Изворник:
http://www.svetosavlje.org/biblioteka
У размишљањима која следе волео бих да размотримо суштински важну тему. То је значајно питање секуларизма (посветовљености, посветовњачења) у Цркви, богословљу и пастирском раду.
Секуларизам представља губитак истинитог живота Цркве, отуђење чланова Цркве од изворног духа Цркве. Секуларизам представља одбацивање Црквеног етоса и прожимање нашега живота такозваним "духом овога света".
Требало би нагласити да секуларизација или посветовљење чланова Цркве представља озбиљну опасност. Црква има много "непријатеља", а најгори и најопаснији јесте посветовљење које разједа срж Цркве. Сама Црква, наравно, није ни у каквој стварној опасности, будући да је она — благословено Тело Христово, али опасност прети члановима Цркве.
Да будемо тачнији, хтели бисмо да кажемо да посветовљење које се састоји у кварењу нашег живота и истините Вере, стоји у вези са страстима и, природно, скрива се у Цркви од почетка њеног постојања. У Рају Адам је покушао да рационално протумачи Божију заповест. Чак и после Педесетнице било је случајева да неки Хришћани усвајају човекоцентрични начин мишљења и живљења. Гностици и други јеретици очигледни су доказ тога.
Али, посветовљење је, највећим делом, почело са престанком прогона. Док су прогони трајали, Хришћани су веровали и живели у Истини. Када је Хришћанство постало званична државна религија, почело је кварење хришћанске Вере и хришћанског начина живота. Отшелништво (анахоретство) и, касније, монаштво развило се управо као реакција на такву секуларизацију. Као што сведочи Свето Писмо, нарочито Посланице светих Апостола, сви Хришћани су у раној Цркви живели "монашки". Секуларизам се развио као последица тога што су људи почели да приступају Хришћанству из себичног рачуна, и развој монаштва дошао је као одговор на то. Монаштво, зато, није нешто што је страно Цркви, већ представља управо живот у складу са Еванђељем, који су неки Хришћани зажелели да живе у његовој савршености због чега су се и определили за такав начин живљења. Може се доказати да, чак, и најексцентричнији монах представља здраву реакцију на секуларни дух, који све више заражава Хришћане нашег времена.
Пре него што видимо какво је данашње искуство секуларизма у Цркви, богословљу и пастирском раду, волео бих да поближе испитамо шта је то секуларни (посветовљвни) дух и које је значење речи свет (космос) у библијско-пастирском Предању, јер реч "свет", чини суштину појма "посветовљење" (секуларизам).
Реч "свет" (космос) има у Светоме Писму и у делима Светих Отаца два значења.
Прво значење је да "свет" значи — твар Божију, читаву творевину.
Друго значење речи "свет" је значење страсти и свега што карактерише дух плоти која нема у себи Духа Светога.
Почнимо са тим да је "свет" — твар. Твар је тако названа зато што представља украс, накит (на јелинском). У Православном Предању ми говоримо да је свеТ добро дело Божије. Он није копија неког другог "стварног" света, света идеја. Он не представља отпадање од "истинског" света, нити творевину неког "нижег" бога. Реченица у Символу вере — "верујем у једнога Бога, Сведржитеља, Творца Неба и Земље и свега видивог и невидивог" — артикулисана је да би се супротстављала учењу извесних јеретика који су учили да је свет творевина неког "нижег" бога.
Тако је, дакле, свет творевина Бога, украс, накит (Божији). Бог је створио свет Својим нествореним енергијама, јер Бог је Творац Дејством (Енергијом), а не Својом Суштином. Карактеристично је да на крају стварања Свето Писмо запажа: "И виде Бог да беше добро…".
Бог није свет само створио, Он га, такође, и одржава Својим нествореним промислитељским енергијама. Веома су значајне Христове речи које пројављују Божију љубав према свету: "Јер Бог тако заволе свет да је Сина Свога Јединороднога дао, да свако који верује у Њега не погине, него да има живот вечни? (Јн., 3, 16). Божија љубав према свету изражена је понајвише кроз Христово Ваплоћење и човеково спасење.
Реч "свет" у смислу Божијег створења може се наћи на више места у Св. Писму. Свети еванђелист Јован Богослов, говорећи о Христу и Ваплоћењу Сина Божијег, каже: " У свету беше, и свет кроз Њега постаде, и свет Га не познаде" (Јн. 1, 10). Такође је на више места речено да, иако је свет творевина Божија, он може постати и обмана ђавоља, јер је ђаво обмануо Адама у Рају управо светом, тј. творевином Божијом. Зато Господ укратко каже: "Јер каква је корист човеку ако и сав свет задобије, а души својој науди" (Мт. 16, 26).
Друго значење речи "свет" јесте — грех, тј. страсти плотске, дух плоти, дух који је лишен живота Духа Светога и Његових енергија. Ми срећемо реч "свет" у овом значењу доста пута у Библији.
Свети Јован често употребљава реч "свет" да означи твар Божију, читаву творевину. У другим случајевима, употребљава је да означи плотске страсти, све оно што човека удаљава од Бога, или човеков живот изван Бога. Типично место јесте: "Јер све што је у свету: похота телесна, и похота очију, и гордост живљења, није од Оца, него је од света" (1. Јов. 2, 16). Јован нас не саветује да мрзимо твар, Божију творевину, већ да мрзимо похоту (жељу) плотску, похоту очију и гордост живљења, који чине, уствари, оно што се назива "свет".
У Посланицама Светога апостола Павла постоји карактеристично место које показује да је свет, са једне стране, похота очију и гордост живота, тј. све спољашње ствари које постају човекова зла обмана што нас обмањује, док, са друге, свет јесу страсти душе, тј. противприродни покрети душевних сила.
Свети апостол Павле каже: "А ја, Боже сачувај, да се чим другим хвалим осим крстом Господа нашега Исуса Христа, којим се мени разапе свет и ја свету." (Гал. 6,14). Апостол се не горди својим пореклом, својим римским грађанством, тиме што је видео Христа у слави Његовој, већ се хвали само Крстом Христовим, којим је усмртио свет. А то се десило двоструко: прво, свет се разапео за њега, а онда се и он разапео за свет. У првом случају, зло више није могло да га и даље обмањује спољашњим подстицајима. У другој, он је потпуно елиминисао свет страсти и жеља које су унутар њега већ постојале.
Реч "свет" ми срећемо у ова два значења и у списима Светих Отаца. Свети Григорије Палама учи да свет као Божију творевину не треба презирати нити мрзети. У овом значењу човек треба да употребљава свет ради свога одржања. Ипак, човека вреба опасност да, гледајући на свет као на творевину Божију, притом превиди да свет може постати и обмана ђавоља, јер ђаво уистину зна како да злоупотребљава свет да би обмануо човека.
У Светоме Писму је речено да је ђаво — "кнез овога света". Тумачећи овај израз, свети Григорије Палама истиче да Бог, Који је створио свет, јесте стварни Владар, тј. Цар света. Ђаво се назива "кнезом овога света" зато што господари светом неправде и греха. Заиста, "злоупотреба бића, наше острашћено владање светом, светом неправде, раслабљене похоте и гордости…" јесте оно што представља свет чији је кнез — ђаво. Овде је јасно да "свет" значи — грех и страсти.
Разматрајући питање човековог удаљења од овога света, свети Василије Велики каже да се оно не састоји ни у пуком бегу од света нити у изласку душе из тела, како тврде древни философи, већ у ослобођењу душе од ропске привезаности за тело. Природно, када Оци говоре о "телу", они не мисле на тело као такво, већ на плотски дух, страсти плотске и обожавање плотствености.
Управо у овом контексту Оци разматрају овај свет. Теолипт Филаделфијски каже: "Ја називам светом (космосом) љубав према вештаственим (материјалним) стварима… Онај ко је ослобођен од њих… постаје сличан Христу и задобија Његову љубав". Још уопштеније, да наведемо светог Исака Сиријског, "када год желимо да именујемо све страсти, ми их називамо светом".
Управо у овом смислу користимо реч "свет" у изразу "секуларизам", тј. посветовљеност (посветовњачење), и надаље ћемо је употребљавати у том смислу. Секуларизам представља извитоперење човека духом плотствености и острашћености. Када наш живот прожму страсти, тј. свет неправде и када у Цркви почнемо да тежимо таквом животу и покушавамо да будемо теолози на тај начин, то је онда секуларизам. Секуларизам је животно отуђење од Бога, наше нетежење за заједницом и јединством са Богом, наша везаност за земаљске ствари и наше гледање на све ствари и садржаје у нашем животу мимо воље Божије.
У ономе што следи, анализираћемо појам секуларизам у горе описаном контексту, унеколико излазећи из његових оквира.
Требало би нагласити да, када говоримо о секуларизму у Цркви, у богословљу и у пастирском раду, ми не подразумевамо да Црква, богословље и пастирски рад постају секуларни и да тиме бивају уништени, јер би то значило да су истински живот и истинити пут човековог излечења — изгубљени. То, наравно, није тако, већ су чланови Цркве ти који се секуларизују, посветовљују и, отуда, Црква, богословље и пастирски рад постају другачији.
У досадашњем излагању имали смо прилику да анализирамо значење појма Црква. Суштина је у томе да је Црква Тело Христово. Она није људска организација, но — богочовечанско Тело Христово. Такође смо рекли да Црква јесте обожење, што значи да је циљ Цркве да своје чланове узведе до обожења, главне сврхе човековог постања.
Значајно место, где се правилно приказују пастири Цркве, може се наћи у Посланици Св. апостола Павла Хришћанима у Ефесу. Св. апостол Павле каже: " И Он даде једне као апостоле, а друге као Пророке, једне као Еванђелисте, а друге као Пастире и Учитеље. За усавршавање Светих уделу служења, за сазидање Тела Христова, док не достигнемо сви у јединство вере и познање Сина Божијега, у човека савршена, у меру раста пуноте Христове" (Еф. 4, 1113). Према Светом Никодиму Светогорцу, у изразу "познање Божијег Сина", Свети Апостол не мисли на "познање Бога које се достиже кроз посматрање створених ствари и разматрање Божанских Писама, јер и нечист човек може, такође, да поседује такво знање".
Уместо тога, Св. Никодим Светогорац упућује на натприродно познање Сина Божијег, које се постиже Божанственим просветљењем и прослављењем, а које се подарује само савршенима, очишћенима од страсти тела и душе. То је познање коме стреме сви Хришћани. А светопавловско — "у човека савршена, у меру раста висине Христове" изражава, такође, и схватање обожења.
Истинитост Цркве показује се њеним успехом у лечењу човека. Ми знамо из учења Светих Отаца да је Црква духовни здравствени центар, духовна Болница која лечи човека. Када говоримо о болести и излечењу, мислимо на то да оно што оболева и што бива (из)лечено јесте ум (грч. νους) човеков. Излечење ума стоји у уској вези са очишћењем, просветљењем и обожењем. Циљ Цркве је да излечи ово познајно средиште тако да човек може да стекне богопознање, у чему и јесте човеково спасење. Због тога, истинску Цркву препознајемо по успешности и учинцима њене духовне терапије. Истинска, непосветовљена (несекуларизована) Црква јесте она која даје исправну дијагнозу болести, која познаје прави метод и начин терапије и која заиста лечи човека.
Постоје показатељи који откривају да управо ово наша Црква чува знање) и успешан начин духовнога лечења. Човекови исправни друштвени односи садрже један такав показатељ. Заиста, проблеми у међуљудским односима јесу плод и резултат обољелости његовог ума. Лечење ума, које се састоји у његовом очишћењу и просветљењу, има такође и своје друштвене последице. То је разлог због којег би оно што је важно за православну нустерапију (лечење ума) требало да проучи данашња тзв. социолошка "наука". Ми православни посматрамо преображај друштва кроз једну такву перспективу, и то је разлог због којег у том погледу јесмо трезвени. Утопија је желети преобразити друштво, покушавајући да се нађе погодан друштвени систем. Оно што јесте важно није систем, већ начин живота. То не значи да не поздрављамо сваки напор уложен у циљу побољшавања извесних лоших услова у послепадним и болесним друштвима, која углавном не прихватају Реч Божију. Међутим, најделотворнији и најтрезвенији пут јесте православно лечење ума.
Други пример који потврђује меру успешности православне терапије јесте постојање и дејствовање светих моштију. Свете мошти су доказ човековог исцељења (излечености).
Када се ум очисти и просветли и када човек достигне обожење, онда он бива обожен у потпуности, јер се благодат Божија преноси са душе на тело. Мошти Светих, које су вечите, миомирисне и чудотворне, доказ су да је Црква сачувала метод и начин (духовнога излечења), да Црква узводи човека ка обожењу. Ето зашто се нарочито наглашава да циљ Цркве и јесте да ствара мошти, у смислу да она настоји да човека узводи ка обожењу. Она "црква" која не "производи" мошти показује да не узводи човека ка обожењу и, отуда, не поседује истински метод човековог духовног излечења[1].
Због тога се истинска Црква потврђује мером своје (духовно-терапијске) успешности. У медицини се говори да се исправна медицинска теорија разликује од неисправне мером свога терапевтског успеха. Томе слично, доброг лекара потврђује број излечених пацијената. Исто је тако и са Црквом. Права Црква је она која заиста лечи човека, и њена истинитост се показује кроз њену успешност у лечењу помраченог ума.
Секуларизам (посветовљеност) у Цркви стоји у непосредној вези са губитком истинског циља Цркве. Црква која се надахњује светом, о чему смо малопре већ говорили, више не лечи човека, већ се бави другим стварима: она је секуларизована Црква.
Сад ћемо се окренути неким случајевима који показују шта је то секуларизована Црква. Можемо рећи да се Црква секуларизује (посветовљује) када почне да се посматра као религијска организација. Постоји огромна разлика између Цркве и религије. Религија говори о безличном Богу који обитава на небесима и оданде управља светом. Човек, у религији, кроз различите ритуале треба да одобровољава Бога и тако успоставља са Њим однос. Међутим, Црква је Тело Христа Који је узео човечанску природу, чиме — у Личности Христовој — у Цркви постоји заједничење (општење) између човека и Бога. Наравно, не може се спречити да неки Хришћани унутар Цркве Бога доживљавају из религијске перспективе. Ово се,?ак, догађа на нижим стадијумима духовног живота и представља духовну незрелост, док духовно зрео човек јасно поседује готовост и тежњу да духовним усавршавањем достигне општење и јединство са Богом. Посветовљена Црква, пак, просто задовољава тзв. верска осећања човекова и ништа више. Човек је цени због њених прекрасних обреда, а притом пренебрегава свеколики опит трезвеноумља који Црква притежава.
Даље, Црква се посветовљује када се на Њу гледа као на какав идеолошки систем или идеологију, без везе са животом. Идеолошки системи надахњују се апстрактним идејама и прожети су идеализмом, који карактерише све човекоцентричне системе, засноване на философији анти-материјализма. Идеје немају много везе са животом, са човековим духовним преображењем. Идеализам је плод људске рационалности и увек је представљен у облику аргумената и идеја.
Црква не функционише као идеологија. Она не поседује напросто неке идеје, ма биле оне и најбоље и најсавршеније, које јој служе да се супротставља другим идејама. Црква има живот, заиста истински живот, који је плод човековог заједничења са Богом. Свети Григорије Палама каже: "Сваки исказ супротставља се другом исказу". Сваки аргумент — сучељава се са контра-аргументом. Ово се јасно може видети у мноштву философских идеја које су се досад развиле. Али, ко се може супротставити истинском животу, а, посебно, животу који побеђује смрт? Црква не поседује идеје. Она има живот који је — превазилажење смрти.
Погрешно је и секуларизованости (посветовљености) својствено Цркву стављати насупрот старим или модерним идеологијама и модерним идеолошким друштвенополитичким системима. Црква никада није опонашала методе и поступке било каквих друштвених и философских система. Наравно, када Црква лечи човека, то има значајне социолошке последице, али то је производ, резултат, а никада узрок или принцип.
Секуларизована (посветовљена) Црква заокупљена је људским мишљењем и апстрактним идејама. Стварна и истинита Црква, пак, налж је истинској медицини, посебно хирургији. Хирург, док обавља хируршки захват, нити може да се бави философијом и културом, нити да медитира. Пред собом он има пацијента кога жели да излечи и да га врати у пређашње стање потпунога здравља. Тако и Црква, имајући пред собом пацијента никада не медитира нити философира. Само Црква опитује тајну Крста Христовог и помаже човеку у опитовању те тајне у његовом личном животу. Опит (искуство) тајне Крста јесте најдубље покајање кроз које се преображава ум, при чему он, од противприродног кретања задобија подвизање у складу са природом (природно) и изнад природе (натприродно).
Даље, Црква се секуларизује (посветовљује) када се деградира у друштвену организацију, налик на све остале организације једног друштва. Често се тврди да је Црква највиша установа једне нације. Али Црква се не може сматрати националном институцијом, чак ни оном највишом. Црква је супстанца — срж једне нације зато што је традиција те нације нераздвојно повезана са Предањем Црквеним, и припадници нације истовремено јесу и чланови Цркве. Црква, ипак, никада не може да постане (пука) институција. Када се неки историјски покрет заврши бирократијом, он губи своју вредност, што има за последицу његову пропаст. Исто важи и за Цркву. Будући да је духовна Болница која лечи човека, Црква се не може сматрати институцијом за подршку друштву у покоравању грађана.
На несрећу, многи данас гледају на Цркву као на једну нужну организацију, корисну за друштво, чија је улога утолико вреднија уколико је друштвено кориснија. Многи на Цркву гледају као на Прометеја, при чему полиција има улогу Епименеја, то јест Црква је, сматрају такви, добра као помоћник друштва, који друштву помаже да се избегне полицијска интервенција. Дакле, када Црква не успе, наступа полиција. Свакако да се не може не уважити чињеница благотворног учинка Цркве и у таквим стварима. Али на Цркву не би требало гледати искључиво у овој перспективи, јер то онда упућује на секуларизовану Цркву.
Има, на несрећу, и оних који су слепи за пророчку и освећујућу улогу Цркве, која се састоји у освештању човека и читавога света. Они Цркву прихватају као један чисто декоративни елемент друштва. Црква је таквима потребна да декорише различите церемоније и да их обасјава својим присуством. Они верују да је присуство Цркве потребно да би се њиме показао широк друштвени консензус. Али, као што је то неко тачно уочио, чак ни атеисти не одбацују такву Цркву. Ипак, таква секуларизована Црква доводи и атеисте до разочарања. Она им може бити потребна за пролазно битисање, јер им служи добро, али he се кад тад суочити са великим разочарењем када и њима самима устреба дејство истинске Цркве.
Данас постоји општа тенденција да се на секуларизовану Цркву гледа као на организацију која је за модерне друштвене потребе кориснија (од предањске Цркве). Постоји такође и растућа тенденција да се Црквено учење и проповед прилагоде модерним друштвеним потребама, потребама друштва које функционише на човекоцентрични начин, јер се Хришћани плаше одбацивања од стране друштва. Протестанти и, уопште западне "цркве" подлегле су том искушењу и то је разлог са којег су оне рашириле тако много очајања међу онима којима је неопходно духовно (из)лечење и који, ради тог (из)лечења, ишту истинску Цркву. Уопште узев, Црква која разапиње уместо да бива разапињана, која окуша славу овог света уместо славе Крста, која уместо да надилази три Христова искушења у пустињи пада у њих, јесте секуларизована (посветовљена) Црква. Таква Црква, опредељена да се прилагођава палом друштву и да га охрабрује да остаје у својој палости, шири разочарање и очајање међу онима који траже дубљи и садржајнији живот.
Будући да теологија (богословље) јесте глас и израз вере Цркве, следи да оно што је речено о Цркви такође може да се примени и на теологију. Ову тему посебно ћемо и подробније размотрити у наставку да бисмо сагледали начин на који се православна теологија секуларизовала.
Теологија је "логос", словљење о Богу. Она претпоставља да онај ко о Богу говори мора Бога и да познаје. У Православној Цркви говоримо да познање Бога није интелектуално него духовно, тј. да је повезано са човековим заједничењем са Богом. У учењу светога Григорија Паламе, виђење нестворене светлости тесно је повезано са човековим обожењем, са човековим заједничењем са Богом и богопознањем. И управо се због тога богословље (теологија) поистовећује са виђењем Бога и богослов (теолог) са боговидцем. Онај ко о Богу говори и онај ко размишља може се назвати теологом и Оци назив "теолог" често приписују — философима. Ипак, са православне тачке гледишта богослов (теолог) јесте онај ко сведочи славу Божију или, бар, прихвата опит (искуство) оних који су обожење већ достигли.
У том смислу теолози (богослови) јесу они који су достигли обожење и примили откривење Божије. Свети апостол Павле је управо такав теолог. Он је био узнесен "на треће небо" и у више наврата описује и открива своја откривењска искуства. Он то чини у толикој мери да свети Јован Златоусти, говорећи о светом апостолу Павлу и о чињеници да су у његовим посланицама отворено изложене веће тајне него ли у Еванђељу, тврди да је "Христос изговорио значајније и неисказаније ствари преко светог апостола Павла, но кроз Самога Себе".
Свети апостол Павле, како он сам о себи казује, говорећи у трећем лицу, био је узнесен "на треће небо" (2. Кор. 12, 2). Подсетио бих све нас на тумачење светог Максима Исповедника, према коме су три Неба о којима је реч уствари — три степена духовног живота. Прво Небо је практичка "философија " изагнање свих помисли из срца и очишћење срца. Друго Небо је природиа "теорија" (сазрцање), тј. сагледање унутарњих логоса бића, када се човек Божијом Благодаћу удостојава познања унутарње логоса свега — непрестане унутарње молитве. Tpeћe Небо јесте "теорија", богословље као сагледање којим, Благодаћу Божијом и плењењем ума (нуса), човек достиже, колико је могуће, познање Божијих тајни и познаје тајне Царства и Неба. То је "незнање више од знања", према карактеристичном изразу светог Исаака Сиријског, јер истинито богопознање, према мерилима људског знања гледано, и јесте незнање. Због тога теологија (богословље) јесте треће Небо, које је плод, последица очишћења срца и просветљења ума.
Све то свети Максим Исповедник доводи у везу са једним другим учењем. Према томе учењу, све што се види треба да буде разапето и све помисли покопане, да се узвиси логос у нама самима и човек узиђе до "теорије" (сагледања) и постане истински теолог (богослов). То значи да је православна теологија тесно повезана са православним подвижништвом, она се не може појмити мимо подвижништва.
Расправљајући о истинском богословљу, мислим да је поребно да се подсетимо тумачења Раја по светом Никити Ститату. Урастао у Православно Предање, свети Никита исцрпно разматра како рај створен Богом у Едему јесте — "велико поље практичке философије". Дрво познања добра и зла јесте природна "теорија" (сагледање), док Дрво Живота јесте мистичко богословље. Када је човеков ум очишћен, он може да приступа Дрвету познања добра и зла, а потом и Дрвету Живота и да са њега прима дар богословља (теологије). То је пут који су следили сви Свети Оци и то је разлог због кога су они проверено били истинити теолози Цркве и истински пастири Народа Божијег.
Насупрот томе, јеретици су покушавали и још покушавају да стварају теологију на друге начине, неочишћеним срцем и промишљањем, дакле, не кроз практичку философију, природну "теорију" (сагледање) и мистичко богословље. Са тога разлога они су пропали и били изопштени из Цркве Христове.
Када богословље не проистиче из оваквог поретка ствари, какав је предочен код свих Светих Отаца, онда оно није православно него — секуларно.
Типичан пример секуларне теологије, који функционише изван предањског светоотачког оквира јесте такозвана схоластичка теологија, која се развијала на Западу између једанаестог и петнаестог века. Схоластичком је названа по различитим школама[2] које су је неговале. Главна црта ове теологије јесте то да се строго везала за философију, нарочито за Аристотелову, и да је покушала да рационално објасни све што се односи на Бога.
Схоластичка теологија покушавала је да рационално схвати Божије Откривење и да усклади теологију и философију. Карактеристично је да Анселмо Кентерберијски вели: "Верујем да бих схватио". Схоластичари су полазили од априорног прихватања Бога и затим покушавали да докажу Његово постојање рационалним аргументима и логичким категоријама. У Православној Цркви, како су то изразили Свети Оци, тврдимо да је Вера — Откривење Божије човеку. Прихватамо Веру слушањем не да бисмо је касније схватили, него да бисмо очистили срце, да бисмо, потом, Веру достигли и "теоријом" (сагледањем), и опитовали Откривење. Схоластичка теологија је, са друге стране, прихватала веру априорно и онда настојала да је схвати помоћу рационалних аргумената.
Схоластичка теологија достигла је свој врхунац у Томи Аквинском, кога Латинска црква сматра светитељем. Он је тврдио да се хришћанске истине деле на природне и натприродне.
Природне истине, каква је истина о Божијем постојању, могу да се доказују философски, док натприродне истине, као што су Тројичност Бога, Ваплоћење Логоса и васкрсење тела не могу да се доказују философски, али могу да се показују као нешто што није ирационално. Схоластицизам је чврсто повезао теологију са философијом и, нарочито, са метафизиком. Резултат тога јесте да је вера била искривотворена, а сама теологија потпуно дискредитована, када је модел метафизике, који је доминирао на Западу, био срушен. Схоластицизам не би смео да буде ослобођен оптужбе за трагедију Запада у погледу данашњег стања вере на Западу. Свети Оци уче да не постоји разликовање између природног и метафизичког него само између створеног и нествореног. Свети Оци нису прихватили Аристотелову метафизику, али то већ излази изван оквира наше садашње теме.
Схоластички теолози Средњег Века сматрали су схоластичку теологију развојем који "превазилази" богословље Светих Отаца. Отуда и прозилази учење о супериорности схоластичке над светоотачком теологијом. Тако су схоластичари, који су делали разумом, сматрали себе супериорнијим од Светих Отаца Цркве, а људско знање, које је производ човековог разума, вишим од Откривења и опита.
У овој перспективи би требало да посматрамо и сукоб између светога Григорија Паламе и Варлаама. Варлаам је, у суштини, био схоластички теолог, који је схоластику покушавао да пренесе на Православни Исток. Његово схоластичко богословље у стварности је представљало секуларну теологију. Варлаам је сматрао да ми не можемо тачно знати ко Свети Дух јесте, завршавајући тако у агностицизму. Веровао је да су стари јелински философи били изнад Пророка и Апостола, зато што је разум виши од "теорије" (сагледања), веровао је да је Светлост Преображења нешто што је створено, да исихастички начин живота, тј. очишћење срца и непрестана умна молитва нису неопходни (за спасење), итд. Свети Григорије Палама прозрео је ову опасност за Православље те се — силом и енергијом Светога Духа, настављајући се на опит који је сам стекао као носилац и преносилац Предања Светих Отаца — супротставио тој озбиљној опасности, и Православну Веру и Предање сачувао неокрњенима.
На несрећу, варлаамитство, које одражава схоластичку теологију Запада и конституише секуларну теологију, продрло је на Православни Исток другим начмима. Ми запажамо да схоластицизам, варлаамитство, прожимају пројаве модерног Црквеног и теолошког живота.
Последњих година учињен је напор да се наше богословље очисти од наноса његовог вавилонског робовања западној схоластици. Постоји један велики напор да се раскину ланци заточеништва Православног Богословља у тамници схоластичке теологије. Али, ми бисмо притом морали да се кренемо напред ка опитовању Православног Богословља. Православно богословље није интелектуално знање него пре — опит, живот, и тесно је повезано са такозваним исихазмом.
Секуларна теологија, која је дело схоластицизма, пројављује се данас на више начина. Један начин јесте заснивање свецелог богословља на разуму и мишљењу. Ми Православну Веру промишљамо, рационалистички објашњавамо истине Вере или просто састављамо историјат теологије. Готово смо доспели дотле да на богословље гледамо као на философију о Богу, која пренебрегава свеколики терапеутски (излечитељски) метод наше Цркве.
Други начин на који показујемо да патимо од варлаамитства и схоластицизма јесте чињеница да смо богословље ограничили на естетику. Направили смо од њега естетику. Умели смо да напишемо много књига и латимо се дугачких анализа православне уметности, а да се истовремено са презрењем и ниподаштавањем односимо према подвижништву, исихастичком методу, који је основа свецеле православне уметности. Очишћење, просветљење и обожење полазишта су свих православних Црквених уметности, чинова и Тајни.
Још један начин на који пројављујемо секуларну теологију јесте чињеница да тражимо обнову Црквеног литургијског живота без истовременог поновног откривања и живљења подвижничког живота Цркве. Ми расправљамо о непрестаном учешћу у Светим Тајнама без истовременог довођења у везу овога напора са степенима духовног усавршавања, а то су очишћење, просветљење и обожење. Ми чинимо огроман напор да верницима омогућимо да логички схвате Божанствену Литургију, а да притом не чинимо и напоредан труд да их уведемо у опитовање духа Православног Богопоштовања и Богослужења.
Ми тражимо уклањање иконостаса по црквама, да би лаик (припадник верног народа) могао да гледа у олтар, а да се притом не питамо за разлог због кога је Црква установила иконостас и "тајно" (нечујно) изговарање молитава. Ако проучимо учење светог Симеона Новог Богослова о томе ко су катихумени, бићемо кадри да разумемо зашто је Црква установила иконостас и нечујно читање молитава.
Уопште узев, када наша теологија није повезана са такозваним исихастичким житовом, када није подвижничка, када није повезана са подвигом, она онда јесте секуларна, схоластицизирајућа теологија, теологија варлаамитска, чак и онда када нам се чини да се бори против теологије западне и да се труди да буде Православна.
Пастирски рад (старање) је тесно повезан и зависан од Цркве и теологије. Пастирски рад (старање) представља деловање Цркве, чији је циљ да учини човека делом свога Тела, творећи га Својим истинским удом. То је Црквени метод руковођења човека ка обожењу, које је дубљи циљ Цркве. Даље, пастирски рад (старање) стоји у најужој вези са теологијом, јер су истински теолози (богослови)□— истински пастири и они који пастирствују на православни начин, чине то теолошки (богословски). Зато, оно што смо рекли о Цркви и теологији може да буде примењено исто тако на пастирски рад (старање). Истински пастири Цркве јесу обожени, тј. Хришћани који у различитим степенима уделују у обожујућој Енергији Божијој или они који, бар, прихватају обожене људе и следе њихово учење. Према томе, пастири, било да већ јесу обожени или да следују онима који то јесу (Светима), спроводе свој пастирски рад (старање) уз помоћ Светих.
Мојсеј је достигао обожење Благодаћу Божијом, видео је Бога у Његовој слави и онда је преузео тежак задатак пастирског руковођења народа. Као што каже свети Григорије из Нисе, пре но што је угледао Бога Мојсије је био немоћан да раздвоји два јеврејска табора која су се међусобно борила. После боговиђења, Мојсеј је био кадар да руководи својим тешким и тврдовратим народом. Индикативно је да Мојсеј преноси искуство обожења на народ посредством свога руковођења њиме, као и путем закона.
Исто се може уочити у целокупном животу Цркве. Свети Григорије Богослов гледа на пастирски рад као на најтежу науку, и сасвим одређено повезује га са човековим обожењем. Из тог разлога он је тражио да пастири претходно сами буду обожени да би били способни да воде своју духовну децу ка оздрављењу и обожењу.
Свештени канони Цркве представљају пастирску методологију. Ако на каноне гледамо као на законске схеме и структуре, ми промашујемо да схватимо њихову истинску улогу у Цркви. Као што смо на другом месту рекли, свештени канони су лекарство које лечи човека. Пажљиво проучавање канона довешће нас до закључка да су они састављани са свешћу о постојању човекове духовне оболелости, која се огледа у помрачењу ума, као и о неопходности очишћења, просветљења и обожења.
Према Светом Василију Великом, постоји пет степена покајања за оне који се кају. Ту су они који стоје испред храма, плачући и молећи остале Хришћане за опроштај; они који ишчекују и слушају Реч Божију, али напуштају храм, када то чине и оглашени (катихумени); они који стоје у припрати и ту, клечећи, учествују у Божанственој Литургију; они који стоје у броду Цркве, остају ту (до краја Литургије) и моле се са осталим вернима, али, ипак, не приступају Светом Причешћу, и, на крају, они који приступају Светим Тајнама Тела и Крви Христове. Ови степени предочавају нам, да сваки грех који представља помрачење ума, јесте понављање Адамовог греха и отпадање од истинског живота, којим човек престаје да буде живи уд Цркве Христове. Ови степени такође показују да покајање јесте човекова борба да постане члан Цркве.
Као што је раније речено, постојање иконостаса требало би да се посматра управо у тој перспективи. У старим временима, иконостаса није било и свако је визуално узимао удела у ономе што се догађало (у олтарском простору), зато што је читав свети храм био простор за верне, за истинске чланове Цркве. Постојала је, пак, суштинска одвојеност припрате и главног храма (брода Цркве). Када би неко сагрешио, он није могао да улази у храм нити да се моли са вернима. Тако, дакле, постојао је "ред" покајника који су се, у суштини, налазили у положају катихумена. Касније, ипак, као последица секуларизовања вере, они који пребивају у покајању бивали су пуштани у храм, али су били подигнути иконостаси.
Наравно, ми не би требало да обраћамо сувише пажње на спољашње манифестације као што је иконостас. Волео бих да нагласим да се пастирско старање Цркве не састоји у спољашњим активностима, у психичком растерећивању и опуштању верних, већ, пре свега, у напору да се помогне вернима да очишћују своје срце и просветљују свој ум.
На несрећу, ми данас можемо говорити и о секуларизму у пастирском раду. Постоје покушаји да се у пастирском вођењу људи, између осталих метода, користи и модерна психологија. Има оних пастира који се, да би помогли људима, користе методима и резултатима психологије. То и не мора да буде тако лоша ствар уколико пастир познаје методе психологије. Ипак, онај ко Божијом благодаћу познаје самог себе и зна начин на који делују страсти у његовој унутарњости, ко проучава Свето Писмо и Свете Оци, ко бива руковођен духовним оцем, и ко је, на тај начин, достигао обожење, стиче стварно знање о другим људима, јер су, у суштини, проблеми свих људи исти. Коришћење модерне психологије у руковођењу људи представља секуларизовано гледање на пастирски рад (старање) и штетно је из следећих разлога.
Штетно је, пошто се, истовремено, игнорише свеколики подвижнички и исихастички метод наше Цркве. Ми игноришемо исихастичко предање какво је изражено у подвижничким списима, какав је, на пример, "Лествица" Св. Јована Синајског. Велика је штета за нас, што игноришемо лековито Предање које поседује наша Црква, а које је усмерено не на психоанализу него на психосинтезу психе која, распарчана (фрагментирана) дејством страсти, страда од схизофреније.
Такође је штетно када се држимо антропоцентричног становишта и верујемо да се човеково здравље може васпоставити методом слушања и разговарања. Човекова душа, створена Богом да би достигла обожење, не налази свој спокој у моралистичком савету и спољашњој људској подршци. Као што смо рекли болест лежи много дубље, у уму (нусу). Она не потиче од извесних потиснутих и трауматичних искустава из прошлости, него од помрачења и умртвљења ума (нуса). Лечење и просветљење ума не може да се саврши антропоцентричним методима, саветима и психоанализом. Уз то, примена модерне психологије ствара проблеме у толиком обиму да се на Западу већ сматра промашајем. Многи су већ схватили да психологија не може делотворно да излечи човека. То може да се види из две ствари. Прво јесте развој тзв. "анти-психијатрије", која представља реакцију на психијатрију, подстакнуту сазнањем да психијатрија иде у погрешном правцу, јер се заснива на погрешним претпоставкама о настанку (психичких) болести. Антипсихијатрија објављује да је класична психијатрија својеврсно насиље које друштво чини над човеком. Друго јесте нарастајућа свест психијатара о неуспеху психијатрије и психологије у лечењу душе, те њихово напуштање психијатрије и окретање неурологији, будући да су схватили да многи психички проблеми потичу од проблема у функционисању неуролошког система, чије је средиште у мозгу. Доказано је да више психолошких абнормалности, као што су илузије, халуцинације, итд. јесу последица обољења можданих центара. На несрећу, сва ова нова научна открића долазе у Јеладу са закашњењем од 3050 година.
У закључку можемо да кажемо да секуларизам представља највећу опасност за Цркву. Он је тај који извитоперава њен истински дух, њену истинску атмосферу. Наравно, морамо још једном да поновимо да секуларизам не квари саму Цркву као стварно и благословено Тело Христово, већ квари чланове Цркве.
Црква је драгуљ света, благодат човечанства. Када, пак, овај драгуљ бива затамњен такозваним секуларним духом, када Хришћани, чланови Цркве, уместо да припадају том драгуљу, уместо да постају светлост света, бивају надахњивани светом и постају "свет" у смислу страсти, тада они постају учесници у секуларизму. Секуларизам, као човекоцентрични поглед на живот, води у супротном смеру од обожења. Црква је та која би требало да улази у свет да би га преображавала, а не свет да улази у Цркву да би је секуларизовао.
Секуларизована Црква је сасвим слаба и некадра да преображава свет, а секуларизованим Хришћанима то не полази за руком ни на једном плану.
Те онда, логично, свака таква "црква" није истинита, јер постоји само једна и једина истинита и пуна Црква: Једна, Света, Саборва и Апостолска Црква, то јест — Православна Црква (прим. прев.).
На латинском језику: schola, ае f. = школа, те отуда и назив "схоластика" као назив за школску, академску, апстрактизовану теологију (прим. прев.).
Море књиге Golden-Ship.ru