"Верујем у Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву"
Тако у деветом члану Символа Вере исповеда сваки Православни хришћанин своју веру у велику истину Цркве.
Али, да ли је могуће указати на неки други члан Символа Вере, који је тако мало примљен од стране човековог срца, који устима чита Символ вере, управо девети члан, где је и изражена истина Цркве. Делимично је то и схватљиво. Управо овде, у деветом члану Символа вере човек исповеда своју везу са видљивом заједницом Христових следбеника, и самим тим, већ у тим кратким речима исповедања, он даје обећање да ће се сагласити са свим истинама, којима учи Црква, која је Чуварка Христовог учења, и да ће се у свом животу потчињавати свим оним законима, којима Црква достиже циљ свога постојања и по којима се она, као друштво, које живи на земљи, управља. Зато, чини ми се, нећемо погрешити, ако изнесемо мисао, да се истина Цркве, по преимућству испред свих других, тиче самога живота свакога хришћанина и одређује не само његово веровање, већ и сам његов живот. Признати Цркву — то значи не само маштати о Христу, већ живети хришћански, ићи путем љубави и самоодрицања. Вера у Цркву захтева подвиг и од стране ума и од стране воље човека. А зато је истина Цркве и противна тим начелима живота, који су се обилазним путем и неприметно увукли у свест и поглед на свет, чак и руског православног друштва, пре свега, наравно, такозваног интелигентног и образованог друштва.
Од жалосних за Цркву, времена Петра I, врхови руског друштва су се отргли од црквеног народног живота и почели да живе, пре заједничким животом са свим другим европским народима, само не са руским. Потчињавајући се западном утицају у свим областима живота, руско друштво није могло избећи утицаје и на поредак свог религиозног погледа на свет од стране западних вероисповедања. А та исповедања никако нису од стране верног сина Православне Цркве и свете Отаџбине, А.С. Хомјакова названа "јересима против догмата о природи Цркве, против Њене вере у саму себе", и није узалуд он одбацивање Цркве сматрао најкарактеристичнијом одликом и католицизма и протестантизма.
Истина Цркве је била веома искривљена на Западу, након отпадања Рима од Цркве, и Царство Божије је тамо почело да личи на царство земаљско. Латинство са његовим земаљским прорачунима добрих дела, са његовим најамничким односом према Богу, са његовим заборавом спасења, помрачило је у свести својих чланова хришћанску идеју Цркве.
Латинство је породило, у потпуности законито, иако и веома непокорно чедо у лицу протестантизма. Протестантизам није био само протест истинске древно-црквене хришћанске свести против тих изопачења истине, који су били допуштени од стране средњевековног папства, како су, неретко, склони да представљају протестантски богослови. Не, протестантизам је представљао протест једне мисли против друге; он није успоставио древно хришћанство већ је једно изопачење хришћанства заменио другим, и нова лаж је била гора од прве. Протестантизам је изрекао последњу реч папизма, извео је из њега логичан исход. Истина и спасење су дати љубави, тојест Цркви — таква је црквена свест. Латинство је, отпавши од Цркве, изменило ту свест и прогласило: истина је дана посебној личности у лицу папе, па и једном папи, али опет једној личности, без Цркве — и папа руководи спасењем свих.
Протестантизам је само изразио: Зашто је истина дана само једном папи? — и додао: истина и спасење су откривени свакој особитој личности, независно од Цркве. Сваки човек је био са њихове стране произведен у непогрешивог папу. Протестантизам је ставио папску тијару сваком немачком професору и са својим непрегледним бројем папа потпуно уништио идеју Цркве, заменио веру разумом посебне личности, а спасење у Цркви заменио маштајућом увереношћу у спасење кроз Христа без Цркве, са самољубивом одвојеношћу од свих. За протестанта истина је само оно што се њему допада, што он сам сматра за истину. У стварности, наравно, и протестанти су од самог почетка обилазним путевима, рекли би кријумчарењем, увели неке елементе догмата о Цркви, признавши некакве ауторитете, иако у области вероучења. Будући у суштини црквени анархизам, чисти протестантизам се, као и сваки анархизам, показао потпуно неостваривим на делу и самим тим засведочио пред нама ту непролазну истину, да је људска душа по природи црквена.
Међутим, протестантизам је веома биопо укусу људском самољубљу и самовољи свих врста. Самољубље и самовоља су у протестантизму задобили као некакво освећење и благослов, што је речено а и сада се открива у бесконачном дављењу и дробљењу пре свега, самог протестантизма. Заиста, протестантизам је отворено прогласио ту највећу лаж: могуће је бити хришћанин, не признавајући никакву Цркву. Свезујући међутим, своје чланове неким обавезујућим ауторитетима и црквеним правилима, протестантизам се самим тим замршава у безизлазним противречностима: сам је ослободио личност од Цркве и сам поставља неке границе тој слободи. Одатле постојани бунт протестаната против тих, ретких и јадних остатака црквености, који се још увек чувају од стране званичних представника њихових исповедања.
У потпуности је схватљиво зашто заиста протестантизам највише одговара расположењу, опште утврђеном на Западу. Тамо, на Западу, људи су достигли велико благостање спољашњег живота, људи су се погордили тим успесима и заволели себе до заборављања и Бога и ближњих. Греховно самољубље, презир према ближњем, тамо проповедају и модна философија и уметничка литература. Како ће горди Европљанин примити учење о Цркви, када му је за то, пре свега потребно да се одрекне самољубља и самовоље, да се потчини Цркви и да се научи да љуби људе, смирено постављајући себе испод других?
У савременом религиозном животу руског друштва постоји непосредни утицај протестантизма.
Сво наше руско рационалистичко сектанство вуче своје идејне корене из протестантизма, од кога непосредно и происходи. Па одакле се код нас појављују различити секташки мисионари, ако не из протестантских земаља? И зашто се скоро све тачке размимоилажења секташа са Православном Црквом своде управо на одрицање Цркве, а у име умишљеног "еванђелског хришћанства".
Али и независно од лажног учења протестантизма, веома многи доспевају до одрицања Цркве, усвајајући општи западноевропски поглед на свет, који се развија ван Цркве и који је духу Цркве потпуно туђ, па чак и непријатељски.
Све више и више у нас прониче западноевропско самољубље. Наша литература, која је раније била проводница љубави и моралног обнављања, посебно у бесмртним делима великог Достојевског, а последњих година, например у лицу Горког, Андрејева и њима сличних, преклонила је колена пред западноевропским Ваалом гордог самољубља и самообожавања. Када се у Православном друштву, љубав истискује гордошћу и самољубљем, када гордост добија цењени назив "племенитости", иако Свети Оци Цркве говоре о самољубљу и гордости само као о демонским, када се самоодрицање замењује самодоказивањем, а смирено послушање — гордом самовољом, тада се, наравно, густом маглом завија светла истина Цркве, нераскидиво повезана са врлинама, директно противречним тим пороцима.
У току дугих година руски народ се одвикавао да мисли црквено, чак је постепено изгубио мисао о Цркви, као о новом Христовом животу. Некада су била добра времена, када је И. Т. Посошков своме сину завештао: "Сине мој, чврсто ти завештавам и заклињем те, да се свим својим силама држиш Свете Источне Цркве, као рођене мајке… и све противнике Свете Цркве удаљуј од себе и никаквог пријатељског општења са њима немој имати, јер су они непријатељи Божији".[1] Каква јасност и одређеност мисли! По мисли Посошкова, противник Цркве — неизоставно је и непријатељ Божији. Такву јасност мисли су сада веома многи већ изгубили и мало-помало се, у нашим данима створила најужасније кривотворење вере Христове. Заиста на ту веру су гледали само као на учење, које је могуће примати само умом. Хришћанство, у смислу црквеног живота, Христом Спаситељем обновљеног човечанства, скоро је сасвим заборављено.
Сам Христос је рекао да ће Он саздати Цркву, али, зар сада говоре о Цркви? Не, сада више воле да говоре о Хришћанству, при чему Хришћанство разматрају као некакво философско или морално учење. Хришћанство — то звучи, као ново-кантизам или ничеанизам! Та замена Цркве хришћанством, као префињени отров, прониче у свест чак и црквеног друштва. Она је — префињени отров, јер се скрива под цветним омотима громких речи о недостацима "историјског хришћанства" (то јест, Цркве?), о његовом, тобож, несагласју са некаквим "чистим", "еванђелским" хришћанством. Јеванђеље и Христос се постављају насупрот Цркви, која се због нечега назива "историјском", као да постоји или да је некада постојала нека друга, "неисторијска" Црква! Заиста, овде је Сатана узео облик светлог Анђела. Он прави слику, као да, тобож, жели да истину Христову очисти од људске лажи.
Невољно се присећамо при томе мудре изреке преподобног Викентија Леринског: "… Када видимо, да неки наводе апостолске или пророчке изреке ради побијања Васељенске Вере, не морамо да сумњамо, да њиховим устима говори ђаво; а да би се неприметно прикрали простодушним овцама, крију свој вучји изглед, не губећи вучју суровост, и као руном, прикривају се изрекама Божанског Писма да се, осећајући мекоћу крзна, нико не би уплашио њихових оштрих зуба."[2]
То је особина гордог и самољубивог човека: о свему расуђује смело и самоуверено, иако у суштини не схвата оно што говори. Посебно јасно то се открива у питањима вере. Овде сви желе да буду учитељи, апостоли и пророци. Овде се не смућују својим потпуним незнањем. У другим областима људи, ништа не знајући, више воле да ћуте. Али у питањима вере код нас сада више од свега расуђују и проповедају они, који мање од свих схватају та питања. Заиста, још је ап. Павле говорио, да се онај ко је одступио од чистосрдачне љубави, од добре савести и нелицемерне вере, приклања празнословљу, жељи да се буде учитељ закона, али да не схвата ни оно о чему говори, ни оно што тврди. (1.Тим. 1:5–7).
Све у свему, у том савременом празнословљу, посебно јасно се показује жалосно несхватање, које је могуће назвати одвајањем хришћанства од Цркве. Зато људи и почињу да расуђују исувише самоуверено о стварима вере јер допуштају могућност постојања некаквог хришћанства, не само независног од Цркве, већ чак и непријатељског Цркви. Сматрају, да је могуће бити хришћанином и у исто време бити у непријатељству са Црквом. Сада се потпуно различито односе према Цркви и хришћанству. Људи, који мало мисле о Богу и о вечности, сматрају као неким дугом пристојности, иако само на речима, да говоре о хришћанству са поштовањем. До пуног и откривеног презира према хришћанству још није дошло, до отвореног непријатељства према њему до сада ствар још није доспела. Те границе су достигли само неки "надвладани ђаволом" (Дела Ап. 10:38), "најпрогресивнији" (ако, наравно, гледамо по усмерењу ка паклу) отпадници.
Рядовые"просечни", понављамо, о хришћанству говоре обично са некаквим поштовањем: "Хришћанство! О, — то је, наравно, високо и велико учење. Ко ће још то оспоравати?" Тако примерно они говоре о хришћанству. Али у исто време, као да се сматра знаком доброг тона, да се буде у некаквом, често несвесном, непријатељству према свему црквеном. У души многих наших савременика некако заједно бораве поштовање према хришћанству и немар према Цркви. Хришћанима се, у крајњој мери, не либе да називају себе сви, али не желе ни да слушају о Цркви и због нечега се стиде да открију своју црквеност. Људи који су по папирима "православног вероисповедања" са некаквим несхватљивим задовољством указују на стварне, а чешће на измишљене недостатке црквеног живота, не тугују због тих недостатака по речима Апостола: "И ако страда један уд, са њим страдају сви уди". (1.Кор. 12:26), већ заиста, бивају злуради. У нашој, такозваној "прогресивној" штампи постоји мноштво лица који обезбеђују себи средства за издржавање скоро искључиво клеветом на црквене установе, на представнике црквене јерархије. Клевета на све што је црквено је сада за неке постала скоро угодним занатом. Али тој злобној лажи журе да верују без икакве сумње, чак и они који себе сматрају истинским хришћанима. Код злих људи бива тако да, када чују нешто лоше о својим непријатељима, журе да свему томе поверују, бојећи се, да се некако то лоше не би показало као неистина. Па управо то исто се види и у односу неких људи према Цркви. Црква је за њих попут непријатеља, о којој је грешном човеку тако пријатно да слуша лоше ствари. Овде опет видимо како је широко распрострањено одвајање хришћанства од Цркве: сматрају себе хришћанима, а о Цркви не желе ни да слушају било шта добро.
Али зар је могуће да би било нечег сличног, ако би била јасна идеја Цркве, ако она не би била замењена другим, потпуно несхватљивим и неодређеним величинама? Да ли је себи могуће представити да би се у апостолском веку Црква подвргавала некаквим укорима од стране незнабожаца због тога, што она од себе одлучује неподесне чланове, јеретике например? А управо у првим вековима, одлучење од Цркве је представљало најобичнију меру црквене дисциплине, и сви су је сматрали потпуно законитом и веома корисном. А зашто? Управо зато што је Црква у то доба иступала као јасна и одређена величина, заиста, Црква, а не само некаквим хришћанством. Тада није остајало места за апсурдне мисли о томе, да је хришћанство — једно, а да је Црква нешто друго, као да је хришћанство могуће ван Цркве. Тада је непријатељство против Цркве представљало и непријатељство против хришћанства. Непријатељство против Цркве у име, тобож, некаквог хришћанства — то је искључива појава наших жалосних дана. Када се хришћанство у очима света јављало заиста као Црква, тада је и сам тај "свет" јасно схватао и невољно признавао, да су Црква и хришћанство једно и исто.
Понекада се чини, да је сва Црква наша раштркана, као у неком нереду. Не знаш ко је наш, а ко је од непријатеља. У умовима царује некаква анархија. Исувише много се појавило "учитеља". "Иде распра у телу" (1.Кор. 12:25) црквеном. У древној Цркви епископ је учио са горњег места; сада онај, ко о себи говори да је он само у "припрати", чак само "око црквених зидова" сматра међутим, себи за право да поучава Цркву заједно са јерархијом. О црквеним стварима уче и мишљење о њима формирају преко отворено непријатељских Цркви, "јавних листова" (како је новине називао митрополит Филарет), где о црквеним питањима пишу или рашчињени свештеници и сваке врсте црквени отпадници, или уопште, озлобљени и нагли ругачи (2.Петр. 3:3), људи који немају никакве везе са Црквом.
Стање је жалосно! Ето то јадно стање наше савремености мора побудити свакога, коме је драга вера и вечни живот, да провери основну заблуду савремене нам предрасуде, која одваја хришћанство од Цркве. При руководству Речи Божије и светоотачких дела, следи да у свој дубини промислимо над овим најважнијим питањем: да ли је могуће хришћанство без Цркве?
Живот Христа Спаситеља, за човека који чита Свето Јеванђеље, представља веома много великих тренутака, који испуњавају душу, заиста, неким посебним осећањем величине. Али, може бити, да је управо највећи тренутак у историји целог човечанства био онај, када је Господ Исус Христос у мраку јужне ноћи, испод наткриљујућих сводова зеленог дрвећа, кроз које као да је небо гледало на грешну земљу, светлуцавим јарким звездама, у Својој првосвештеничкој молитви рекао: "Оче Свети! Сачувај их у Име Своје, оне које си ми дао, да буду једно као и Ми. Не молим се, пак, само за њих, него и за оне који Ме узверују њихове речи ради, да сви једно буду, као Ти, Оче, што си у Мени и Ја у Теби, да и они у нама једно буду." (Јован 17:11–21)
На ове Христове речи треба обратити посебну пажњу. У њима је јасно одређена суштина целог хришћанства: хришћанство није некакво апстрактно учење, које се прима умом и чува од стране сваког појединца посебно. Не — хришћанство је заједнички живот, у коме се посебне личности толико сједињују међусобно да њихово јединство може бити налик на јединство Лица Свете Тројице. Заиста, Христос се не моли само зато, да се Његово учење сачува, да се оно распространи по целој васељени. Он се моли за животно јединство свих верујућих у Њега. Христос се моли Свом Небеском Оцу о изградњи, или боље рећи, стварању на земљи природног јединства целог човечанства. Човечанство је саздано као једно. (Д.Ап. 17:26).
"У људима", пише свети Василије Велики, "не би било ни подела, ни раздора, ни ратова, када грех не би расецао природу…" И "то главно у Спаситељевом домостроју спасења у телу — јесте довођење људске природе у јединство са самом собом и са Спаситељем и да, истребивши лукаву поделу, успостави првобитно јединство слично највештијем лекару, који исцељујућим лековима поново повезује тело, растргнуто на многе делове."[3]
Ето такво јединство људских личности — не само апостола, већ свих верујућих у Христа, ради апостолске речи — и образује Цркву. Међу предметима на земљи не може се наћи ни један, са којим би било могуће поредити нову заједницу спасених људи. На земљи нема јединства, са којим би било могуће поредити црквено јединство. Такво јединство се налази само на небу. На небу, несравњена љубав Оца, Сина и Светога Духа сједињује Три Лица у једну Природу, тако да већ не постоје три Бога, већ Један Бог, Који живи тројединим животом. Таквој љубави, која би била у стању да многе слије у једно, призвани су и људи, о чему се Христос и молио Небеском Оцу: "Да љубав којом си Мене љубио у њима буде, и Ја у њима" (Јован 17:26).
У наведеним Христовим речима је истина Цркве постављена у најтеснију везу са тајном Пресвете Тројице. Људи, који су ступили у Цркву и који љубе један другога, налик су на три Лица Пресвете Тројице, љубави која их сједињује у једну Природу. Црква као да је једносушје свих лица, саздано заједничком љубављу једних према другима. Заиста, ту мисао на наведеним речима првосвештеничке молитве Христа Спаситеља запажају многи од најзнаменитијих Отаца и Учитеља Цркве: Свети Кипријан Картагенски, Василије Велики, Григорије Ниски, Амвросије Медиолански, Иларије Пиктавијски, Кирил Александријски, блажени Августин и преподобни Јован Касијан. Дозволимо себи да наведемо кратка расуђивања неколико њих из тог великог и славног скупа Отаца.
Тако је још свети Кипријан Картагински писао Магну: "Господ, наговештавајући нам да јединство происходи од Божанске власти, тврди и говори: "Ја и Отац једно смо" (Јован 10:30).[4] А у свом делу "О молитви Господњој" он још говори: "Не задовољавајући се тиме што нас је искупио Својом крвљу, Он (Господ) је још и молио за нас! А молећи — запазите — какву је Он имао жељу: да и ми пребивамо у том истом јединству, у коме се налазе Отац и Син."[5]
А ево шта пише свети Кирил Александријски: "Као пример и образац нераздељиве љубави, сагласја и јединства замишљеног у једнодушности, Христос, узевши суштинско јединство какво Отац има са Њим, и Он, са Своје стране, са Оцем — жели да се објединимо на неки начин и ми једни са другима, очигледно, тако исто као и Света и Јединосуштна Тројица, тако што ће једним да мисли цело тело цркве, које улази у Христа кроз састајање и сједињење два народа у састав новог, савршеног. Образ Божанског јединства и суштинско прослављање Свете Тројице, као и најсавршеније међусобно прожимање, мора налазити одраз у јединству јединомислија и једнодушности верујућих." Свети Кирил показује и да "природно јединство, којим се свезујемо једни са другима и са Богом, можда и није, без јединства телесног."[6]
Сво земно дело Христово зато следи да се разматра не само као учење. Христос уопште није долазио на земљу, само ради тога да би људима саопштио неколико нових истина; не, Он је дошао, да би саздао потпуно нови живот човечанства, т.ј. Цркве (Матеј 16:18). Та нова заједница човечанства, по мисли Самог његовог Творца, суштински се разликује од сваких других повезаности људи у различитим друштвима. Сам Христос је често Своју Цркву називао Царством Небеским и говорио је, да Царство није од овога света (Јован 16:27; 15:19; 14:16; 18:36) т.ј. његов карактер није од овога света, није световни, није налик царствима политичким, земаљским.
Мисао о Цркви као новој савршеној друштвености, за разлику од, например државне, веома дубоко и прекрасно је изражена у кондаку на дан Силаска Духа Светога, када Црква заиста помиње и празнује свој почетак: "Када је Господ сишавши помешао језике, делио је народе, а када је делио огњене језике, све је позвао у јединство и да сложно славимо Најсветијег Духа." (Егда снишед языки слия, разделяше языки Вышний; егда же огненные языки раздаяше, в соединение вся призва и согласно славим всесвятаго Духа). Овде се оснивање Цркве ставља упоредо са зидање куле Вавилонске и "мешањем језика". Заиста тада, приликом зидања куле, Бог је сишавши, помешао језике и поделио Народе.
Библијска прича о "зидању куле Вавилонске" имао веома дубоки смисао. Пре овог догађаја, Библија нам говори о првим успесима грешног човечанства у области културе и грађанског живота; пре зидања куле, су људи почели да зидају камене градове. И ту је Господ "помешао" језике оних који живе на земљи, тако да су престали да разумеју један другога и расејали су се по земљи (Постање 11:4–8). У том "зидању куле Вавилонске" као да је дата некаква врста грађанске или државне друштвености, засноване само на људској правди, на праву.
Наш руски философ, Владимир С. Соловјов је тако дефинисао право. "Право је принудна потреба реализације одређеног минималног добра или поретка, која не допушта извесне пројаве зла." Али ако прихватимо чак и такву дефиницију права, она, очигледно, опет не може да се подудара са хришћанском љубављу. Право се тиче спољашњих односа и пролази мимо суштине. Друштво, саздано на људском праву, никада не може да слије људе у једно. Јединство бива разрушено самољубљем, егоизмом, а право не уништава егоизам; напротив — само га утврђује, чувајући га од покушаја егоизма од стране других људи. Циљ државе, засноване на праву, јесте у томе, да сазда по могућности такав поредак, при коме би егоизам сваког њеног члана налазио себи задовољење, не нарушавајући у то исто време интересе других. Пут ка стварању таквог поретка може бити један — некакво ограничење егоизма појединих чланова друштва. У томе је неразрешиво противречје права: оно утврђује егоизам, али га оно и ограничава. И зато друштво, засновано на људском праву, увек у себи самом носи свог распадања, јер оно чува егоизам, који постојано разједа и разрушава свако јединство. Судбина Вавилонске куле је судбина правног друштва; у том друштву често мора да се дешава "мешање језика", када људи престају да схватају један другог, иако и разговарају на истом језику. Правни поредак се неретко смењује ужасним ужасним беспоретком, хаосом.
Таквом правном, чисто земном друштву је насупрот постављено друштво хришћанско — Црква. "А када је делио огњене језике, све је позвао у јединство". Христос ствара Цркву не ради чувања људског самољубља. Већ за његово потпуно уништење. У основи црквеног јединства су положена, не правна начела, која чувају лични егоизам, већ љубав која је постављена насупрот егоизму. У Својој опроштајној беседи Христос је говорио ученицима: "Нову вам заповест дајем да љубите један другог, као што Ја вас љубих, да се и ви љубите међу собом. По томе ће сви познати да сте Моји ученици, ако будете имали љубав међу собом" (Јован 13:34–35). Ето то ново оснивање црквеног јединства и ствара не механичко, спољашње обједињење, привремено раздробљених личности, већ сједињење органско.
Сам Христос пореди црквено јединство са органским јединством дрвета и гране (Јован 15:1–2). Али посебно подробно о органском, недељивом јединству Цркве говори ап. Павле. Поређење Цркве са дрветом постоји код апостола Павла (Рим. 9:17–24), али најчешће апостол Павле Цркву назива "телом".[7] Већ само називање Цркве телом указује на њено јединство; два тела међу собом повезани не могу бити. Али шта значи слика "тела", која се примењује на Цркву? Израз "тело" у вези са Црквом прекрасно открива сам апостол Павле. Многи, тј. сви који улазе у Цркву, састављају једно тело у Христу, а одвојено су једни за друге — чланови (Рим. 12:5; 1 Кор. 12:27). Тело је једно али постоје многи чланови, и сви чланови једног тела, иако их има много, састављају једно тело. Тело се не састоји из једног члана, већ из многих. Ако нога каже: ја не припадам телу, јер нисам рука, зар онда, зато она не припада телу? Бог је распоредио чланове, сваки у телу, како је Њему било угодно (1 Кор. 12:12–18). Као што у једном телу постоји много чланова, удова, али немају сви исти посао (Рим. 12:4). Не могу очи рећи руци: ниси ми потребна; или глава ногама: нисте ми потребне. Бог је измерио тело, дајући мање савршеном веће поштовање, да не би било разједињења у телу, и да би се сви чланови једнако бринули једни о другима. Зато, ако страда један члан, страдају са њим сви чланови; ако се један члан прославља; са њим се радују сви чланови (1.Кор 12:21, 24–26, 28. упор. Рим. 12:6–9).
Али како је могуће остварење таквог јединства људи у Цркви, у црквеној заједници? Заиста, природно греховно стање човека више одговара стварању само правног друштва, јер грех и јесте самоутврђивање или самољубље, које се чува грађанским правом. Заиста, за човека, докле год он буде чувао своје греховно стање, савршено јединство ће бити само узалудна машта, којој није суђено да се оствари у стварности. Али заста, овде се све решава истином Цркве. Христос није учио само о јединству, о Цркви, Он је саздао Цркву. Христос је дао заповест: љубите један другог, али та једна заповест је потпуно недовољна. Та заповест, као и свака друга заповест, сама собом ништа не саздаје, уколико у човеку нема сила за њихово остварење. И ако би се хришћанство ограничавало само једним учењем о љубави, оно би било бескорисно, јер у садашњој човековој природи, изопаченој грехом, нема сила за спровођење тог учења у живот. О љубави је говорио и Стари Завет, па чак и незнабошци, али тога је мало.
Разум признаје, да је заповест љубави добра, али човек постојано сусреће у самом себи други закон, који се против закону ума и који га поробљава закону греховном (Рим. 7:22–25). Да би био добар човек, потпуно је недовољно само разликовати, шта је добро, а шта лоше. Зар ми сумњамо даје лоше грешити? Зашто опет сви грешимо, знајући то? Зато је једна ствар — знати, а друга — живети. Ко пази на појкрете своје душе, тај одлично зна, како се греси и страсти боре са разумом и како га често побеђују. Разум се савија под теретом страсти; грех, попут магле, скрива од нас сунце истине, свезујући све добре силе наше душе. Душа која је спознала силу греха, увек је спремна, да са царем Манасијом каже: "свезана сам многим гвозденим узама тако да не могу подигнути главу". Може ли нам, у таквом јадном стању, помоћи само једно учење о љубави?
Али у томе је сила и значај дела Христовог, што се не ограничава само једним учењем. Човечанству су дате нове силе, и зато за њега постаје могуће и ново, црквено сједињење. Те силе су дате, пре свега, да би се у Оваплоћењу Сина Божијег, човечанство најтешње сјединило са Богом. У Цркви се и продужава увек и неизмењено јединство човека са Христом. То јединство је — извор духовног живота, а без јединства са Христом је само духовна смрт. У чему је то јединство? Христос је говорио: "Ја сам хлеб живи који сиђе с неба; који једе од овог хлеба живеће вавек; и хлеб који ћу Ја дати тело је Моје, које ћу дати за живот света. Заиста, заиста вам кажем: ако не једете тело Сина Човечијег и не пијете крв Његову, нећете имати живот у себи. Који једе Моје тело и пије Моју крв има живот вечни, и Ја ћу га васкрснути у последњи дан. Који једе Моје тело и пије Моју крв стоји у Мени у Ја у њему" (Јован 6:51, 53,54, 56).
Тајна Причешћа — ето где је јединство са Христом и, последично, извор духовног живота. Тајна Причешћа сједињује људе са Богом и самим тим, сједињује их једне са другима. Ето зашто је Причешће, више од свега, извор црквеног живота. Смисао Тајне Причешћа је у њеној црквености. Ван црквеног јединстванема ни Причешћа. Веома је значајно што је у светоотачким делима црквено јединство постављено у нераскидиву везу са тајинством Тела и Крви Христове.
Већ свети Игњатије Богоносац пише Филаделфијцима: "Старајте се да имате једну Евхаристију, јер је једно Тело Господа нашег Исуса Христа и једна чаша у јединству Крви Његове, један жртвеник." (глава 4). Тај исти свети Игњатије подвлачи и црквеност Евхаристије: "Без епископа нико да не чини ништа, што се односи на Цркву. Само се она Евхаристија мора сматрати истинитом, која се савршава епископом или онима, којима је он сам то подарио. Где је епископ, тамо мора бити и народ, као што и тамо где је Исус Христос, тамо је и Саборна Црква" (посланица Смирњанима, глава 8). "Многа зрна" — пише свети Кипријан Картагински — "заједно сабрана, самлевена и замешана, образују један хлеб; тако у Христу, Који је Небески Хлеб, ми видимо једно тело, у коме је повезано и сједињено наше мноштво".[8]
Светоотачко учење о црквености Евхаристије и њеном значају за спасење посебно је дубоко и откривено светим Кирилом Александријским, чије речи ћемо и ми навести. "Јединородни је одредио неки посебан, са одговарајућом Му премудрошћу и саветом Оца, начин за то, да би и ми сами долазили и мешали се у јединство са Богом и један са другим, иако смо и одвојени један од другог душама и телима у посебне личности — заиста такву могућност: у једном телу, очигледно, Свом сопственом, благосиљајући верујуће у Њега посредством тајинског Причешћа (Евхаристије) чинећи их сателесницима, како Њему Самоме, тако и једне другима. Ко би, у стварности, био у стању да раздели и од природног јединства отргне оне, који су посредством светог Тела повезани у јединство са Христом? Заиста, ако се од једног Тела причешћујемо онда смо "једно тело многи" (1 Кор. 10:17), јер се Христос не може разделити. Зато се и телом Христовим назива Црква, а ми — одвојени чланови, по схватању апостола Павла (1 Кор. 12.27). Сви смо се ми кроз свето Тело сјединили са једним Христом, као они који су примили Њега, јединог и нераздељивог, у своја тела, и Њему, више него себи самима, морамо сматрати припадајућима своје удове."[9]
"Неће само по усмерењу, које се састоји у душевном расположењу, пребивати у нама Христос, како Он говори (Јован 6:56), већ и по Причешћу. Као када неко, сјединивши један восак са другим, и растопивши их на огњу чини из њих једну целину, тако кроз причешће Телом Христовим и Часном Крвљу Његовом, Он Сам је у нам и ми, са своје стране, сједињујемо се у Њему. Заиста би другачије било немогуће, да би оно што се подвргава труљењу постало способно за оживотворење, ако се не би сјединило телесно са телом Онога, Који је Живот по природи, то јест, са Јединородним."[10]
На тај начин, по Христовом учењу, и по благовести светих отаца, истински живот је могућ само при тесном природном, или, како говоре, реалном сједињењу са Христом у Тајни Евхаристије, али то јединство са Христом ствара и јединство људи једних са другима, то јест, ствара једно тело Цркве. Следи да је хришћански живот у самој суштини црквени.
Постоји још један извор новог живота човечанства, пре свега, црквеног живота — Дух Свети. Сам Христос је говорио, да ко се не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије (Јован 3:3) — неопходно је бити рођен од Духа (Јован 3:6–8). И када апостол Павле говори о сједињењу људи у Цркви, он увек говори о Духу Светом као о извору тог јединства.
Црква за Апостола није само "једно тело", већ и "један Дух".[11] И овде се подразумева не само једномислије, већ и један Дух Божији, који прониче сво тело, како и сведоче Свети Оци и Учитељи Цркве. "Шта је јединство Духа" — пита свети Јован Златоуст и одговара: "Као што у телу дух све обузима и саопштава некакво јединство разноликости, које происходи од различитости телесних чланова, тако је и овде. Али дух је дан још и ради тога, да би објединио људе, који нису једнаки међу собом по происхођењу и по начину мишљења."[12] "Тим речима (један Дух) желео је да побуди узајамном сагласју, као да каже: пошто сте задобили једнога Духа и пили из једног извора, онда међу нама не сме бити раздора."[13]
Блажени Теодорит пише: "Сви ви сте се удостојили једне благодати; један извор разлива различите потоке. Један прихваћени Дух, једно тело састављате."[14] Блажени Јероним: "Једно тело у смислу тела Христовог, које је Црква; и један Дух Свети — један, заиста, Који свима и раздаје и Који све освећује."[15] Блажени Теофилакт Бугарски: "Као што у тело постоји начело, које све свезује и обједињује, иако су чланови различни — тако је и у верујућима Дух Свети, Који обједињује све, иако се разликујемо једни од других рођењем, наравима и занимањима."[16]
По мисли Апостола сав црквени живот јесте пројављивање љубави, свака врлина јесте деловање дара Духа Светог. Све чини један и исти Дух. Људи, по изразу апостола Петра, јесу само управитељи многоразличне благодати (1 Петр. 4:10). Дух Божији, који Собом прониче сво тело Цркве, дарује свим члановима тог тела различите духовне дарове, и чини за ново човечанство могућим нови живот. Он и сједињује све у једно тело и сједињује заиста тиме, што улива у срце љубав, која у природном стању човека не може бити основом његовог живота и његових односа са другим људима.
Љубав је од Бога, ту изреку ап. Јована (Јован 6:7), могуће је назвати као заједничком темом читавог низа апостолских расуђивања. Љубав се назива Божијом."[17] Љубав Христова обузима све чланове Цркве (2 Кор. 5:14). Господ усмерава срца свих на љубав Божију (2 Сол. 3:5). Љубав Божија изливена у срца наша Духом Светим, Који нам је дат (Рим. 5:5). Љубав је тело Духа (Гал. 5:22). Бог нас је спасио обновљењем Духа Светога, Кога је излио на нас обилно кроз Исуса Христа, Спаситеља нашега (Тит. 3:5–6). Хришћане води Дух Божији (Рим. 8:14).
На тај начин, Дух Свети, Који живи у Цркви, даје сваком члану силе да буде нова твар и да се у свом животу руководи љубављу. Учење ап. Павла о Цркви нераскидиво је повезано са његовим учењем о љубави, као основом хришћанског живота. Та веза је мало примећена од стране савремених научника — тумача, али на њу указују Свети Оци Цркве. Тако блажениТеодорит о апостолском поређењу Цркве са телом говори: "Та употреба је прилична учењу о љубави".[18] И свети Јован Златоусти, тумачећи речи "једно тело", говори: "Павле тражи од нас такву љубав, која би нас повезала међу собом, која нас чини нераздељивим једне од других, и таквог савршеног јединства, као да смо ми чланови једног истог тела, јер само таква љубав производи велико добро."[19] Читајући посланице ап. Павла, могуће је приметити, да о Цркви и љубави он обично говори обично упоредо и ово, наравно, зато што су, по учењу Апостола, Црква и љубав повезани међу собом. Сва хришћанска врлина код Апостола гради се на истини Цркве. Тако у последњим главама посланице Римљанима, Апостол подробно говори о хришћанској моралности. Те речи почињу од деветог стиха 12 главе, а у пет претходних (од 4 до 8) стихова, Апостол је кратко изложио учење о Цркви, изречено у 12 глави, а затим непосредно следи "новозаветна химна љубави" (12:31; 13:13). Нешто слично могуће је приметити и у посланицама Ефесцима и Колошанима.
Шта следи из свега реченог? Дело Христа не представља само учење. Његово дело је стварање јединства у роду људском. Дело Христово је стварање "нове твари", т.ј. Цркве. Дух Божији, Који живи у цркви, даје силе за остварење хришћанског учења у животу, а како је то учење о љубави, то његово остварење, опет гради јединство, јер је љубав — везујуће, а не разједињујуће начело. Узрастање Цркве јесте у исто време и узрастање њених појединих чланова.
Новозаветна Писма нам указују да се циљ Цркве састоји у духовном руковођењу за усавршавање човека. Духовни дарови и све службе уопште, постоје у Цркви, по мишљењу ап. Павла, ради "усавршавања светих", то јест, моралног обновљења хришћана (Ефес. 4:12), "докле достигнемо сви у јединство вере и познање Сина Божијег, у човека савршеног, у меру раста висине Христове". (Ефес. 4:13) А затим Апостол осликава и тај пут, којим обновљено човечанство достиже у меру раста висине Христове: "из Кога је све тело састављено и склопљено сваким зглавком, да једно другом помаже на добро по мери сваког уда, и чини да расте тело на поправљање самог себе у љубави." (Ефес. 4:16)
Не улазећи у подробни избор грчког текста[20], рећи ћемо само, коју мисао Апостол жели да изрази.[21] Сво тело Цркве се постојано све више и више обједињује посредством примања благодатних дарова Светога Духа, који делују у сваком на посебан начин, и тако тело Цркве достиже савршенство у свим својим члановима. Свеузрастање црквеног тела се нарочитодешава (обуславливается) причасништвом посебних чланова заједничкој љубави, зато што само при љубави, при савезу са Црквом бива могуће само примање дарова Светога Духа. Тако схвата наведене речи св. Апостола, свети Јован Златоусти,[22] блажени Теодорит,[23] преподобни Јован Дамаскин[24] и блажени Теофилакт,[25] и преосвећени Теофан Затворник, чије рећи ћемо и навести: " "Вера хришћанска сједињује верне са Христом и на тај начин, из свих саставља једно тело строиное. Христос гради ово тело, свакоме саопштавајући Себе и Духа благодати, дајући у је стварно, осетно, тако што овај Дух благодати, силазећи на свакога, чини га оним, што му следује да буде у телу Цркве Христове. Тело Христово се строино гради таквим даром Духа, расте у себи по тој мери, у којој сваки члан одговара свом назначењу или делује на добро Цркве свом пуноћом задобијеног дара благодати."[26]
Из наведеног учења ап. Павла очигледно је, да се по новозаветном учењу усавршавање личности човека одређује њеним припадањем Цркви као живом, при благодатном дејству Светога Духа, узрастајућем организму. Ако биде покидана веза са телом цркве, онда појединачна личност, одвајајући се и затварајући се у своје самољубље, бива лишена благодатног дејства Светога Духа, Који живи у Цркви.
"У стварности, ако би се десило да се рука одвоји од тела, дух, који долази из мозга, трагајући наставак и не налазећи га тамо, не одваја се од тела и не прелази на отргнуту руку, већ ако је не пронађе тамо, онда јој се и не предаје. Исто бива и овде, ако нисмо међусобно повезани љубављу. Тако, ако желимо добити Духа од Главе, будимо у вези један са другим. Постоје две врсте одвајања од Цркве; један, када охладнимо у љубави, а други — када се осмелимо да учинимо било шта недостојно у вези са тим телом Цркве. И у једном и у другом случају одељујемо се од целине".[27] Јасно је да свети Јован Златоусти свако одељивање од Цркве сматра лишавањем благодати Духа Светога. "Све, што се само одвојило од животног начела, не може да, са губитком спасавајуће суштине, живи и дише посебним животом."[28] "Одвој сунчани зрак од његовог извора — јединство неће допустити постојање одвојеној светлости; одломи грану од дрвета — одломљено ће изгубити способност да расте; одвој поток од његовог источника — одвојено ће пресахнути. Црква, озарена светлошћу Господњом, по целом свету распростире своје зраке; али је светлост, која се разлива свуда, једна и јединство тела остаје нераздељиво. По свој земљи Она распростире своје гране, обремењене плодовима; њени обилни потоци теку на далеко пространство; при свему томе, глава остаје једна, једно начело, једна мајка, богата изобилним доношењем плодова."[29] У тим надахнутим и нежно-песничким речима јасно је изражена мисао да индивидуална личност, чак и посебна хришћанска општина толико жива, колико живи Христовим животом, колико је она сједињена са целом Васељенском Црквом. Одвојити се, затворити у себе — то је за личност, или чак и Помесну Цркву, исто што и за зрак који се одвоји од сунца, за поток — од извора, за грану — од стабла. Духовни живот може постојати само при органској вези са Васељенском Црквом; ако се изгуби та веза — без изузетка ће усахнути и хришћански живот.
Надамо се да је достојно показано, да идеја Црква у новозаветном учењу има веома суштински значај. Хришћанство има у виду, не интересе једног разума; оно учи само о спасењу човека. Стога, хришћанство нема чисто теоретских претпоставки. Догматске истине имају морални значај, а хришћански морал је заснован на догматима. Али управо Црква и јесте та тачка у којој учење о вери прелази у морално учење, где хришћанска догматика прелази у хришћански живот. Црква даје живот и остварење хришћанском учењу. Ван Цркве и без Цркве хришћански живот није могућ. Само у Цркви може живети, развијати се и спасавати човек, као што и у сваком другом организму, поједини чланови никада не расту и развијају се, одвојени једни од других, већ увек само у нераскидивој вези са целим организмом. Без Цркве нема хришћанства; остаје само хришћанско учење, које само по себи не може да "обнови палог Адама".
Ако се сада, након откривања учења о новозаветној Цркви обратимо историји почетка хришћанства, увидећемо да је управо идеја Цркве била основна идеја хришћанског погледа на свет и да је управо она саздала стварност. Хришћани су себе сазнавали пре свега Црквом, а хришћанска заједница је, испред свих других назива, себе називала Црквом. Реч "Црква" се у Новом Завету сусреће 110 пута. Реч "Хришћанство" као и многе друге речи " — ство" Нови Завет не познаје. Након силаска Духа Светога на Христове ученике и апостоле, Црква је добила постојање као видљива заједница са узајамним духовним односима њених чланова. Заиста, у почетку није било никакве подробне схеме учења. Христова вера се састојала из малобројних и најопштијих ставова. Није било шта да се учи у хришћанству. Мало се тражило сагласности у било каквим теоретским ставовима.
Шта је значило бити хришћанин у то време? У наше време на то питање је могуће чути мноштво различитих одговора као: бити хришћанин значи — признавати Христово учење, старати се да испуниш Његове заповести. То је наравно још и најбољи одговор. Али древно хришћанство је на ово питање одговарало потпуно другачије. Већ од првих страна своје историје, хришћанство се пред нама јавља као једномислена и једнодушна заједница. Ван везе са том заједницом није било хришћана. Поверовати у Христа, учинити се хришћанином, значи присајединити се Цркви, као што је то не једном изражено у књизи Дела Апостолских, где читамо: "Господ сваки дан додаваше Цркви оне који се спасаваху" (Д.Ап. 2:47; 5:13,14). Сваки нови верујући био је попут гране која се привија на једно једино дрво црквеног живота.
А ево и најкарактеристичнијег примера, као илустрације управо таквог присаједињења Цркви. Гонитељ Савле, који још дише претњом и насиљем на ученике Господње, на путу за Дамаск на чудесан начин постаје Христов следбеник. Овде је пред нама посебно откривање Бога човеку. Међутим, у Дамаску Господ Савлу шаље Ананију који га је и крстио, након чега је Савле неколико дана био са ученицима; затим Савле, који је пристигао у Јерусалим, покушава да се придружи ученицима и након што Варнава говори апостолима о њему, он борави са њима. На тај начин се чак и будући велики апостол, кога је још у Ананијевом виђењу Господ назвао изабраним сасудом (Д.Ап. 9:15), непосредно након обраћења присаједињује Цркви као видљивој заједници. Овде је особито јасно показано да Господ не жели да зна слуге своје ван Цркве.[30]
Схватљиво је зашто св. Апостол Павле тако упорно у својим посланицама говори о Цркви: он не ствара учење о Цркви, већ се још при самом свом обраћењу сусрео са Црквом, као са чињеницом. Чак је и до свог обраћења Савле знао управо Цркву, а не нешто друго. Он сам касније спомиње: "Јер сте чули моје живљење некад у Јудејству, да одвише гоних Цркву Божију и пустоших је" (Гал. 1:13). Савле није гонио следбенике некаквог учења, већ управо Цркву као величину, познату чак и "спољашњима". Код верујућих, читамо у књизи Дела Апостолских "бјеше једно срце и једна душа" (Д.Ап. 4:32). И веома је битно да су у четвртом веку при откривању учења о Светој Тројици неки Свети Оци указивали као пример, управо на древно-хришћанску Цркву, где је мноштво било у јединству.
А колико је древно-хришћанска заједница била јасно одређена прекрасно говори један стих књиге Дела Апостолских, кога, некако, не примећују: "Од осталих пак нико не смједе да им се придружи" (Д.Ап. 5:13).
На тај начин се са једне стране на обраћене у хришћанство гледа као на присаједињене Цркви, а са друге стране "од осталих пак нико не смједе да им се придружи". Зар није јасно да је у почетку, када су живи били непосредни ученици Господњи, хришћанство било управо видљива заједница — Црква, да није било само учење, већ сам живот? Црквено у самој суштини, хришћанство је и у стварности увек било управо Црква тј. видљива заједница која има своју одређену организацију. Господу је било угодно да Својој Цркви да управо јерархијску организацију. Јерархијско уређење Цркве створено је још од стране Светих Апостола.[31]
Протестантска наука много оспорава ту црквену истину, али да би оспорили апостолско порекло јерархије, протестанти морају да одрекну (порекну?) аутентичност пастирских посланица Апостола Павла тј. да подрију ауторитет Светог Писма и самим тим да одсеку тај сук на коме се држи исти тај протестантизам.
Довољно је прочитати књигу Дела Апостолских и посланице Апостола Павла Тимотеју и Титу, да би се убедили управо у апостолско уређење јерархије у Цркви. Павле и Варнава су при самом оснивању цркви у свакој рукополагали свештенике (Д.Ап. 14:23). Апостол Павле Титу заповеда да по свим градовима поставља свештенике (Тит. 1:5). "Дух Свети постави за епископе да напасате Цркву Господа и Бога коју стече крвљу Својом" (Д.Ап. 20:28).
Ето зашто још у првом веку (око 97. године) епископ римски Климент, у посебној посланици Коринћанима доказује неопходност повиновања јерархији, тиме што је јерархија у Цркви заувек установљена од самих Апостола. Између осталог Климент пише: " Апостоли су нам благовестили од Господа Исуса Христа; Исус Христос је био послан од Бога. И тако — Христос је од Бога, а апостоли од Христа — и једно и друго је било у поретку по Вољи Божијој. Примивши заповест, Апостоли су потпуно убеђени Васкрсењем Господа нашега Исуса Христа и утврђени у вери речју Божијом, са пуноћом Светога Духа изашли да благовесте наступајуће Царство Божије. Проповедајући по градовима и селима, они су постављали своје наследнике након њиховог испитивања Духом, за епископе и ђаконе будућих верника." (Гл. 42). "Наши апостоли су знали кроз Господа да ће бити раздора због епископског достојанства. Из тог разлога су они, задобивши дар савршеног предвиђања, поставили њих и издали закон да када се они упокоје, да други испитани мужеви приме њихово служење." (Гл. 44)
А након само две деценије свети свештеномученик Игњатије Богоносац на путу за Рим на страдања, пише посланице различитим црквама и свуда убеђује на покорност јерархији. "Ништа не чините без епископа и свештеника. Не мислите да ће бити било чега похвалног код вас, ако будете то радили сами по себи", пише свети Игњатије Магнежанима (Гл. 7:2). "Онај који ма шта чини без епископа служи сатани", пише он Смирњанима (Гл. 9:1). "Ко буде себе поштовао више од епископа потпуно је пропао", пише свети Игњатије свом ученику Поликарпу, епископу смирнском (Гл. 5:2). Без јерархије, по учењу светог Игњатија, нема Цркве (посланица Тралијанима, Гл. 3:1). "Који су Божији и Исус Христови, они су са епископом", читамо у посланици Филаделфијцима (Гл. 3:2).
Потпуно је очигледно да је Црква од самог почетка себе видела као јерархијски устројену и да је на јерархију гледала као на богоустановљени орган свог руковођења. Делатност тог органа се изражавала у савршавању благодатних свештенодејстава, у учењу вере, у црквеној дисциплини. Црквени живот је у различитим вековима различит. Мења се и делатност јерархије, али принцип јерархијског уређења Цркве остаје увек исти и неизменљив.
На крају, чини се да би учинили велики пропуст ако не бисмо навели макар неколико мишљења древноцрквених писаца по питању које нас интересује: да ли је могуће хришћанство без Цркве? Задржаћемо се на погледима само два писца који су се много трудили над појашњењем учења о Цркви: светог Кипријана Картагинског и блаженог Августина.
По мишљењу светог Кипријана, бити хришћанин значи припадати видљивој Цркви и потчињавати се јерархији коју је у Цркви Бог поставио. Црква је остварење љубави Христове и свако одвајање од Цркве јесте управо нарушавање љубави. Против љубави подједнако греше и јеретици и расколници. То и јесте основна мисао Кипријанове књиге "О јединству Цркве"; та иста мисао се постојано понавља и у писмима Светог Оца. "Христос нам је даровао мир; Он нам је заповедио да будемо сложни и једнодушни; заповедио је да чврсто и неразрушиво чувамо савез оданости и љубави. Неће припадати Христу онај који је вероломним несагласјем нарушио љубав Христову; онај ко љубави нема, ни Бога нема. Не могу пребивати са Богом они који не желе да буду једнодушни у Цркви Божијој".[32]
Јеретици и расколници немају љубави тј. основну хришћанску врлину и зато су они хришћани само по имену. "Јеретик или расколник не чува ни јединство Цркво, ни братску љубав",[33] "делују против љубави Христове"[34] "Маркијан је сјединивши се са Новатијаном, учинио себе противником милости и љубави".[35] "За јеретике је познато да су одступили од љубави и јединства саборне Цркве"[36] "Каквог се јединства придржава, какву љубав чува или о којој љубави помишља онај ко предавши се поривима раздора, расеца Цркву, руши веру, смућује свет, искорењује љубав, оскврњује Тајну?"[37]
Свети Кипријан износи чак и овакву мисао: ван Цркве не може бити ни хришћанског учења, а камоли хришћанског живота. Само је у Цркви чиста вера.[38] Цркву Кипријан назива "истином".[39] Јединство вере је немогуће одвојити од јединства Цркве.[40] Истина је једна, као што је и Црква једна.[41] Ономе ко се не придржава јединства Цркве, немогуће је да мисли да чува веру.[42] Свако одвајање од Цркве неизоставно је повезано и са извртањем вере. "Непријатељ је измислио јереси и расколе да би срушио веру, изопачио истину, раскинуо јединство. Његове слуге јављају вероломство под видом вере, антихриста под именом Христа и прикривају лаж сликом правде, да би истанчаним лукавством уништили истину."[43] "Као што сатана није Христос, иако и обмањује Његовим именом, тако се и хришћанином не може сматрати онај ко не пребива у истини Његовог Јеванђеља и вере".[44] "Јеретик расеца Цркву"[45], "Он се наоружава против Цркве, издајник је у односу на веру, у односу на побожност је светотатец, непокорни слуга, безакони син, непријатељ."[46] "Ако размотримо веру оних који верују ван Цркве, показаће се да је код свих јеретика потпуно друга вера; шта више, да тако кажемо, код њих је само фанатизам, богохулство и трулеж, који ратују против светости и истине."[47] Бити ван Цркве и остати хришћанин је, по убеђењу светог Кипријана, немогуће. Ван Цркве — ван дома Христовог.[48] Они који су одступили од Цркве и који делују против Ње — антихристи су и незнабошци.[49] Ево на пример шта о Новатијану пише свети Кипријан Антонијану: "Желео си, љубљени брате, да ти напишем у вези Новатијана, коју јерес је он водио. Знај пре свега да ми не треба да будемо радознали чему он учи, ако учи ван Цркве. Ко год и какав год он био, није хришћанин чим није у Цркви Христовој".[50] "Како може бити са Христом онај ко не пребива са Невестом Христовом, ко се не налази у Цркви Његовој"[51] На крају, у књизи "О јединству Цркве" читамо чувене речи: "Коме Црква није мајка, томе Бог није отац".[52] Свети Кипријан свима који стоје ван Цркве потпуно одриче назив "хришћанин", као да понавља одлучан усклик свог учитеља Тертулијана: "Јеретици не могу бити хришћани!".
Схватљив је зато захтев светог Кипријана да при пријему у Цркву поново крсте чак и Новатијане, иако су они били само расколници. За Кипријана крштење расколника при уласку у Цркву није представљало прекрштавање, већ је било управо крштење. "Тврдимо", писао је свети Кипријан Квинту, "да оне који долазе отуда не прекрштавамо (лекторе, не знам како да се нађе бољи израз за ову реч, погледај и сам тај део па одлучи), већ крстимо. (Non rebaptizari apud nos sed baptizari); јер они ништа не добијају тамо где нема ничега"[53] Крштење ван Цркве је "празно и нечисто погружење" (Sordida et rpotana tinctio)"[54] "Тамо се људи не чисте, већ само још више оскврњују; не очишћују се греси, већ само повећавају. Такво рођење не ствара чеда Богу, већ сатани."[55]
Кипријанова мисао о безвредности сваког крштења ван Цркве и о неопходности поновног крштења свих који се обраћају Цркви била је потврђена 256.године на Помесном сабору Картагинске Цркве којим је председавао сам Кипријан. У својој закључној речи, као да доноси закључак (лекторе, нађи бољи израз) свим црквеним расуђивањима, свети Кипријан говори: "Јеретике је неопходно крстити јединственим крштењем у Цркви, да би они од противника могли постати другови и од антихриста хришћани".[56]
Изложени погледи светог Кипријана, које је очигледно делио читав Картагински сабор, јасно и веома одређено сведоче да у трећем веку нису допуштали чак ни мисао да је тобож могуће некакво хришћанство без Цркве. Тада су јасно учили и недвосмислено говорили да онај који је одступио од Цркве, већ није хришћанин и да је лишен благодати Светог Духа и зато лишен и наде на спасење.
Ту исту мисао јасно је изразио и Свети Василије Велики у својој посланици епископу Амфилохију. Свети Василије говори да они који су одступили од Цркве и кроз раскол, већ на себи немају благодати Светог Духа. Ове мисли Светог Василија Христова Црква је на Шестом Васељенском Сабору (правило 2) и на Седмом (правило 1), утврдила као несумњиву истину. Посланица Светог Василија Амфилохију призната је за канонску, због чега се и до сада налази у Књизи правила.
Блажени Августин признаје да "хришћанско учење, теоретски схватано, може бити сачувано и ван Цркве. Истина остаје истином, чак иако би је изрекао зли човек. Заиста, и демони су исповедали Христа, исто као и апостол Петар.[57] Злато је без сумње добро, и остаје злато и код разбојника, иако и служи код њих за лоше циљеве."[58] Христос је једном рекао ученицима: "Не забрањујте, јер није против вас; а ко није против вас, са вама је." (Лк. 9:50). Из овога се може видети да онај који стоји ван Цркве у неким стварима није против Цркве и поседује нешто из црквеног богатства.[59] Атињани су поштовали непознатог Бога (Дела Ап. 17:23), а апостол Јаков сведочи да и демони верују (Јак. 2:19), а они су, наравно, ван Цркве.[60] У својим делима против донатиста блажени Августин као да темељно доказује и образлаже делотворност расколничког крштења.
Али ако је и ван Цркве могуће сачувати чисто учење, ако су чак и тајне које су извршене у одвојености од Цркве делотворне, зар је онда неизоставно потребна Црква? Није ли могуће спасење и ван Цркве? Не одваја ли блажени Августин хришћанство од Цркве? Не допушта ли могућност постојања хришћанства и без Цркве? На ова питања се код блаженог Августина даје одрични одговор. Хришћански живот који води спасењу, блажени Августин приписује само Цркви, а ван Цркве тог живота не може бити.
Све оно што из црквеног богатства чувају људи који су се одвојили од Цркве "не доноси им никакву користи, већ само штету".[61] Зашто је то тако? "Зато што", одговара блажени Августин, "сви они који су се одвојили од Цркве немају љубави. Христос је указао на знак по коме се могу препознати ученици Његови. Тај знак није хришћанско учење, чак и ни Тајне, већ једино љубав. Зато је он говорио ученицима својим: `познаће да сте ученици моји ако будете имали љубав међу собом` (нађи тај стих). Тајне не спасавају, ако онај који их прима нема љубави. Апостол говори: `Ако знам све тајне (sacramenta) а љубави немам, ништа сам.` (1.Кор. 13:1–3)[62] И Кајафа је пророковао, али је био осуђен.[63] Само одвајање од Цркве је највећи грех, који и показује да расколници немају љубави.[64] Онај ко се поново родио у Крштењу, али се није сјединио са Црквом, нема користи од Крштења, јер нема љубави — Крштење почиње да бива спасоносно за њега само када се сједини са Црквом.[65] Благодат Крштења не може да очисти од грехова човека који не припада Цркви; њено деловање као да се паралише упорношћу расколничког срца у злу тј. у расколу.[66] Да се опроштени греси враћају човеку који се налази у расколу, јасно је показао Господ у причи у којој је господар опростио слуги десет хиљада таланата. Када се тај слуга није смиловао над својим другом, који му је дуговао сто динара, тада је и господар заповедио да се преда све што му је слуга дуговао. Као што је тај слуга само привремено задобио опроштај свог дуга, тако се и човек, који се крстио ван Цркве, такође само привремено ослобађа својих грехова, јер и након крштења остаје ван Цркве.[67]
Расколници нису лишени наде на спасење из разлога што је њихово крштење неделотворно, већ само зато што су ван Цркве и у непријатељству са њом.[68] Благодат Светог Духа може задобити и сачувати само човек који је сједињен у љубави са Црквом.[69] Ко се одвојио од Цркве нема љубави. Нема љубави Божије онај ко не љуби јединство Цркве[70] — узалуд он говори да има љубав Христову.[71] Љубав може бити сачувана само у јединству са Црквом,[72] јер Дух Свети оживљује само Тело Цркве.[73] Никаквог законског и довољног разлога за одвајање од Цркве не може бити; ко се одвојио од Цркве, нема Духа Светога,[74] као што и одсечени део тела нема животни дух, иако неко време и чува свој пређашњи облик.[75] Зато сви они који су се одвојили од Цркве, док јој се противе, не могу бити добри; иако би се њихово понашање и чинило похвалним — само њихово одвајање чини их злим.[76]
На тај начин, по учењу Блаженог Августина, Црква је појам, ужи од хришћанства, схваћено у смислу само теоретских ставова. Остајући ван Цркве, могуће је бити у сагласности са тим теоретским ставовима; за сједињење са Црквом неопходна је поред тога и сагласност воље (consensio voluntatum).[77] Али очигледно је да је без тог последњег сама теоријска сагласност са хришћанским учењем потпуно бескорисна и да ван Цркве нема спасења. У животу, хришћанство се у потпуности подудара са Црквом.
Погледи светог Кипријана и блаж. Августина су, како изгледа, унеколико различити, али оба долазе до потпуно истог закључка: extra ecclesiam nulla salus — ван Цркве нема спасења! Људе спасава њихова љубав, која је благодат Новог Завета.[78] Ван Цркве је немогуће сачувати љубав,[79] јер је ван немогуће и Духа Светога.[80]
Дакле, шта смо нашли код представника црквене мисли од 3. до 5.века? Нашли смо потпуно исто оно што смо нашли и раније, разматрајући новозаветно учење о Цркви и чињенице ране историје хришћанства. Хришћанство и Црква се не подударају само онда када под хришћанством будемо схватали суму некаквих теоријских поставки, које никога не обавезују на било шта. Али такво схватање хришћанства је могуће назвати само демонским. Тада за хришћане треба да буду признати и демони, који такође верују и од тога само дрхте. Знати систем хришћанске догматике, слагати се са догматима — то још не значи бити истински хршћанин. Слуга, који је знао вољу господара свога и који је није испунио, биће много бијен и, свакако, праведно. "Хришћанство није у ћутљивом убеђењу, већ у величини дела", како говори св. Игњатије Богоносац.[81] Наду на спасење губи не само онај, који искривљује основне истине хришћанства — те наде је уопште лишен свако ко се одваја од Цркве, од заједничког живота једног целокупног организма Тела Христовог. Човек који је отпао од Цркве или је од ње одлучен — погинуо је, умро је за Бога и Вечност. Још је свети Игњатије Богоносац писао Филадејфијцима: "Ко следује за човеком који уводи раскол, неће наследити Царства Божијег" (гл. 3)
Не, Христос није само велики учитељ; Он је Спаситељ света, који је човечанству дао нове силе, који је обновио човечанство. Ми немамо само учење од Христа, Спаситеља нашега, већ и живот. Ако схватамо хришћанство као нови живот, који није по стихијама света, коме су познати само принципи егоизма и самољубља, већ живот по Христу, са његовим учењем и обрасцем самоодрицања и љубави — такво хришћанство се потпуно и неопходно подудара са Црквом. Бити хришћанин — значи припадати Цркви, јер хришћанство јесте управо у Цркви, а ван Цркве хришћанског живота нема и не може га бити.
На крају, довољно је само пажљиво погледати Символ вере, да бисмо схватили колико је важна идеја Цркве. Заиста, у Символу вере готово сви чланови унесени су већ након појаве различитих јеретика, који су извртали једну или другу истину. Зато је цео Символ вере могуће назвати полемичким. Његова историја показује како се у борби са овим или оним јересима попуњавао његов садржај. То уопште није тако са 9.чланом о Цркви. Од самог почетка тај члан се налазио у Символу вере, где је унесен чак независно од појаве било каквих лажних учења. Заиста, тада још није било протестаната и секташа, који маштају о некаквом нецрквеном хришћанству. Јасно је да је мисао о Цркви већ од самог почетка лежала у темељу хришћанског веровања. Од самог почетка хришћани су састављали Цркву и веровали у њену спаситељност, а истину да је хришћанство неодвојиво од Цркве, можемо сматрати да нам је предата од Самог Господа Исуса Христа.
Дужни смо да признамо истину: хришћанство је потпуно неодељиво од Цркве и без Цркве хришћанство је немогуће. Неопходност признања те истине постаће посебно очигледна за нас, ако је упоредимо са заблудом, која јој је противречна, ако погледамо до чега нас доводи одвајање хришћанства од Цркве.
У стварности, супротстављање Јеванђеља Цркви и замена Цркве неодређеним схватањем хришћанства, доноси најжалосније резултате. Хришћански живот пресахњује, постаје још само једно учење у бесконачном низу древних и нових учења, при томе учење веома неодређено, јер се без Цркве открива могућност несрећног мноштва његових најпроизвољнијих схватања, чак и међусобно противречних. У том погледу, хришћанство се налази у горем положају од познатих философских школа. У стварности, оснивачи философских школа су након себе оставили књиге својих дела, оставили су мање или више јасно изложена учења, мање или више су се потпуно исказали, тако да нема бесконачног простора за различита произвољна тумачења њиховог учења. Господ Исус Христос није оставио Своје учење у писаном облику. Он ништа није писао. Зато нема ничег лакшег, од тумачења по свом укусу његовог учења и стварања "хришћанства" приписујући том називу своје сопствене заблуде. Свештене књиге Новог Завета писане су не од стране учених апостола, већ по надахнућу Духа Светога. Света Црква поседује истинито тумачење Јеванђеља и апостолских Посланица.
Међутим, у свим вековима постојали су, како их назива свети Иринеј Лионски, "исправљачи апостола",[82] који су себе сматрали себе вишим од апостола, тих "галилејских рибара". Али, да ли високо образованом европљанину 20. века приличи да вером прихвата све што је речено од стране некаквих "рибара"? Зато многи ослобађају себе чак и од поверења апостолима и желе да протумаче Христово учење, руководећи се само својих схватањима. Па Лав Толстој је директно изјавио, да апостол Павле није добро схватио Христово учење;[83] Себе је Толстој изгледа сматрао вишим од апостола Павла. Веома је задивљујуће колико људи далеко одлазе у свом "тумачењу" хришћанства. Шта год да пожеле, све то истог тренутка налазе у Јеванђељу. Чини се да је сваку своју испразну машту, па чак и злонамерну мисао, могуће покрити Јеванђелским учењем.
Зар није значајно да сви одступници од Цркве постојано говоре о свом уважавању Светог Писма и да у то исто време, веома брзо прелазе на извртање чак самих књига Светог Писма! Чим људи оставе Цркву, истог тренутка почињу да Писмо тумаче по своме и свако га тумачи различито. Христос се молио Богу Оцу за јединство свих који у Њега верују, апостоли су опомињали на једномисленост, говорили су о јединству вере. Показује се да без Цркве никакво јединство није могуће. Поново се мора догодити Вавилонско "мешање језика". У Цркви вера хиљадама година остаје једна, иста и никад непроменљива. Али, код оних који су одступили од Цркве вера се мења скоро сваки дан. Постојано се појављују нови секташи и јеретици и сваки њихов учитељ проповеда другачије. Јасно је да без Цркве пропада, пре свега, учење Христово и да се замењује краткотрајним људским мудровањем.
Не, Христова вера постаје јасна и недвосмислена за човека само када он нелицемерно верује у Цркву; само тада бисер те вере и бива чист, само тада се не меша са гомилом прљавог смећа свемогућих, самовољних мишљења и уверења. О свему томе говорио је још апостол Павле, када је Цркву Бога Живога називао "стубом и тврђавом Истине" (1.Тим. 3:15).
На тај начин при одвајању од Цркве, чак и хришћанско учење постаје нешто веома неодређено, неухватљиво, по жељи, стално променљиво.
Међутим, замена Цркве хришћанством повлачи за собом води још једну ужасну замену — замену Христа Богочовека човеком Исусом из Назарета. Као што је вера у Цркви нераскидиво повезана са признањем Божанства Христа Спаситеља, тако и одрицање Цркве за собом повлачи одрицање Оваплоћења Сина Божијег, одрицање Божанства Исуса Христа. Заиста, да би неко дао некакво учење није неопходно да неизоставно буде Богочовек. Божанско достојанство Исуса Христа неопходно је само ономе, ко у Њему види Спаситеља, Који је у природу људску улио нове силе и Који је основао Цркву. У стварности, зар није већ из речи Самог Исуса Христа видљива та нераскидива веза истинске Цркве и Истине Његовог Богосиновства? Симон Петар је рекао: "Ти си Христос, Син Бога Живога". Тада му је Исус рекао: "Блажен си, Симоне, сине Јонин! Јер тијело и крв не открише ти то, него Отац мој који је на небесима. А и ја теби кажем да си ти Петар, и на томе камену (тј. на истини Богооваплоћења, које је исповедао Петар) сазидаћу Цркву своју и врата пакла неће је надвладати". (Мт. 16:17–18).
Древна Црква је са посебним напором одбранила ту истину једносуштности оваплоћеног Сина Божијег са Богом Оцем, јер је била жељна истинске обнове људске природе, успостављања "нове твари" тј. Цркве. Непоколебива вера да је Син Божији, Друго Лице Свете Тројице сишао на земљу, учинио се човеком, открио људима тајне Царства Божијег, основао Цркву Своју на земљи, пострадао за грехе рода људског и, победивши смрт васкрсао из мртвих, откривши људима пут ка богоуподобљењу и обожењу не само по души, већ и по телу — управо таква вера је лежала у унутрашњем мотиву, у основи свих догматских покрета IV века.[84]
Зашто је тако напрегнута била борба са аријанством? Зашто су аријанци наишли на тако одлучан отпор, зашто им је св. Атанасије Велики, тај стуб Цркве Христове, одрицао назив "хришћанин"? Заиста, аријанци су признавали Христово учење, сматрали су Га чак Оваплоћеним Сином Божијим, само што тог Сина Божијег нису сматрали равним и једносуштним Богу Оцу. Али ево шта пише св. Атанасије Велики: "Они, који аријанце називају хришћанима, налазе се у великој и крајњој заблуди, као они који не читају Писмо и уопште не познају хришћанство и хришћанску веру. Заиста, то значи исто што и Кајафу назвати хришћанином, Јуду издајника прибројати апостолима; тврдити да они, који су испросили Вараву а не Спаситеља, нису учинили ништа лоше; доказивати да су Менеј и Александар људи добромислећи, а да апостол лаже о њима. Али хришћанин то трпељиво не може слушати; а о ономе ко се одважи да говори ово, нико неће претпоставити да при здравом уму".[85]
Савременом, мало религиозном човеку, сви догматски спорови IV века учиниће се несхватљивим па и бесмисленим. Међутим, "то је била борба два, до крајности противречна, погледа на Христа: мистички — религиозно, у коме се Он јавља као извор живота, спасења, бесмртности и обожења; и — рационалистичког, где се Христос представља само као божански Учитељ и очекивани узор за Своје следбенике"[86]. Питање је било, у суштини, о томе да ли ће у будућности хришћанство остати религија са свом целокупношћу његових светлих веровања и мистичких нада, или ће се разрушити у просту философију са религиозном нијансом, каквих није било мало у то време. "Зато су и о питањима о божанству Сина Божијег, која су дотицала најинтимнију страну верујуће душе, расправљали на трговима и пијацама".[87]
Може се рећи да је Црква одбранила једносуштност свог Оснивача са Богом Оцем; аријанци, људи рационалистичког погледа, одрицали су једносуштност оваплоћеног Сина Божијег, гледајући на Њега као на оснивача школе, коме већ није обавезно неопходно да буде савршени Бог. Жеља да се буде "нова твар", "обновљена природа", другачије речено — Црква Бога Живога, тражи да се призна пуно божанство Христово. "Бог је постао човек, да би човек постао бог". "Син Божији је постао син човечији, да би синови човечији постали синови Божији" — ето како одређују смисао Богооваплоћења св. Иринеј Лионски и Атанасије Велики.[88]
По учењу тих великих Отаца Цркве, спасење је немогуће без оваплоћења и очовечења истинитог Бога. "Ако се човек не би сјединио са Богом, не би могао да се учини причасником нетрулежности", говори св. Иринеј.[89] "Ако би Син био твар, то би човек још увек остајао смртним, не сјединивши се са Богом", пише св. Атанасије.[90] Таквим мислима пуно је богослужење наше православне Цркве. Ево примера из само једне службе на Рождество Христово: "Данас Бог на земљу сиђе, и човек на небеса узиђе."[91] "По слици и прилици грехом иструливши, виде Исус и спустивши небеса сиђе и непроменљиво се усели утробу девичанску да у њој пропадљивог Адама обнови".[92] "Да тако радостно кличе и сва твар да игра, дође Христос да је обнови и спасе душе наше".[93] "Иструливши грехом како је по лику Божијем створен, сва та трулежност истинита, и оно најбоље што је отпало од божественог живота, опет обнавља мудри Творац."[94] "Остваривши молитвену жељу људи се удостојише Божијег христокрасног доласка, и сада благују у новом животу."[95] "Да уздигнем и прославим људску палу природу дођох јавно"[96] — ево које речи св. Црква слаже у уста Господа који се рађа.
Православна Црква је носилац идеје стварног спасења човека, његовог пуног поновног рођења, обновљења, поновног стварања и обожења, што својим силама човек не може достићи, колико год он мудровао. Да би Црква била управо Црквом — заједницом обновљеног човечанства, потребно јој је оваплоћење Сина Божијег, и зато је за црквене људе, који су примили сву висину религиозног идеала Свете Цркве, Исус Христос увек био и јесте Син Божији, једносуштни Богу Оцу. "Други", пише св. Иринеј, " не придају никакав значај силаску Сина Божијег и домостроју његовог оваплоћења, које су Апостоли објавили и Пророци предсказали, да се кроз то мора остварити савршенство наше људске природе. И такви људи морају бити прибројани маловернима."[97]
У време св. Иринеја, неки лажни учитељи су тврдили да се целокупно Христово дело, тобож, састојало у давању новог закона уместо старог, који је Он укинуо. Св. Иринеј супротно томе тврди, да нису нови закон и ново учење били циљ Христовог доласка, већ управо поновно стварање пале људске природе. "Ако у вама", пише он, "изниче ова мисао: шта је ново донео Господ доласком својим? знајте да је донео све ново тиме што је принео Себе Самога и тиме обновио и оживотворио човека."[98]
Ако неко одбацује Цркву са њеним религиозним идеалом, то и Христос за њега, природно, стаје у ред учитеља — мудраца, заједно са Будом, Конфучије, Сократом, Лао Цеом и другима. При томе, Христос се показује као врло несамосталан учитељ. Услужна наука указује на мноштво различитих извора, чак све до вавилонских изрека и митова, одакле је, тобож, позајмљено Христово учење. Христос постаје налик на нижеразредног мудраца, који саставља своје учење, не увек срећно сакупљајући из различитих туђих књига. Непријатељи хришћанства са злурадошћу указују на те резултате "научних истраживања" и објављују да у суштини Исус Назарећанин и није дао ново учење. Он је, кажу, само поновио оно што је било казано до њега, а што би знали и без њега.
Међутим, за оног ко верује у Цркву, све те речи о различитим "утицајима" на хришћанство немају ни најмањег смисла, јер је суштина Христовог дела, како је речено, не само у учењу, већ у спасењу. "Бог је послао Сина Својега Јединороднога, да живимо Њиме." (1.Јн. 4:6, упореди 5:13). Нека се у учењима земних мудраца и срећу призраци истина, блиских хришћанству, али Христос, Син Божији, је саздао Цркву, послао Духа Светога и тиме поставио почетак новом животу, што ниједан мудрац из рода људског није могао учинити. Управо је за стварање Цркве био неопходан силазак на земљу Сина Божијег и његова смрт на крсту. И зато сви, који одвајају хришћанство од Цркве, пре или касније долазе до богохулства, одбацивања Христа Богочовека, а долазе управо зато што при одрицању Цркве Богочовештво Христово постаје небитно за њих.
Код нас се појавило не мало људи, који маштају управо о некаквом нецрквеном хришћанству. Код тих људи као да је постојано присутан анархични склоп мишљења; они или нису способни, а чешће — једноставно лењи да до краја развију своје мисли. Али, не говорећи већ о најочигледнијим противречностима тог нецрквеног хришћанства, увек се може видети да у њему, благодатног хришћанског живота, благодатног одушевљења, ентузијазма уопште нема. Када људи узму Јеванђеље, заборављајући да им га је Црква дала, оно је за њих као Куран, кога је Алах бацио са неба. Када они некако успеју да у Јеванђељу превиде учење о Цркви, тада од целокупног хришћанства остаје само учење, исто тако немоћно да пресазда живот и човека, као и свако друго учење. Наши прародитељи, Адам и Ева, желели су да без Бога буду "као богови", ослањајући се на магичну силу лепе јабуке. Тако и многи наши савременици маштају о спасењу без Цркве и Богочовека, па чак и са Јеванђељем. На Јеванђеље се надају као што су се и Адам и Ева надали на рајску јабуку.
Али књига им не даје силе за нови живот. Људи који одбацују Цркву постојано говоре о "јеванђелским принципима", о јеванђелском учењу, али им је хришћанство као живот потпуно страно. У нецрквеном облику хришћанство бива само један звук, понекад сентименталан, али увек карикатуран и беживотан. Управо су ти људи, одбацујући Цркву, учинили хришћанство по изразу В. С. Соловјева "смртно досадним". "Када је разрушено здање Цркве и када се на голом, лоше изравнатом месту држи поучна проповед, то постаје жалосно и чак ужасно". Ово је рекао Давид Штраус.
Сличном беживотношћу посрамљује се и протестантско лажно учење. Шта су достигли протестанти, помрачивши својим мудровањима идеју Цркве? Достигли су само разједињење, и то најбезнадежније разједињење. Протестантизам се постепено дроби на секте. Протестантског црквеног живота нема, већ постоји некакав "једва жив" живот одвојених секти и заједница. Заједнички црквени живот, за који се у првосвештеничкој молитви молио Господ Исус Христос, протестантизам је убио. У стварности, најдоследнији облици протестантизма много су ближи православним хришћанима, од протестаната рационалистичких токова, који са хришћанством немају ничег заједничког, сем произвољног и без икакве основе присвојеног назива, благо за это к суду не привлекают. Какво је јединство могуће међу њима? Какав заједнички живот они могу имати?
Све ово говоримо не од себе. У тренуцима отворености то исто, чак оштрије, говоре и сами протестанти. "Земља", пише један од њих, "која је била колевка реформе, постаје гробница реформаторске вере. Протестантска вера је на самрти. Сви новији радови о Немачкој, исто као и сва лична запажања сагласни су у томе."[99] "Зар се у нашем богословљу не примећује чињеница, да су његови представници изгубили све позитивно?", пита други.[100]
Још жалосних речи трећег: "Животна сила протестантизма троши се у пометњи догматских школа, богословских раздора, црквених расправа. Реформација се заборавља или презире; реч Божија, за коју су оци умирали, подвргнута је сумњама; протестантизам је распарчан, слаб, немоћан."[101] А православни истраживач лутеранизма завршава своје дело следећим неутешним закључком: "Остављени сами себи, свом субјективном разуму и вери, лутерани су смело пошли по лажном путу. Аутономна и аутодиктатна личност изопачила је хришћанство, изопачила је само символичко вероучење, поставивши лутеранизам на крај пропасти. Све више и више се у лутеранизму одбацују ауторитети првих реформатора, све више и више се уништава заједништво веровања и све ближе лутеранизам прилази својој духовној смрти."[102]
У последње време се у протестантизму јавило не мало појава које су откриле сву погубност и лажљивост одвојености хришћанства од Цркве, које је протестантизам узроковао. Међу пастирима су се појавили људи који не само да нису проповедали Христа Распетога, већ су чак одрицали само постојање личносног Бога (Јато). Други су отворено показивали саосећање према једном од злонамерних непријатеља хришћанства (Древсу), који је, прикривајући се науком, доказивао да Христос никада и није живео на земљи, да су следствено сва Јеванђеља само басне. Код нас су многи склони да протестанте називају хришћанима. За такве људе је тешко претпоставити да су здравог ума (види горе наведене речи св. Атанасија Великог). Заиста сада је свакоме јасно да, изгубивши Цркву, протестанти губе и Христа Богочовека. У садашње време протестанти већ отворено постају свесни да у Немачкој не више од трећине пастора признају Христово Божанство. Шта је то ако не духовна смрт, јер ко нема Сина Божијег, по речима Апостола, нема живота! (1.Јн. 5:12).
Својевремено су у Москви дизали галаму са "светским хришћанским студентским савезом". У центар руских православних светиња стигли су различити мисионари тог савеза, различита господа Моти, госпођице Раус, које су се са англиканском проповеди обратили руским студентима. Говорило се да је савез ванконфесионалан; у њему је остављена слобода сваком хришћанском вероисповедању. Вероисповести се у савезу обједињују на "федеративним начелима". Следствено, претпоставља се могућност некаквог општег хришћанства, независно од Цркве. Али управо зато тај савез и јесте нешто мртворођено. Може ли бити, постоји ли у том "савезу" некакав хришћански живот? Ако и постоји, онда је најжалоснији. Преставите себи "конгрес" хришћанских студентских организација, на којој су се јавили "делегати федеративно обједињених конфесионалних фракција", "конгрес" са својим "резолуцијама", "жељама" и друго. Ако се и догађа некакво јединство, како је оно далеко испод истинског црквеног православног живота! Само ономе ко лута "у земљи далекој" не само од Светог Православља, већ и од сваке вере, може једва живи живот у јединству на некаквим "федеративним начелима", да се учини некаквим откровењем, утехом за празну душу.
Какво благо у поређењу са тим призрацима живота представља пунота православног саборног живота! Када слушаш о извештајима и размишљањима "светског хришћанског студентског савеза" срце се испуњава тугом и жалошћу. Толико људи који су жедни Бога, толико искрених људи жедних живота "умиру од глади", "хране се рошчићима" некаквог страног студентског савеза! Зар они не знају, како је могуће изобиловати хлебом у дому Небеског Оца, у Цркви Православној? Само је неопходно заборавити било каква "федеративна начела", слободно се предати на послушање православној Цркви и прилепити се пуноти црквеног живота, живота Тела Христовог.
Било је случајева када су лакомислени људи замишљали да кабинетским путем створе светску религију, када су слали милионе позивница са позивом на уједињење у тој "заједничкој религији", са пројектом који је био приложен уз позивнице. Међутим тај пројекат се састојао из најопштијих израза; испод њега се са једнаким задовољством могао потписати католик и протестант, муслиман и јудејац. И наравно, ако би се и сви људи сагласили са пројектом, то их никако не би објединило међусобно. Заједнички апстрактни ставови никога ни на шта не би обавезивали, људи би остали исти, нико не би задобио никакво спасење. Потпуно је безумна мисао да се људи сједине на темељу некаквог учења; за тако нешто је потребна посебна, натприродна сила, којом и располаже једина Света, Саборна Црква Христова.
Веома је лако у односу свих тих и сличних појава савременог живота одговорити на питање: на ком темељу су се могле појавити и који је њихов смисао? Темељ је управо тај, што се истински православни хришћански идеал Цркве за многе наше савременике показао исувише великим. Христос је дошао на земљу да би обновио људску природу. Ради те обнове он је створио Цркву. Обнова се не остварује без труда. Ту је, по апостолу, неопходно борити се до крви (Јевр. 12:4), борити се, наравно, са грехом. А људи су баш заволели своју греховну природу, заволели грех и не желе да се растану од њега. Сада су људи толико окоштали у свом самољубљу, да им се православни идеал Цркве чини као некакво насиље над личношћу, као несхватљив и непотребни деспотизам. Православни идеал Цркве тражи од свакога много самоодбацујућег смирења, љубави уопште, и зато се за, љубављу сиромашна, срца наших савременика, којима је изнад свега драго њихово греховно самољубље, тај идеал и представља као бреме незгодно за ношење.
И како сад? О, људски род предивно зна како поступати у таквим случајевима! Када се неки идеал покаже незгодним, исувише тешким, бива замењен нечим прикладнијим, унижава се сам идеал, изопачује му се суштина, уз остављање понекад његовог претходног назива. Тако су многи сада већ одмахнули руком на идеал љубави! Говоре да грађење друштвеног живота на основу љубави представља потпуно неостварљив сан, од кога је боље одустати у почетку, да не би касније било горе. Не само то, занос црквеним идеалом, чак уопште и религиозним животом, директно називају штетним; то тобоже кочи прогрес друштвеног живота. Оставивши љубав, као неприкладну за друштвени живот, само за "појединачне" човекове потребе, сву своју пажњу искључиво су обратили на право, којим и мисле да излече све друштвене болести. Упоредо са тим, врлина се уопште замењује чувањем поретка и спољашњом пристојношћу. Злато је скупо и зато су за његову замену пронашли позлату, а за замену врлине измислили су пристојност.
Потпуно исто поступају и са идеалом Цркве, који тражи пуно сједињење душа и срца. Цркву замењују хришћанством, појмом, као што смо већ говорили, потпуно неодређеним. Савест понекад остаје спокојна јер ипак "хришћанство" је пристојан назив! А под тим називом без Цркве је могуће је подметнути све што се само свиди. Овде није могуће да се не примети лукаво деловање човекоубице, древне змије. Демони зато и узимају образ анђела светлости, јер је њихов сопствени изглед одвратан за човека. Није тако лако приволети човека на потпуну безбожност и богохулство. Сатана то зна и зато иде околним путем, сугеришући да се само одвоји хришћанство од Цркве, у потпуној уверености да ће без Цркве свакако доћи до безбожности, бити изгубљено спасење и након смрти бити у његовој власти. Ђаво и сада, како и приликом кушања Христа у пустињи, прибегава помоћи Светог Писма да би доказао могућност одвајања хришћанства од Цркве.
Али несрећа нашег времена је у томе што нико не жели да чистог срца призна у свом духовном сиромаштву, у огрубелости срца, да је тежак, чак и несхватљив постао идеал Цркве. Не, заменивши злато бакром, самом злату не желе да припишу било какву вредност. Сада са разјареношћу нападају на Цркву и одричу саму идеју Цркве, лицемерно се прикривајући громким и шаблонским, досадним фразама о "слободи личности", о "индивидуалном преламању" хришћанства, о религији слободе и духа. Христов идеал једне црквене заједнице ("да сви једно буду", "као Ми што смо једно") показује се униженим и обезображеним, па зато и губи свој животни значај. Нецрквено хришћанство, некакво "јеванђелско" хришћанство, разноразни светски хришћански савези — све то није ништа друго до понижавање и извртање Христове идеје Цркве, које убија сваки истински хришћански благодатни црквени живот.
Свети Иринеј Лионски није допуштао могућност одвајања хришћанске истине од Цркве. "Не треба", писао је он, "код других тражити истину коју је лако могуће добити од Цркве, јер су апостоли, попут богаташа у ризницу, у потпуности у њој сабрали све што се односи на истину, тако да свако ко жели узима од Цркве храну живота. Управо она представља врата живота, а сви остали су вукови и разбојници."[103] Заборављање ове истине је свугде и све приводило само заблудама. О одступницима свог времена св. Иринеј пише: "Да би живели, они се не хране мајчиним млеком, не користе се најчистијим извором који исходи из тела Христовог, већ себи ископавају разрушене бунаре из земљиних јама и пију трулу воду из блата, удаљавајући се од вере Цркве, да се не би обратили и одбацујући Духа, да се не би уразумили. Отуђивши се од истине, јеретици се заслужено заносе сваком заблудом, која их носи, каткад мислећи о једним и истим предметима и никада не поседујући чврсто мишљење, желећи пре да буду софисти речи, него ученици истине."[104] Такав жалосни удео "лутања" достиже одступнике од Цркве и сада.
Отуда и тако много, у наше време, различитих, веома настраних "трагања", јер је заборављена истина Цркве. У апостолском веку они који су се спасавали прилазили су Цркви и "од осталих нико не смједе да им се придружи" (Дела Ап. 5:13). Тада није било могућности за питања: где је Црква? То је била јасна и одређена величина, јасно одвојена од свега нецрквенога. Сада између Цркве и "света" стоји некакав међупростор. Сада нема јасне поделе: Црква и не-Црква. Постоји некакво неодређено хришћанство, чак и не хришћанство, већ општа и апстрактна религија. Светлост Цркве су затамнила та нејасна схватања хришћанства и религије и њу трагаоци лоше виде, па зато "трагање" тако често прелази у "лутање". Отуда у наше дане тако изобиље оних "који се свагда уче, и никад не могу да дођу до познања истине." (2.Тим. 3:7) Створио се, ако је дозвољено да се тако изразимо, некакав спорт "боготражења"; само "боготражење" је постало циљ. Заиста, о многим нашим "боготражитељима" може се мислити да би се они, у случају да се њихова трагања овенчају успехом, осећали у највећем степену несрећним и да би се истог треба почели са пређашњом усрдношћу, занимати "богостваралаштвом". Па на боготражењу су многи у наше време стварали "име". И присећамо се оштре примедбе преосвећеног епископа Михаила (Грибановског) на свако тражење уопште: "Зато и трагају; јер су остали без принципа, и док најбољи траже, најгори се користе сутолокој и краду без икакве гриже савести. Па и каква је то савест, ако нико не зна шта је истина, шта је добро, а шта зло![105]
Нејасна схватања религије и хришћанства само удаљују многе људе од истине, јер за човека који искрено тражи Бога она представљају својеврсна митарства. На пут таквих трагања — митарстава ступају многи, али далеко да га сви пролазе са успехом. Значајни део и "хода по митарствима" не налазећи себи блажени покој. На крају, у том пољу, да тако кажемо, полусветлости, полуистине, у том пољу недоговореног и неодређеног, у том "свету нејасног и нерешеног" сама душа закржљава, постаје млитава, лоше пријемчива за благодатно одушевљење. Таква душа ће покушавати да "трага" чак и тада када нађе. Ствара се жалосни тип "религиозних доколичара" како их је назвао Ф. М. Достојевски.
Овакво стање ствари на све црквене људе нашег времена налаже посебну одговорност. Црквени људи су веома одговорни за то, што за све "трагаоце" они нејасно указују и својим примером лоше осветљавају коначни пут трагања. А та тачка и јесте, не апстрактно схватање хришћанства, већ управо Црква Бога Живога. Могуће је по примеру многих људи, који су до краја прошли мучни пут трагања, судити о томе да пуно успокојење наступа само тада, када човек поверује у Цркву, када свим својим бићем прими идеју Цркве тако да за њега буде незамисливо одвајање хришћанства од Цркве. Тада истински почиње осећање црквеног живота. Човек осећа да је он грана великог, увек цветајућег и увек младог дрвета Цркве. Он доживљава себе не као следбеника некакве школе, већ управо као члана Тела Христовог, са којим има заједнички живот, од кога и добија тај живот. То је зато што је само човек, који је поверовао у Цркву, који се правилима Цркве руководи у процени животних појава и у усмеравању свог личног живота, који је, на крају, у себи осетио црквени живот, на правилном путу. Много тога што се раније чинило неодређеним и саблажњавајућим постаје несумњиво и јасно. Оно што је посебно драгоцено, да у време општег љуљања, колебања из једне у другу страну, здесна на лево и са леве на десно, сваки црквени човек осећа како стоји на непоколебивој вековној стени, како има чврсто тло под ногама.
У Цркви живи Дух Божији. То није сува и празна догматска претпоставка, сачувана само због уважења према прошлости. Не, то је заиста истина, опитно доживљена од стране сваког ко се прожео црквеном свешћу и црквеним животом. Благодатни живот Цркве чак и не може бити предмет сувог научног изучавања; он је доступан само опитном изучавању. О животу благодати, који се јасно осећа, људски језик увек може да се изражава магловито и нејасно. Црквени живот познаје само онај, ко га поседује; њему нису потребни докази тог живота, док је човеку који га не поседује, он скоро недоказив. Зато за члана Цркве задатак целокупног његовог живота мора да буде — постојано се све више и више сједињавати са животом Цркве а у то исто време и за друге проповедати управо о Цркви, не замењујући је хришћанством, не замењујући је сувим и апстрактним учењем. Овде не треба чинити никакве уступке. Нема хришћанства, нема Христа, нема благодати, нема истине, нема живота, нема спасења — ничега нема без Цркве и све то је само у јединој Цркви!
Исувише често говоре о недостатку живота у Цркви, о "оживљењу" Цркве. Све те речи нам је тешко да схватимо и веома смо склони да их признамо потпуно бесмисленим. Живот у Цркви никада не може пресахнути, јер до краја века у њој пребива Дух Свети (Јн. 14:16). И живот постоји у Цркви. Само нецрквени људи не примећују тај живот. Живот Духа Божијег несхватљив је душевном човеку, тај живот му се чак чини јуродством, јер је доступан само духовном човеку. Нама, људима душевног начина мишљења ретко се даје осећање црквеног живота. Међутим, и сада људи, простог срца и побожног живота, постојано живе тим осећањем благодатног црквеног живота. Ту црквену атмосферу, то црквено дисање посебно осећаш у манастирима. Ето где се убеђујеш у силу и стварност благодати Божије, која живи у Цркви! Дивиш се и благодариш Богу, када видиш да црквени живот истински препорађа човека, чини га "новом твари". Ту се посвећује ум, стварају се високи, чисти погледи, срце се умекшава љубављу и радост силази на душу. Они који су одступили од Цркве, који се горде својом просвећеношћу, у стварности су неупоредиво нижи и грубљи од неписменог монаха који живи црквеним животом.
Не, по нашем мишљењу не треба говорити о недостатку живота у Цркви, већ само о недостатку црквене свести код нас. Многи живе црквеним животом, чак и сасвим јасно не схватајући то. А ако чак и живимо свесно црквеним животом, ми мало проповедамо о благу таквог живота. Са онима који су вани, обично се споримо о хришћанским истинама, заборављајући црквени живот. Учење, теорија, догмат у нашим очима као да стоји изван црквеног живота. Ми смо такође понекад у стању да Цркву заменимо хришћанством, живот — апстрактним учењем.
Наша несрећа је у томе што ми сами мало ценимо Цркву и велико благо црквеног живота. Не исповедамо своју веру у Цркву смело, јасно и недвосмислено. Верујући у Цркву, ми као да се стално извињавамо због тога што још увек верујемо у њу. Читамо 9.члан Символа вере без посебне радости, па чак и са изгледом кривца. Црквеног човека сада често сусрећу са ускликом тургењевског тихотворства у прози: "Ви још верујете? Ви сте потпуно заостали човек!" И да ли многи имају толико храбрости да смело исповеде: "Да, верујем у једну, свету, саборну и апостолску Цркву, припадам светој православној Цркви и зато сам — најпрогресивнији човек, јер је само у Цркви могућ тај нови живот, ради кога је Син Божији дошао на грешну земљу; само у Цркви је могуће доћи у пуну меру раста Христовог, па следи да је само у Цркви могућ истински прогрес, истинско спасење!"
Зар нисмо чешће на питање: да ниси и ти из ученика Христових? — ми спремни да се кунемо и заклињемо: "Не знам човека"?
Насушном потребом садашњости може се сматрати отворено исповедање те неоспорне истине, да је Христос саздао управо Цркву и да је потпуно бесмислено одвајати хришћанство од Цркве и говорити о некаквом хришћанству мимо свете Христове Цркве православне. Та истина ће, сматрамо, многима осветлити коначну тачку њихових мучних трагања, указаће им је, не у беживотном учењу, чак и јеванђелском, већ у црквеном животу где се они стварно ослобађају сатаниних замки, који их је уловио у своју вољу (2.Тим. 2:26). Та истина помаже и нама да познамо црквени живот и да "саберемо растурена" црквена чеда, да сви једно буду, како се молио Исус Христос пред Своја страдања.
Осмотрите, како се мучи несрећна птица, када лети при јаком ветру! Како је неуједначен њен лет! Она час узлеће у вис, час се стропоштава на доле, час се помакне мало унапред, час је поново ветар враћа далеко уназад. Тако бива ношен и човек ветровима лажних учења. Али као што се птица успокојава у гнезду, у густим гранама дрвета, и мирно из свог уточишта гледа свирепу буру, тако и човек задобија мир, када прибегава Цркви. Из свог тихог пристаништа он гледа на свирепу буру "око зидова Цркве", тугује због несрећних људи, који су захваћени том буром ван Цркве и оклевају да се сакрију под њен благодатни кров, и моли се Господу: "Сједини их са Твојом светом, саборном и апостолском Црквом, да и они са нама славе пречасно и величанствено Име у Тројици слављенога Бога."
"Завещание отеческое". Издание под редакцией Е. М. Прилежаева. СПБ. 1893. стр. 3, 6.
"Напоминания," I, 25–26. Казань, 1904, стр. 47, 48.
Подвижнические уставы, гл. XVIII. Творения, ч. 5 изд. 4. Свято-Троицкая Сергиева Лавра 1902, стр. 359, 360.
Письмо 62. Творения, изд. Киев. 1891 года, ч. 1, стр. 363–364.
О молитве Господней. Творения, ч. 2, стр. 221, 217.
Толкование на ев. Иоанна, кн. 11, гл. 11. Творения, изд. Моск. Дух. Акад., ч. 15, Сергиев Посад 1912, стр. 105–112. Тек у последње време је на ту мисао скренуо пажњу богословској науци Митрополит Антоније (Храповицки).
Рим. 12:4, 5; 1 Кор. 6:15; 10:17; 12:13, 27; Ефес. 1:23; 4:4, 12, 16, 25; 5:23, 30; Кол. 1:18, 24; 2:19; 3:15.
Писмо 63 к Цилию, гл. 13 Творений, ч. 1, стр. 397.
Толкование на Евангелии Иоанна, кн. 11, гл. 11. Творений ч. 15, Сергиев Посад, 1912, стр. 109–110.
Толкование на Евангелии Иоанна, кн. 10, гл. 2. Творений ч. 14, Сергиевский Посад, 1909, стр. 324.
Уп. 1 Кор. 12:11, 13. Ефес. 4:3–4, 7 и др.
На послание к Ефесянам, беседа 9. Творения, изд. СПБ Духовная Академия, т. 11, стр. 86.
На послание к Ефесянам, беседа 11. Творения, т. 11, стр. 96.
Творений ч. 7. Москва, 1861, стр. 434.
Творения, изд. Киевский Дух, Академии кн. 17, стр. 297.
Толкование на посл. в Казань 1867, стр.123. Навешћемо још једно тумачење православног богослова, професора Богдашевског (каснијег епископа Василија). "Јединство Духа јесте јединство, које ствара или производи Дух — то јединство, које пребива у Цркви јесте од Духа Божијег". Послание св. ап. Павла к Ефесянам. Киев 1904, стр. 505.
1 Јован. 2:5; 3:17; 4:9; Рим. 5:6; упореди 1 Кор. 13:15; 2 Сол. 3:5.
Творений ч. 7, стр. 134.
На посл. к Ефес., беседа 11, 1. Творения, т. 11, стр. 96.
Подробно тумачење тог стиха, упореди код професора Богдашевског, цит. Дела, стр. 557–565, а а исто тако и код Ив. Мансветова. "Новозаветное учение о Церкви". Москва, 1879, стр. 143–160.
"Недовољно јасно је он (Апостол) изложио своје мисли, јер је хтео да каже све заједно" — говори св. Јован Златоусти. На посл. к Ефес. бес. 11, 3. Творения, т. 11, стр. 100.
На посл. к Ефес. бес. 11, 3. Творения, т. 11, стр. 100–101.
Творений ч. 7, стр. 438.
In epist Ephesios. Migne, PG, t. 95, clo. 844 A.
Толкование на посл. к Ефес. Казань, 1881, стр. 132.
Толкованик посл. св. Ап. Павла к Ефес., изд. 2. Москва, 1883, стр. 307.
Св. Иоанн Златоуст. На посл. к Ефес. бес. 11, 3. Творений ч. 11, стр. 100–102.
Св. Киприан Карф. О единстве Церкви, гл. 5. Творений ч. 2, стр. 180.
Св. Кипр. Карф. О единстве Церкви, гл. 5. Творений ч. 2, стр. 180.
Уп. Митроп. Антония, Собрание сочинений, т. 2, стр. 16.
Темељни доказ те истине види у књизи проф. В. Н. Мышцина. Устройство христианской Церкви в первые два века. Сергиев Посад, 1909, стр. 144–155, 299 слл.
О единстве Церкви, гл. 14. Творений ч. 2, стр. 188, 189.
Письмо 43 к Антониану. Творений ч. 1, стр. 236. Письмо 59 к Стефану. Творений ч. 1, стр. 330.
Письмо 62 к Магну. Творений ч. 1, стр. 360.
Письмо 55 к Стефану. Творений ч. 1, стр. 312.
Письмо 62 к Магну. Творений ч. 1, стр. 361.
О единстве Церкви, гл. XV. Творений ч. 2, стр. 190. См. ещё О молитве Господней, гл. XXIV, ч. 2, стр. 217–218. Письмо 43 к Антониану. Творений ч. 1, стр. 239.
Письмо 62 к Магну. Творений ч. 1, стр. 371.
Письмо 58 к Квинту. Творений ч. 1, стр. 326–327.
Письмо 61 к Помпею. Творений ч. 1, стр. 353. Письмо 57 к Януарию. Творений ч. 1, стр. 326.
Письмо 56 к Квинту. Творений ч. 1, стр. 326. О единстве Церкви, гл. 23. Творений ч. 2, стр. 197.
О единстве Церкви, гл. 4. Творений ч. 2, стр. 179–180.
О единстве Церкви, гл. 3. Творений ч. 2, стр. 178.
О единстве Церкви, гл. 14. Творений ч. 2, стр. 189.
Там же, стр. 190. Сравн. Письмо 60 к Юбаяну. Творений ч. 1, стр. 334.
О единстве Церкви, гл. 17. Творений ч. 2, стр. 191–192.
Письмо 60 к Юбаяну. Творений ч. 1, стр. 334–335.
Письмо 40 к Корнелию. Творений ч. 1, стр. 205.
Письмо 62 к Магну. Творений ч. 1, стр. 360–361. Киприан се овде ослања на Лук. 11, 23; Матф. 18:17; Иоан. 2:18. Види још письмо 57 к Януарию. Творений ч. 1, стр. 324–325. Письмо 61 к Помпею. Творений ч. 1, стр. 351.
Письмо 43. Творений ч. 1, стр. 234.
Письмо 42 к Корнелию. Творений ч. 1, стр. 212.
Habere jam non potest Deum patrem, qui Ecclesiam non habet matrem. О единстве Церкви, гл. VI. Творений ч. 2, стр. 181. Сравн. гл. XVII, стр. 191: можно представить себе, что тот находится со Христом, кто действует против священников Христовых, отделяя себя от общения с Его клиром и народом.
Письмо 58, гл. I. Творений ч. 1, стр. 325.
Письмо 58 к Квинту, гл. I. Творений ч. 1, стр. 326. Письмо 61 к Помпею, гл. II. Творений ч. 1, стр. 351.
О единстве Церкви, гл. 11. Творений ч. 2, стр. 185–186. Сравн. Письмо 60 к Юбаяну. Творений ч. 1, стр. 346.
Migne, PL. t. 3, col. 1077–1078.
Матф. 16:16; 8:29. Марк. I, 24. Лук. 8:28. Contra litteras Petiliani 3:34, 39. Migne, PL. t. 43, col. 68.
Contra Cresconium. I. 22, 27. Migne, PL. t. 43, col. 460.
De baptismo I, 7, 9. Migne, PL. t. 43, col. 115.
Contra Cressonium. I, 29, 34. Migne, PL. t. 43, col. 463–464.
De baptismo, I, 2, 3. Migne, PL. t. 43, col. 110. Contra Cressonium. 1:22, 27; IV, 21, 26. Migne, PL. t. 43, col. 460, 563.
In I Ioan. tract. 5, 7. Migne, PL. t. 35, col. 2015.
De baptismo, I, 9,12. Migne, PL. t. 43, col. 116.
Ibidem.
De baptismo, I, 10, 14. Migne, PL. t. 43, col. 117–118.
De baptismo, I, 12, 18. Migne, PL. t. 43, col. 119.
De baptismo, I, 12, 19, 20; I, 13, 21. Migne, PL. t. 43, col. 119, 120, 121.
De baptsmo, I, 15, 23. Migne, PL. t. 43, col. 121.
Contra Cresconium II, 14, 17. Migne, PL. t. 43, col. 477.
De baptismo, III, 16, 21. Migne, PL. t. 43, col. 148.
Epist. 61, 2. Migne, PL. t. 43, col. Migne, PL. t. 33, col. 229.
Contra litteras Petiliani 2:77, 172. De baptismo IV, 17, 24. Migne, PL. t. 43, col. 312, 169.
Epist. 185, 10, 46. Migne, PL. t. 33, col. 813.
Serm. 268, 2. Migne, PL. t. 38, col. 1232. Contra Cresconium, II, 12, 15; II, 13, 16; II, 14, 17. Migne, PL. t. 43, col. 476, 477.
Epist. 185, 9, 42. Migne, PL. t. 33, col. 811.
Epist. 208, 6. Epist. 185, 9, 42. Migne, PL. t. 33, col. 952, 811. Contra epist. Parmaeniani, II, 3, 6. Migne, PL. t. 43, col. 54.
De baptismo, IV, 17, 24. Migne, PL. t. 43, col. 170.
Quaest. in heptat. 5, 15. Migne, PL. t. 34, col. 755.
Contra litteras Petiliani, II, 77, 172. Migne, PL. t. 43, col. 312.
De baptismo, 3:16, 21. Migne, PL. t. 43, col. 148.
К римлянам, гл. 3.
Против ересей, кн. 3, гл. 1, параграф 1.
Види предговор женевском изд. "Кратко изложенные Евангелия."
См. проф. А. А. Спасский. История догматических движений в эпоху вселенских соборов. Сергиев Посад, 1906, стр. 651.
На ариан слово 1:1-2.
Проф. Спасский. Цит. соч. стр. 200.
См. проф. И. В. Попов. Идея обожения в древне-восточной Церкви. Москва, 1909.
Его же. Религиозный идеал св. Афанасия Александрийского. Свято-Троицкая Сергиева Лавра 1904. Сравн. проф. Спасский. Цит. соч. стр. 198-199.
Против ересей, кн. 3, гл. 18:7.
Слово 2 против ариан, гл. 69.
Служба на Рождество Христово, 2-я стихира на литии.
На литии, стихира 4-я.
На стиховне, стихира на "Славу."
"Канон Космы, песнь 1, тропарь 1. Сравн. того же канона 2-й тропарь 3-й песни: "причастием плоти горшия подав Божественнаго естества.
"Канон Иоанна, песнь 9, тропарь 2. Сравн. того же канона 2-й тропарь 7-й песни: "богатство обожения носяй." Ирм. 4-й песни: "рода человеча обновление, древле поя пророк Аввакум предвозвещает… людей во обновление слово."
Ирмос 9-й песни канона на повечерии предпразднства.
Доказательство апостольской проповеди, гл 99.
Против ересей, кн. 4, гл. 34, параг. 1.
Hohoff. Die Revolution seit dem sechszehnten Jahrhundert. Freburg in Breisgau 1887. S. 150.
Kattenbusch. Von Schleirmacher zu Ritschl. Giessen 1893. S. 5.
Der Katholik. 1889. Bd. 2. SS. 400–401.
Н. Терентьев. Лютеранская вероисповедальная система по символическим книгам лютеранства. Казань, 1910, стр. 460.
Против ересей, кн. 3, гл. 4:1.
Против ересей, кн. 3, гл. 24:1–2.
Письма Преосвященного Михаила, почившего епископа Таврического. Симферополь, 1910, стр. 178.
Море књиге Golden-Ship.ru