољава да се дивље распали. Разуман сматра срамним да му гнев влада душом и да га спута као заробљеника. Разуман када се разгневи или ћути или мирно говори, да не би виком разгорео своје срце и као огњем разбуктао гнев, јер као што се огањ распаљује тварју, тако и гнев виком. Разуман када се наљути седи и тихује, да умири срце своје, да га не опхрва гнев, да би остао свој господар. Гнев, када му се да на вољу, мути чистоту ума и бистрину мисли и води у заблуду. Гнев распаљен у јарост мучи срце, смућује душу, везује очи, запушава уши и онога кога је уловио води куда хоће. Гнев вуче нетрезвене у провалију погибли. Аристотел о гневу каже: Гнев је зверска страст, упорна када обузме, груба и насилна, виновница убистава, савезница несрећа, сарадница беде и бешчашћа, погибија многих и вођ у пропаст." Гнев као пас рађа слепе злочине. Гнев и јарост, два највећа зла, многе су у погибао одвели. Гнев је силни огањ који све уништава, јер и тело скврни и душу разара и гнусобе чини какве је срамота и замислити. Оно што чине људи обузети гневом слепа су нужност и безумље и сваковрсно грешење, јер ко је обузет гневом не користи разум, а све што се чини без разума ружно је и наопако.
Златоуст о гневу каже: "Каква је сладост у огњу гнева који горе од сладострашћа тишти душу и руши јој здравље, кад тако лако диже на безумље, недоличну вражду и бесмислену мржњу, како стигне подстиче на сукобе и нагони да се много злога и говори и чини? Јер кад се силном страшћу понесе душа, тешко ће наћи снагу да се одупре томе гневу." Проклет је гнев, јер откуда гнев излази, ништа здраво отуда не исходи. Менандар мудрољубиви је рекао: "Живећеш најбољим животом, ако савладаш гнев."
Страшан је лик гневљивога човека, јаросног и раздражљивог. На њему је живим бојама осликана свирепост страсти која тиранише његову јадну душу. Поглед његов је диваљ, одбојан, улива ужас, помамљеност разгневљене душе чини се као лудило, лице му је суморно, очи замућене, вид суров, мишићи напети, длаке накострешене, уста запењена, усне дрхтаве; он не влада собом, несвестан ичијег присуства, хвата се свега што му дође под руку, удара у шта стигне, галами без мере, несавладив, псује, бије се, куне, виче, кида се. Раздражљив човек увек дела несмотрено, опија се и без вина, јер гнев попут вина чини душу махнитом. Јаросни зверује, јер му бес овлада разумом и обеспамети га. Из уста му нагрну псовке и језик му извргава хулу. Човек срдит и тиранисан необузданим гневом је звер. Нема мора које се дивљим ветровима ношено тако разбија о стење, како раздражљивца разбија гнев. Гневљив човек постаје неумољив, непомирљив, опак. Разгорева се у срцу његовом гнев и јарост распаљује свој пламен. Гневљив и разражљив муж замеће кавгу, а где је кавга, ту је и грех.
Гневљив и јаростан страда, душе је намучене и сатрвене. Обузима га сета и око душе му се сабирају тамни облаци. Гневљив, јаростан и раздражљив издише под тежином страсти које су га опхрвале.
Гнев је демон коме човек својевољно даје да дела, лудило за које је једини крив, опустошење ума.
Самоодрицање је највећа врлина и исходиште сваког добра. Самоодрицање раскида окове самољубља и ослобађа из тамнице љубав, која се избављена из ропства себичности на све излива. Самоодрицање размиче границе љубави, која се већ отима да се без мере разда по свету. Од самоодрицања се множе врлине. Самоодрицање ствара велике људе и велике добротворе човечанства. Самоодрицање избавља градове и народе од опасности. Самоодрицање учи да је потребније мислити на заједничко него на лично. Самоодрицање владаре чини добрим управитељима. Самоодрицање крепи оне који се боре за добро, за часно, за истинито, за праведно. Самоодрицање прославља све који се неодступно држе дужности. Самоодрицањем напредују науке. Самоодрицање објављује народне пастире. Самоодрицање је највеће добро који своје подвижнике овенчава победом. Оно душу снажи. Оно даје моралну снагу. Оно награђује мужество. Она дарује смелост. Оно помазује подвижнике на бој. Оно снажи дух у борби са плоћу. Оно води савршенству. Оно делатника врлине чини победиоцем. Оно свакога ко љуби благочашће чини достојним заједнице са Богом. Оно јавља достојне следбенике Спаситеља Христа и зато је Он од Својих ученика затражио самоодрицање, рекавши: Који љуби душу своју изгубиће је; а који мрзи душу своју у свету овоме, за живот вечни сачуваће је.
Самоодрицање је саможртва за закон Божји, за добро, за часно, за праведно, за љубав према Богу, за ближњега, за отачаство, за заједницу, за родитеље, за сроднике, за све човечанство. Самоодрицање чини велике и чудесне ствари. Самоодрицање учи стрпљењу и срчаности. Самоодрицање све јавља достојним свога призива.;Тде нема самоодрицања, све је пуно греха.
Одлика човека у врлини самоодрицања је чистота, светост, блатост, верност, нада, љубав и благочашће.
Блажен је град који има мужеве што стекоше ову врлину.
Чистота је простота, незлобивост и савршена неокаљаност душе. Чистота је врлина превасходне вредности, плод хришћанског савршенства. Чисти дан и ноћ испитује вољу Божју и шта је часно, благоугодно и савршено творити. Он испитује свој живот, истражује дубине свога срца и ништа не трпи у њему што се противи моралном закону. Сваку лукаву жељу одбацује и сваку њену страст изгони. Ништа мрачно не дозвољава у срцу и све жуди светло и озарено светлошћу. Његова је жеља увек оно што је часно и он постојано истрајава у искушењима и невољама. Његове су чежње свете. Његова света љубав пружа се ка свима и ништа је не може охладити. Он твори добро и љуби истину и правду. Увек тражи мир и ревносно се бори за његову победу. Увек чини колико може да буде Царство Божје на земљи. Чист је човек помоћу Божјом победио страсти душе и духа свога и у души му се зацарио мир. Чист је украсио своју нарав и сагледао себе. Чист је сладак, медоточан, облагодаћен. Разум, свест, расудност, разборитост, стид, целомудреност, уздржање, незлопамтивост, кротост, дуготрпљење, честитост и благост обасјали су образ његовог лика, јер је свака врлина на њему танано уцртала своју љупкост. Милосрдност и човекољубље човека чистог пројављују се као облагодаћеност и хитрост да се свакоме добро чини, а појавом му одише благородност. Чист је постао икона Божја, сачувавши заповест коју је Господ ученицима Својим дао: Будите мудри као змије и чисти као голубови. Блажен је такав човек!
Добра слава је слава врлине. Она остаје нестарива, не боји се сплетки, не колеба се, не може се одузети, не умањује се, не плаши се пропасти, него остаје свагда млада; неподложна лукавству и блистава прати и иза смрти онога који постане њен вечни споменик, јер заиста и гроб постаје вечити споменик добре славе. Никада добра слава не нестаје, нити њено име, него управо под земљом обесмрћен бива коначно онај којега, у ревновању за врлину и борби за своју земљу и децу, погуби неумољиви Арис.
Ко љуби добру славу сам не мари за њу, него пре свега тражи да буде добрим и часним човеком. Стара се за врлину и тежи знању. Страда за добро, за часно, за истинито, за праведно, са жаром се бори за светиње, за отачаство, за заједницу, за каноне, за поредак и чини све што води слави и части његовога рода. Боји се Бога и са благоверјем Му приноси дужно поклоњење. Поштује себе сама и ништа недостојно себе не чини. Спремно и строго испуњава дужности које су му наложене. Све што чини, чини часно и без лукавства. Ништа не чини на показ, ништа ради лажне славе. Бежи од празнославља и сваке сујетне части, али слава сама гони њега и следи његове трагове; јер истинска слава следи часне, храбре, ревнитеље врлине, пријатеље добра, који теже знању, чуваре закона, благочастиве пред Богом, добротворе отачаства, штоватеље рода свога, делатнике за добро човечанства, који се упуштају у опасност части ради дома, који претпостављају општу корист сопственој и показују истинско самоодрицање у заузимању за истину и правду, за раздавање знања истине и зацарење благочашћа мећу људима. И премда све који тако чине носи једино чежња према часноме и победи његовој у свету, немајући за циљ саму славу, ипак слава прати њих и показује их преславнима.
Василије Велики каже: "Муке раћају славу и напори венце. Ако желиш славу и хоћеш да се узвисиш над многима, буди расудан, целомудрен, мудар, мужествен и трпељив у страдањима за благочашће. Тако ћеш и себе самога спасити и узнети се више због већега блага."
Славољубље је силна жеља љубитеља славе да стекне славу и добар глас. Славољубиви гони славу и слава је сврха свих његових дела и свега што чини. Он је гони свим средствима, чинећи све да би се прославио.
Незадрживи порив за славом скреће га са царскога пута, удаљава га од врлине која води истинитој слави и заводи га на путеве криве, чији је крај бешчашће. Он постаје ситни ласкавац моћних, несавесни удворица великаша, подли и ниски роб владалаца и хитри слуга слугама моћника. Његовом душом само један осећај господари — љубав према празној слави. У његовом срцу једино је жеља за блиставом славом, а његов се разум само једним непрестано бави — испитивањем путева за постизање жуђене славе. Ниједна здрава помисао не остаје у њему задуго. Све уступа пред жуђеним циљем, славом, па и саме природне врлине славољупца бивају помрачене славољубљем.
Плутарх је славољубље назвао трговином врлинама, јер славољупци ништа не раде врлине ради, него само за славу, бавећи се њом као идолом и не чинећи ништа што је искрено и верно, него само лажно и ситно.
Славољупци не знају да слава гоњена измиче, а сама прати оне који је не траже, одева и опасује их својом хаљином и јавља часним и прослављеним. Разумни и разборити ту су славу узљубили и њу заискали на попришту овога живота.
Сујета је ташто мишљење о себи.
Сујетним треба звати онога ко би да се прослави због нечега што није учинио (Исидор Пелусиот).
Сујетан, и када је лишен добрих дела, присваја славу.
Сујетан, зарад мале славе у свету чини и говори само због оних што га гледају. Сујета је велика препрека врлини.
Божанствени Златоуст каже: "Несрећа је чежња за славом, несрећа и пуна свакога зла. Она је попут каквога трна који се тешко да уклонити и неукротиве и многоглаве звери која се диже на сопствене хранитеље. Управо као што црв изгризе дрво у ком се роди, као што и рђа разједе гвожђе у ком настане, и мољци свилу, тако и сујета погуби душу која је потхрањује."
Сујета, мати геене, разгорева силно и тамошњи огањ и подстиче црва отровног. Све друго смрт растаче, а сујета и после кончине хита и гледа да своју нарав покаже и у мртвом телу.
Тешко је избећи демона сујете, јер што год учинио да га удаљиш, то ти постаје повод нове сујете.
Сујета је опустошење нутрине у којој нема ничега доброг, док се споља само гони свакојака слава.
Сујетан себе самога обмањује мислећи да је нешто, иако је ништа, него је тек надувен празном славом.
Сујетан је сличан онима који живе у беди, јер увек дрхти и боји се и служи хиљаде господара. Сујета је зли владар који тиранује над онима које је поробио.
Тако сујетан пре на сопствену славу гледа и мисли него на славу ближњих. Сујетљивци једни друге изазивају, једни другима завиде. Григорије Богослов каже: "Људима је сујета велика препрека ка врлини; празна слава граби просте, а који иште празну славу изнутра је испражњен од сваке врлине."
Страст је порив за прекомерношћу који прелази меру разума, нагон који избија, непокоран разуму. Страсти су, дакле, покрети душе мимо природе и у непослушности разуму (Климент Александријски).
Оно што се сматра супротним од врлинског бестрашћа углавном се назива страшћу (Григорије Ниски). И другачије: оно што се тиче произвољења, а окренуто је од врлине према злу уистину је страст.
Страсти се називају кресивима жеља, као што су раслабљеност, богатство, немар, нерад итд. (Теофилакт).
Који робује страстима већи је роб од свих људи (Златоуст).
Подлећи и уступити страстима последње је ропство, јер најгоре је робовање најгорим господарима (Климент Александријски).
Свакој страсти која се лако распозна може се лако помоћи, а која се потхрањује, незацелива је; а што се запусти временом, безмало је неизлечиво (Теофан).
Страсти су у почетку лако савладиве, а када ојачају са већом силом нападају и љут и опасан рат воде са онима који су их спочетка занемарили (Нил).
Истрајност, трпљење жалости ради добра, трпљење мука ради корисног. Истрајност храбри човека да јуначки поднесе невоље, туге и ненадане животне недаће и крепи га у животној борби, да га не потопе таласи невоља и да не одбаци све што носи бреме врлине.
Истрајан је храбар, смео, подноси жалости и нада се на Господа Бога свога.
Нетрпљење је неподношење муке, неношење искушења, неистрајност у делу и кукавичлук пред опасностима. Нетрпљење је грех противан врлини постојаности. Који је њиме поражен избегава сваки напор добра ради, свако мучење за врлину, ступа увек широким путем погибли и бежи од уске стазе врлине. Нетрпљив се радује беспослици и страсним жељама и проводи живот у раслабљености и уживању, прибегава свакој смицалици не би ли само како избегао напор. Нетрпљив је кукавица, несносан, гневљив, самољубив, користољубив. Нетрпљив човек никакво добро у својој души није стекао, јер избегава напор, а врлине се стичу само напорима и постижу муком. Нетрпљив је злосрећан, јер подвиг страдања је благостање и нико ко не страда не бива срећан. Нетрпљив је беславан, јер напор је отац добре славе. Нетрпљив је безнадан, јер нада припада онима који се муче и делају и страдају, а који се не мучи чему ће се понадати? Нетрпљив човек умире несрећан.
Непријатељство је вражда, огорченост и омраза, тескоба и мука, бол срдачни, гнев, мржња, одбојност према ближњем и порив да се суди мрској особи. Непријатељ увек будан вреба да види шта се збива и тражи прилику за напад, са свих страна испитује живот и прозире не само кроз дрво, као Линкеј[3], или камен и земљу, него и кроз пријатеља, укућанина и друга, колико може, и гледа, рије и испитује шта му непријатељ чини и какве су му намере. И док нас често чак и пријатељи забораве док болујемо и не маре како нам је, непријатељи нам готово и снове испитују.
Златоуст каже да ништа није склоније паду од онога који је стекао непријатеља, јер када он говори свима против нас помрачује се слава нашега живота и разум и савест смућују, док страдамо од непрестане буре помисли.
Завист је страст мрзеће душе, која се изједа због успеха ближњега. То је жалост и зловоља због туђега добра. Завист је корен свих зала, извор сваковрсне невоље и почетак сваког недела. Завист је помрачила Денницу. Завист је од свих страсти најнеправеднија и уједно најправеднија; најнеправеднија јер узнемирава добре, а најправеднија јер тишти оне који је имају. Као што рђа разједа гвожђе, тако завист растаче душу која је носи. Завист прво скврни онога ко је има, а потом онога коме се завиди. Прво растаче душу која од ње болује, као што змија раскида утробу која је носи, а затим гризе онога коме се завиди. Само завист нема изговор, јер нема ни опроштаја. Завист не зна да уступи ономе што јој може користити. Ниједна страст није погубнија од зависти, јер квари душе којима прирасте. Завист учи убиству. О, када би нестала из људи завист! О, завидљивче, корене смрти, подмукла болести, најстрашнији си жалац у срцу. Ништа не боде љуће и не рањава како ти рањаваш срце које те носи. Велико је зло завист. Она помрачује очи душе и излива мрклу таму на њу. Она осетљивост душе претвори у неосетљивост. Она отврдне срце и окамени га. Она савршено расточи човека. Ни мољац и црв не разједају изнутра дрво и свилу, како грозница зависти разједа кости завидљиваца и скврни душу целомудрених.
Василије Велики каже: "Може ли шта бити погубније од те болести? То је пустошење живота, оскврњење природе, мржња према ономе што нам је дато од Бога, противљење Богу, несносно зло, наук змијин, демонски проналазак, ишчадије непријатеља, заруке адских мука, препрека за благочашће, пут у геену, остајање без Царства Небеског."
А Златоуст каже: "То човека чини ђаволом, то га прави дивљим демоном. Тако се збило прво убиство. Тако је природа заблудела. Тако се земља оскврнила, тако се родила страст зависти од које нема погубније за душе људске. И то да се нимало не тугује због других представља прво зло ономе који га има."
Завидљивац је сам себи непријатељ и по сопственом избору увек је притешњен жалошћу. Завидљивац себе самога тишти као непријатеља. Завидљивац је несрећнији од несрећних, јер они бодују само над сопственим невољама, док завидљивац тугује и над својом невољом и над туђим благостањем. Завидљивац је безуман и зао — безуман јер претпоставља сопствено зло туђем добру, а зао јер тражи пре туђе зло, него сопствено добро. Завидљивац је роб страшнога тиранина. Лик завидљивца је грдан. На његовом лицу осликани су туга и чемер, поглед му је сув и без сјаја, образи невесели, обрве стуштене, усне стиснуте, груди увучене, глава погнута. Завидљивчеву душу кињи страст вражде. Срце му је отврдло и окамењено, а не престаје да крвари од бодила зависти. У очима му никада не блиста радост, а срце никада не заигра када чује за какву благу вест. Завидљивац је злобан, суревњив, псовач, клеветник, опадач и свадљивац. Живи у вечитој смрти. Само једна радост дотиче се завидљивчевог срца и улива зли сјај у његове очи — радост од пропасти онога коме завиди. Онолико се радује туђим несрећама, колико се свиња радује блату. Завидљивац сине и ободри се када се каква несрећа догоди честитим и онима који добро чине. Једино се онда радује када се његова страст насити потпуном пропашћу оних којима завиди.
Страшан је и одбојан завидљивац, а пребивалиште ће му бити тартар.
Мрзости! Мрско име! Страшна речи! Сатанска страсти! Мрзости! Ти си вражда и одвратност према Богу и према човеку, твоје присуство дише пропашћу где год се појавиш. Никога нећеш пожалити, никога поштедети, никога помиловати, каменолика и немилостива према свима, иштеш погибао свих. Ти си страшна страст, јер изједаш срца која си освојила и твориш им несносне муке. Нагризаш утробу онога ким си овладала и сатиреш му душу. Кога си ти ухватила најнесрећнији је међу људима, јер си му срце исиунила горчином и болом. Мржња му испуњава уста клетвом и он језик свој покреће на хулу, руку оружа на убиство, а ноге чини хитрим на освету, ум држи у мраку и убацује му своје помисли.
Мрзитељ је зловољан, невесео, сетан, лице му је туробно, а жалост разливена по њему чини га одбојним. Мрзитељ никога не воли, ничему се не радује, ништа га не може ганути. Бежи отуда где се смеши срећа и склања се са места радости. Мрзитељ је лукав, коваран, подмукао, на зло хитар, човекоубица. Мрзитељ на себи носи обличје зла осликано јарким бојама. Мрзитељ се одвратио од Бога и пошао за лукавим и са њим ходи кроз овај живот. И како ће стати пред Господа у последњи дан?
Незлопамтивост је висока хришћанска врлина, јер извор јој је у љубави према Богу и љубави према ближњем. Незлопамтивост се очитује у заборављању неправди и отпуштању грехова других ради љубави Божје.
Незлопамтив је човек благ, љуби све и од свих је љубљен, ведрога је лика, тихог карактера, састрадалан, братољубив, милостив и мирољубив. Незлопамтив се боји Бога и чува Његов закон. Увек има на уму речи опростите и опростиће вам се и остави брату дугове његове. Никада не чува гнев и милује онога који му је учинио неправду. Дуготрпељив према онима који су му учинили неправду, он им не урачунава зло и враћа им наместо њега доброчинство. Његов ум не може да памти зло, а срце његово да носи терет злопамћења. Не злопамти у своме срцу и угађа у добру када је то на назидање брата. Не узвраћајући никоме злим за зло, стара се за добро свих људи и у миру је са свима. Ако му непријатељ гладује, он га храни хлебом и ако болује, он га негује. Не побеђује зло њега, него он у добру побеђује зло. Његови су путеви прави и речи његове истините. Незлопамтивога љуби Бог, прима његову жртву и чује његову молбу, оставља му његова сагрешења и чисти га од његових безакоња.
Незлопамтив ће чути слатки глас Господњи: Добро, слуго добри, уђи у радост Господара свога.
Злопамћење је памћење зла и смерање освете. Злопамћење је грех и страшна страст, јер нагрђује и помрачује душу и смућује ум и срце. Злопамћење не зна за опроштај, нити за састрадавање, него безљубавно и немилостиво тражи задовољење. Злопамћење је мрзак грех који се бремени у мрзећој души.
Злопамтив је безаконик, јер мрзи брата свога кога би по Божјој заповести требало да љуби. Горд је, јер се противи закону Божјем. Неразуман, јер док сам свакодневно греши према Богу и ближњем своме, не трпи грех других. Злопамтив се не опомиње речи Господњих: Опростите и опростиће вам се иАко опраштате људима сагрешења њихова, опростиће и вама Отац Небески. А ако не опраштате људима сагрешења њихова, неће ни Отац ваш Небески опростити сагрешења ваша. Он задржава гнев, а од Господа тражи исцељење. Нема милости за човека сличног себи, а моли за сопствене грехе. Гневи се са мржњом на брата свога, а очекује опроштај од Бога. А неће му се дати, јер је заборавио да му је речено: "Остави неправду своме ближњем и када се помолиш, разрешиће се твоји греси". Отвара уста на брата свог говорећи: "Како се ко понео према мени, тако ћу и ја према онима који су учинили неправду; осветићу се своме непријатељу". Он крије своју мржњу и спрема лукавство. Има зверску и нечовечну нарав и нема више ни наговештај благости Небескога Оца, Којега назива и својим Оцем, а злопамти као камила. Бог мрзи злопамтивог и одвраћа се од њега, јер је он злоупотребио обличје које је добио. Он не прима дар који Му се приноси на жртвеник, мрзак је пред Богом принос његов. Његова молитва је као зрно које је пало на камен, јер је заборавио речи Господње: Моја је освета, ја ћу одмаздити; не буди побеђен злом, него добрим побеђуј зло и Путеви злопамтивца воде у смрт…
Особине злопамтиве душе су недобронамерност, злурадост, гнев, љутња, непомирљивост и мржња. Злопамтивац ће навући на себе гнев Божји и испитан ће бити због свога злопамћења. У онај дан суда непоткупљиви ће му судија рећи што и злом слузи: Слуго зли, сав тионај дуг отпустих када си ме умолио; није ли требало и ти да помилујеш саслужитеља свога како и ја тебе помиловах. и послаће га у огањ преисподњи.
Освета је узвраћање несрећом, неправедна казна од стране онога коме је учињена неправда, а назива се и одмаздом. Питао је неко Диогена како да се освети непријатељу, а овај му одговори — тако што ће постати добар и частан. Божанствени Павле поручује нам да не узвраћамо злим за зло, него добрим за лукаво, говорећи: Не светите се, љубљени, него дајте места Гневу;јер писано је: Моја је освета, ја ћу одмаздити, каже Господ; ако, дакле, гладује непријатељ твој, дај му хлеба, ако је жедан, напој га (Рим. 12,19). Отуда и Цезар, мада беше нечастив и немаше хришћански закон, ипак учини добро и тиме се освети онима који су га прогнали. Тако је и неко други дао одређење појма освета: "Освета је кад ко сачува славу свога превасходства постигнућима равним или сјајнијим од претходника."
Надменост је охоло и ниско мишљење о ближњем, које се у срцу носи, а изражава речима, држањем и опхођењем. Надменост се пројављује као неуказивање части, презир и као дрскост. Надменост је тешка несрећа, јер оно што рањавање чини телу, надменост чини души. Тако људи теже подносе надменост него ране. Рана чак не мора ни да доведе до смрти, а надменост је многе частољубиве душе вргла у ад.
"Надменост када процвета за плод има прах бешчасни и из њега жање сагорелу жетву."
Надмен је човек насилан, дрзак, горд, себичан, надут, гневљив, набусит, самовољан, високоуман, нагао, немилостив, немилосрдан, несастрадалан, свадљив. Надмен је човек гори од свих. Надмен је нечастан. Писмо каже: Гдеуђе надменост, тамо је и бешчашће. Надменог је Господ осудио на геену вечног огња. Надмен презире брата свога и ни у шта не броји свога ближњег. Опходи се сурово према њима и показује им своје првенство. Надмен се никога не боји, па ни самога Бога. Не поштујући законе моралне и државне, он их нарушава и пориче им власт. Од надменога се Бог одвраћа. Писмо каже: Домове надмених руши Господ и понижава оне који се узносе надменошћу. Високи надменошћу скршиће се и понизиће се.
Свадљивошћу се назива склоност према спорењу и неразумни инат. Спорење се рађа из сујете, а свадљивци су сујетни, упуштају се у спорове изазивајући једни друге, све како би њихова реч била последња и уз то се још показала правилном и преиспуњеном мудрошћу. Они су тврдоглави и воле препирање, сујетни су и глуви. Боре се међусобно до исцрпљености, па и ако кад устукну, никада се не предају. Заборављају се и понашају као помамљени. Споре се око тричавих питања и сврха им није истина, него да њихово мишљење преовлада; потом следе гнев и љутња, па бесни окршај, размењују се псовке и ударци, ратнички се жар распаљује и не стају док један од двојице не буде побеђен. Свадљивци су тврдоглави, самодопадљиви, сујетни и високоумни.
Ревност је киптање душе које се пројављује у виду порива или страсти и жеље. Ревност може да буде и корисна и штетна. Ревност је добра када се њен порив окреће ка творењу добра, а када се покрене на зло, та је ревност лукава. Добра ревност иште победу Царства Божјег на земљи, тражи савршенство врлине, угледа се на добро и жуди за честитошћу. Добра се ревност рађа у доброј души као Жеља без зависти. Добра ревност је пројава љубави према добру. Добра ревност је знак расположења према напредовању. Добра ревност увек жели боље.
Нарав ревнитеља по разуму. Ревнитељ по разуму је истински богонадахнути служитељ своје вере. Он је истински посвећен Богу и строго чува закон Његов, држи отачка предања и ватрено дела на славу имена Божјег. Он воли дела хвале и са пламеном жељом хита да се угледа на добро, ступа са радошћу путем врлине и отима се ка најбољем. Ревнитељ по разуму гори жељом да шири слово Божје, утврђује веру и помаже делу Цркве, божанској проповеди и успостављању Царства Божјег на земљи. Ревнитељ по разуму увек твори, увек се креће, увек дела. Ревност ревнитеља по разуму утоли се више разгорева и распаљује, што више љуби Бога. Када се мучи ревнитељ не ропће, када дела не посустаје, када болује не осећа муку, када се труди не исцрпљује се и не клоне духом, него је увек крепак и пун живота, радостан и смео и већ се баца на нови труд. Распаљен божанственом ревношћу жуди да се то што чини пружи по целом човечанству. Ревнитељ по разуму, понесен љубављу према Богу и ближњем, све чини са љубављу и самоодрицањем. Не чини ништа што би могло да ражалости ближњег. Његова је ревност просветљена и по разуму и нико га не може навести на крајност.
Својствености ревнитеља по разуму су топла љубав према Богу и ближњем, кротост, веротрпељивост, трпљење зла, племенито поступање и благородно опхођење. Ревнитељ по разуму носи образ истинског хришћанина.
Ревнитељ не по разуму ревност има, али не по разуму, вара се у својим мислима и делима и, делајући наводно на славу Божју, нарушава закон љубави према ближњем. Ревнитељ не по разуму у жару ревности своје чини оно што је супротно Божјем закону и Божјој вољи. Ревнитељ не по разуму чини и зло, како би остварио добро које је наумио. Ревност ревнитеља не по разуму је огањ који спаљује, огањ који уништава. Пропаст му претходи, а пустош следује. Ревнитељ не по разуму моли се Богу да баци са небеса огањ и спали све који не прихватају његова начела и уверења. Ревнитеља не по разуму одликују мржња према иновернима или инославнима, завист и упорни гнев, острашћен отпор према истинском духу Божанственог Закона, безумно настојање да се одбрани своје уверење, суманута усрдност да се победе сви, славољубље, љубав према спорењу, пргавост и смутљивост. Ревнитељ не по разуму је погубан човек.
Суревњивост је жар мрзеће душе и пројављује се као завист, ненавист, као мржња према онима који имају какву светлу особину. Суревњивост се покреће на зло и лукаво и завиди добру. Суревњивац гледа да оцрни све што блиста пред њим и завиди томе ко тај сјај има. Суревњивац мрзи срећне и жели им несрећу, радује се њиховој пропасти и весели њиховим невољама. Не трпи ништа што други хвале или блаже, опада и клевеће оне који се истичу славом и чашћу. Куди добро и умањује му вредност. Никакву радост не налази пред својим очима. Језик се његов покреће увек на погрду, а уста му бљују псовке. Мрзи преуспевање и смишља начине како да га устави. Суревњивац је себичан и безуман, јер само себе сматра достојним почасти и славе и верује да му се стално наноси неправда. Суревњивац је зао и испитује зло, а срце му крије грехе, страда и мучи се у беслављу и растаче од љубоморе. Суревњивац је човек јадан и сажаљења достојан.
Радост је играње душе која се весели оним што јој је по вољи (Василије Велики).
Радост је испуњење жеља, уживање у насладама и заборав жалости (Златоуст).
Уопштено говорећи, једина би била радост она која ствара вечни живот из мука и жалости, али истинском радошћу испуњавају се и они који творе правду, а док напредују у остваривању свога циља душа им остаје несметена и спокојна (Теодорит).
Радовати се у Господу значи испуњавати се свакога духовног весеља (исти).
Радовање по свету није радовање, док у Господу и муке имају радост (Теофилакт).
Радост у Господу је радовање због онога што се по заповести Господњој на славу Божју догодило (Василије).
Радовање у Господу је највећа радост. Њом су се и Апостоли радовали. Радост која доноси корист управо је она која има почетак и корен и темељ у тамницама, у мукама, у жалостима, па отуда и добар крај има (Златоуст).
Најпунијом и истински савршеном радошћу сматрамо ону коЈа је у Богу и ради Бога и у добрим делима кроз чврсту и непоколебљиву наду (Кирил Александријски).
Где је радост, нестаје бол суза. Где је радост, беже сета и жалост. Где је радост, нема туге. Где је радост, тамо су знамења весеља (Златоуст).
Радост светска почиње од наслада, а окончава се у жалостима. Нема тога ко се радује по свету, а да се уједно и по Богу радује, јер свако ко се по свету радује радује се због богатства, због сјаја, због славе, власти и гордости (Златоуст).
За радост по свету кажемо да је непотпуна, због онога што је у њој обмањиво и што би најмање требало гледати, то јест због ствари светских које су као утвара и сен (Кирил Александријски).
Радост! Мила реч, реч жуђена, реч која дира душе људске, реч која значи милину, реч која изражава духовно весеље и насладу. Радости! Којим речима да опишем осећај који у срцу изазиваш? Којим бојама да те осликам или како да речју изразим твоју тајанствену нарав? Немам силе да испитам твоју тајну. Немам гласа да изразим твоје дејство. Радост остаје тајанствена и крије се у кутовима срца, а јавља се једино усамљеној души. Радост чини да душа игра у миљу и весељу, она је опија као божанско пиће, она је постала жуђена наслада душе, она више од меда и саћа слади језик онога ко се испунио њом, она у срцу свира славопоје које усне не умеју да испевају. Срце говори, а уста ћуте, савршава се тајанство натприродно.
Срце се радује, јер се љубав Божја настанила у њему. Срце се радује, јер се осетило испуњеним жуђенога добра. Срце се радује, јер је добило тајанствену вест да га је Бог узљубио. Срце се радује, јер мир, спокој, тишина и непомућеност царују у њему. Срце се радује, јер је вером познало Господа. Срце се радује, јер је надом доказало постојање будућих блага. Срце се радује, јер је љубављу познало Господа да у њему пребива.
О, радости света! О, радости, насладо рајска, залого! О, радости, весниче неизразиве сладости! Тебе жудим, тебе тражим, као заручник на земљи да се удостојим и тебе и радости с неба, где је слављеника глас непрестани и неизразива наслада оних који гледају неизрециву лепоту Божјег лица. Амин.
Врлина бива по ономе што тражимо и што желимо. Отуда је врлина (аретг|) оно што је жељено (ератт)), односно достојно љубави или љубљено, када се промени редослед слова. Врлина је тако љубљена имовина за којом сви жуде (ертсиу) или којом су сви занети (а1роотта1). По другима, врлина (арет) је од уздизати (а!ре1у) и ка Небу слати душе. Василије Велики каже: "Ово је врлина — отклањање од зла и чињење добра". А Григорије Ниски каже: " Врлина је благо без господара, неспутано и слободно од сваке нужде; оно што је по нужди и што је наметнуто врлина бити не може. Врлина је мера измећу крајности у свакој ствари. Врлина не би могло бити оно чему недостаје дужна мера или што ту меру превршује. Када је, на пример, реч о мужеству, његов недостатак је кукавичлук, а сувишак дрскост." Ко је причастан истинској врлини, никоме другом до Богу је причастан, јер Он је свесавршена врлина. Василије Велики каже: " Једино је врлину од све имовине немогуће одузети и она остаје и за човековог живота и после његовог скончања."
А Златоуст каже: "Једино врлина зна да ће са нама отићи. Једино она прелази у тамошњи живот. Непокорива је врлина и ништа је не може свладати — ни ропство, ни сужањство, ни сиромаштво, ни болест, нити највећи тиранин од свих — смрт. Врлина нам и тамо даје сигурност и тамо крај нас стоји. Врлина човека чини ангелом, а душу крилати за небо." Пелусиот каже: " Врлина је благо и потребно и корисно, и добро и долично, и целисходно и часно — потребно, јер ништа није потребније од исправног живљења; корисно, јер води блаженству; добро, јер часним чини оне који га имају; долично, јер их украшава; целисходно, јер њена пуноћа ослобаћа од мука, а часно, јер ништа није часније од њега".
А Кирил Александријски каже: " По општем суду, врлина није тек било коме приступачна, већ је неприступачна и тешка."
Златоуст каже: "Уста врлине су мудрост, расудност и знање духовних славопоја, а срце је опит Писама, чување тачних учења, човекољубље и честитост. Има она и ноге, и веште руке добрих дела, има и душу — благочашће, а и златне груди и од дијаманта јаче мужество."
Кирил Александријски о врлини каже ово: "Тамо су кротост, смирење, тежња правди и језик који се одучио да говори напразно и тим пре оно што је грешно, него је чак правде и истине делатник, онамо где је вечно светла и пресавршена врлина."
Божанствени Златоуст, тумачећи речи "нека шако засија светлост ваша", каже: "То значи — нека врлина буде силна, моћан нека је огањ и неисказана светлост, јер када је врлина толика, немогуће ју је сакрити, па макар је и безброј пута засенио онај чија је (Беседа 15. на Матеја).
Врлино, којим речима да те похвалим, којим речима лепоту твоју да прославим, којим цвећем да украсим твоју љупкост и венцима да овенчам твоју силу, којим кистом икону твоју да осликам? Све је у теби чудесно, све је достојно дивљења, све великолепно, све племенито. Твоја је благодат — благодат небеска, твоја лепота лепота чудесна, а сила превасходна. Ти си силна сатрудница Божја која Господу садејствујеш у стварању Царства Божјег на земљи. У теби су благоговеније и лепота душе. У теби је телесно здравље. У теби је чистота духа. У теби су честитост и савршенство. Ти си благо добро и долично, и потребно и часно и пробитачно — добро, јер часним чиниш оне који га имају; долично, јер их украшаваш; потребно, јер ништа није потребније од исправног живљења, а корисно и пробитачно, јер је у теби блаженство и јер су сврха и конац врлине дивни и Божанствени и блажени. Заиста те ни злато ни на земљи ни под земљом није достојно, јер оно је вредно тек јер је човек тако одредио, а само по себи је обичан безвредни метал, док си ти по природи и вредна и часна и многодрагоцена, сишла си са неба и на небу пребиваш и обиталиште ти је тамо у становима светих. Ништа од тебе није слаће, ништа жуђеније. Ко тебе хвали, хвали Бога, јер ти си кћи Небеса. Снага је твоја непоразива и сила твоја непобедива. Ништа од невоља које те снађу не може да ослаби твоју постојаност, увек стојиш право као стуб на чврстом темељу и чиниш се вишом од свега. Ти се и у жалостима показујеш дивна, и у искушењима чиста, и у понижењу благородна, и у сиромаштву часна. Ти си људима највеће оружје у борби за добро и правду. Једино ти умеш добро управљати људима, а без тебе и твога заштитништва све тече и хита у пропаст. Једино ти човека привлачиш ка божанском и јављаш га светозарним подобијем Божјим. Једина ти као Божји тајноводац посвећујеш у божанске тајне своје пријатеље и приносиш Богу њихове молитве. Једино се тобом човек прибраја ангелима и са Богом разговара. Једино тобом постаје благоугодан Богу и једино тобом приступа неприступном Творцу свега, јер ти га као кћи Небеса очишћујеш, привлачиш ка сродном, дарујући душу сопственом благородношћу и славом, и ка божанском приводиш. Ти душу штедро дарујеш неизразивом насладом, коју осећају једино они који опште са Богом и чије се величанство ни речју ни умом не може представити. Ти и смртнима дајеш бесмртност и земнима нетрулежност. Твоји пријатељи и када умру остају бесмртни, и када пропадају телом непропадљиви остају духом, јер је твоја успомена непропадљива и несамртна. Блажени су који су те узљубили, блажени су од тебе узљубљени. Они су стигли до намераваног и жељеног краја за који су саздани. Тебе су опевали песници, Тебе су прославили философи, Тебе је почествовало човечанство свих векова. Ти си као чудесни кип украшен Божјим даровима, твоја лепота сведочи о твоме божанском пореклу и као божанствена бићеш вечна.
Колико је леп живот хришћанина скончалог у врлини! Како је чудесна слика моралног савршенства! Колико је неизмерна њена красота! Хоће ли ико икад моћи да те достојно прослави? Ко је кадар да долично опише твоју лепоту и да речју верно ослика твоју благородност? Слика је твоја неописива, а твоје лепоте не дају се представити, јер те је описао и осликао божански прст. Чудесна је хришћанска врлина. Ти си лествица која узносиш човека са земље на Небо. Ти си сила која образујеш нарав. Колико ме радује твоја чудесна лепота, колико ме опсењује твоја волшебна сила! Како ли ме привлачи твој лепи лик! Колико ме вуче твоја неизрецива слава! И шта прво, шта последње и шта у средини да побројим од твојих чари? Ти као врхунски уметник клешеш несавршени кип душе и тешући га лагано својим вештим длетом и одбацујући са њега све сувишно, откриваш боговиди образ душе, представљајући уистину, божански лик на земљи. Ти, као лествица небосежна која спаја небо и земљу, узносиш својим степеницима до небескога града онога који се из дана у дан бори да те стекне и чиниш га небожитељем. Твоја творитељна сила толика је да ништа не може да јој се одупре, нема те безобличне и грдобне природе која може твојој сили да одоли, ниједна страст не остаје непокорена, ниједна ћуд неукротива, ли једно срце неумољиво, ниједна болест неисцељива. Ти и по природи мрзосне преобликујеш и чиниш их милим и пријатним. Ти и оне који су по произвољењу зли водиш љубави према добру. Ти злобуустављаш, ти лечиш морално болесне, ти исправљаш посрнуле, ти разумом помраченог просветљујеш и лијеш по њему неизмерну светлост. Од светлости твоје која изобличује недоличне помисли бежи тама зла која испуњава срце и ум. Твоја светлост као сунчев зрак разгони таму животне ноћи и води лаћу која плови морем живота у луку спасења и спасава свакога који је у опасности да се не утопи у дубинама узбурканог мора или не разбије о подводне хриди. Твоја украситељна сила је толика да и једна твоја црта уписана на некад наказном лику има такву неописиву љупкост, лепота која може да скрије и природну ругобу. Колико је чудотворан твој кист, колико чаробна твоја уметност! Уистину си Божанствена као благодат са неба, заиста си се открила човеку да би му украсила икону душе и тела и ослободила га ругобе греха. Дошла си да обучеш човека у своју небеску лепоту и дарујеш га оном божанском иконом красоте која радује душе и опчињава срца. Ти красиш главе својих пријатеља неувењивим венцима, облачиш их у плашт славе и части и чиниш их славним пријатељима Божјим. Ти водиш истинском благовању које се никада не мења, јер водиш блаженству и уживању крајњега добра. Ти водиш намераваном и жељеном концу човековом, којем је Богом уређено да дође. Ти га водиш савршенству, до којега је по Божјој заповести дужан да стигне. Ти постајеш сигурно оруђе којим Божанствена љубав предаје људима своје божанске дарове. Тобом се од Бога освећује људска природа, ти иштеш успостављање царства Божјег на земљи, ти жудиш да се на земљи зацари мир, ти раздвојено сједињујеш и небески умни свет привлачиш земном духовном свету. Ти отвараш умне очи душе и откриваш јој тајанствени свет створења, у ком је божанским прстом уписана икона божанског Творца. Ти души показујеш божанствену премудрост, божанствену свемоћ, божанствени промисао и божанствену благост. Ти јој отвараш слух да чује божански глас што не престаје да громко кличе о чудесним делима стварања и сједини се са том небеском мелодијом, којом складно сва природа поје химне и славопоје своме божанском Творцу. Ти је награђујеш небеском мудрошћу, превасходном мудрошћу, мудрошћу која се не да научити, једином истинском и непогрешивом, једином која има вечну власт и која све чиме се занима људски дух лако и у истини разрешава. Ти домећеш снагу у невољама, ти оружаш своје пријатеље против зла, ти их облачиш у свеоружје духа да у борби остану нетакнути. Ти их крепиш да одоле смицалицама лукавога, началствима таме овога века која се подигоше на њих. Уистину је хришћанска врлина блиставо око душе, којим она гледа на свет и на ствари у њему у њиховом истинском виду и у стварној вредности и којим разлучује боговиду лепоту од пропадљиве и пролазне. Без у Христу врлине која га спаја са Богом, човек ништа друго не би видео гледајући у свет или у пуку твар. Без врлине човек је лишен волшебнога призора иконе Божје која му радује душу. Хришћанска врлина је истинити пут који води блаженству.
Врли хришћанин је постао блажен, јер је сабрао у себи све благо благодати Божје и осигурао себи вечно блаженство на земљи, заручење са небеским блаженством, јер блаженство се, као плод благодати Светога Духа, дарује једино хришћанској врлини и налази само у врлином богатом хришћанину, посред чијега је срца положило свој престо и у чијим грудима има обиталиште. Бог је блаженство врлога учинио неодузимном сопственошћу његовом, испунивши му душу и штедро је обдаривши Својом благодаћу. Блаженство врлога је, различито од светских ствари, у свему неподложно промени и независно од утицаја блага која се увек расипају и вечито мењају и пропадају. Ништа од тога не може да утиче на блаженство које се утврдило у срцу. Блаженство је тековинаједино врлих, јер они који су врлине лишени и они који су обнажени од Божје благодати, којима је срце без тог истинског началника, који не осећају да им срце игра од тајанственог присуства благодати, од божанског блаженства, који ван срца свога траже благо — слични су људима који гоне сопствену сенку. Врли је човек заиста блажен, јер је божанственост испунила његово срце радошћу и весељем. Врли је блажен, јер, стишавши се у миру своје душе, остаје несмућен и пролази овај живот у миру испуњавајући са ревношћу и љубављу дужности свога послања. Чини што је честито, добро, праведно, иште истину и изгара да истина завлада. Душа се његова радује у његовим делима, јер су угодна Богу. Он се увек бори да се твори добро и свом силом се стара да га покаже у свему и свима корисним. Потпуна лепота савршеног добра заробила му је душу и овладала срцем. Дању и ноћу он испитује шта је воља Божја блага и благоугодна и савршена и у својим обраћањима Богу огњено се моли за зацарење добра. Призива Божју силу за помоћника и заступника у својим прегнућима, да би у сигурности испунио добра дела која му срце налаже. Жуди добро, јер једино је добро узљубио и јер се творећи га радује и у њему налази плату за своје дело. Жуди добро, јер добру тежи његово срце и у њему се осећа испуњеним. Жуди истинито, јер је истина истинско биће, истинито постојање и она га себи вуче. Уистину, врли хришћанин је истински блажен човек.
Пријатељство је љубав здраве душе према здравој души. Пријатељство као излив здраве душе свето је, чисто, честито, верно, постојано, искрено, отворено, истинито и вечно. Пријатељство је врлина, јер се заснива на моралу и чистом живљењу здраве душе, јер се спаја и са самом врлином и постаје њеним љубљеником, њу пригрљује и са њоме довека остаје. Пријатељство као врлина привлачи се сличним и ослања на сродне врлине. Пријатељство је веза две сличне душе. Пријатељство је страст разумне душе која снажном љубављу спаја пријатеље и која има порив да споји чежњом оно што је по природи растављено. Пријатељство има постојан и непроменљив морал. Пријатељство је морална сладост која радује душу. Пријатељство увек трпи и страда и слуша. Аристотел је рекао: "Пријатељство је једна душа у два тела". Пријатељство је снажније од сродничке љубави, јер сродничка је љубав по нужности, а пријатељство по произвољењу. Пријатељство налаже благочашће према светињама пријатеља, чистоту у живљењу, часност у моралу, веру у карактеру, постојаност у одлукама, искреност у речима и слободу да се говори што је исправно, корисно и истинито. Пријатељство је основ благостања двоје добрих људи на земљи, јер једино се измећу добрих људи може развити истинско пријатељство. Платон каже: "Пријатељство је сагласност око доброг и праведног, једнако настројење живота, једномислије о настројењу и делању, љубезна сагласност око заједничког живота, заједница у добром делању и страдању."
Три су вида пријатељства: по врлини, по узајамности и по навици, а најбоље је по врлини, јер је у врлини љубав чврста.
Пријатељ је човек добар, здраве душе, мисли исправно, воли врлину, беспрекорног је морала, веран је у љубави, искрен на речима, постојане је душе, искрен је саветник, отворен је, истинољубив и правдољубив. Пријатељ је слика и прилика свога пријатеља и до крајности осетљив осећа душевно расположење пријатељево и страда душевним страдањем свога пријатеља. Пре него му се пријатељ и исповеди, он га претекне и хита му у помоћ пре него му је овај и затражи и спремно му се предаје и помаже му ако је у опасности. Пријатељеви пријатељи су и његови пријатељи, а непријатељи и његови непријатељи. Брани пријатеља и излаже се опасности њега ра!ди. У пријатељевом телу обитава душа пријатељева. Он је добри саветник, увек говори што је најбоље и стара се за част и име свога пријатеља. Пријатељеве светиње су и његове светиње. Истински пријатељ је моћна заштита и ко је њега нашао, нашао је благо. Пријатељ је највећа срећа. Добар пријатељ је непроцењива вредност, драгоценија од сваког блага. Његовој красоти нема равне. Пријатељ и у несрећама и у радостима остаје исти. Истински пријатељ хвали вредности које су похвале достојне и отворено куди оно што је за куђење.
Еурипид каже: "Истински пријатељи немају ништа своје, него им је имање заједничко." Ништа није боље од правога пријатеља. Саветовање његово делује јаче од сваког лека на страдалну душу и напаћено срце пријатеља. Његове речи су животни лек. Добар пријатељ може имати благодатно дејство и на душу и на тело пријатеља. Добар пријатељ прима на себе све што недостаје пријатељу и блажи највише оно што се добро чини, а онога који греши највише исправља. Пријатељ постаје разум, осећање и око пријатеља. Пријатељ је оличење врлине. Нико ко мрзи није пријатељ. Григорије Богослов каже: "Веран пријатељ је благо са душом, затворени врт и запечаћени студенац што се у прави час отвара и из којег се захвата, а пријатељима називам добре и лепе и оне са којима смо сједињени по врлини."
Неискрен пријатељ је човек користољубив, немио, притворан, себичан, лицемеран и који носи само личину пријатељства да би се од њега окористио. Лаже када каже да је пријатељ и скрива лукавство претварајући се да је одан. Позива у помоћ пријатеља, а сам одбија да му помогне изговарајући се на хиљаду начина. Пријатељ је само у успесима пријатеља, а у неуспесима га се одриче. Сећа га се када овај благује и распитује се о њему и када је далеко, када је срећан жели му срећу, када је здрав здравље, када је славан славу и богате му дарове шаље док је богат и чини све да би показао пријатељство, а заборавља га брзо ако се догоди каква несрећа, па ни не пита за њега и не сећа га се ни кад су суседи. Избегава га и куне, пребацује му на глупости у неуспеху, када је болестан заборавља га и ни не прилази му кад је несрећан, одвраћа се од њега ако је жалостан, када је понижен презире га, осиромашеног га се клони, када оскудева не помаже му и када умире не жали га. Такав је неискрен пријатељ.
Лукав пријатељ је некористан и опасан човек. Он у својој души ништа здраво нема, у њој нема ничега светог и ничег честитог, безверан је, опак, лукав и подмукао. Не зна за искреност, а на језику носи лукавство и лаж. Мисли лукаво, а у срцу своме испитује подлост. Његове су речи благе, а намере опаке. На речима показује пријатељство, а кришом сплеткари против свога верног пријатеља. Шири о пријатељу ружне приче и светиљку лукавства пали злом. Гледа у даљину и мисли на гадости, док устима мрмља поганштине. Он је извор покора за свога пријатеља. Пред пријатељевим очима уста су му слатка и на речима ће му изрећи хвалу, док касније не промени причу и својим речима да повода многим саблазнима.
Пријатељство злога човека страшније је од непријатељства, јер од тога се можеш сачувати, а од онога не. Лукав пријатељ је незасит, ни целога пријатеља да поједе не би се наситио. Бестидан је, јер док чини пакости и поткопава дом онога ко је сигуран у његово пријатељство, није га стид да на уснама носи часно име пријатељства и да се представља као пријатељ пред оним кога страсно мрзи. Неблагоутробан је, јер утроба лукава пријатеља не да се тронути. Што је рђа за железо, за пријатеља је пријатељство ненавидника, јер оно изједа не мртвога, него живог пријатеља.
Ласкање је мрско зло сакривено под личином пријатељства. Ласкање је лажно блажење и пројављује се као пријатељство на речима и као ревност и преданост ономе што није ни од какве вредности. У ласкању је као на споменику уписано тек име пријатељства. Ласкање је злоба покварене и болесне душе која ничега здравога у себи нема. Она је лукава, безбожна, бешчасна, неискрена и преварна. Ласкање квари душе оних који га допуштају.
Ласкавац је човек покварен, подао и ништаван. Он ласка слабим карактерима, а речи су му лажљиве. Лицемери пријатељство и савршену оданост. Док му срце мрзи, уста говоре о силини његове д» убави. Притворно хвали вредности човека коме ласка, а кори врлине врлих и оно што превазилази и похвалу. Отупљује расуђивање душе и не оставља простора за истину. Ласкавац блажи оне који живе у раскоши и диви се онима који раскалашно расипају своје богатство, хвали њихово расуђивање и слави подухвате њихових руку. Врлином назива неумереност, а крајње бесмислице зове науком и мудрошћу. Хвали недостојнога човека због богатства, а добром човеку се подсмева због сиротиње. Диви се некима ради користи а пред њима понижава оно што је достојно дивљења. Ласкавци из користи обмањују срца незлобивих и чине све да овладају њима. Варају их називајући их блаженим и кваре им стазе на путевима њиховим. Лукавији су од лисица и гори од гаврана, јер лукавством и обманом кваре и скврне душе нерасудних, користећи се за то многим начинима и будући препредене ћуди.
Плутарх каже за ласкавце да ниједан сој није несрећнији од њиховога, јер нико лакше и брже не гура младост у пропаст. Василије Велики каже за ласкавца: "Ласкавац док у устима има јело благосиља, ласка и диви се, а ако трпеза није пуна, као камење баца клевете на онога коме се накратко као богу због стомака клањао. Ласкавац оскврњује туђе. Он ујутру велегласно благосиља, а увече куне свога пријатеља, од кога је лицемерјем и удвориштвом добио своју хаљину.
Антистен је говорио: "Боље је пасти међу гавранове него међу ласкавце, јер они раскидају тело, а ови прљају душу."
Василије Велики пореди ласкавце са камелеонима, па каже: " Као што кажу да камелеон мења боју коже према подлози на којој лежи, тако и ласкавац мења мишљење према мишљењу оних са којима је."
Ласкавац је нечистији од свих људи.
Ерос је страст доконе душе, а рађа се од радозналог гледања. Ерос се јавља као неразумна жеља која се у души брзо рађа, али споро гаси. Ерос као ватра намах спали срце и не гаси се брзо, као да га распирује машта која непрестано у мислима обликује идол вољене личности. Ерос који је обузео сву душу не даје места ни храни. Када насрне на незаштићену душу, ерос је сасвим пороби, клони је да све остало презре и да се сва њему саобрази. Ерос подстиче разумне душе на лудило и безумље, јер им се незауздана машта потхрањује умовредном ватром. Ерос који уђе у разумну душу гаси се пре него што поквари ум, јер она влада собом и не да се повести маштом. Ерос обузима душе које су испражњене од Божјега ероса и које чаме у самоћи, јер срце које је саздано да воли не може остати бестрасно према еросу и, уколико га не рани Божји ерос, свладаће га овај други. Ерос једино срцима рањеним Божјим еросом не може да загосподари, јер божански је ерос испунио сваку жудњу и ништа није оставио неиспуњеним.
Плутарх каже за ерос да је зверина са канџама и зубима, подозривошћу и љубомором, којима кида срце. Страдања оних који су заљубљени су ова: воле, па мрзе, жуде за оним ко није ту, а дрхте кад је са њима, ласкају, па проклињу, умиру пре времена, убијају, куну се да не љубе а када љубе неће да престану, хоће да владају, а трпе робовање. Тако су од страсти стигли до махнитости.
Милост је својевољна жалост због туђе несреће.
Милост се очитује као љубавно расположење према онима који су унесрећени каквом невољом, помешано са жалошћу. Милост се рађа из састрадалног срца које пати због туђих патњи. Милост је велики лек који се приноси несрећнику од састрадалне душе, а заједничко боловање одиста много олакшава несрећу. Милост је отац љубазности, залог љубави, веза сваког пријатељског расположења. Где је милост, нема испитивања. Где је милост, суд не заседа. Где је милост, не тражи се одговорност. Где је милост, неизбежно је спасење. Где је милост, прашта се правдање. Милостраћа утеху, милосрђе, доброчинство, поштење, честитост, сажаљење, дуготрпљење и праштање.
Милосрђе је чин доброга произвољења. Милосрђе налаже добро срцу које љуби свога ближњег. Милосрђе је правда која даје оно што је потребно потребитима, јер онај који има добио је од Бога и постао управитељ блага којим га је штедро даровао Бог. Милосрђе је заповест Божја, чије испуњење Бог тражи пре него жртву и свепаљенице: Милости хоћу а не жртве, кличе кроз пророке Бог. А глас пророка потврдио је сам Спаситељ рекавши немилосрднима: Идите и научите шта значи "милости хоћу, а не жртве". Златоуст каже: "Милосрђе је од Бога дато као заповест љубави; добро милосрђе, којим се наоко расипа, а сакупља у истини, јер као што земљорадник даје земљи и од ње прима семење, тако се милостиња наизглед даје другима, а заправо је ризничи онај који ју је дао. Вели;на милостиње не расуђује се по мери новца, него по настројењу којим се даје. Не тражи Бог меру приноса, него меру намере. Не по ери блага, него по мери намере одредио је да се милостиња даје. Штедрост се не цени по величини дарова, него по размери коју имају дарови у односу на богатство дароватеља."
Да је милосрђе највеће од свих дела, каже Григорије Назијани, јер њим за мало купујемо Царство Небеско и примамо вечну аву за мало привремених блага.
Златоуст милосрђе назива царицом врлина, па каже: "Царица врлина је милосрђе које, најбољи заступник, хитро отвара небески свод људима", те додаје: "Милосрђе је храна за душу; и као што су хлеб и вино храна и наслада, тако су и милосрђе и молитва исцељење и наслада душе".
Исти отац каже: " Велико је благо милостивост и хитри посредник до мирољубивога Бога, пред Којим велику смелост има; јер кад хоће улази Му и стоји Му са десне стране, а Он је прву од свих целива и грли, јер је прва од Његових кћери и увек је са Њим, јер она Га;е молила да сиђе на земљу и спаси род људски."
Златоуст у другој својој беседи каже за милостивост: " Она је мати љубави, она је лек за наша сагрешења, очишћење прљавштине наше душе, лествица подржана на Небесима, она везује Христово тело", а на другом месту: "Ништа није својствено хришћанину колико милосрђе". У трећој беседи вели: "Милосрђе рађа реку која се улива у живот вечни и смрт која је пала у њу као варницу вода гута; где год да капне, оно велико добро чини, оно и реку ватре гаси као искру."
О милосрђу Премудри Сирах каже: Огањ који гори угасиће вода и милосрђе ће ублажити грехе; милосрђе остаје у век. Григорије Ниски милосрђе назива кормилом љубави.
Исти отац за милосрђе из неправде каже: "Милосрђе из неправде није милосрђе, него суровост и нечовештво, јер каква је корист скинути једнога, па обући другога? Милосрђу почетак треба да је у састрадавању." А ова нам дела милосрђа налаже Господ: 1) да хранимо гладне, 2) да појимо жедне), 3) да одевамо наге, 4) да гостимо странце, 5) да посећујемо болесне, 6) да тешимо несрећне и 7) да помажемо заточеним. У дела милосрђа убрајају се дела која се творе ради духовног и моралног образовања и преуспевања ближњега милосрђе ће покрити мноштво грехова. Милосрђе избавља од смрти.
Милостив је помилован од Бога, јер је заиста дар Божји узети на себе милосрдно и ништељубиво живљење. Милосрдни по сав дан милује и дарује и његов је дом пун свакога блага, јер је Бог благословио и њега и дом његов. Он је постао верни управитељ и оним што му је Бог дао верно управља; верује да је примио да помогне потребитим; да је примио да би разрешио своја сагрешења кроз штедрост према другима; да је примио да би дао за спасење своје. Користи се благом као да је туђе, како би га вратио Ономе Који му га је поверио.
Григорије Назијански каже: "Богат милостивац ће мудрољубиво и осиромашити да би предао ономе коме је потребно, као управитељ туђим имањем, па да би и тај имао користи, а и он сам да би био примљен пред Богом немајући ништа друго осим крста и тела."
А Василије Велики, описујући меру милосрдног расположења милостивца, каже: "Макар да му се јело ограничи на један хлеб, кад му пред врата стане просјак, донеће му из оставе и тај један хлеб и дати га гладноме."
Милостив не затвара уши пред молбама сиромаха, него чује речи његове и хита да му помогне. Када потребитоме даје новац, даје га са љубављу и састрадавањем, када пружа сиромаху, лице му је ведро, јер му се срце радује због милостиње, а радује се јер је помогао своме ближњем. Милостивога Бог љуби и спасава га у дан опасности, јер љуби онога ко са радошћу даје. Милостив чини милосрђе кришом, јер му је срце вођено не љубављу према слави, него према ближњем. Милостив се радује не раскоши и уживањима, него доброчинству. Милостив не брине за којешта што повлађује његовим жудњама и жељама, него само за једно — како да задовољи сажижућу жудњу свога срца да сиротињи и потребитима пода не само своје имање, него и оно од свега драгоценије — своју слободу. Милостиви живи за љубав према ближњем и исповеда љубав према Богу кроз љубав према ближњем.
Милостив прима онога који тугује, не одвраћа лице од сиромаха ни очи од потребитога, нити се гнуша да пружи руку брату који тражи. Гладноме даје хлеб свој, поји жедне, покрива сиромахе, облачи наге, помаже страдалним, посећује заточенике и угошћава странце. Расипа нештедимице уздајући се у Господа и тако на небу ризничи богатство. Милостив као плодна маслина у дому Божјем никада не остаје без наде у Бога, него му она увек цвета, те личи на вечноцветно дрво и, ревнујући за његову многоплодност, он свима и у свако доба дарује изобилну милостињу. Блажен је милостив, јер ће бити наследник Царства припремљеног од постања света. Милостивима Господ каже: Ходите, благословени Оца Мојега, наследите царство које вам је припремљено од постања света;јер огладнех и дадосте Мида једем; ожеднех и напојисте Ме, странац бејах и примисте Ме; наг бејах и оденусте Ме; болестан бејах и посетисте Ме; у тамници бејах и дођосте Ми(Мт 25,34).
Лик немилосрдног је најружнија морална слика, јер су је својим црним кистовима насликале немилостивост, каменосрдност и нечовештво. Поглед на њега испуњава ужасом и сви од њега са гнушањем одвраћају лице. Грдобан и мрзак, код свакога ко је макар један поглед на њега бацио изазива страшну одвратност.
Немилосрдан пати од неосетљивости душе. Страдање страдалног у његовој души не покреће никакво осећање туге, његово се срце не да тронути муком ближњега, његов поглед неосетљиво гледа страдално човечанство, уши је затворио за јауке оних који гину. Љубав му је непознат осећај, а испунила га је мржња која се пројављује као равнодушност. У њему не пребива ниједно благородно осећање, нечовештво му је стисло руку да је не пружа на милостињу и затворило уста да не кажу реч утехе. Лице му се одвраћа од сиромаха и очи од потребитога. Жалоснога одбија од себе и обестан је према онима који му се обраћају за помоћ. Сматра богатство својом имовином и расипа га на задовољавање својих страсти. Наслађује се до ситости, а остатке са трпезе не даје гладнима. Опија се готовећи себи којекаква пића, а жедном не даје ни чашу хладне воде. Прима оне који имају кућу, а тера од себе странце и намернике. Облачи се у порфиру и лан, а свом нагом брату не даје ни стару хаљину да се покрије. Распитује се за здравље својих пријатеља који су добро, а занемарује своју браћу која леже у слабости. Креће и на пут да би се забавио са онима који се на слободи наслађују у добру, а ни на ум му не пада да оде онима који се муче по тамницама. Каменосрдан и необрезан срцем, презире Божје заповести и ступа путем бешчашћа. Незахвалан и неблагодаран Богу Који му је дао богатство, није Му узвратио него је расејао богатство повлађујући својим страстима и жељама. Живи да би гомилао себи гнев у дан гнева и откривења Господњег и дометнуо безакоња безакоњима својим и гнев гресима својим. Немилостив је одступио од Бога и Бог се одвратио од њега. Уздарје за своју каменосрдност примиће у дан уздарја. Немилостив је најнесрећнији човек, јер у своме срцу никада није осетио радост доброчинства или милосрђа, не зна да нема веће радости од оне коју у срцу рађа милосрђе, не зна да мир његовога срца пребива у срцу његовог ближњег, не зна да богатећи друге сакупља богатство вечно, богатство непотрошиво, богатство истинско, богатство којим једино купујемо Царство Небеско Не зна да Бог, богат у милости, богато награђује милостиве, не зна да онај који твори милостињу наизглед расипа, а у стварности сабира заборавио да је дужан да пред човекољубивим Богом да реч о' томе како Је управљао благом које му је дато, заборавио је страшну претњу Господњу изречену немилостивоме, заборавио је страшни дан суда, заборавио је страшну осуду која га чека, заборавио огњену реку у коју ће га послати реч Господња да се мучи у векове. Јадан је то и несрећан човек.
Оговарање је стална и непомирљива неправедна мржња према ономе ко ужива у било каквом добру. Оговарање је страшна страст која заводи да се презре и сопствено спасење. Оговарање оцрњује добро. Божанствени Златоуст каже: "Друга страст која живи у људима и, прирастајући нашим душама, више разједа наше срце него рђа гвожђе јесте оговарање, у којем је много зла, а једна корист — да зло само по онога ко се њиме бави, јер оговарач томе кога оговара мало шкоди, а себе изједа тугом и јадиковањем због благовања ближњега и, мада радост суседову није умањио, себе је оговарањем сатро."
Оговарање је горе од ратовања, јер када се реши узрок због којега беше рат, ратник се реши и непријатељства, а оговарач никакав други разлог немајући осим саме опседнутости и сатанског настројења, једнако оговара. Коме ће предати такву душу? Којој змији, којој аспиди, којем црву, ком гаду? Од такве душе нема ничег ни проклетијег ни лукавијег, јер то је Цркве упропастило, то је родило јереси, то је наоружало братску руку. Оговарач има лукаво око које оговара добро. Оговарач као ненавидник свога спасења само наједно сабира пажњу на поругу онога кога оговара Ако ко оговарача назове демоном и зверју, неће сагрешити. Оговарачи су гори и од звери, јер оне нас нападају или зато што им је потребна храна или р смо их сами раздражили, а ови неретко и када им је добро учињено својим добротворима дају удео неправедних. Оговарач има само једну жељу, па макар и скончао у мукама и одлучен био. Око оговарача гаси се од туге, живи непрестано умирући, све сматра непријатељима, па и оне који нису ништа скривили.
Захвалност је добар и племенит осећај према добротвору, онога оме је учињено добро. Захвалност је добро расположење да се врати љубав дароватељу и исповедање те љубави. Захвалан је и благодаран, а благодаран је и захвалан. Захвалан и благодаран имају добро срце, здрав ум, нелукаву душу. Добри су и свагда и свугде памте доброчинство које им се догодило и благосиљају име добротвора. Моле се за његово здравље и да му Бог дарује дуге дане, љубе добротвора и уста га њихова хвале. Сећају га се у молитвама и у прозбама га својим помињу. Имају благу ћуд, ведар поглед и са љубављу примају добротвора, имају нежно опхођење, племенито понашање, свима су мили. Захвални и благодарни су добри удови заједнице, чине добро и творе правду, са радошћу узвраћају добрим и хитају први у помоћ добротвору када му је она потребна. Добротвор им је постао пријатељ и они се старају за његову част и добро име, радују се када се радује добротвор и тугују са њиме када је тужан. Захвални су мили Богу и Његов покров их покрива у све дане живота њиховог. Бог благосиља дом њихов и даје им земаљска блага. Захвалан је захвал ан добротвору и Богу и благодари му за његова доброчинства и благосиља његово име. Захвалан и благодаран човек је благочастив и праведан, боји се Бога и зато што чини пред Њим добро и благоугодно и савршено, Бог ће га и почаствовати.
Незахвалност је заборављање учињеног доброчинства и недостатак сваког пријатељског осећања према добротвору. Неблагодарност је неспремност да се узврати љубављу. Незахвалник има неосетљиву душу, јер не осећа дејство доброчинства. Незахвалан има несастрадално срце, јер му се не рађа никакво саосећање и никакав осећај љубави не развија према добротвору. Срце незахвалника испражњено је од љубави. Незахвалан не љуби ни Бога Који је испунио добром његову жељу, јер чим не љуби добротвора којега је видео, Бога Кога није видео како може љубити? Незахвалан је наопакога ума, јер себе самога уверава бесмислицама да не дугује никакво благодарење и никакву захвалност своме добротвору.
Незахвалник је човек опасан по добротвора, јер доброчинство које у срцу не раћа љубав, зачиње мржњу. Добротвор је доброчинством према незахвалнику стекао непријатеља више и мора га се чувати. Доброчинство у души незахвалника рађа тугу, туга тескобу, тескоба мржњу, а мржња непријатељство према добротвору. Неблагодаран је, као незахвалан, неосетљив према доброчинствима, није рад да узврати љубав и враћа зло за добро, одриче добротворима љубав и не исповеда им благодарност. Страшна је неблагодарност и поразна, јер неблагодаран, коме је учињено велико добро, место дужне захвалности враћа неблагодарност и још јој додаје и псовке и ружење. Таква претерана незахвалност човекољубље добротвора чини поводом за неблагодарност. Тако неблагодарни постају дрски и не само да се клоне добротвора након доброчинства, него се и гневе на њих и, уместо да их љубе, клевећу их и добро враћају лукавим. Неблагодаран прима гостопримство и пажњу, а његова уста огорчено зборе против добротвора. Неблагодаран је сличан пробушеном врчу у који колико год љубави да сипаш, исцуреће у празно.
Плутарх за неблагодарног каже: "Неблагодарном чинити добро исто је као намирисати мртваца, хранити змију и лукавом добро чинити."
Доброчинство неблагодарне не подстиче на наклоност, него подбада на дрскост против добротвора.
Неблагодарни су бесрамни, јер за неблагодарношћу долази бестидност и јер се она сматра од свих срамота највећом.
Неблагодарни толико добротвора ненавиде, да броје и године његовога живота и моле се за његову смрт — толико су неблагодарни и незахвални.
Благост је врлина која се испољава као љубазност, кротост, као скромност, доброхотност, као племенитост. Благост је врлина велике моралне вредности и пројављује благородност душе добре и часне.
Благ човек кротко трпи неправде које му наносе не само они који имају власт, него и они који су њему самоме подвласни. Благ свагда са дуготрпљењем и кротошћу подноси тућа огрешења и трпи браћу своју са недостацима и манама. Благ је човек према свима љубазан, мило разговара, подноси благоразумно оне који га огорчују и оставља дугове дужницима својим. Опрашта сагрешившим и снисходљиво им суди грехе. Он све трпи покоравајући се закону снисходљивости, ведар, нежан и преиспуњен кротошћу и племенитошћу. Благ човек делом потврђује да је истински ученик Господњи и да у њему обитава дух благодати. Благ онима који га бију одговара благошћу, ћутњом и дуготрпљењем.
Богослов Григорије учи: "Благошћу и човекољубљем победићемо силнике. Нека заповест буду праштање и узвраћање човекољубљем равним ономе које и сами желимо." Благ ће се благога судије удостојити и добиће опроштај сагрешења својих.
Благоутробије је осетљивост душе благе која љуби свога блињег. Благоутробије је највећа врлина, јер је покрет душе која жеи добро свом ближњем и дела за њега. Благоутробије је највећа врлина, јер благоутробнога уподобљава Богу.
Благоутробан подражава примеру Спаситеља нашега Исуса, Који се сажалио и избавио свет из покорења злу, из муке, невоље, страсти, несреће, незнања и неукости. Благоутробан састрадава са страдалнима и осећа исту муку као и ближњи му. Он хита да га исцели, а одахне када ближњи престане да јадикује. Благоутробан, као добри Самарићанин који се смиловао на онога који је пао у руке разбојника и спасао га од погибије, свагда је вољан да помогне свима којима је потребна његова помоћ. Благоутробан се весели док чини добра дела и испуњава радошћу када лечи муке страдалнога човечанства. Благоутробан би да одагна несрећу из света и да излије радост и весеље на свако лице на земљи. Благоутробан је узљубио човека и спреман је да као истински ученик Господњи преда себе на жртву за зацарење мира и радости у свету. Он штедро дарује од сопственога имања, позивајући и друге човекољупце да помогну сиротињи. Благоутробан се не осврће на напор и умор док твори добра дела, јер је ведар осмех онога ко ужива у творењу добра отклонио сваки осећај муке и испунио тајанственом радошћу његово срце. Благоутробан хита куд га позива ридање страдалног човечанства. Он се не задовољава тек исцељењем болнога тела свога ближњег, него жуди и ревнује за исцељењем и душе његове. Благоутробан подиже човекољубне установе ради неге и исцељења тела и душа своје браће. Благоутробан се одвраћа од среброљубивих као од немилостивих и несастрадалних, а љуби милостиве као браћу Господа Исуса. Благоутробан ослобађа заробљене, теши жалосне, подиже пале, двори онемоћале и отире сузе тугујућим. Милостив, састрадалан и братољубив са самоодрицањем иде да спасава оне који су у опасности да погину. Григорије Богослов каже за благоутробног: "Он је пред свима показао човекољубље, којем се Бог радује више него ичему другом." Блажен је човек благоутробан, јер је и овде осетио радост блажених, коју ће у будућем животу вечно уживати. Благоутробан ће зачути слатке оне речи Спаситељеве у Дан Уздарја: Ходите, благословени, наследите Царство које вам је припремљено од постанка света.
Миротворац је син призива с више, он је син Небескога Царства. Спаситељ блажи миротворце, говорећи: Блажени су миротворци, јер ће се синовима Божјим назвати. Миротворац је прво сам постао син мира. Мир се настанио у њему. Мир је завладао његовим срцем. Миротворац је у миру са свима. У миру је са самим собом, у миру је са Богом, у миру је са ближњим, у миру је са онима који га љубе и онима који га мрзе. Миротворац дела на установљењу царства Божјег на земљи и сав је томе посвећен. Красне су ноге његове, јер благовести глас мира, јер благовести добро. Он је праведан и љуби правду, а њен плод је мир. Он настоји да са свима има мир, мир по Богу, мир који у имену Божјем јесте, који не трпи никакве погодбе са злом, мир који је једно са врлином. Миротворац љуби закон Божји и заповести Божје чува са страхом, а њих држећи он налази у срцу своме велики мир. Он живи мира ради и име мира слађе је на уснама његовим од меда и саћа. Уста његова га хвале, а срце га жуди. Мир и бављење именом његовим су му радост, у њему ће се украсити, у њему узвисити, у њему се весели дух његов. Ни за каквим другим добром не жуди и срце му је пуно, јер мир по Богу га је испунио. Радост је његова неизмењива, постојана, крепка и непролазна, јер је плод мира, плод божанственога дара, божанске благодати. Миротворац ће у векове са добрима у миру живети.
Мир љубљени, слатка ствар и име. Љубљени мир, моје старање и мој украс, за који нам је речено да је од Бога и чији је Бог Бог и који је и сами Бог. Мир сједињен са правдом божанско је добро.
Највећа радост радосних је мир, а њега ако нема, неће ни радост имати силе онда кад рат одагна мир. Богу и Божјем близу су сви који воле мир и који се гнушају и клоне раздора.
Ништа није равно миру и слози. Истински је мир мир са Боом. Никаква нам корист није ако смо са свима у миру, а са Богом ратујемо, као што нам никакав губитак није ако са свима ратујемо, а са Богом мир имамо.
Ако би се ко причестио миру који Бог дарује, неоскудно свакога би добра имао.
Мир је богодано добро, дар са Небеса и сам Божји благослов. Мир од Христа је постојан, неизмењив, крепак, непролазан, бесмртан и бесконачан. Зато и нема конца томе миру, јер он је неземаљски дар. Да је од овога света, он би припадао саставу света. А ко је сада примио тај мир и сачувао га, у векове ће са добрима у миру живети. Мир Соломонов беше ограничен годинама, а мир од Бога пружа се у век века. Мир светски бива и зла ради, док мир Христов не само да учи да будемо у миру са другима, него и са самима собом, да се не би плот подигла против душе.
Нека нико не помисли да кажем да треба волети сваки мир, јер знам да као што постоји неслога добра, тако постоји и погибељна слога.
Није сваки мир беспрекоран и добар, него често уме да буде и погубан и да удаљи од Божје љубави, што бива када смо са неким у миру и сагласни око затирања истине.
Постоје и рат без кривице и мир мучнији од сваке непомирљиве борбе. Миротворац води у себи самоме борбу плоти и духа и тај унутрашњи рат природе настоји да оконча миром, где више не делује телесни закон који се побунио против закона ума, него онај који се потчинио већем цару и постао слуга божанских заповести. Мир је почетак добра, којима је Бог благоизволео да обилује земља; ангеоски лик сведочи истину. Господ наш Исус Христос мир Свој даде Апостолима: МирСвој остављам вам, мир Свој дајем вам.
Мир као Божји дар пребива у очишћеним срцима, док нечиста и огађена напушта. Ко је лишен мира, лишен је божанске благодати.
Мир онога ко га је примио и ко му служи узноси у висине славе, облачи га у хаљину части, обасјава му лице, чини га великолепним и зорним. Његове су речи благе, а дела достојна дивљења.
Дуготрпљење је врлина душе смеле и благородне, која за темељ има љубав према ближњем. Дуготрпљење је великодушност и висина духа и пријатељ кротости. Дуготрпљење сведочи о васпитаности душе и очитује се као састрадавање, човекољубље, скромност и праведност. Дуготрпељив влада гневом и јарошћу и стишава пориве свога срца, он милује пале и жали грешнике. Када изобличавава, то чини благо, а речи му се са усана изричу са мудрошћу и разборитошћу. Гнев му не помрачује разум, а јарост не мути разум. Поглед му је ведар, а покрети смерни и долични. Будући благоразуман, он не суди строго, него се са бестрасним судом изјашњава о грешнику.
Златоуст овако говори о дуготрпљењу: "Узрок свакога добра је дуготрпљење. Оно је корен сваке философије, непобедиво оружје и кула неразорива која сваку жалост хитро одбија. И као што када варница упадне у бездан, она му ни на који начин не нашкоди, него се и сама одмах угаси, тако и све што изненада падне у дуготрпељиву душу брзо нестане, а њу саму не смути. Ни војске, ни блага, ни коње, ни оружје, ништа — ништа равно дуготрпљењу нећеш наћи, јер често бива да када гнев свлада онога ко и све то има, он као мало дете не зна куд са собом од сметености и узрујаности. А дуготрпељиви као да у утоци седи и дубоким се спокојем слади, па ти, макар му и нашкодио, ниси надјачао стену, чак да си му се и наругао, ниси уздрмао тврђаву, макар га и ранио, дијамант ниси ни огребао." Блажен је човек дуготрпељив.
Кротост је спокој душе благе која љуби Бога и свога ближњег. Кротост је дивљења достојна врлина која радује оне који гледају њен лик. Њена благост која се излива као лепота украшена свакојаким миљем чинирадост онима који је гледају. Кротостје богатство непроцењиво, име божанствено, небески дар, она је лествица која узноси човека на небо. Кротост човека чини иконом кроткога Исуса, Који му греје срце. За кротошћу следе смиреноумље, злотрпљење и стрпљење. Кротак је милостив и благонаклон према свима, а према грешницима опходи се благо. Кротак не грди, не псује, не хули, него са љубављу исправља пале. Кротак се не свађа, не спори, него благо са свима разговара. Са језика слатка му беседа тече. Кротак као духован човек учи палога у духу кротости. На кротког и смиреног погледаће Господ, повешће га правдом Својом, научиће га путевима Својим. Кротки ће наследити земљу и насадити је у пуноћи мира. Кротак са сваким смиреноумљем, са кротошћу и дуготрпљењем подноси у љубави брата свога. Обучен, као бираник Божији и Богом љубљени, у честитост и смиреноумље, састрадалне утробе, он се са свима опходи у духу кротости. Блажен је онај који је стекао врлину кротости, јер носи икону Христа, Чији је истински ученик постао.
Злотрпељивост је трпљење зла и његово заборављање из љубави према ближњем.
Злотрпељивост учи скромности, праштању, негневљивости, дуотрпљењу, кротости и незлопамћењу.
Злотрпељив се свети миром и за зло враћа доброчинством. Злотрпељив је образ Христов.
Пример злотрпељивости су Спаситељ и Његови ученици, који се распети и убијани мољаху за своје крвнике.
Среброљубље је лакомост на новац и жудња за богатством ко: ја је овладала срцем и поробила ум. Среброљубље је болест туђа и страна души, оно је корен греха, геена пре геене, прва међу поша стима, врх сагрешења.
Златоуст о среброљубљу каже: "Ма колико зла да сретнеш и у дому, и на тргу, у судницама — ма где, све је отуда потекло." Среброљубље подстиче многе на неправду из жеље за новцем и бива људима узроком многих невоља. Среброљубље је страст душе која изазива толику жеђ за златом која утолико више пали, што се више злата сипа да је угаси. Среброљубље среброљупца чини сиромашним, јер оно ризничи себи самом, а не ономе кога је обузело и кога оставља да сиромахује. Оно је душегубно јер растаче све здраво што је душа стекла и помрачује сваку њену врлину. Оно је пријатељ геене, јер заиста у њу води. Ненавидник је Царства Небеског, јер затвара врата раја. Отац је сваког зла, јер наводи на сваковрсну неправду. Сурово је и немилостиво, неблагоутробно и тирански мучи пре свих онога ко њега љуби, свога сужника. Среброљубље рађа многостицање, незаситост, тврдичлук, лукавство, крађу, грабеж, неблагодарност, незахвалност и смрт душе.
Плутарх каже о среброљубљу: "Пићем се, додуше, може угасити жеђ за пићем и јелом се може заситити жеља за јелом, а среброљубље не гасе ни сребро, ни злато, нити многостицање престаје када се стекне више, па се богатоме може рећи исто што и надрилекару: Од твога лека болест само напредује."
Среброљубац је најнесрећнији човек, јер неисцеливо страда душом и трпи страшне муке. Жедан је злата, док река злата тече из његових ризница, а он умире од жеђи. Он страда слично Танталу који не може да пијући из реке што тече око њега угаси жеђ и да окваси усне што горе. Среброљупцу страх од губитка богатства потреса душу, док му срце страда од смутње. Он никога не љуби, јер је заволео своју ризницу. Где му је благо његово, тамо је и срце његово. Он је себи самоме Бог и у срцу своме уздигао је златнога идола, којем приноси обожавање и жртву. Њему је једино поверовао и наде своје на њега положио. Сву је своју срећу устројио на обожавању богатства свога и зато сматра насладом и уживањем да га чува и стара се о њему. Ум му се помрачио, срце сагњило, а душа опустошила. Свако добро које је стекао у души пропало је или сасвим нестало. Он је неблагоутробан, неосетљив на туђи бол, несастрадалан, немилостив, страдања ближњега не дирају његово неосетљиво срце, несрећа браће његове не може да гане његову утробу, он ни за ким не жали, ни на ког се не смилује, ни са ким не страда. Ако сачовек гине од глади, његова складишта неће се отворити. Он туђу несрећу сматра приликом за увећање сопственог богатства. Лаком и незасит, среброљубац се окоришћује туђом несрећом и њој се радује више него плодности земље и благостању свога ближњег. Диже кућу до куће и њиву са њивом спаја, не би ли шта одузео од ближњега све док га сасвим не отера. Среброљубац постаје опседнут, јер му је заљубљеност у новац помела ум, те оно што је стекао презире и за то не мари, а за оним што још није његово чезне и жуди.
Василије Велики каже о среброљупцу: "Ништа му није довољно и то је погубније од ватре што гута све око себе. Среброљубац не уме да ужива у ономе што је сабрао, него себе самога сатире да још више стекне. То доноси несаницу, бриге и немир. И што се благо више увећа, то му се више умноже и животне бриге." Среброљубац нема пријатеље, нема сроднике, нема сатрадавање људско и сви га презиру.
Среброљубац је неслободан, јер је среброљубље покорило његову душу.
Среброљубац и када има све разлоге за радост, проводи живот з радости, јер нема никога ко ће му се обрадовати.
О среброљубљу и среброљупцима Јован златнога језика вели: Бежимо од среброљубља, корена греха, и од свега ћемо побећи. Павле, или боље рећи Христос кроз Павла, говорио је: Које зло није од новца или, тачније, од злог произвољења оних који не знаако да се користе њиме? Остави се, зато, љубави према новцу, па ће стати рат престаће борба, нестаће мржња, нестати раздор и жеља за спорењем. Као крвнике и вукове треба такве гонити из света, јер као што када се стуште побеснели ветрови у мирно море, па га преокрену и песак из дубине покрену таласима нагоре, тако и они који воле новац све окрену наопачке. Ни за шта драго не зна среброљубац. И зашто кажем драго? Та ни самога Бога он не зна, јер Га је обузет оном жељом заборавио." Несрећник и страдалник!
Бити скроман значи бити задовољан оним што се има, спокојно живети са мало имања што се има и не тражити сувишно. Човек који је задовољан и малим, остаје задовољан оним што има и мирно живи од сопственог дохотка.
Велико је благо, рекоше оци, благочашће са скромношћу. Апостол Павле скромношћу назива имати храну и покривало. Сирах вели Живот скромни послеников усладиће се. Божанска Промисао устројила је скромност и оскудицу за живот, а човек је заискао раскош и разноврсност јестива, па је проузроковао и разне врсте болести.
Скромност значи имати онолико колико је потребно. Павле заповеда скромност са благочашћем. Климент Александријски каже о скромности: "Скромност је живљење које се задовољава оним што је нужно и које може онима који тако живе приобрести блажени живот. Јер ко живи у скромности никакве се промене не боји. Скромност, каже божанствени Златоусти, и храна је и наслада и здравље.
Скроман је човек блажен, јер се ничега не лишава. Скроман је близак Богу као онај који ништа не потребује. Скроман је срећан као онај који не тражи да добије оно што му недостаје. Скроман познаје добро и честито и не тражи у раскоши уживање. Скроман у животу је мудрољубив и једе тек да би живео. Скроман се подвигнуо да би завладао собом и ступао путем врлине. Платон о скромности ово каже: "Скромност, савршенство стицања добара; живљење у ком они који то имају сами собом владају."
Нестицање је оскудица. Златоусти ово каже о нестицању: "Моћно оружје је нестицање, несавладива утока и тврђава неразорива. Који не стиче верује у Онога Који каза: Нећу те оставити, ниши ћу те напустити" (Јевр. 13, 5).
Који не стиче је онај што се одрекао свега што има, што савршено ништа није стекао на земљи осим тела, прекинувши везе по њему Бога ради и поверивши домострој о себи благочастивима. Господ наш заповедио је ученицима Својим нестицање, рекавши: Не стичите злата, ни сребра, ни бакра у појасима својим, нити торбу запут, ни две хаљине, ни обуће, ни штапа, јер посленик је достојан хране своје (Мт. 10, 9).
Самољубље је страсна и неразумна приврженост телу, којој су супротне љубав и уздржање. Ко има самољубље очевидно има све страсти. Самољубље сили самољупца да се брине о много чему излишном. Самољубље многа зла крије. Самољубац све ради само себе ради. Самољубац једино за себе живи.
Јован Дамаскин каже о самољубљу ово: "Они који једино себе ради све чине, самољубље, највеће зло, негују, зло противно заједници, мрско, неправедно и нечасно; људе је природа створила не као усамљене звери, него као део стада, као оне који се заједно напасају, као део заједнице и не да би себи самима живели, него и оцу и мајци, браћи, жени и деци и другим сродницима, и пријатељима, суграђанима, саплеменицима и отаџбини и свима људима, целоме свету, а пре свих Богу и Творцу. Јер човек, ако је словестан, треба да је заједничар, да љуби свет и да је богољубив, да би постао и богољубљен. Самољубив, побуђен славољубљем које све мрзи, ништа не воли нити и за кога брине."
А Платон вели: "Највеће од свих зала многим је људима усађено у душе и за њега свако себи смишља оправдање, мада томе нема никаквог изговора. То је оно што кажу како је сваки човек себи по природи драг и да је добро што је тако. А, заправо, обично је свакоме узрок свих грехова снажна љубав према себи. Јер оно што воли слепо је за оно што воли, тако да погрешно суди о томе шта је праведно, часно и добро, сматрајући увек да је његово истинито… зато ваља бежати од свакога човека који себе превише воли." (Платонови Закони V).
Роптање је незадовољство својим уделом, недостатак захвалности према Богу, неблагодарност свима, обеснаживање и саме Божје Промисли, склоност да се свему нађе замерка и прекоравање свих.
Теофраст у својим Карактерима о роптању каже: "Роптање је неумесно приговарање. Роптач је такав да ће, када му пријатељ пошаље понуде, рећи доносиоцу: 'Дојадише ми хлеб и вино, зашто ме ниси на вечеру позвао'? Он и на Зевса негодује, не јер пада киша, него јер је пала касно. А нађе ли на путу кесу са новцем, рећи ће: 'Али нисам нашао благо'. Ономе ко му донесе добру вест 'син ти се роди' тај ће казати: 'Додаш ли и да је отишло пола имања, право ћеш рећи."
Роптач се не радује због оних који се спасавају, него тугује због оних који гину, а и то не јер размишља о спасеним добрима, него зато што увек има пред очима живу слику само онога што је изгубљено.
Роптач увек негодује због свога положаја за који верује да није заслужен и срди се на оне који потцењују његове врлине. Роптач се огрешује о Бога због наводних неправди које му се наносе. Сваки дар, свака благодат, свака част, свака слава мање су од онога што му припада. Роптача ништа не радује, ништа не весели, ништа не задовољава. Са усана роптачевих не може се омаћи реч "хвала", а од срца његовог не узноси се славословље према Богу за штедре благодати које су му дате. Роптач је незахвалан и неблагодаран. Роптач се одриче и захвалности према сопственим родитељима. Роптач је човек несрећан.
Злурадост је радовање туђим несрећама. Злурад се човек радује када свога непријатеља види мртвог и не сећа се како ће сви умрети. Злурад живи од туђих невоља. Злурад се више радује туђим несрећама, него сопственом добру. Душа злурадога ненавиди радосне и одвраћа се од оних који уживају животна добра. Срце му је пуно мржње и раздире га жеља да се другоме догоди зло. Злурад је мрзак, туробнога лика, погледа подмуклог, стиснутих усана он се смеши кисело, а уста су му пуна горчине. Он се више радује рату него миру и више се слади да гледа несрећне него срећне Радује се невољама и весели пропасти. Криви су путеви његови и развраћене стазе његове. Злурад се хвали злом и остариће у злу. Бог ће му узвратити по жељи његовог лукавог срца. Авај њему у онај страшни Дан Уздарја!
Смерност долази као последица моралног савршенства Истинска смерност има основе у унутрашњем човеку. Она је одраз унутарње благодати душе, блистања њених врлина и њене духовне преукрашености. Она као благодат унутра изливена лик смернога чини светлим и љупким. Смерност је права слика нарави и пројава душевног расположења и унутрашњег величанства смернога Она будући нелицемерна и неизвештачена, проста и туђа претеривању има постојан и непромењив карактер који се никада не мења или преображава из смерног у несмерно, те тако стално остаје иста.
Смеран је нелукав, искрен и непосредан. Он ступа путем врлине и твори добро. Владања је пристојног, опхођења благородног речи су му одмерене, а нарав му улива поверење. Држање тела му је долично и достојанствено и лишено сваког разметања. Израз лица природан је и нелицемеран, поглед му је ведар, постојан и нељубопитљив, покрети одмерени и мирни, ход природан и уједначен кретање украшено мером, а одело и зимско и летње уредно је и скромно, чисто и једноставно. Смеран љуби све и ћутке поучава. Смеран човек је миљеник људи.
Извештачена и лицемерна смерност је зло, које се крије под личином смерности. Она присваја ћуд смерности како би сакрила ругобну и одбојну нарав злог унутрашњег човека. То је гнусно лицемерје, јер уместо једног показује друго лице. Лицемерје је прикривена горчина.
Лажно смеран човек, будући зао, лишен је унутрашње лепоте, па желећи да превари, облачи одећу смерности која му не приличи, ко би као лишћем покрио своју наготу и своју ругобу. Лукавство је главна особина његове ћуди. Он је неискрен и криви су путеви његови. Кришом он твори дела лукавства, а лицемери честитост. Оставља утисак озбиљности усиљеним намештањем лица и претвара се да је спокојан да би сакрио немир своје сироте душе. Поглед је подмукао, непостојан и радознао. Обрве су му намрштене, ход успорен, покрети тела троми. Речи су му извештачене и његова нарав уопште улива одбојност. Облачи се у хаљину смерности и лицемери смиреноумље, мада је високоумнији од свих људи. Лажно смеран скончава омрзнут од свих.
Златоуст о лицемерју каже: "Лицемерје значи једно имати, а друго радити." Новији етичари овако одређују лицемерје: лицемерје је крађа туђег поштовања, односно зло у обличју врлине. То значи да, ако је истина нешто божанско, ко је нема лицемер је, који једно јесте, а друго се представља и зато је очито да је противан Богу. Златоуст још каже о лицемерима:
"Славан си због благочашћа? Ако си истински благочастив и ни за шта лукаво у себи не знаш, и треба да се радујеш, јер не лицемериш, него јеси благочастив. А ако ниси, а желиш велику славу, помисли на то да нам у онај дан неће људи судити, него Онај Који непогрешиво зна тајне. Онај ко познаје своја сагрешења, а сви га сматрају чистим, не само да не треба да се радује, него треба стално да болује и горко јадикује, мислећи на Дан у Ком се све открива. Уживаш у части? Одбацуј је, знајући да те задужује. Нико ти не пружа част? Радуј се због тога" (Беседа друга на Посланицу Титу).
Василије Велики за лицемера вели: "Имајући у дубини срца мржњу, лицемер показује љубав изливену само по површини, док подводне хриди, стење тек огрезло водом, неопрезне могу затећи као неочекивано зло." Лицемерје је плод мржње који увек иде заједно са злом.
Златоуст каже: "Као да је благочастив, он би да га зову светим и да му се сви клањају. Гледаш му спољашњи образ и мислиш да тај све по Богу чини, а срце му је крцато мржњом и лукавством и сваковрсним злом." А Нил каже: "Он мисли да плаштом сете крије унутрашњу дрскост и да туђом одећом срамоту душевну сакрива."
Јов каже: "Говори устима и уснама поштује, а срце му је далеко, залуд даје поуке, све обмањује образом смерним."
Други неки мудрац каже: "Чини се да има говор и лик јагњета, а изнутра се од змије ништа не разликује."
Лицемер је најнеправеднији од свих људи, јер је крајња неправда да ко мисли да је праведан, а није.
Човекоугодништво је поништење врлине.
Човекоугодник твори врлину не ради врлине, него ради похвале, не да би постао савршен, него да би га људи прославили, не да би угодио Богу, него да би угодио људима.
Човекоугодништво борбе подвижника чини бесплодним. Човекоугодништво раслабљује целомудреност, пост јаловим чини, одузима светост молитви, краде венац од подвижника, обезвређује нестицање, осваја утврде мира, расипа плодове милосрђа, подрива темеље сваке врлине, квари ум и сваку високу помисао.
Уздржање је врлина највеће моралне вредности. Уздржање је добровољна штедња не онога што је забрањено, него онога што је дозвољено целомудрености ради. Штедети оно што је забрањено није уздржање, него поштовање закона. А највећа је врлина штедљиво уживати у дозвољеном целомудрености ради. Уздржање приличи свима, а нарочито онима који желе Богу да благоугоде.
Василије Велики овако одређује уздржање: "Уздржање је укидање греха, ослобођење од страсти, умртвљење тела, па и самих природних страсти и жеља, почетак духовнога живота, узрочник вечних блага, у њој се бодило насладе отупљује."
А божанствени Златоуст каже: "Уздржање значи не дати се повести ниједном страшћу."
Василије Велики, рекавши шта је уздржање, каже и шта под м подразумева: "Уздржањем називамо не непрестано и бесконачно уздржање од јела, јер то је насилно уништење живота, него оно које служи очишћењу од страсти." Уздржање је највећа сила и непропадљиво благо.
Уздржање је добро и часно имање свакога ко твори врлину. Уздржање је основ свих врлина и оно је прва припрема душе за вежбање у врлинама.
Уздржање је водич ка целомудрености која поробљава телесне страсти и стишава нагоне, чисти ум и умирује срце. Уздржање благопристојно украшава онога ко га љуби и реси његову нарав блиставим сјајем своје благодати. Чудесно је уздржање, каже Богослов Григорије, и не дати се завести немилосном и неслободном господарицом, утробом. За уздржањем следе целомудреност, чистота, благопристојност и смерност.
Најбоља мера и правило уздржања нека буде то да се не гледа ни на повлађивање ни на мучење плоти, него да се бежи од неумерености и у једном и у другом, да се плот не би, прегојена, узнемиравала, нити да би, разболевши се, онемоћала за обављање заповести (Василије Велики).
И опет: "Уздржањем зовемо не непрестано и бесконачно уздржање од јела, јер то је насилно уништење живота, него намерно уздржавање од јестива које служи очишћењу од умовања плоти, а зарад благочашћа."
Подвижник се стално уздржава.
На уздржање не треба гледати само у једном, односно у телесним стварима, него и у свему осталом за чим жуди расипна душа која се не задовољава нужним и која се стара око раскоши. Уздржање је презирање новца, хране, раслабљености, стицања, гиздања, то је и чување уста, владање лукавим помислима (исти). Уздржање је, дакле, презирање тела по обећању Богу.
Кажемо да се уздржава и да је истрајан онај кога жеља мучи, а он јој одолева (Златоуст).
Уздржање служи да се има ум неометан и несметено срце. Уздржање је човеку добро и часно благо.
Свети Дијадох о уздржању каже: "Уздржање је име свих врлина. Као што када се човеку одсече неки, макар и најмањи део тело, целокупно обличје његово, ма колико незнатно било то што му је одузето, постаје наказно, тако и онај који једну пренебрегне врлину, губи сву благодоличност уздржања. Треба, дакле, ревновати не само око телесних врлина, него и око оних које могу унутрашњег нашег човека чистити" (Погл. 49).
Божанствени Максим каже: "Многостицање није само у новцу, него је зло и када је реч о јелу. Тако ни уздржање није само у јелу, него и у новцу."
Целомудреношћу се назива мудро и разумно благоустројење свих душевних покрета. Целомудреност је слобода од страсти. Божанствени Златоуст овако одређује целомудреност: "Целомудреностје сваковрсно уздржање у телесним стварима." А Василије Велики овако: "Целомудреност значи не дозволити никакво надражење из насладе, него бити уздржано и непопустљиво расположен према сваком шкодљивом ужитку."
А Јамблих, новоплатонски философ, за целомудреност каже: "Целомудреност је добровољно уздржање у ономе што је допустиво, а не што је забрањено. Отуда и целомудрен није онај који се дохвата забрањеног, него који се клони онога што је дозвољено. Јер што је забрањено и безаконо је, а не чинити безаконо није целомудреност, него држање закона. А својевољно уздржавање од онога што је дозвољено истинска је целомудреност, јер бива из произвољења и мудрољубивог промишљања."
Целомудреност као морална сила душе одбија и затире трагове срамних помисли, слаби и гаси огањ страсти и држи тело и душу неоскврњеним и чистим. Целомудреност као умна врлина јавља се превасходнијом и светлијом од свих осталих и безмало је њихова родитељка и владичица, јер у њој вечно цвета сваки цвет благопристојности и излива се сва красота душе и тела. Она стражи и чува све духовне, моралне и телесне снаге човекове постојаним и крепким. Она прештедро дарује целомудреном дуг и блажен живот. Она подржава племените жеље душе. Она припрема онима који је узљубише часну старост. Она живот оних које је творе чини вечним. Она претходи делању Божјих заповести. Она загрева према Божјој љубави. Она чува веру. Она јача наду. Она крилати ум. Она води добром делању. Она представља основ уздржања. Она је чувар чистоте. Она крепи девственост.
Све временом вене, све слаби, све пропада, све стари, а једина од свих целомудреност остаје нестарива и неувењива и једина она не слаби нити пропада, него остаје до краја силна и припрема часну успомену и вечну славу. Целомудреност је љубљена врлина, јер њена лепота осваја срца.
Лепота целомудрености је непролазна и она остаје љупка, свежа и дивотна у сваком добу. Она је пре него ишта друго светлост која просветљује очи душе да гледају истину. Целомудреност је благоугодно Богу словесно и живо духовно обожавање. Целомудреност је часна, хваљена и беспрекорна и пред Богом и пред људима, далека свакој клевети. Љубитељи целомудрености не само да у овом животу похвалу имају, него и из руку Господњих венац лепоте и хаљину радости добијају. О целомудреним је речено: "Нека се радује дуа ваша Господу, јер одену вас хаљином спасења и хаљином радости, као женику постави митру и као невесту украси украсом." Они ће засијати у Царству Очевом, ако истински стекоше и друге врлине које иду скупа са целомудреношћу. Тамо ће угледати вечни живот и спокојно и непомућено блаженство. Ко је савршено целомудрен, тај са свих страна себе чува.
Који пренебрегавају целомудреност од свих су људи злосрећнији, јер се лишише њених блага која радују душу и потчинише се незаузданости, мајци свих зала. Авај човеку који се приклонио незаузданости, јер његов је удео са онима који гину. Блажени су који стекоше ову врлину, јер сигурно ступају ка доброме крају.
Немар је корен зла, каже Епиктет. Он растаче снагу душе, он доноси равнодушност, он рађа беду, он помрачује ум, он отупљује разум, он затамњује моралну лепоту, он сеје раздоре, он човека скида са висине, он му слаби моралне снаге, он врлине одгони, он грехе припушта, он мир из душе изгони и место њега уводи смутњу, он радост одбија, он несрећу привлачи, он част одузима, он срамоту доноси, он чини лакомисленим, он открива немудре, он човека чи, ни неразумним и неосетљивим, он га раслабљује и чини сладострасним, он води постидној старости, он води у погибију.
Немаран је човек несрећан, јер не зна да живи зато да би постао савршен. Не зна да је позван у висине славе, не зна да је погружен у сваковрсну благодат спремну да му пружи сваку духовну радост, док он одбија да подигне очи и види је. Он не зна да је радост у муци, не зна да је срећа у напору, да је весеље у ревности, да су у труду слава, част и венци. Не зна да је у свет дошао као онај који има да се бори и да је живот подвиг врлине. Не зна да хита ка вечности, заборавио је да ће положити рачун пред својим Божанственим Творцем, да ће му се затражити са добитком талант сакривен у земљу. Заборавио је да је слуга Господара Који ће доћи у час у ком не очекује. Заборавио је да га чекају будући живот и будућа осуда.
Немаран и у овоме животу представља изузетак, као онај који је жив без живота, јер док се све, од највећег до најмањег, креће и дела, хода, ради, испуњава своје дужности, обавља своје послање он једини остаје неделатан и непокретан, одричући се својих дужности и према себи самоме, и према Богу, и према човештву. Немаран је човек терет за земљу и живи мртвац.
Монашко живљење је самоодрицање и потчињење Божјем закону, нестицање, уздржање, злопаћење, борба уз непрестану молитву зарад стицања сваке врлине и стрпљиво настојање око савршенства. Божанствени Јован Лествичник овако одређује монаха: "Монах је непрестано насиље над природом и постојано чување осећања, освештано тело, очишћена уста и просветљени ум" (Бес. 1).
Свети Исак вели: "Монах је онај који седи ван света и не престаје да моли Бога да се удостоји будућих блага. А богатство монаха су утеха која настаје из жалости и радост из вере, која блиста у ризницама разума" (Беседа 46).
А свети Јефрем каже: "Монаха не чине брада и одећа, него небеска жудња и божанско живљење, јер у томе се најбољи живот очитује." И св. Максим вели: "Монах је онај који је ум одвојио од вештаствених ствари и који служи Богу уздржањем, љубављу, псалмопојањем и молитвом" (Погл. 44, Друга стотина о љубави).
О духовном пијанству божанствени Златоусти каже: "Могуће је да и онај ко не пије вино пијан буде, а који пије вино да целомудрује"
А Павле, епископ Емески, каже: "Духовно пијанство је мајка целомудрености, учитељ чистоте, пијанство које будним држи око ума, пијанство, светлост истине која се излива на увек препуне душе, пијанство које не чини људе безумним нити слабим када се њиме насите, него чак крепи удове и оружа оружјем правде против еха, пијанство, којим се преиспуни лик апостолски."
И Теодорит хвали, говорећи овако о духовном пијанству: " Одбацивши штетну пијаност, опијте се духовном. Јер то значи испуњавати се у духу. Испуњавајте се Духом Бога непрестано славословећи и мисао стално држећи будном."
А Златоуст тумачећи место: Не опијајте се вином у ком је слабост, него се испуњавајте духом, каже: "То је добро пијанство: насити душу духом, да је не наситиш пијанством. Овладај разумом и помислима, да се не нађе места оној бесрамној страсти. Зато није речено: 'Имајте удела у духу', него: Испуњавајте се духом, док разум, као чашу, не навршиш духом, да ђаво не би могао ништа да баци." Па додаје: "Дата нам је добра чаша пијанства. Дат нам је ар пијанства целомудрености, а не раслабљења. И шта је то? Путир духовни, путир спасоносни, путир неоскврњени Крви Владичанске."
Ћутање је одиста последица и плод царског и благородног васпитања. Ко је научио да ћути, тај је научио и да говори, јер пре је ћутање плод велике благоразумности, него разборито говорење. Отуда, ко не зна да ћути, не зна ни да говори. Младом је човеку ћутање увек сигуран украс, а посебно када се не смућује док слуша другога, нити се истрчава, него, макар му се беседа и не допадала, пажљиво чека да тај који говори заврши, па ни онда не износи сместа своје противљење, него, како Есхин каже, причека да види има сабеседник нешто да дода или измени и повуче. А они који одмах, противећи се, прекидају друге и упадају у реч не слушајући друге и не марећи што њих не слушају, непристојно се опходе.
"Ћутање је мајка пажње, преворница небеских врата, кључ раја" (Јован Лествичник).
Ћутање је знак целомудреног опхођења и једино оно не носи за собом покајање. Ћутање и неуке чини разумним и смерним. Боље је ћутати него говорити и блажен је који је то знање примио. Који ћути бољи је од онога који говори, па макар тај и добро зборио. Женама је ћутање украс. Научи да ћутиш или да говориш оно што је боље од ћутања.
Пословица каже да је плата за ћутање осигурана. Који чува своја уста, он не пушта жалости у душу своју. Благо се излива када уста затворена. Ћутљив и разуман удостојиће се части. Може ко да говори, а да не буде красан и може ко да ћути, а да се нађе мудар (Сирах). Збори ако имаш шта боље од ћутања, а љуби тиховање, где је ћутање боље од говора (Григорије Богослов). У ћутању нема ни жалости ни муке. Ко је оћутао није се покајао, а многи који су говорили јесу. Држање језика и старцу и младићу част доноси.
Речима својим постави јарам и ограду и устима својим дугу преворницу. Ако ти је беседа разумна, одговори ближњем, а ако није, нека ти се рука нађе на устима. Соломон се мољаше Богу да постави стражу крај уста његових и печат на усне његове.
И Давид тражаше стражу устима својим и да му се ограде двери усана његових.
Ћутање језика је дрво живота, а ко га сачува испуниће се духом. Смрт и живот налазе се у руци језика, а који језик држи, јешће од плодова његових.
Добро је ћутање у право време, јер оно ништа друго није до мати премудрих мисли. Добар дух бежи од многословља.
Празнословље је говорити залуд, односно о ономе што је непотребно и празно. Празнослов је човек запуштен, необразован, нискога карактера, бави се малим и тричавим, а речи су му немудре. Он говори недолично и сувишно, препричава старе приче и у свом силном брбљању не штеди свог ближњег. Нема ни мере ни ограде у његовим речима, нити доследности у његовом зборењу. Он је брбљив и говори непромишљено, неповезано и бесмислено. Језик му трчи испред разума, те ниже речи без логичког следа. Он се лакше оклизне на језику, него на клиском тлу. Празнослов себи самом многе жалости причини.
Језикоболије, злојезичје, језикобесије, језикоједије. Језикоболије је страшна страст, неукротиво и смртоносно зло. Језикоболије је слично извору што точи горку воду, која када се пије огорчује срце, а када се излије на земљу спаљује растиње. Језикоболан има необуздан језик, пун горчине и лажи. Његове речи затиру домове, погубљују душе и велика зла узрокују. Језикоболан је мрзак и од сувишка срца његовога говоре уста његова.
Златоуст овако говори о духовној радости: "И ја желим да се радујеш, али истинском радошћу која никада не вене. А која је то истинска радост која вечно цвета? Призови Христа, предај Му своје, односно Његово. То значи непрестану и вечиту савршену насладу."
Неразумна жеља је жеља очију и свака жеља срца која је супротстављена моралном закону. Неразумна жеља је и жеља за сујетним, непостојаним и за свим што правилно расуђивање одбацује. Лукаве жеље у душу је лукави увео.
Мудри Сирах саветује говорећи: За својим жељама не ходи и жудњи својих клони се. Ако даш души својој благовољење жеље, учинићеш радост непријатељима својим.
Ко одбацује неразумне жеље, показује се као победилац у борби за врлину и чувар моралног закона и напредује у врлини.
Власт бесловесних жеља одбија онај ко очи душе окреће према њеном испитивању.
Григорије Богослов каже: "Ко је увек у срцу своме, туђ је свим лепотама животним, јер ко духом живи, тај за жеље плоти не може да зна."
Страсна жеља која се укоренила у срцу рађа грех и изједа душу.
Апостол Јаков каже: Свакога искушава сопствена жеља, која га вуче и мами. Затим жеља зачевши рађа грех, а грех учињен носи смрт.
Жеље погубљују немарне и гурају људе у смрт и пропаст. Божанствени Златоуст овако говори: "Ни шкорпија ни змија која нам се увукла у утробу не мори тако, како жеља за уживањем све уништава и затире." Острашћена и неразумна жеља има за кћери сластољубље, славољубље и среброљубље. Златоуст још каже: "Као што варница запали сламу, тако и страсна жеља запали душу. И као што дим заслепи очи, тако и жеља заслепљује ум."
Страсне жеље које се не одбаце чим се појаве помрачују разум, смућују срце, раслабљују душу, обеснажују целомудреност и девственост, прљају чистоту и потресају темељ врлине.
Светости! Божански призиве, божанско дело. Име твоје објављује Богом освештаног, целомудреног и чистог, слободног од свакога нагона и сваке страсти. Светости, високи позиве што указујеш на савршенство које значи сваку врлину. Ти по слици Божјој сазданога човека славиш као онога који се показао као подобије Божје. Ти човега који живи у свету јављаш небожитељем. Ти земљанога човека ослобађаш земаљских страсти и прибрајаш га небеским хоровима. Ти о ономе који је по природи лишен светости сведочиш као о преиспуњеном божанском благодаћу. Ти сведочиш о његовом делу које је сакривено у кутовима срца. Ти указујеш на посленика добра, части, истине и правде. Ти објављујеш љубитеља и верног чувара божанскога закона. Ти показујеш онога који је поистоветио своју вољу са Божјом. Ти знаменујеш онога који би да подвигом и молитвом Богу благоугоди. Ти показујеш ко је прост и незлобив. Ти објављујеш вернога који у срцу има топлу љубав према Божјем. Ти и онога који се у планинама подвизава овенчаваш и оне који се по градовима боре за врлину преукрашаваш порфиром. Ти сваки узраст људи који по Христу живе блистањем својим озарујеш. Име твоје указује на онога кога је Бог освештао и који се удостојио да пријатељ Божји постане. Ти си јемац правилне вере. Ти јављаш милостивог, човекољубивог, који љуби као себе сама ближњега свога. Ти знаменујеш онога који је преодолео у подвигу врлине. Ти онога који само горње тражи као истинског заљубљеника у Божју лепоту обзнањујеш. Ти си сведок верни и истинити високе части Божје славе која је Богом дарована људима. Ти верно сведочиш о вези земље и неба. Ти си залог будуће Божје славе. Ти си сигурни јемац наслеђа Царства Небеског, којега нека се удостоје сви свети, сви хришћани. Амин.
Марија, Дјево Пречиста, Пресвета Богородице!
Царице, Богомајко Дјево, Покрове Који покриваш све!
Од Сила Небеских Виша, Ти нетварно Сијање!
Радости хорова девствених, Ти Већа од Ангела!
Часна Сило Небеса, Светлости над светлошћу сваком!
Свих Небеских Војски Пречасна Владичице!
Надеждо Свих Праотаца, Пророка свих Испуњење!
У подвизима Помоћнице, Кивоте Бога Логоса!
И девственица Ликовање, и матера Срећо!
Целомудрија Наставнице и душа наших Очишћење!
Покрове шири од неба и страдалних Прибежиште!
Немоћних Заштито и Заступнице, и Надо свију безнадежних!
Марија, Мајко Христа Бога Истинитог!
Ааронова Палице процветала, Сасуде радости тихе!
Утехо свију сиротих и удовица, у невољама и јаду Помоћнице!
Свештена и Непорочна, Свепрослављена Владичице!
Измоли за ме милосрђе Божијег Сина!
Заступнице спасења, припадам к Теби и кличем:
Радуј се, Невесто Неневестна!
Будући да је Бог по природи бесконачан и неприступан, чежња Светих за сједињењем са Богом никада се не може испунити до краја. Богоискатељ живи у непрестаном кретању и узрастању, непрестано се вазносећи ка Небесима. Такво силно стремљење ка Богу било је својствено Св. ап. Павлу, који написа: "Стремим ка ономе што је преда мном, и трчим према циљу ради награде небескога призвања Божијега…" (Филипљ. 3,13–14).
Управо таквом чежњом за Богом беше разбуктан наставник монаха — Преп. Антоније Велики. Временом су та чежња и љубав нарасли у њему толико да је он, напокон, могао да каже: "Више се Бога не бојим, јер Бога волим".
Што је свети човек разбуктанији чежњом за Богом и љубављу према Богу, тим је силније његове осећање да он ништа своје нема. Што се више вазноси к висотама љубави, тим силније он осећа да је љубав његова према Богу слабија него у било кога другог. Бесконачна и пречезнута Красота Божија недоступна је људскоме поимању, јер се Бесконачно у оно што је коначно сместити не може. Зато Бог открива Себе души човековој постепено, учећи је да Га иште, да за Њим чезне и да се Њиме насладошћује. Тада се душа устремљује ка Небесима, ка Божанској Красоти, да би је целу задобила и у себе сместила. Недостижући Божанску Красоту, душа схвата да се то што она иште находи још много даље, на још вишим висотама, да је то још пречезнутије од онога што је она већ достигла и што је у себе сместила. Душа се, тада, удивљује и занебесава, испуњујући се Божанском чежњом.
На језику Светих реч "чежња" се односи на ствари и лица која су одсутна, док се реч "љубав"[4] односи на лица која су присутна. Будући да је по природи невидив и невештаствен, Бог је и Свечезнути и Свежељени, али, будући да је и Свудаприсутни Који откри ва Себе кроз Своје енергије, Бог је, истовремено, и Љубав за оне који већ овде бивају удостојени Њега.
Љубав — од Бога је дар,
благодаћу Божјом што чистој души се даје,
што походи душу и себе јој открива.
Божанска љубав
ни у ком засјати неће
без Божијег откривења.
Без дара откривењског
душом не струји благодат
и душа остаје слепа за љубав Божију.
Који узљубише Бога
к Божанској љубави хрле
благодаћу Божјом
што души се открива, дејствујући
у срцу свеочишћеном.
Благодат к Богу их привлачи.
Јер оног ко заволе Бога
први узљуби Бог,
тек потом он заволе Бога.
Који је Бога заволео
син љубави најпре је био,
а Оца Небеског тек потом узљубио.
И срце богољубно не спава никад, већ стражи
због огњене љубави своје…
И када спава човек
по нужди природе своје,
срце његово стражи, хвалу узносећи Богу.
Рањено љубвом Божанском
срце тадне иште ништа сем Вишњега Блага.
Од свега се одвраћа другог
и све мује ништавно сасвим.
Љубвом Божанском свеобузета,
душа се слади сва речима Божјим,
у шатору Божјем блаженствујући.
И уста отвара своја
да кличе о чудима Божијим,
о слави Божјој, о величанству Божјем да сведочи.
И Богу душа тад поје и Бога беспрестано хвали.
И Богу свеусрдно служи.
И љубав Божанска тад душом овладава,
и мења је сасвим, и својом је чини.
Узљубивши Бога, душа заимава Бога
и љубав њена Божанска
тим се имањем разбуктава.
О, благо души што узљуби Бога,
јер срете се с Живим
Који јој испуни чежњу!
И душа тад одсеца сасвим
све жеље и чувства, и порив сваки
што туђ је љубави Божијој,
као презрења достојан и ње недостојан.
О, како силно на Небо се вазноси душа
што љубвом Божанском Бога узљуби,
ненаситна љубави Божије!
Ко облак лаки та љубав обуима душу
и к превечном извору своме,
и к Љубви непресушној носи је,
незгасивим сјањем је прожимајући!
Рањена Љубвом Божанском,
душа се радује непрестано.
Ликује она, од радости кличе,
пред Богом игра, јер битује сасвим
у покоју љубве Господње
као на водама тиханим.
И никаква печал земаљска
мир њен и покој не ремети,
и никаква жалост је лишити не може
радости њене и ликовања.
Богољубну душу
љубав к Небесима вазноси:
и она дише слободом
од чувстава плотских,
од сопствене плоти, чак, своје.
Потпуно предав се Богу,
душа заборавља себе.
Божанска љубав јој даје
слободу присности с Богом;
слобода јој смелост даје,
а смелост — причешће (Богом)
а причешће — глад.
Љубвом Божанском свеуловљена,
ни о чем другом да мисли,
нити шта друго да хоће
душа богољубна не може!
Она непрестано уздише, она вапије:
"Господе, када ћу к Теби да дођем
и лице Твоје да видим?
Душа се моја к Теби отима, Боже,
као што јелен хрли на изворе горске!"
Таква је љубав Божанска
што душу собом уловљује.
О љубави, истинита и непрестана!
О љубави, уподобљености Божијем Лику!
О љубави, душе ми тихано насладошћење!
О љубави, божанска пуното мог срца!
О љубави, беспрестано сазрцање мог духа!
Ти душом ми вечно овладаваш,
тибрижно је грејеш и закриљујеш!
Ти је оживљујеш и к Љубви Божанској узвисујеш!
Ти срие моје испуњујеш
и Љубављу Божјом разбуктаваш!
И стремљење моје к Свевишњем ти оживљујеш!
И силом живоносном својом
силу душе ми ти укрепљујеш!
Ти душу ми способном чиниш
да љубави Божијој достојно приноси служење!
Ти дух мој обуимаш
и од путева земних Гаизбављаш!
Ти дух мој ослобађаш
да би слободан хрлио
к љубави Божјој на Небу!
Ти си бесцена ризница верних,
ти дар си свепречезнути тајанствених уздарја Божијих!
Ти — богослично сјање мог срца и душе!
О, ти која верне у децу Божију претвараш!
Ти украс си верних, Ти поштујеш приснике своје!
Ти — једина истински постојана, јер вечна јеси!
Ти — раскошна одеждо богољубивих,
у којој стоје они пред љубављу Божијом!
Ти — сладости најлепша, јер Светога Духа си плод!
Ти верне освештаваш, у Царство Небеско их уводиш!
Ти — миомирисе који собом верне уловљујеш!
Тобом се верни блаженству рајском приопштују!
И светлост духовног сунца тобом у души просијава!
И духовне очи верујућих ти отвараш!
И тобом верни у слави божанској
и вечном животу учествују!
Ти рађаш у нама жеђ за Небесима!
Јер ти си та која Царство Божје на земљи васпостављаш!
Јер ти си та која мир међу људима шириш!
Јер ти си та која земљу чиниш неболиком!
Јер ти си та која људе сједињујеш с Ангелима!
Јер ти си та која појање наше Богу приносиш!
Јер ти си та која у свему побеђујеш!
Јер ти си та која све превасходиш!
Јер ти си та која космосом заиста владаш!
Јер ти си та која премудро управљаш светом!
Јер ти си та која све држиш и која очуваваш све!
О, љубави, пуното мог срца!
О, љубави, сладосна иконо Исуса Најсладоснијега!
О, љубави, свештени печате ученика Господњих!
О љубави, знамене Најсладоснијег Исуса!
Чежњом за тобом прострели ми срце!
Испуни габлагима, добром и ликовањем!
Учини гастаништем Духа Пресветога!
Разбукти гаогњем божанским,
и спали му кукавне страсти,
да срце ми постане свето,
и поје ти хвалу непрестану!
Сладошћу љубави своје срце ми испуни,
да љубим једино Исуса,
Најсладоснијега,
Христа Господа мога
и појем Мубескрајну песму
од свецеле душе своје,
од свецелог срца свога,
од сила свих својих,
од свецелог духа свог. Амин!
(са руског препевао: Матеј Арсенијевић)
Да, снова и виђења се не треба плашити, али треба бити веома, веома опрезан… Свети Игњатије Брјанчанинов упозорава: „Демони, имајући приступ нашим душама за време будности, имају га и за време сна. И у време сна они нас кушају грехом, додајући нашем маштању своје. Такође, ПРИМЕТИВШИ У НАМА ПАЖЊУ ПРЕМА СНОВИМА, ОНИ ПОКУШАВАЈУ ДА СНОВИМА ДОДАЈУ ЗАНИМЉИВОСТ, А ДА У НАМА РАЗВИЈУ већу ЗАНИМАЊЕ ПРЕМА ТИМ, уводећи нас мало-помало у поверење према њима“. (Игнатий (Брянчанинов), святитель. О сновидениях / О прелести.) А Свети Теофан Затворник пише: „Одлучно се може рећи да снове, противне православном хришћанству, треба одбацити. Још: никаквог греха нема не следити снове, када недостаје увереност. Божији снови које треба испунити, биће послани више пута. (Феофан Затворник, святитель. Письма. VII. 1163) — примедба приређивача.
Аутор сигурно мисли на чувени „Разговор“ Светог Серафима са Мотовиловим.
Линкеј је грчки митски лик (један од Аргонаута), славан по оштровидности.
Ми користимо реч "љубав" (грч. — ерос, црквенослов. "рачение") у светоотачком смислу. Ерос је делатна, динамичка љубав, која двига душу ка Богу, која се у том двигу самонадилази. То је огњена љубав према Богу, која се пројављује као неутолива жеђ за Божанским. Божански ерос се рађа у очишћеном срцу у коме живује благодат Божија.
Море књиге Golden-Ship.ru