• ПРЕДГОВОР

• УВОД

• Први део. КАКВА НАМ ЈЕ ДОБРА ДАРОВАО ГОСПОД ИСУС ХРИСТОС?

• Други део. КАКО ЈЕ ИСУС ХРИСТОС ЖИВЕО НА ЗЕМЉИ И ПОСТРАДАО РАДИ НАС?

• Трећи део ПУТ КОЈИ ВОДИ У ЦАРСТВО НЕБЕСКО

• Четврти део КАКО НАМ ИСУС ХРИСТОС ПОМАЖЕ НА ПУТУ ЗА ЦАРСТВО НЕБЕСКО И КАКО МОЖЕМО ДА ПРИМИМО ЊЕГОВУ ПОМОЋ?

• ЗАКЉУЧАК

ПРЕДГОВОР

Катихизис светитеља Инокентија "Путоказ за Царство Небеско" написан је на алеутском језику 1833. године за домородачко становништво Алеутских острва која се простиру од Камчатке до Аљаске. Касније овај катихизис је преведен на руски и само у периоду између 1839. и 1855. објављен у четрдесет шест издања. Године 1952. преведен је на енглески и до 1999. објављен у шест издања. Ово је прво његово целовито издање на српском језику.

Светитељ Инокентије, Митрополит московски, апостол Америке и Сибира, био је без сумње један од најактивнијих хришћанских мисионара свих времена. Већи део живота светитељ је провео у суровом природном окружењу Сибира и Аљаске, уз велика одрицања, у крајњој оскудици, имајући пред собом увек само један циљ: да што већем броју душа покаже пут ка Царству Небеском.

"Његови мисионарски подвизи — пише И. П. Барсуков у предговору за први том митрополитових писама — били су апостолски не само по томе што се мисионарско служење иначе назива апостолским, него и по своме духу и својој сили. Попут древних равноапостолних просветитеља, грчког цара Константина, руске кнегиње Олге, грузијске царице Нине и кијевског Великог кнеза Владимира, он је хришћанством просветио велика пространства на Тихом океану, затим руске поседе у Северној Америци, као и Камчатку и Амурску област… Његово име постало је славно и поштовано. Не само сваки Рус коме је стало до части и славе отаџбине, него и сваки културан и образовани човек, био он Енглез, Немац, Француз или Американац, са поштовањем се клања пред узвишеном личношћу нашег камчатског и алеутског апостола".

Свети Инокентије је био научник, морепловац, историчар, преводилац, истраживач нових земаља, оснивач градова, градитељ храмова, али пре свега пастир људских душа. Као неуморан путник преваљивао је хиљаде километара, али не из радозналости или из пуке жеље да види свет, него зато да би људима могао да покаже пут ка Богу: "Господе! — говорио је — Свака моја жеља је пред Тобом и од Тебе, чини Своју вољу у мени и кроз мене. Твој сам, Твој и хоћу да будем свуда и свагда. Чини са мном што Ти је угодно, и у овом и у будућем животу: нека будем обично оруђе у Твојим рукама". Но, највреднији резултат његових мисионарских напора свакако представља то што староседелачки народи Аљаске и Источног Сибира до данас брижљиво чувају Православље, заједно са успоменом на свог апостола и просветитеља.

Младен Станковић

У Херцег Новом, 22. V / 4. VI 2008.

Спомен светог мученика Јована Владимира

УВОД

Људи нису створени зато да би живели само овде земљи, попут животиња које после своје смрти ишчезавају, већ су створени са једним циљем — да би живели са Богом и у Богу, и то не сто или хиљаду година, него вечно. Али са Богом могу да живе само хришћани, то јест они који на прави начин верују у Исуса Христа.

Сваки човек тежи ка напретку и срећи. Ово стремљење усадио нам је Сам Творац, те стога оно не представља грех. Али треба знати да овде, у овом пролазном животу, потпуна срећа не може да се пронађе, јер се она налази само у Богу, и нико је никада неће пронаћи без Бога или изван Бога.

Ништа на овоме свету, осим Бога, не може да испуни наше срце, нити да сасвим задовољи нашу жудњу. Ватра се не може угасити сувим грањем и уљем, него само водом. Управо тако ни жудња људског срца не може да се задовољи добрима овога света, јер нашу жеђ може да угаси једино благодат Божија. Само Онај Који представља највише Благо и извор живота, може до краја да утоли жеђ наше душе и да нам пружи најузвишенију радост.

Што се тиче материјалних добара, она не могу у потпуности да нас задовоље. Познато је да нам се свака ствар коју желимо свиђа само док је не поседујемо; а када је добијемо, брзо нам досади. Или, само оно што још немамо, делује нам добро и привлачи нас; а све што имамо, макар било и најбоље, или нам није довољно, или нас не привлачи. Одличан пример за ово пружа цар Соломон, који је, као што је познато, био толико богат, да је целокупно покућство у његовом дворцу било од чистог злата. Био је толико мудар, да су цареви и знаменити људи из далеких земаља долазили да га слушају. Био је толико славан, да су непријатељи дрхтали при самом спомињању његовог имена. Он је лако могао да задовољи било који свој прохтев, и чинило се да нема ствари на свету коју није имао, или није могао да добије. Уз све то, Соломон до краја живота није могао да у потпуности удовољи своме срцу, и жудње су га мучиле више но обичног човека. На крају, пошто је пробао све на свету, у својој књизи рекао је: Све је на свету таштина и мука духу!

До сличног уверења долазили су и други мудраци и срећници. Очигледно, у дубини наше подсвести нешто нам сугерише да смо странци на земљи, путници и пролазници, и да наше истинско блаженство није овде, него тамо, у другом и бољем свету, који се назива рајем или Царством Небеским. На земљи не постоји ствар која би могла да у потпуности задовољи наша хтења. Нека човек овлада читавим светом и свим што је у њему; но, и то ће га задовољити само за неко време, док ће бесмртна душа, жедна личног општења са Богом, остати незадовољена.

Дакле, ако желиш да живиш са Богом у Царству Небеском, буди православни хришћанин. Ако желиш напредак и срећу, тражи их у Богу. Ако желиш да твоје срце буде у потпуности задовољено, усмери га према Богу, од Кога си се удаљио својим гресима.

Међутим, нико сам, без Исуса Христа, не може да се окрене и приђе Богу, јер нам наши греси, као какав високи зид, не дозвољавају да Му се приближимо. Зато је Исус Христос, Син Божији, и дошао у свет — да би нам вратио изгубљени бесмртни живот и истинску срећу. Он је људима открио да је сво њихово зло у гресима и да нико не може само својим трудом да победи зло у себи и приближи се Богу. Грех, који се утврдио у нашој природи као високи зид, стоји између нас и Бога. Да Син Божији по Своме милосрђу није сишао к нама, примио људско тело и Својом смрћу победио грех, сви људи би неповратно погинули. Сада пак, благодарећи Њему, свако ко пожели може да се очисти од зла, врати Богу и пронађе вечно блаженство у Царству Небеском. О томе сада хоћемо детаљније да говоримо и да размотримо четири питања:

1) Каква нам је добра даровао Господ Исус Христос?

2) Како је Исус Христос живео на земљи и пострадао за нас?

3) Који пут води у Царство Небеско?

4) Како нам Исус Христос помаже да идемо спасоносним путем?

Први део. КАКВА НАМ ЈЕ ДОБРА ДАРОВАО ГОСПОД ИСУС ХРИСТОС?

Пре но што почнемо да говоримо о добрима која нам је даровао Господ Исус Христос, хајде да се најпре погледамо каква је добра у рају имао први човек Адам, пре но што је починио грех, и колике су га невоље задесиле после пада у грех, а са њим и читав људски род.

Будући створен по образу и подобију свог Творца, први човек је имао најживље и најтешње општење са Њим, па се стога наслађивао потпуном срећом. Као бесмртан, Бог је и Адама створио бесмртним; као свеправедан, Бог је и Адама створио безгрешним и чистим; као вечно блажен, Бог је и Адама учинио блаженим, и то блаженство временом је требало да узраста.

Како прича књига Постања, Адам је живео у најдивнијем врту (Едем, или Рај), који је засадио Бог, и тамо се наслађивао сваким добром. Он није знао за болести, ни за страдања. Ничега се није бојао, а све звери покоравале су му се као своме господару. Адам није осећао ни хладноћу, ни жегу. Мада је радио и трудио се у Рају, он је то чинио са задовољством. Његова душа била је испуњена познањем Бога и љубављу према Њему. Он је увек био спокојан, радостан и није знао ни за какве непријатности. Све његове жеље биле су чисте, праведне и усклађене. Његово сећање, разум и све друге душевне способности биле су савршене. Будући невин и чист, увек је пребивао са Богом и беседио са Њим као са Оцем, а Бог Га је волео, као свог љубљеног Сина. Краће речено, Адам се налазио у рају и рај се налазио у њему.

Да Адам није сагрешио, он би заувек остао блажен и целокупно његово потомство наслађивало би се блаженством. Јер Бог је зато и саздао човека. Но, Адам је послушао ђавола-кушача, преступио је заповест Творца и окусио забрањени плод. Када се Господ јавио Адаму након сагрешења, Адам је, уместо да се покаје и обећа да ће убудуће чувати све Његове заповести, почео да се правда и да криви своју жену. А жена је сву кривицу свалила на змију. Ужасно је било не само нарушавање заповести, него и то што је грех који су починили дубоко повредио човекову природу, услед чега је било прекинуто пређашње живо општење са Творцем, а самим тим изгубљено је и блаженство. Изгубивши рај унутар себе, Адам је показао да је недостојан и спољашњег раја, па је протеран из њега.

Након пада у грех Адамова душа се помрачила, у његовим мислима и жељама завладала је пометња, његова уобразиља и сећање почели су да се замагљују. Уместо радости и душевног спокојства он је почео да пати, да осећа немир и трпи различите непријатности. Морао је упозна тежак рад, немаштину, глад и жеђ. После много година непрестаних мука притисла га је старачка немоћ и почела је да му се приближава смрт. Али најстрашније је то што је ђаво, виновник сваког зла, захваљујући греху добио могућност да утиче на Адама и да га све више удаљава од Бога.

Природне стихије — ваздух, вода и друге, које су раније служиле Адаму пружајући му задовољство, сада су постале његови непријатељи. Звери су постале сурове према људима и почеле су да их посматрају као своје непријатеље или плен. Адамови потомци почели су да пате од телесних и душевних болести које су временом постајале све разноврсније и теже. Људи су заборавили да су браћа, па су почели да се међусобно сукобљавају, мрзе, обмањују, да нападају, муче и убијају једни друге. На крају, после свакојаких горких напора и брига, били су осуђени да умру и да као грешници пођу у ад на вечне муке.

Ниједан човек, чак ни и најгенијалнији и најмоћнији, нити сви људи заједно никада нису могли нити ће моћи да поврате оно што је Адам изгубио када је сагрешио у Рају. И шта би било са нама и са читавим људским родом да Исус Христос по Своме милосрђу није дошао да нас спасе?

Отац Небески, Који нас сажаљева и љуби много више него што смо ми у стању да љубимо себе, послао нам је, по Својој великој милости, Сина Свог Исуса Христа, зато да би нас избавио од греха и власти ђавола, и довео у Царство Небеско. Исус Христос је постао човек као и ми, али без греха.

Исус Христос је Својим учењем растерао таму незнања и свакојаких заблуда и просветио свет светлошћу Јеванђеља. Сада свако ко само пожели, може да спозна вољу Божију, као и средства и пут за постизање блаженства (среће).

Својим животом Он нам је показао пут за Царство Небеско које је Адам изгубио; истовремено, показао нам је како тим путем треба да идемо и стално нам помаже на нашем путу.

Исус Христос нас је Својим страдањима и смрћу искупио наше дугове Богу, које ми никада не бисмо били у стању да отплатимо; нас, који смо били робови ђавола и грехова, учинио је децом Божијом. Оне муке, које смо ми као преступници воље Божије морали да претрпимо, претрпео је Он уместо нас и Својом смрћу избавио нас је од вечне смрти.

Својим васкрсењем Исус Христос је уништио врата ада, одузео власт ђаволу, победио смрт и свима нам је отворио улаз у рај, који је био затворен због Адамове непослушности. Стога од тренутка Његовог васкрсења смрт више не представља ужасну трагедију, него је за оне који умиру са вером и надом постала прелазак из сујете и туге у светао и радостан живот.

Својим вазнесењем на небо Он је прославио људску природу и удостојио ју је бесмртности.

Коначно, благодаћу Христовом, захваљујући Његовим заслугама ми сада можемо да уђемо у Царство Небеско, уз подршку и помоћ на путу ка њему; то значи да сада сви можемо без препрека и истински да примимо Духа Светога и да будемо испуњени Њиме. Без Духа Светога немогуће је да идемо путем којим је ишао Исус Христос.

Да Исус Христос није био на земљи, нико не би могао да уђе у Царство Небеско. Али сада сви ми, свако од нас, може лако да уђе унутра; али не можемо да уђемо другачије, него путем којим је ишао Исус Христос, док је живео на земљи.

Не могу се ни описати ни замислити сва та велика блага којих нас је удостојио Господ. Рећи ћемо само да сви који следе Његове заповести удостојавају живота у рају, са анђелима, праведницима и светима, и да ће тамо видети Бога лицем у лице. Они ће се радовати чистом, непрестаном и вечном радошћу, не знајући ни за умор, ни за жалости, ни за патње. На крају света они ће васкрснути са својим телима и вечно ће да царују са Христом.

Сва ова блага Исус Христос је даровао не само изабранима, него свима који их желе, без изузетка. Пут ка спасењу је показан, уређен и, колико је могуће, поравнат. Осим тога, Исус Христос нам помаже да идемо тим путем и, да тако кажемо, спреман је да нас Сам поведе за руку. Преостаје нам само да му се не противимо, да не будемо тврдоглави, него да се у потпуности препустимо Његовој вољи. Нека нас води где и како Он жели.

Видите ли колико нас воли Исус Христос, и како велика блага нам дарује?

Шта би се догодило када би се Исус Христос сада изненада појавио пред нама на видљив начин у упитао нас: "Децо моја! Љубите ли ви Мене због свега што Сам учинио за вас, и цените ли блага која вам дајем?" Ко од нас Му не би одговорио: "Да Господе, љубим Те и благодарим Ти!".

Ако пак и на делу, а не само на речима љубимо Исуса Христа и благодаримо Му, зар не би требало да испуњавамо све оно што нам Он заповеда? Јер кад човек заиста љуби свога добротвора, он своју благодарност изражава тиме што чини све како би му угодио. Али Исус Христос од тебе жели само једну ствар: да идеш за Њим у Царство Небеско.

Исус Христос је за нас учинио све. Зар ми не можемо да за Њега учинимо једну једину ствар коју Он тражи? Исус Христос је сишао са небеса на земљу да би нас спасао; зар не би, Њему за љубав, требало да желимо да га следимо на небеса? Исус Христос је ради нас претрпео муке и патње; зар ми нисмо спремни да због Њега пострадамо и претрпимо макар мало?

Благословен је и преблагословен онај ко следи Исуса Христа кроз читав свој живот, јер ће се заиста наћи тамо где је и Исус Христос.

Срећан је онај ко се труди и покушава да подражава Исуса Христа, јер ће добити помоћ Његову.

Али тешко ономе ко не жели да следи Исуса Христа и правда се тиме да је тешко следити Га, или пак нема снаге за то, јер се таква особа лишава благодати Божије, будући да одбија руку помоћи Исус Христа.

Но, тешко човеку који се противи Исусу Христу и упорно устаје на Њега, јер много таквих људи је у огњеном језеру и горе са сумпором.

Други део. КАКО ЈЕ ИСУС ХРИСТОС ЖИВЕО НА ЗЕМЉИ И ПОСТРАДАО РАДИ НАС?

Свако мора да слуша закон Божији. Тај закон садржан је у двема заповестима:

1. Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, свом мисли својом и свом снагом својом; и

2. Љуби ближњега својега као самога себе.

У зависности од тога како испуњаваш овај закон, примићеш и награде. Али нема ни једног човека, и никада га није било, нити ће га бити, који ове две заповести савршено испуњава. Једино Исус Христос их је испунио савршено и без икаквог недостатка. Његова безгранична љубав огледала се у свакој Његовој речи и поступку.

У том погледу су и сви свети, па чак и највећи међу њима, као какве светиљке у поређењу Исусом Христом, Који сија као сунце у свом његовом сјају и лепоти.

Баш као што је људском бићу немогуће да гледа директно у сунце и да га опише, тако је немогуће описати сва узвишена дела Христова. Стога ћу ти само укратко испричати о Његовом животу и врлинама, и само на основу онога што се може видети из Јеванђеља.

Ни један човек, па ни анђео, није волео Бога толико колико Га је волео и воли Исус Христос.

Исус Христос се свагда молио Богу Своме Оцу, а посебно често ноћу и у самоћи.

На сваки празник, а нарочито на Пасху, Исус је одлазио у храм у Јерусалим, мада се он налазио далеко од места где је Христос живео. Сваке суботе одлазио је на место где су се људи састајали ради молитве и поучавања.

У свему што је чинио Исус Христос је увек прослављао име Божије, узносећи и тајно и јавно славу Богу.

Кроз читав Свој живот Исус Христос поштовао слушао и волео Своју Мајку и Свог поочима, старца Јосифа. Када је стасао, са уважавањем се односио и према јеврејским старешинама, као и према царској власти, плаћајући прописане даџбине.

Исус Христос је са највећом усрдношћу и љубављу испуњавао оно дело на које Га је послао Његов Небески Отац.

Саосећао је са сваким човеком, свакоме је желео добро, никоме није одбио помоћ; ради истинске среће људи, Он није штедео ни Свој живот.

Са неописивом кротошћу и љубављу Он је подносио свакојаке увреде и понижења од стране гомиле, не гневећи се ни на отворене непријатеље, који су желели Његову смрт.

Господ Исус Христос је једном Својом речју могао све да их истреби. Уместо тога, Он их је сажаљевао као духовно заслепљене, желео им је добро и молио се за њихово спасење.

Краће речено, Исус Христос од рођења до смрти није починио ни најмањи грех, ни речју, ни делом, ни мишљу; уз то, Он је у свако време чинио добра свим људима.

Хајде сада да погледамо како је Исус Христос пострадао за нас на земљи. Као Син Божији и Бог, Исус Христос је на Себе узео људско тело и душу, и постао је савршени човек, без греха. Као свемоћан, узео је обличје слуге. Као Владику Васељене, мајка Га је родила у најскромнијим условима, у мрачној и влажној пећини, и положила у јасле. Његов поочим био је убоги дрводеља.

Исус Христос, Врховни Законодавац, током Свог земаљског живота смирено је испуњавао све одредбе Мојсијевог закона. Тако је осмога дана по рођењу пролио Своју предрагоцену крв кроз обрезање. Након тога, Његов Пречиста Мајка је у храм одвела Њега, Искупитеља света, да би тамо за њега принела оно што је било одређено да се плати за искупљење. Док је Исус још био у колевци, Ирод је покушавао да га убије, зато су морали да Га склоне у туђину, у Египат.

Али немој да мислиш да Исус Христос као дете није схватао шта се са Њим догађа. Не! Иако савршени човек, Исус Христос је истовремено и савршени Бог; стога је Он видео и знао све што Му се догађало.

Исус Христос, Свемоћни Бог, Кога слушају небо и земља и миријаде анђела, Сам је током Свог земаљског живота био послушан Својој Мајци, која је Његово створење.

Исус Христос, Који у Својој десници држи сва блага света, током Свог земаљског живота често није имао места где главу да склони.

Исус Христос, Цар васељене, плаћао је данак земаљском цару.

Исус Христос, Коме служе анђели и сва створења, Сам је служио људима, па је тако чак опрао ноге Својим ученицима, које је изабрао необразованим и простим рибарима.

Исус Христос је током Своје проповеди претрпео безбројне увреде од свакојаких непријатеља. Називали су га грешником и нарушиоцем Мојсијевог закона, ленштином, дрводељиним сином, пријатељем изјелица, пијанаца и цариника. Неколико пута су чак покушали да га каменују или баце са литице. Јеврејски књижевници су Његово божанско учење називали обманом, а када је исцељивао болеснике, васкрсавао мртве или истеривао демоне, његови непријатељи су говорили да то чини уз помоћ сатане. Неки су Христа чак и отворено називали демонизованим.

Укратко, од рођења до смрти Исус Христос је страдао и трпео увреде са свих страна. Страдао је и од људи и за људе. Туговао је не само зато што Га људи нису слушали и што су Га вређали, него и зато што су пропадали одбијајући при томе да буду спасени од свог проклетства. Исус Христос је, да тако кажемо, страдао и на видљив и на невидљив начин, јер не само да је доживљавао и трпео отворене увреде и погрде од људи, и подле нападе непријатеља, него је уз то видео да чак и они људи који су Га наизглед волели и слушали, или нису веровали у Њега, или су били незаинтересовани за спасење.

Од кога је Исус Христос највише пострадао? Од јеврејских првосвештеника и књижевника, то јест од учених људи и њихових претпостављених, који су знали за Спаситеља и очекивали су Његов долазак, али нису хтели да прихвате Исуса Христа и да га слушају, него напротив, предали су Га на погубљење као варалицу и прекршиоца закона; а када је јеврејски народ био спреман да преда Исуса на распеће, они (свештеници и књижевници) су их наговорили да пре траже ослобођење разбојника и бунтовника Вараве, а Исуса, Који је светији од свих светих, да предају у смрт. Ето докле може да иде људска зависти злоба! Али што је најстрашније, Исуса Христа је издао човек који је био Његов ученик, који Га је познавао, који је јео и пио са Њим, и сопственим очима је видео читав Његов живот, Његова чудеса, снагу Његовог учења. Како је издат? Пољупцем. И за коју цену? За тридесет сребрњака.

Ради кога је Исус Христос страдао? Ради свих грешника, од Адама до краја света. Страдао је чак и за оне који су Га мучили, и за своје непријатеље који су Га предали на муке, и за оне који су, добивши од Њега безбројна доброчинства, не само да Му нису захвалили, него су Га чак мрзили и прогонили. Такође страдао је за све нас који Га свакодневно вређамо својим лажима, својом недоличним понашањем, и страшном равнодушношћу према Његовим страдањима ради нас, који Га својом незахвалношћу и гнусним гресима по други пут распињемо.

Недуго пре краја Свог земаљског живота Исус Христос је учинио једно од највећих чуда — васкрсао је Лазара који је већ четири дана био у гробу и почео је да трули. Ово чудо, које се догодило у присуству великог мноштва народа, многе је подстакло да поверују у Исуса Христа и препознају у Њему Месију. Но, уместо да прихвате Исуса Христа, поверују у Њега и увере остале да је Он истински Спаситељ света, јеврејски првосвештеници и књижевници окупљени око Кајафе стали су да већају о томе шта да раде са Исусом, па су покушали да пронађу оптужбе против Њега; коначно решили су да убију Исуса Христа, Који је васкрсао мртваца.

Знајући да су дани Његовог земаљског живота избројани, Исус Христос је сабрао Своје ученика на Тајну Вечеру у сионској горњој одај, где им је предао Свето Причешће и опростио се са њима. После тога је са ученицима пошао у Гетсимански врт.

Али ми не можемо чак ни да замислимо колико је Исус Христос патио те ноћи, након последње вечере, до тренутка када је предат у руке војника. Његова унутрашња страдања су у том тренутку била тако велика и страшна, да их је само Он могао поднети. Током молитве у Гетсиманији зној са Његовог лица био је као капље крви.

У то време Спаситељеву душу обузели су болна тескоба, велика туга и страшна патња. Прекрили су је мрак и ужас услед несносног бремена људских грехова које је Он преузео на Себе да би их опрао Својом пречистом крвљу — бремена грехова које је људски род починио од Адама до тог времена, као и оних које ће починити до краја света.

Затим је Исус Христос видео да ће се чак и међу самим хришћанима ускоро појавити лицемери попут Јуде, те да многи од њих не само да Га неће следити, него ће се предати ужасним пороцима, и својим ће гресима превазићи чак и незнабошце. Затим, видео је да ће се појавити многи који ће одбацити веру и Његово учење, или ће га искривити лажним тумачењима и, уместо да се сами препусте руководству промисла Божијег, прихватиће се руковођења других у складу са својим сопственим идејама.

Осећај правичности и оданости Богу Оцу с једне стране захтевао је од Христа да истреби људски род као незахвалан и преступнички, а са друге стране љубав према палим људима подстицала Га је да пострада за њих и да их тиме избави од вечне смрти.

Ова страдања су била тако тешка и болна за Исуса Христа, да је Он Својим ученицима рекао: Жалосна је душа Моја до смрти.

Након тога у врт стиже бучна гомила са бакљама и палицама, и са њом војници послати од стране јеврејских старешине. Они везују Исуса Христа као злочинца и воде га на суд. Апостоли, које је Он толико волео и са којима је био тако близак, малодушно су Га оставили и разбежали се. Тада јеврејске старешине — читав Синедрион који се одмах састао у дому првосвештеника — износе против Христа мноштво најтежих оптужби. Ипак, ни једна од њих није била довољна да би Га осудили на смрт. Првосвештеник је зато захтевао од Исуса Христа да под заклетвом отворено објави ко је. После одговора да је Он Син Божији и обећани Месија, Синедрион оптужује Христа за богохуљење, доноси смртну пресуду. Одмах Га окружују са свих страна и почињу да Га бију и да Му се ругају.

Али Римљани су лишили Синедрион права да било кога казни. Зато су следећег јутра, у петак уочи јеврејске пасхе, јеврејске старешине одвеле Исуса Христа на ново суђење код римског управитеља Пилата, како би он потврдио њихову одлуку. Схвативши да Христа оптужују из зависти, Пилат је хтео да Га пусти. Али првосвештеници су му запретили да ће се жалити на њега римском цару. Не желећи да своју каријеру изложи опасности Пилате је решио да се обрати сабраном народу. Подсетивши људе на обичај да се уочи празника ослободи неки затвореник, Пилат их је упитао: "Кога да пустим, Вараву или Христа?" (Варава је био неки разбојник који се у тамници налазио због својих злочина). Док су се људи саветовали међу собом, јеврејске старешине су убедиле већину да траже разбојника Вараву, а за Исуса, Јединог Светог, да захтевају да буде распет на крсту! Заборавила је гомила безбројна доброчинства Христова: колико њих је ослободио демона, колико њих је исцелио од губе, слепила, раслабљености итд, коликим очајницима је вратио наду. У том тренутку римски војници су подвргли Исуса Христа суровом бичевању и поругама, након чега му облаче пурпурни плашт и стављају на главу венац од трња. Када су Христа прекривеног ранама извели пред гомилу, народ је почео бесно да виче: "Распни Га, распни!" Тада је Пилат малодушно опрао руке показујући тиме да неће да учествује у осуди невиног човека, па је пустио Вараву а Исуса предао јеврејским старешинама. Тада војници полажу на Христова плећа дрвени крст на коме је требало да Га распну, и приморавају Га да га носи до места извршења казне, званог Голгота (што значи "лобања"). Тамо они скидају са Христа горњу одећу и прибијају Га на крст, а поред Њега са обе стране распињу двојицу разбојника. Тако на срамном месту као великог злочинца кажњавају Онога Који је светлошћу Свог Божанског учења разагнао мрак заблуда, и Који је злобу побеђивао љубављу! Њихова окрутна мржња и завист нису Га поштеделе чак ни на крсту, јер су Га тамо обасули новим поругама, са подсмехом тражећи од Њега да учини чудо. Када је молио да утоли жеђ, принели су му сунђер натопљен сирћетом и жучи да пије.

Дакле, остављен од свих, сав у ранама, крварећи, уздишући и трпећи неиздржљиву жеђ — најмучнијом, срамном смрћу умире Онај Који је некада у првог човека удахнуо дах живота! Чак и бездушна природа ужаснула се пред таквим злочином: сунце се помрачило и земља потресла.

За кога је тако страдао Спаситељ света? Страдао је за све људе — за непријатеље и мучитеље, за оне који су добивши од Њега многа доброчинства, заборавили да Му заблагодаре. Страдао је за свакога од нас, упорних грешника, који Га свакодневно вређају својом равнодушношћу, неблагодарношћу, злобом, неправдама и злим делима, и тиме као да Га по други пут распињу.

Немој да мислиш да је Исус Христос страдао зато што није могао да се избави или да избегне муке. Не! Он се предао добровољно, понудивши Себе на жртву; иначе се нико не би усудио ни да Га дотакне. Јер познато је како је упитао оне који су били послати да Га ухвате: Кога тражите? Одговорили су: Исуса Назарећанина. Он им је на то рекао: Ја Сам! А они су од ове једне речи попадали на земљу.

То је све што можемо да кажемо о страдањима Исуса Христа која је претрпео ради нас, из Своје неописиве љубави према нама. Но, да бисмо, колико је то могуће, схватили величину Његове љубави према нама и значај Његове жртве, ми морамо да се подсетимо ко је Исус Христос.

Исус Христос је истинити Бог, свемоћни Творац читаве васељене, велики Цар анђела и људи, силни Господар свих створења, страшни Судија живима и мртвима; и тај Исус Христос благоизволео је да добровољно пострада за људски род. Ко може да докучи и на прави начин оцени тајну ове Божанствене Љубави?

Трећи део. ПУТ КОЈИ ВОДИ У ЦАРСТВО НЕБЕСКО

Пут у Царство Небеско прокрчио је Господ Исус Христос. Једино они који следе Њега, стићи ће у Царство Небеско. Но, како да идемо тим путем? Чујте шта о томе каже Сам Спаситељ: Ко хоће за Мном да иде, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за Мном иде. А шта значи одрећи се себе, узети крст свој и ићи за Христом, о томе ће бити речи на странама које следе.

Исус Христос је рекао: Ко хоће за Мном да иде. Ове речи показују како Исус Христос никога не приморава да иде за Њим. Њему као ученици нису потребни неодлучни, или они који немају посебну жељу да Га следе. Он хоће да Га ми следимо добровољно и без икакве принуде. Сходно томе, у Царство Небеско улазе само они који су добровољно изабрали пут на који је указао Спаситељ.

Хришћанине! Твоје спасење или погибија у потпуности су у твојим рукама. Господ ти је по својој неописивој мудрости и љубави дао слободу избора, и не жели да ти тај драгоцени дар одузме. Стога, ако желиш да следиш Исуса Христа, Он ће ти показати пут у Царство небеско и помагаће ти на том путу. Но, ако не желиш да Га следиш, чини како хоћеш: нико те неће приморавати. Али пази да не пренебрегнеш позив Исуса Христа и Његову велику милост. У Својој доброти Христос може дуго, дуго да куца на врата човековог срца, чекајући када ће се његова душа пробудити и када ће се у њему појавити жеља за спасењем. Али тешко човеку кога Он коначно напусти и одбаци као безнадежног сина погибељи!

Стога, да би следио Исуса Христа, пре свега потребна ти је посебна жеља и одлука да то учиниш; а да би то пожелео и одлучио, неопходно је да знаш куда идеш, који пут тамо води и шта ти је за тај пут потребно. Ова питања су толико важна, да о њима треба рећи нешто више.

Пре но што пођеш за Исусом Христом, мораш учинити следеће: 1) Као прво, треба пажљиво да проучиш основе хришћанске вере, то јест књиге Светог Писма на којима је наша вера заснована, нарочито Јеванђеља и Апостолске посланице. Треба да упознаш не само њихов садржај, него и порекло, ко их је и када написао, како су сачуване и дошле до нас, и зашто се називају божанственим и светим. Све што нам је неопходно да знамо за спасење, у Светом Писму је изложено веома јасно и темељито.

Свете Књиге треба да изучаваш у чистоти срца, без предубеђења и претеране љубопитљивости, и немој се трудити да на силу откријеш оно што је Премудрост Божија од нас сакрила, него проучавај оно што се тиче нашег исправљања. Такво изучавање вере никако не подразумева спорење са њом — напротив. За хришћанина је неопходно да што озбиљније изучава своју веру, зато што је онај ко је не познаје хладан према њој и може да падне под утицај неког јеретичког учења или нехришћанске религије. Колико је хришћана, или боље рећи колико је људи крштених у име Исуса Христа, отишло и одлази у пропаст само зато што се не интересују за садржај своје православне вере! Ко год презире ову дужност, остаће без одговора на Страшном суду. Али не могу сви људи у истој мери да се баве проучавањем Православне вере, него свако према својим способностима, знању и просвећености. Тако, на пример, ученом човеку је од користи да се упозна са делима Светих Отаца Цркве, а такође и са историјским и богословским књигама које су написали православни аутори. Ове књиге ће му помоћи да дубље и темељитије упозна своју веру, што ће му са своје стране омогућити да у Православној вери утврди друге, којима су те књиге недокучиве. А необразовани и прости људи треба да питају и да уче од пастира Цркве, јер су се они предали проучавању вере и баве се тиме од детињства, посветивши том делу читав свој живот.

2) Када се увериш да је наша православна вера заснована на Светом Писму, а не на људским измишљотинама, и да је Свето Писмо заиста реч Божија која нам је саопштена Духом Светим преко пророка и апостола, онда је прихвати свим својим искреним срцем. Веруј без сумње и без мудровања свему ономе чему нас учи Свето Писмо, не слушајући јеретичка тумачења и покушаје природног објашњења онога што превазилази људски ум. Ако будеш смирено прихватао Христову истину, твоја вера ће бити здрава, и биће ти на спасење.

3) И коначно, потруди се како би пробудио у себи усрдност да следиш оно чему учи Свето Писмо. Ако пак у теби нема те усрдности, онда се баци ничице пред Спаситеља нашег Исуса Христа и у топлој молитви затражи од Њега да ти пошаље ватрену жељу да живиш по Његовим заповестима. А када благодат Божија почне да те води путем спасења, следи је, храбро одбацујући подвале лукавога, који ће покушавати да те скрене са спасоносног пута.

Хајде да све оно што је овде речено о вери објаснимо сликовитим примером. Замисли да си неочекивано постао једини наследник свог богатог далеког рођака. Тај рођак ти је пред смрт завештао свој раскошни дворац на врху живописне планине. Пошто је волео усамљеност, он није направио пут до свога дворца, него је до њега ишао уском стазицом. Да би ти помогао да дођеш до свога наследства, оставио ти је карту планине, обележивши на њој стазицу којом мораш да идеш. Ту постоје и многе друге стазе, али оне не долазе до дворца, него се завршавају или попут какве слепе улице или воде у провалију. Ту су и многи водичи који ти показују пут и воде те даље. Ти водичи су истовремено и лекари за болесне и исцрпљене, и снабдевачи храном неопходном за пут. Дакле, да би стигао до дворца који ти је завештан, уз њихову помоћ мораш се држати управо оне стазице на коју ти је указао твој рођак који те је толико волео.

Мудар човек ће, пре но што крене на такав пут, изучити карту планине и снабдеће се свим то је неопходно за пут. Добро ће да размотри чега треба да се чува на планини и којим предметима да се руководи, како не би скренуо са праве стазе. Несумњиво је да ће сваки разуман човек, пре но што крене на такав пут, извршити све неопходне припреме.

Нешто слично предстоји и нама што желимо да дођемо до небеске обитељи коју нам је припремио Господ Исус Христос. Треба добро да знамо који пут води до ње, како да са њега не скренемо и чега да се чувамо. Наша мапа — то је Свето Писмо и православне књиге. Водичи су пастири Цркве чија је обавеза да помажу верујућима и усмеравају их ка рају. Храна то је благодат Божија која јача наше духовне снаге. Могуће је да ће стазица која води у рај местимично деловати узана и непроходна, док ће други путеви изгледати шири и лакши. Но, Господ Исус Христос и Његови апостоли не једном су нас упозоравали да само један пут, који нам је показан у Јеванђељу, доводи до Царства Небеског. Сви остали путеви не воде нигде, док широки и лаки пут води у пропаст.

Сада размотримо пажљивије сам онај пут на који нам је указао Господ Исус Христос. Он је рекао: Ко хоће за Мном ићи,

1) нека се одрекне себе,

2) и узме крст свој

3) и за Мном иде.

На тај начин, прва дужност хришћанина, као ученика и следбеника Исуса Христа, јесте да се одрекне себе.

"Одрећи се себе" то значи да се одрекне свих својих лоших навика, да истргне из срца привезаност за материјална добра (новац, раскош, светску слава, власт итд), да не гаји у себи зле жеље, да гуши у себи зле помисли, да избегава ситуације које воде ка греху, да ништа не чини из тврдоглавости или самољубља, него све из љубави према Богу и у славу Његовог имена. Речју, одрећи се себе значи, по речима апостола Петра, бити мртав за грех и жив за Бога.

Друга дужност хришћанина у следовању за Исусом Христом јесте да узме крст свој.

Под речју "крст" подразумевају се различите патње, жалости и несреће. Постоје спољашњи и унутрашњи крстови. "Узети свој крст" значи без роптања подносити сваку неугодност, бол, тугу, тешкоћу или невољу која може да нас задеси у животу. Стога, ако те неко увреди, или те исмева, или ти досађује, или ако си некоме помогао, а он ту уместо благодарношћу узвраћа тиме што устаје против тебе и причињава ти невоље; или ако желиш да учиниш добро, али ти не полази за руком. Ако ти се догодила нека несрећа, или се у твојој породици неко разболео, или и поред свег труда и неуморних напора доживљаваш неуспехе, или те нешто друго притиска — све то подноси без злобе, гунђања, критика, приговора, не сматрајући за себе да си повређен и не очекујући било какву земаљску награду заузврат; него све то подноси са љубављу и радошћу, уздајући се у Бога.

"Носити свој крст" значи не само стрпљиво подносити све тешкоће које нам причињавају други, или које нам пошаље Промисао Божији, него такође узимати подвиг који одговара нашим снагама. Све ово треба да буде у складу са речима Господњим и вољом Његовом, ради нашег нашег духовног усавршавања, а не према нашим сопственим идејама и фантазијама. Тако, на пример, можемо и треба да чинимо нешто корисно за ближње, као што је: помагати у храму, посећивати болесне и заточене, помагати онима којима је потребно, скупљати средства за њих, помагати у ширењу духовне просвећености. Једном речју, треба тражити случајеве који погодују спасењу и добру ближњих, те стрпљиво ићи ка томе и делом, и речју, и молитвом, и саветом.

Ако се приликом ношења крста према речи и замисли Господњој у теби појави горда помисао да ниси као други људи, него чвршћи, побожнији и бољи од својих ближњих, на сваки начин се потруди да је искорениш и што више удаљиш од себе, јер она може да уништи све твоје врлине.

Блажен је онај ко носи свој крст обазриво и са смирењем, јер Господ неће допустити да такав човек пропадне, него ће му дати Духа Светога Који ће га поучавати и крепити. Али за онога ко следи Исуса Христа није довољно да носи само спољашњи крст. Јер спољашњи крстови без унутрашњег нису ништа кориснији од спољашње молитве која није праћена унутрашњом. Спољашње крстове не носе само хришћани, него сви људи, јер нема човека на земљи који не страда од ове или оне невоље. Али ко хоће да постане истински ученик Исуса Христа, тај је дужан да носи и свој унутрашњи крст.

Унутрашњи крстови се могу пронаћи у свако време, лакше него спољашњи. Треба само да усмериш пажњу унутар себе и да са покајним осећањем осмотриш своју душу, па ће се истога часа показати мноштво крстова. Поразмисли на пример о томе како си дошао на овај свет? И зашто уопште постојиш у овом свету? Живиш ли онако како хришћанска вера учи да треба? Обрати потребну пажњу на то, па ћеш брзо схватити да те је Свемоћни Бог створио зато да би свим својим делима, животом и читавим својим бићем помагао ширењу добра и на тај начин прослављао Његово свето име. А ти не само да Га не прослављаш, него Га напротив чак вређаш својим гресима. Затим се присети и размисли: шта те очекује иза гроба и на којој ћеш се страни наћи у време Страшног суда Христовог: са праведницима или са грешницима? Ако будеш размишљао о томе и нехотице ћеш се узнемирити и почећеш да жалиш због много чега што си учинио или рекао, и то ће бити зачетак твог унутрашњег крста. А ако будеш још пажљивије осмотрио себе, наћи ћеш и друге унутрашње крстове. Тада ће на пример ад, о коме си размишљао врло ретко и равнодушно, почети да ти се показује у свом ужасу који му је својствен. Рај, који ти је Господ припремио и о коме си тек помало размишљао, тада ће ти се живо представити онакав какав јесте, то јест као место чистих вечних радости, којих се лишаваш због своје лакомислености и глупости.

Уколико, без обзира на унутрашња страдања до којих воде таква размишљања, будеш тврдо решио да се кајеш, исправљаш и не поводиш за светским задовољствима, те ако се будеш усрдно молио Богу за своје спасење и у потпуности се препустиш Његовој вољи, онда ће Господ почети да ти јасније показује болесно стање твоје душе, како би у потпуности оздравио.

Без нарочите благодати и помоћи Божије ми никада не можемо да видимо стање наше душе у свој својој огољености или да јасно схватимо колико је то стање опасно, јер је унутрашњост наше душе увек скривена од нас самољубљем, предрасудама, страстима, светским бригама и заблудама. Ако нам се понекад и учини да сами видимо стање своје душе, још увек га видимо непотпуно, и не више но што наш разум и савест могу да нам покажу.

Знајући колико је за нас спасоносно да испитамо и увидимо стварно стање у коме се налази наша душа, непријатељ нашег спасења (ђаво) употребљава свако лукавство да би нас у томе спречио и непрестано нам сугерише да је све у реду. Када пак ђаво види да је човек решен да се озбиљно постара око свога исправљања и да је уз помоћ и благодат Божију већ почео да оздравља, онда он употребљава друго, још подлије средство — труди се да пред човеком оголи болесно стање његове душе и покаже га у тако страшном и безнадежном облику, да овај обамире од ужаса, одбацујући од себе сваку наду да ће се исправити. Када би Господ допустио ђаволу употребу овог последњег средства, то јест да нам покаже стање наше душе са најпогибељније стране, тек малобројни од нас одолели би очајању. Јер стање у коме се налази душа грешника, а посебно непокајаног грешника, заиста је крајње опасно и страшно; и не само душа грешника, него чак и душа најсветије и најправедније особе, уз сву њену праведност, не би могла да пронађе довољно суза како би оплакала своју душу. Но, Господ нам као опитни лекар постепено показује наше душевне ране и храбри нас у мери нашег оздрављења.

Дакле, када Господ просветли твој духовни вид и благоизволи да ти открије стање твоје душе, почећеш јасно да увиђаш и болно осећаш како ти је, уз све врлине, срце покварено и изопачено, а душа упрљана, да робујеш греху и страстима који у потпуности господаре тобом, не допуштајући ти да се приближиш Господу. Почећеш такође да схваташ како у теби нема ничег истински доброг, и да чак и да имаш нека добра дела она су помешана са самољубљем и гордошћу, и не представљају плод истинске љубави, него производ различитих страсти и околности. Тада ћеш засигурно трпети патње. Обузеће те страх, туга и јад… страх зато што ти прети пропаст; туга и јад јер си тако дуго и тврдоглаво одбијао да чујеш кротки глас Господа Који те је позивао у Царство Небеско док си Га ти упорно и бесрамно љутио својим гресима.

И у мери у којој ти Господ буде откривао унутрашње стање твоје душе, твоја унутрашња патња ће се такође појачавати.

Сада видиш какви су унутрашњи крстови!

Баш као што немају сви људи исте врлине и исте грехе, тако и унутрашњи крстови нису исти за све. Некима су тежи, а некима лакши; неки их носе дуже, а неки краће време; некима долазе на један начин, а другима на потпуно другачији; Све то зависи од душевног стања сваке особе, баш као што дужина и начин лечења неке болести зависе од стања пацијентовог здравља. Није доктор крив ако понекад мора да употреби болно и дуготрајно лечење како би се супротставио хроничној и опасној болести коју је можда сам болесник изазвао и појачао. И ко год жели да оздрави, пристаће да поднесе све.

Унутрашњи крстови су понекад толико тегобни, да страдалник нигде не може да пронађе утеху.

Ово се може догодити и теби! Али у каквој год се ситуацији налазио, и какве год душевне патње осећао, немој да очајаваш и да мислиш да те је Господ оставио. Не! Он ће увек бити са тобом и невидљиво ће те крепити, чак и онда када ти будеш заборављао на Њега. Он неће дозволити да будеш искушан више но што можеш да поднесеш. Не очајавај и ничег се не бој, него са потпуном послушношћу и приврженошћу Њему трпи и моли се. Јер Он је — наш Отац, који нас веома воли. Ако и допусти да човек који му је одан падне у искушење, Он то чини само зато да би му јасније показао његову сопствену немоћ, слабост и ништавност, да би га научио да никада не верује себи, и да би показао како нико не може ништа да чини без воље Божије. А ако Господ некога води у невоље и на њега полаже крст, то је само зато да би излечио његову душу, да га учини сличним Исусу Христу, и да би у потпуности очистио Његово срце, у коме намерава да обитава са Својим Сином и Духом Својим Светим.

У овим твојим невољама, ма како тешке биле, немој тражити утеху од људи, осим ако ти Господ посебно покаже и пошаље Своје изабране слуге. Обични људи, то јест они који немају искуства у духовним стварима, увек су лоша утеха, чак и у свакодневним патњама, а поготово у делу спасења и невољама послатим од Господа, које они чак и не могу да разумеју; у том случају они могу пре да те повреде, него да ти пруже утеху и ублаже бол. Сам Господ је наш Помоћник, и Утешитељ, и Наставник; Њему треба да прибегнеш, и у Њему да потражиш утеху и помоћ.

Стоструко је блажен човек коме Господ шаље унутрашње крстове (невоље), јер оне заиста лече његову душу. Трпљење невоља је поуздан начин да хришћанин постаје налик Исусу Христу, па невоље, сходно томе, представљају нарочиту милост Господњу као и знак Његове бриге о човековом спасењу. Тај човек је благословен и зато што се налази у стању благодатности до кога без помоћи благодати Божије не само да не можемо да дођемо, него чак не можемо ни да сагледамо колико је оно неопходно за наше спасење.

Ако своја страдања будеш подносио са преданошћу вољи Господњој и нигде не будеш тражио утеху осим у Господу, онда те Он по Својој милости неће напустити, нити ће те оставити без утехе. Дотаћи ће твоје срце Својом благодаћу и предаће ти дарове Духа Светог. Током твојих страдања, можда и на самом њиховом почетку, осетићеш необјашњиву сладост, чудесно спокојство и радост какву раније ниси доживео; истовремено, у себи ћеш осетити духовну силу, лакоћу молитве и чврсту веру. Тада ће се твоје срце распламсати љубављу према Богу и ближњем. И све је то дар Духа Светога.

Ако те Господ удостоји таквог дара, шта год чинио, никако га не сматрај наградом за твој труд и невоље које си претрпео, и не помишљај да си достигао савршенство или светост. Такве мисли су надахнуте гордошћу, која је тако дубоко прожела нашу душу и пустила тако јако корење у нама да може да се пројави чак и онда када је човек у стању да чини чудеса.

Ове утехе и дарови Духа Светога не представљају награду, него само милост Господа Који ти даје да предокусиш блага што их је припремио онима који Га љубе, како би, окусивши их, са још већом усрдношћу тражио небеско, и у исто време како би те припремио и утврдио да би могао да поднесеш нове невоље и патње. Љубав коју у том тренутку осећаш није савршено стање које свети постижу на земљи, него је само показатељ тог стања.

На крају, ученик Исуса Христа треба да иде за Њим. То значи да у свим својим делима и поступцима треба да се труди да подражава дела и поступке Исуса Христа. Онако како је живео и поступао Исус Христос, тако и ми треба да живимо и поступамо.

На пример, Исус Христос је често благодарио Свом Небеском Оцу и стално Му се молио. Тако и ми у свим животним околностима, срећним или несрећним, треба да благодаримо Богу, да Га љубимо, да Му се молимо и да свагда имамо Њега на уму и у срцу.

Исус Христос је поштовао Своју Пречисту Мајку и Свог поочима, Он се повиновао властима. Управо тако и ми треба да поштујемо своје родитеље и васпитаче, да их не љутимо и не растужујемо својим понашањем; треба да уважавамо претпостављене и да се без гунђања повинујемо свим властима у стварима које не противрече Закону Свевишњега.

Исус Христос, Цар Васељене, плаћао је порез земаљском цару; као Судија живима и мртвима није хтео да преузме на Себе грађанску власт судије или делиоца правде (Лк. 12, 14). Управо тако и ми без гунђања треба да плаћамо порезе држави, и да не присвајамо себи право која нам не припада, на пример, да судимо и да осуђујемо (или критикујемо) оне који су на власти.

Исус Христос је добровољно, усрдно и са љубављу извршавао дело ради кога је дошао у свет. Тако и ми треба савесно и усрдно да извршавамо своје дужности, на које су на поставили Бог и цар, без поговора, ма колико наше дужности биле тешке или незахвалне.

Исус Христос је љубио сваког човека и свима је чинио добро. Тако и ми треба да љубимо своје ближње колико је могуће и да им чинимо добро и делом, и речју, и мишљу.

Исус Христос је предао Себе за спасење људи. Тако и ми, чинећи добро ближњима, не треба да штедимо себе. За спас и одбрану нашег цара и отаџбине, не треба да штедимо чак ни свој живот; по узору на нашег Искупитеља и Добротвора Исуса Христа ни ми не треба да се страхујемо за спокојство своје душе и свога тела, па чак ни за свој живот, баш као што нису страховали ни свети мученици, који су претрпели свакојаке муке и смрт за Исуса Христа.

Исус Христос је добровољно предао Себе на страдања и смрт. Зато ни ми не треба да избегавамо страдања и патње које нам пошаље Бог, него треба да их прихватамо и подносимо са смирењем и послушношћу Богу.

Исус Христос је Својим непријатељима праштао свако зло које су Му чинили, и не само то, него им је желео добро и молио се за њихово спасење. Тако и ми треба да праштамо непријатељима, да им узвраћамо добром на зло које су нам учинили, да благосиљамо оне који нас куну и мрзе, и то са потпуном вером и надом у Бога, свемогућег и свевидећег Судију, без Чије воље чак ни влас са наше главе не може да пропадне. Подносећи невоље без гунђања, без осветољубивости, са љубављу, ви ћете поступати као истински хришћанин (Мт. 5, 44; Лк. 6, 28).

Исус Христос, Цар неба и земље, живео је у сиромаштву и сопственим радом зарађивао за живот. Тако и ми треба да будемо вредни и трудољубиви, и да се задовољавамо оним што нам је послао Бог, не тежећи ка богатству, јер, по речи Спаситељевој, лакше је камили да прође кроз иглене уши, него богаташу да уђе у Царство Небеско.

Исус Христос, будући кротак и смирен срцем, никада није тражио похвале од других, нити је чезнуо за њима. Тако ни ми не треба да истичемо себе пред другима, нити да се гордимо, или да тражимо похвале. На пример, ако помажеш ближњима, дајеш милостињу, или живиш благочестивије од људи који те окружују, или си паметнији и ученији од својих познаника, или уопште у било чему превазилазиш друге — не горди се тиме ни пред другима, ни пред собом, јер све што имаш добро и похвално није твоје, него представља дар Божији; твоји су само греси и слабости, а све остало је Божији.

Ићи за Исусом Христом — то значи слушати Његове речи. Ми морамо да са вером прихватамо и испуњавамо све оно што је Исус Христос рекао у Јеванђељу и преко Својих Апостола, и то треба да чинимо без мудровања, у простоти срца. Онај ко слуша речи Исуса Христа и пази на њих може се назвати Његовим следбеником; али Његов истински и љубљени ученик је само онај ко са потпуном преданошћу и у простоти срца слуша Његове речи и извршава Његову вољу.

Дакле, ето шта значи одбацити себе, узети крст и ићи за Исусом Христом. То је право расположење, својствено ученику Христовом. То је једини прави пут у Царство Небеско. Тим путем је ишао Сам Исус Христос док је живео на земљи, њиме и ми хришћани треба да идемо! Никада није било, нити има, нити ће икада бити каквог другог пута.

Тај пут је свакако тежак, узан и трновит, поготово тако делује у почетку. Али, с друге стране, он води право у Рај, у Царство Небеско, у вечно блаженство, ка Богу Који је извор сваког блаженства. То је пут туге, па ипак, за сваки корак учињен на њему очекује нас хиљаду награда. Патње на том путу нису вечне, може се чак рећи да су тренутне, док су награде за њих бескрајне и вечне, као и Сам Бог. Патње ће из дана у дан постајати све мање и лакше, док ће се награда повећавати из сата у сат, кроз бесконачну вечност.

Дакле, не бој се овог пута, јер пут који је раван и лак води у пакао, док нераван и трновит пут води на Небо.

Многи ће у недоумици поставити питање: "Зашто је пут ка Царству Небеском тако тежак?" и "Зашто хришћани морају да носе тако тешке крстове?" На ова и слична питања хришћанин треба увек да одговара да је тако угодно Богу. Наш Бог је свепремудар и љуби људски род; Он зна шта чини и шта да ради са нама. Ако стварно желимо да будемо истински ученици Исуса Христа, то јест ученици који су кротки, послушни и одани Господу, хајде да предамо сами себе, једни друге и сав живот свој Христу Богу нашем. Требало би да покажемо неколико јасних и разумљивих разлога због којих је пут ка Царству Небеском тако тежак, као и то да не можемо да избегнемо овај пут ако желимо да задобијемо спасење:

1) Царство Небеско је најузвишеније блаженство, највећа слава и част, и најнеисцрпније богатство; стога, ако је и за стицање малог земаљског богатства потребно много труда и бриге, како бисмо такво неописиво благо могли да задобијемо без напора?

2) Царство Небеско је награда, и то највреднија; а где се награда даје без разлога, ни за шта? Зато, ако се треба потрудити и и изборити за земаљску и пролазну награду, колико се више треба потрудити око задобијања вечне награде?

3) Ми треба да носимо своје крстове, јер хоћемо да се зовемо хришћанима, да будемо ученици и следбеници Исуса Христа и да учествујемо у Његовој слави. Какав је Господар, Учитељ и Глава, такви треба да буду потчињени, ученици и следбеници. Исус Христос је у Своју славу ступио кроз страдања; сходно томе, и ми можемо да уђемо у ту славу само путем страдања.

4) Сви носе своје крстове и сви страдају. Носити крст — то није удео само хришћана. Не! Крст носе и хришћани и нехришћани, и верујући и неверујући. Једина је разлика у томе што првима крст служи као лек и средство за задобијање Царства Небеског, док за друге постаје средство мучења и кажњавања. Првима ношење крста временом постаје све лакше и радосније, да би се на крају претворило у ношење венца вечне славе; другима за то време оно постаје све теже и мукотрпније, да би се на крају сви крстови света претворили у једно велико неподношљиво бреме које ће притискати њихове главе и под којим ће вечно и без предаха страдати. Но, зашто је то тако? Зато што једни носе крст са вером и преданошћу Богу, а други ропћући и хулећи на Бога. Дакле, хришћанине, не само да не треба да избегаваш крстове, нити да ропћеш против њих, него напротив, треба да благодариш Исусу Христу зато што ти их је послао, и да Му даноноћно захваљујеш зато што ти је омогућио да будеш убројан међу Његове крстоносце. Јер да Христос није пострадао за свет, нико од нас никада не би ушао у Царство Небеско, ма колико да је страдања и мука претрпео; зато што бисмо тада страдали као осуђени и одбачени преступници воље Божије, без наде или утехе. Овако пак и ако страдамо, страдамо или можемо да страдамо за спасење, за искупљење, са надом, са утехом да ћемо примити награду. О милосрдни Господе, како је велика Твоја љубав према нама! О Исусе Христе, како су велика Твоја доброчинства према нама! Ти и само зло у свету окрећеш нама на корист и на спасење. Хришћанине! Већ те и сама благодарност Исусу Христу, твоме Добротвору, обавезује да идеш за Њим. Исус Христос је дошао на земљу ради тебе; хоћеш ли Му замерати на било чему земаљском? Исус Христос је ради тебе искапио пуну чашу страдања; зар ћеш ти одбити да прогуташ једну кап горчине ради Њега?

5) Исус Христос нас је искупио Својим страдањима и смрћу, и по праву искупљења ми припадамо Њему. Дакле, нисмо своји, него Његови; стога морамо да извршавамо и чинимо све што Он заповеди, ако не желимо да нас одбаци од Себе. А Исус Христос од нас захтева само једну ствар, па и то ради нашег сопственог добра — да Га следимо у Царство Небеско.

6) Исус Христос није страдао и умро како би нам омогућио да чинимо све што хоћемо. Не, Боже сачувај нас и од помисли на тако нешто!

7) Коначно, хајде да кажемо због чега не можемо да избегнемо тесни пут у царство Небеско. а) Јер грех постоји у сваком човеку, а грех је таква рана која се сама по себи, без јаких лекова, не може излечити; понекад је та рана тако дубока и опасна да се може излечити само спаљивањем и одсецањем. Ето због чега нико не може да се очисти од својих грехова без духовних страдања. б) Грех представља најстрашнију нечистоту и гадост пред очима Божијим; а ништа гадно, зло и нечисто неће моћи да уђе у Царство Небеско. Када је човек болестан од нечега, где год да се налази, свуда ће да пати, чак и у најраскошнијем дворцу. Тако и грешник: где год да га сместе, чак и у сам рај, он ће се и тамо мучити, јер се пакао налази у њему. На сличан начин праведан човек може да се радује у трошној колибици исто као и у дворцу. Јер кад је срце испуњено Духом Светим, где год да се човек налази, свуда ће бити радостан, пошто је Царство Небеско унутра у нама (Лк. 17, 21). Ма колико одсецао гране живом дрвету, оно неће умрети, него ће опет производити нове гране, и да би га потпуно уништио мораш га ишчупати из земље са кореном. Исто тако не можеш да уништиш грех у људском срцу на тај начин што ћеш променити или одбацити неколико порока или ружних навика; стога ко год жели да уништи грех у срцу мора да ишчупа прави корен греха. Но, корен греха је дубоко усађен у људско срце и чврсто срастао са њиме, па је стога потпуно немогуће уклонити га без бола. Да нам Бог није послао Великог Лекара, Исуса Христа, нико не би могао да уништи корен греха, и сваки напор и покушај да се то учини показао би се као потпуно узалудан.

Дакле, браћо, видите како морамо непоколебљиво да следимо Исуса Христа, и да никако не можемо да заобиђемо пут којим је ишао Исус Христос. Такође, видите да бе страдања нико не може да уђе у Царство Небеско, јер су сви свети и служитељи Божији ишли управо тим путем, и нема другог пута осим тог. Неко може да приговори: "Како ћемо ми, грешни и слаби људи, да подражавамо свете!? Ми живимо у свету, имамо породице, обављамо различите дужности…" Ах, браћо! То је не само лукави изговор, него и увреда за нашег Творца. Правдати се таквим разлозима, то значи оптуживати нашег Творца да није умео да нас створи како треба. Не, то је само један испразан и богохулан изговор, а не прави разлог. Погледај свете! Нису сви они живели као пустињаци; у почетку су и сами били као ми, и нису били безгрешни; и они су се бавили светским пословима, радили су, имали различите обавезе, а многи од њих су имали и породице. Али при свему томе нису заборављали њихове хришћанске дужности. Стога и ми, ако то заиста хоћемо, можемо да будемо и корисни грађани, и верни супружници, и очеви који воле своју децу, а да истовремено будемо добри и верни хришћани. Истинско хришћанство никада и нигде не представља препреку за добра дела, него је, напротив, корисно и благотворно свуда и за све. А истински хришћанин је особа која верује у Исуса Христа, и у свему се угледа на Њега. Суштина хришћанства је — чиста и некористољубива духовна љубав коју дарује Дух Свети.

Дакле, браћо, ако хоћете да задобијете Царство Небеско, онда идите путем којим је ишао Исус Христос. У противном бићете изгубљени, и то изгубљени заувек.

Овде је неопходно да се истакне како на хришћанском путу нико не може да напредује ни корака, уколико се ослања на сопствене снаге. Када нам Исус Христос, наш велики Доброчинитељ, не би пружао помоћ, нико не би могао да иде тим путем и задобије спасење. Чак ни сами апостоли, када су остали без ове помоћи, нису могли да учине ништа — уплашили су се да следе Исуса Христа и малодушно су се разбежали. Но када су на дан Педесетнице примили помоћ свише, са радошћу су пошли за Њим, и више нису могле да их уплаше ни невоље, ни страдања, па чак ни смрт.

Али, каква је то помоћ коју Исус Христос даје онима што иду за Њим? Та помоћ је — благодат Духа Светога, Кога нам Исус Христос даје и Који је увек са нама, окружујући нас са свих страна. Уз помоћ ове благодати Господ нас привлачи к Себи. Свако ко пожели може да добије ту божанску помоћ и да се утврди у њој. А о томе како нам Дух Свети помаже и како можемо да Га примимо, видећемо у продужетку.

Четврти део. КАКО НАМ ИСУС ХРИСТОС ПОМАЖЕ НА ПУТУ ЗА ЦАРСТВО НЕБЕСКО И КАКО МОЖЕМО ДА ПРИМИМО ЊЕГОВУ ПОМОЋ?

Дух Свети, као Бог и треће Лице Свете Тројице, такође је свемоћан, баш као и Отац и Син. Он оживљава, одуховљује, и даје створењима њихове силе. Животињама даје живот, људима ум, а хришћанима њихов узвишено духовно живљење; дакле, Дух Свети просвећује човека и помаже му да уђе у Царство Небеско.

Дух Свети се не даје према нашим заслугама, него се као слободан дар милошћу Божијом шаље ради спасења људи. Дух Свети нам помаже на следеће начине:

1) Када се усели у човека, Дух Свети му дарује веру и светлост. Без Њега нико не може да има истинску, живу веру. Без просвећења Духом Светим чак и најмудрији и најученији човек потпуно је слеп за дела и путеве Божије. С друге стране, Дух Свети може изнутра да се открије и најпростијој и најнеобразованијој особи, да јој директно покаже дела Божија и омогући јој да осети сладост Царства Небеског. Човек који је испуњен Духом Светим осећа у својој души чудесну светлост, која му је раније била сасвим непозната.

2) Када Дух Свети дође и усели се у човека, Он са Собом доноси истинску љубав. Истинска љубав у срцу је као чиста ватра или топлота која надахњује човека и чини га ватреним; то је корен у њему који га покреће на свако добро дело. За особу надахнуту истинском љубављу нема ничег тешког, страшног или немогућег; за њу нема закона или заповести који се не би могли извршити и све јој постаје лако.

Вера и љубав које дарује Дух Свети представљају тако велика и моћна средства, да онај ко их поседује са лакоћом и радошћу може да иде путем којим је ишао Исус Христос.

3) Поред тога, Дух Свети даје човеку снагу да се супротстави прелестима света: употребљавајући земаљска добра, хришћанин их користи као привремени посетилац на земљи, не везујући се за њих срцем. А човек који није примио Духа Светога, упркос свој учености и разборитости коју поседује, увек у већој или мањој мери остаје роб и поклоник света.

4) Дух Свети даје човеку мудрост. Ово посебно јасно можемо да видимо на примеру светих апостола који су били прости и неуки људи, али после силаска Духа Светога на њих, нико није могао да се супротстави њиховој мудрости, нити да одоли сили њихове проповеди. Дух Свети их је умудрио како и када да делују. Тако ће онај ко у себи има Духа Светога увек пронаћи средства и право време за спасење своје душе. Усред светске вреве, уз сву своју заузетост, таква ће особа умети да сачува унутрашњу сабраност, да се удуби у себе и помоли Богу, док недухован човек чак ни у храму Божијем неће моћи да се усредсреди и од срца помоли Богу.

5) Дух Свети даје човеку истинску срећу, радост у срцу и непоколебљиви мир. Онај пак ко у себи нема Духа Светога, никада не може истински да се радује, правом радошћу, нити да задобије душевно спокојство које живот чини пријатним. Он се додуше понекад весели и осећа задовољство, али какве је природе то његово задовољство? Краткотрајно и нечисто. Његова радост је увек испразна и несигурна, а након ње обузима га још теже незадовољство. Такође, таква особа понекад може да осећа спокојство, али то спокојство не представља истински мир душе, неко њену успаваност или апатију. Тешко човеку ако на време не устане од сна и не почне да се стара о спасењу своје душе (Рим. 13,11; Еф. 5,14; 1. Кор. 15, 34).

6) Дух Свети даје истинско смирење. Чак и најпаметнији човек, ако нема Духа Светога, не може познавати себе довољно добро. Без Божије помоћи он не може да види унутрашње стање своје душе. Када чини добро другима или поступа часно, он за себе мисли да је праведник, чак и савршен у поређењу са другима, па стога сматра да му ништа више није потребно. О, како често људи гину услед варљиве уверености у сопствену честитост и праведност! Гину јер се ослањају на сопствену доброту и уопште не размишљају у духу хришћанства, нити траже уразумљење и помоћ од Духа Светога, чак ни када им је та помоћ крајње потребна. Будући да се Дух Свети даје онима који моле и траже, а овакви људи не само да одбијају да моле за Њега и да Га траже, него чак сматрају да то није неопходно, Он им се и не даје, те они стога остају у заблуди и пропасти. Као што јарки сунчев зрак, када продре у мрачну просторију, открива најситније детаље у њој, тако и Дух Свети, када се усели у човеково срце, показује сву унутрашњу слабост и убогост човекову, сву поквареност његовог срца и душе, и одвојеност од Бога; поред све праведности и свих врлина које неко поседује, Он му показује његове грехе, његову лењост и незаинтересованост за спасење и добро људи, затим његову себичност присутну чак и у наизглед најнесебичнијим врлинама, као и грубу саможивост, чак и када он на њу уопште не сумња. Укратко, Дух Свети му показује све онако како заиста јесте. Тада човек задобија истинско смирење, престаје да се узда у своје сопствене снаге и врлине, а себе почиње да сматра за најгорег од свих људи. Тек када се човек смири пред Исусом Христом, Који је једини Свет у славу Бога Оца, он почиње истински да се каје, доноси одлуку да више не греши и да живи опрезније. А ако заиста има неке врлине, онда јасно увиђа да их има само уз помоћ Божију, те стога почиње да се ослања једино на Бога.

7) Дух Свети учи истинској молитви. Док не прими Духа Светога нико не може да се моли на начин који је заиста угодан Богу, јер ако неко ко нема Духа Светога почне да се моли, његова душа је несабрана и лута од ствари до ствари, и он своје мисли не може да усредсреди на једно. Поред тога, он не познаје добро ни себе самог, ни своје потребе, нити зна како и шта да моли од Бога, заправо он чак не зна ни какав је Бог. А човек у коме се настанио Дух Свети зна Бога и види да је Он његов Отац, зна како да му приступи, како и шта од Њега да тражи. Мисли таквог човека су током молитве сабране, чисте и усмерене једино ка Богу. Он молитвом може да постигне буквално све, чак и горе да премешта.

Набројали смо укратко дарове Духа Светога. Дакле, без Његове помоћи и садејства не само да је немогуће ући у Царство Небеско, него није могуће чак ни приближити се том Царству. Зато нам је неопходно да се усрдно молимо и да тражимо Духа Светога, да Га имамо у себи, баш као што су Га имали и свети Апостоли. Убрзо ћемо видети и то како можемо да Га задобијемо или сачувамо.

Исус Христос је рекао да Дух дише где хоће, и глас Његов чујеш, а не знаш откуда долази и куда иде (Јн. 3,8). Ове речи значе да ми можемо да осетимо кад присуство Духа Светога у нашем срцу, или када Он дотакне наше срце, али да не можемо унапред да кажемо када или како ће нас Он посетити.

Такође видимо да су свети Апостоли примали Духа Светога од Исуса Христа, да су Га примали често и у време које нису могли нити да предвиде, нити да изаберу, него у време које је било угодно Исусу Христу. Само им је свечани силазак Духа Светога био најављен, и уследио је у одређено време и на одређеном месту. Али чак ни онда они Га нису примили због било какве личне заслуге, него као слободан дар, кроз веру и наду. Заједничка молитва у којој су пребивали по вазнесењу Господњем све до силаска Духа Светога није представљала у тој мери средство за задобијање Духа Светога, колико припрему за то. Сходно томе, нико не може тачно да предскаже када или како ћеш добити Духа Светога. Дух Свети је Дар Божији, а дарови се дају неочекивано, када то буде угодно Дародавцу. и Он их дели коме хоће. Због тога су у великој заблуди они који мисле да ће Духа Светога примити на некакав посебан начин, у посебном тренутку. Они који смишљају своје сопствене методе за Његово задобијање, не само да неће примити Духа Светога, него ће уз то починити и страшан грех.

Пре но што кажемо нешто о томе како можемо да примимо Духа Светога, треба да знамо да Духа Светог може да прими само онај ко исправно верује, то јест особа која исповеда свету Православну Саборну Веру чисто, без додатака, закидања или измена, онако како су нам је предали свети Апостоли и како је дефинисана и потврђена од стране Светих Отаца на Васељенским Саборима. Свака сумња или приговор на рачун вере представљају непослушност, а душа која није кротка не може да буде храм Духа Светога.

Истинска и призната средства за задобијање Духа Светога, према учењу Светог Писма и опиту великих светих, јесу следећа:

1. Чистота срца и целомудреност.

2. Смирење.

3. Слушање гласа Божијег.

4. Молитва.

5. Свакодневна самопожртвованост.

6. Читање и слушање Светог Писма.

7. Свете Тајне Цркве, посебно Свето Причешће.

Свака верујућа душа испуњена је Духом Светим ако је очишћена од својих грехова и ако није оптерећена или спутана самољубљем и гордошћу. Јер Дух Свети нас увек окружује и жели да нас испуни, међутим зло које се у нама гнезди попут каквог зида заграђује му пут. Сваки грех удаљава Духа Светог, а посебно телесна нечистота и гордост. Дух Свети Који је најсавршенија чистота, не може да пребива у човеку укаљаном гресима. Како би Он могао да буде у нашем срцу ако је оно испуњено и оптерећено различитим бригама, жељама и страстима?

1) Стога, ако нећемо да изгубимо Духа Светог Кога смо примили на крштењу, или ако желимо да Га поново задобијемо, онда срца морају да нам буду чиста и морамо да чувамо своја тела од нечистоте, јер наше срце и наше тело треба да буду храм Духа Светога. Ако је човек чист у срцу и целомудрен телом, онда Дух Свети улази у њега и испуњава његово срце и душу (само ако се човек не ослања на своја добра дела и не хвали се њима, или ако не сматра да има право да добије дарове Духа Светога, и то да их прими као заслужену награду).

Но уколико се, нажалост, оскврнеш и упрљаш своје срце и тело, покушај да се очистиш покајањем; то значи престани да грешиш и у скрушености срца се покај зато што си до сада вређао Бога, свог вољеног Оца.

2) Један од најпоузданијих начина за примање Духа Светога је смирење. Чак и ако си частан, добар, праведан и милостив човек, једном речју — ако си испунио све заповести Божије, увек за себе сматрај да си бескорисни слуга, и ништа више до оруђе помоћу кога Бог делује. Заиста, ако пажљивије испитамо своја добра дела, па чак и своје највеће врлине, за колико ће се њих показати да заслужују да се назову хришћанским врлинама? На пример, колико смо пута дали милостињу или пружили помоћ браћи из сујетних разлога или због самољубља, попут фарисеја, или ради интереса, као зеленаши? Јер давали смо просјаку грош надајући се да ћемо заузврат добити од Бога стоструко, или хиљаду пута више! Добра дела свакако увек остају добра дела, зато продужи да их чиниш и умножаваш. Свако добро дело је као злато, а злато поседује вредност чак и када није сасвим чисто. Потребно је само дати га у руке вештом мајстору, и оно ће добити своју пуну вредност. Тако и ти, слободно повери своја добра дела Небеском Мајстору и Он ће их учинити драгоценима. Буди и даље частан, добар, праведан и милостив — верни извршитељ закона Божијег. Ако желиш да твоје врлине буду исправно вредноване, немој се хвалисати њима, и не сматрај да су чисто злато које заслужује да се нађе у небеским ризницама. Јер ти ниси мајстор и не можеш да их процениш како ваља. Злату вредност даје вештина мајстора, док врлинама вредност даје чиста и некористољубива хришћанска љубав, која долази од Духа Светога. Све што је учињено без хришћанске љубави, то јест без Духа Светога, још увек није истинска врлина. Стога човек који нема у себи Духа Светога, уз све своје врлине остаје јадан и убог.

Постоји још један аспект смирења, а то је да све невоље, патње и несреће које те задесе подносиш уз трпљење и без роптања, сматрајући да их заслужујеш и да ти служе на корист. Немој да говориш: "Ох, како сам несрећан!" Него кажи: "Заслужио сам још веће казне за своје грехе!" И моли Бога не толико да те избави од невоља, колико да ти дарује трпљење и снагу да их поднесеш.

3) Духа Светог такође можемо да задобијемо пажљивим слушањем гласа Божијег. Глас Бога, Који нам се обраћа јасно, недвосмислено и разумљиво, може се чути свуда и у свему, само је потребно да имаш уши (тј. да умеш да га чујеш). Бог ти се, као Отац Који те љуби, од самог твог рођења свакодневно обраћа, позива те к Себи, упозорава, руководи, поучава и просветљује. На пример, ако си несрећан, неко те је ко увредио, ако ти је умро члан породице, ако си болестан, или тужан, или потиштен без неког одређеног разлога (што се свима често дешава) — у свему томе можеш да чујеш глас Бога Који те позива да се покајеш и да постанеш бољи. У невољама уместо да тражиш помоћ и утеху од људи, или у различитим забавама и уживањима, треба да се окренеш Богу и да помоћ затражиш само од Њега.

Или претпоставимо да живиш у благостању, то јест да свега имаш у изобиљу и на претек, да сви твоји послови напредују и да ти све полази за руком, да не осећаш тугу ни бол, него да се осећаш срећним и да понекад чак уживаш у духовној радости. Све је то такође глас Божији који ти говори како треба свим срцем да љубиш Господа Који је тако добар према теби, да Му благодариш колико год можеш, и да приликом употребе добара овога света не треба да заборавиш да обрадујеш ни последње међу браћом Исуса Христа — сиромахе; такође, не треба да заборавиш истинска, небеска добра и радости, нити Њега, Који је Источник сваког добра и радости. Ко од нас није чуо и не чује глас Господа који говори кроз различите ситуације, згоде или догађаје? Заправо, сви ми слушамо и чујемо јасно и разговетно; али међу нама нема много оних који разумеју глас Божији и делују у складу са њим. У својим невољама и патњама, уместо да се погрузимо дубље у себе, ми тражимо заборав у светским пословима или разбибригама. И уместо да те посете Божије прихватимо као драгоцене лекове које ћемо употребити на добро своје душе, ми молимо за избављење од њих, а понекад чак и негодујемо и губимо стрпљење. Или у најмању руку, уместо да тражимо утеху у Богу, Источнику сваке утехе, ми је тражимо у свету и његовим задовољствима. А када нам све иде од руке и добро напредујемо, уместо да љубимо Бога све више и више као свога Добротвора, ми Га заборављамо. И уместо да добра која нам је дао Бог користимо за помоћ нашој сиромашној браћи, ми их употребљавамо како бисмо испунили сопствене прохтеве и удовољили нашим потпуно бескорисним жељама. Ако не слушамо земаљског цара и не пазимо на његове речи, то се сматра за недопустиви преступ. Колико је онда горе и страшније када се на не слуша глас Небеског Цара и не пази на оно што Он говори? Такво непоштовање и непажња, после свих Његових безбројних и непрестаних обраћања и позива, може да доведе до тога да нас Бог коначно одбаци као тврдоглаву децу, пуштајући нас да чинимо шта нам је воља. Затим мало-помало наш ум може да се помрачи, па да најгнусније и најодвратније грехе почнемо да правдамо као неизбежне слабости људске природе. Дакле, да бисмо избегли такав пад, неопходно је да научимо да слушамо глас Божији, јер је страшно и погубно да га не послушамо и да се одвратимо од њега (Јев. 12,25; 3,7).

4) Дух Свети се може задобити молитвом. То је најједноставније и најпоузданије средство, које увек и свакоме стоји на располагању. Добро је познато како молитва може да буде спољашња и унутрашња. Када неко чини појасне или земне поклоне телом, код куће или у цркви, он се моли на спољашњи начин; а када се неко обрати Богу свим срцем и свом душом, и настоји да Га увек има у мислима, он се моли унутрашњом молитвом. Која је од ових молитава боља, ефикаснија и угоднија Богу, то зна свако од нас. Ви такође знате да Богу можете да се молите у било које време и на било ком месту, чак и када вас порази грех. Можете да се молите када сте на послу и када сте слободни, на празник и обичним даном, стојећи, седећи и лежећи. Све то вам је познато. Но, овде треба рећи да иако је унутрашња молитва најмоћније средство за примање благодати Божије, ми не треба да се одричемо ни спољашње молитве, поготово заједничке. Многи кажу: "Зашто да идем у цркву? Могу да се молим и код куће". Шта мислите, зашто људи говоре тако? И је ли то тачно и истинито? Наравно да није! Него их лењост и гордост подстичу да тако говоре. Наравно, понекад се нажалост догађа да човек сагреши управо када је у цркви. Али то није зато што одлази у цркву, него зато што не одлази са правим духом, не одлази ради молитве, него из сасвим другачијих побуда. Уосталом, погледај оне који из поменутих разлога не одлазе у цркву. Да ли се моле код куће? Уопште не! Ако се неко и моли, у већини случајева реч је о фарисејској молитви, јер се oве њихове молитве могу изразити управо оним речима које је употребио фарисеј: Боже, хвала Ти што нисам као остали људи: грабљивци, неправедници, прељубници (Лк. 18,11). Дакле, иди у цркву и узми учешћа у заједничким молитвама, моли се и код куће пред светим иконама, и не обраћај пажњу на расуђивања рационалиста.

Горе је речено да особа која нема Духа Светога у себи не може истински да се моли. То је потпуно тачно. Треба да уложимо велик напор и много да се помучимо како бисмо били у стању да се молимо светом молитвом. Ми не можемо одједном или на брзину да достигнемо оно стање када се наше мисли и срца слободно уздижу ка Богу. Не само нама обичним људима, него и многима који су читав живот посветили молитви, догађа се да усмере своје мисли ка Богу, па их нађу расејане у различитим правцима и посвећене различитим стварима; ти желиш да у својим мислима имаш Бога, а долази ти нешто потпуно друго, понекад чак и страшно.

Истинска молитва доноси са собом слатку утеху срца, зато су многи Свети Оци и дан и ноћ проводили у њој, и у своме заносу нису примећивали колико дуго та молитва траје. За њих молитва није напор, него задовољство. Али није лако да се достигне такво стање, посебно за некога ко је од детињства пуштао на вољу својим страстима, гушећи савест. Но, шта на свету, коју науку или уметност, или коју утеху, задобијамо лако, брзо и без напора? Зато се молите, без обзира на чињеницу да током молитве не осећате никакву утеху или задовољство, него само напор, молите се марљиво, крајње усрдно, вежбајте се у молитви и у конверзацији са Богом; покушајте да што више можете сабирате и контролишете своје расејане мисли, па ћете мало-помало осетити како вам то постаје све лакше, а затим ћете доживети чудесне утехе. Ако сте искрени и обраћате се од срца, Дух Свети, који види ваше напоре и искреност ваше жеље, убрзо ће вам помоћи; потом ће се уселити у вас и научиће вас да се молите истинском молитвом.

Најлакше нам је да се молимо у невољама и страдањима; зато не пропуштајмо такве прилике, него их искористимо да кроз молитву излијемо своју тугу пред Бога.

Исус Христос нам заповеда да се молимо без престанка. Многи кажу: "Како можемо непрестано да се молимо када живимо у свету? Ако све наше време искористимо за молитву, када ћемо се бавити својим послом и извршавати дужности које су нам поверене?" Наравно, ми не можемо да се молимо без престанка на спољашњи начин: то значи да не можемо увек да стојимо на молитви, будући да имамо свој посао и друге обавезе. Али кад неко осећа своју духовну убогост, он неће прекидати да се моли чак ни док обавља своје послове; онај ко заиста жели да уђе у Царство Небеско пронаћи ће време и погодну прилику и за унутрашњу и за спољашњу молитву. Ревносна душа пронаћи ће времена да се обрати Богу и да Му се поклони чак и усред најтежих и најзахтевнијих послова. Само они који не желе да се моле, не могу да пронађу време за молитву.

Такође кажу да Бог не слуша грешнике, што значи да грешници не добијају од Бога оно што траже. То је тачно. Али какве то грешнике Бог не слуша? Оне који Му се моле, а не мисле да се промене; или оне који траже од Бога да им опрости њихове грехе, док они сами другима не желе ништа да опросте. Бог такве грешнике заиста не слуша и неће услишити њихове молитве. Стога када се молиш Богу за опроштај твојих дугова, сам опрости дугове другима, па ћеш добити разрешење својих грехова. Ако желиш да Бог буде милостив према теби, буди милостив према другима, и онда ће те Бог услишити.

Неки мисле да се молити може само по књигама. Наравно, добро је ако можете да се молите и да прослављате Бога у псалмима и духовним песмама. Но, ако не можеш да читаш, довољно је да знаш најважније молитве, посебно молитву Господњу (Оче наш), јер су у тој молитву, коју нам је дао Сам Исус Христос, изражене све наше потребе. А када ти околности не дозвољавају да се молиш дужом молитвом, онда се моли кратко, на пример: "Господе, помилуј ме!" или "Боже, помози ми!" или "О Господе, очисти моје грехе!" или "Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног!"

5) Један Свети Отац је рекао: "Ако желиш да твоја молитва узлети ка Богу, онда јој дај два крила, то јест пост и милостињу".

Пре но што кажемо нешто о томе шта је пост, хајде да видимо зашто је он одређен. Циљ и сврха поста је да се тело умири и олакша, да се учини послушнијим души, јер сито и угојено тело захтева одмор и уживања, чинећи човека лењим и спречавајући га да мисли о Богу. Попут самовољне, размажене и каприциозне жене која господари над својим мужем, оно свезује и угњетава свог господара — душу. А сада, шта је пост? Пост означава најразличитије ствари. За особу која је навикла на луксуз, пост може бити једно, а за особу која живи скромним и једноставним животом — нешто сасвим друго. Стога за некога није ништа да једе најпростију храну, па чак и да проведе неколико дана без хране — опет ће бити здрав; код другога међутим велика промена у режиму исхране може да буде веома приметна, па чак и штетна. Али за свакога уопште пост је пре свега уздржање и умереност у употреби хране, и посебно покушај да се зауздају жеље тела, да се никако не удовољава његовим похотама, јер су оне сасвим бескорисне за очување здравља и продужење живота; тада ће ваш пост бити истинит.

Али уз физички пост, неопходно је да истовремено постиш и духовно, то јест да уздржаваш свој језик од зла, да не говориш лоше ни о коме, односно да не причаш без потребе, како би обуздао своје жеље и искоренио страсти. На пример, немој данас да учиниш ону недоличну или бескорисну ствар коју си имао на уму; а сутра, ако те околности наведу да се на некога наљутиш, смири се и контролиши своје срце и језик; ако прекосутра осетиш потребу да одеш негде и да се забавиш или провеселиш, посебно ако је реч о месту где можеш видети или чути нешто лоше, немој отићи. И продужи да савладаваш себе себе на такав начин. После тога почни да контролишеш своје помисли и да их доводиш у ред, како оне не би лутале тамо где је то апсолутно непотребно. Јер управо су помисли узрок многих зала. Ништа није теже него зауставити помисли и ставити их под контролу. Заправо, сасвим је немогуће на брзину их довести у ред и очистити, баш као што је немогуће на брзину савладати и укротити дивље коње, који су дуго времена неспутано јурили и никада раније нису били оседлани. Исто тако, за особу која је дала слободу својој вољи и жељама, и пустила их да се читав живот испољавају без ограничења, потпуно је немогуће да их сада одједном доведе у ред. Осим тога, када живиш као обичан човек, посвећен само својим светским обавезама, и када мало размишљаш о својим хришћанским дужностима, онда ти делује да су твоје мисли у реду, и чак да су чисте. Но, чим будеш почео да размишљаш и бринеш о своме спасењу, твоје ће се мисли одједном помутити, баш као што вода која неко време стоји у јарку изгледа бистра и чиста све док је не додирнеш, и што више будеш чистио јарак она ће постајати све блатњавија. Исто је и са нашим мислима; коначно, немир ће изазивати и сам ђаво. Али упркос свему томе, супротстави се својим помислима, буди јак и храбар, никада не очајавај и немој мислити како је апсолутно немогуће обуздати и очистити своје мисли. Бори се колико год можеш и тражи помоћ од Бога, па ће се Дух Свети, Који види искреност твоје жеље, настанити у теби и почеће да ти помаже.

Шта је милосрђе? Под милосрђем обично подразумевамо давање милостиње сиромашнима. Но, израз милосрђе требало би да обухвата свако дело доброте и самилости, као што је нахранити гладнога, напојити жеднога, обући нагога, посетити болесног или заточеног и помоћи му; такође пружити уточиште бескућнику, постарати се о сирочету и слично. Али да би твоје милосрђе било истинско, све ово мораш учинити без хвалисања и без жеље за похвалама од људи због твојих доброчинстава, односно без тражења захвалности од убогих. Ако будеш поступао онако како вели Сам Исус Христос, то јест да не зна левица твоја шта чини десница твоја (Мт. 6, 1–4), онда ћеш бити јавно награђен од стране Небеског Оца, Који види и оно што је тајно.

6) Дух Свети може се добити побожним читањем и слушањем Светог Писма као истинске речи Божије. Свето Писмо је велика ризница из које треба да црпимо и светлост и живот — светлост да просветљује и поучава сваког човека, а живот да га покрене, да му донесе олакшање и задовољство. Свето Писмо је један од највећих благослова Божијих човеку, и то благослов који може да користи и у коме може да ужива свако ко то пожели. Треба рећи да је Свето Писмо Божанска премудрост, и то премудрост тако чудесна да је може схватити и разумети најпростија и најнеобразованија особа; због тога многи обични људи, читајући или слушајући Свето Писмо, постају побожни и примају Духа Светог. Има такође људи, чак и образованих, који читајући Свето Писмо греше и падају у заблуду. Ово зато што га први читају у простоти срца, без извртања и рационализације, не тражећи у њему ученост, него благодат, силу и дух, док други, насупрот томе, сматрајући за себе да су људи који мудри и знају све, у њему не траже силу и дух и реч Божију, него земаљску мудрост, и уместо да смирено прихвате све оно што је Провиђењу угодно да им покаже, они покушавају да разоткрију и науче оно што је било скривено; и управо збо тога они падају у неверовање и раскол. Лакше је читаво море усути у шољицу, него за човека да схвати сву премудрост Божију.

Стога, када читаш или слушаш Свето Писмо, одложи на страну сву своју људску мудрост, па се потчини речи и вољи Онога Који ти кроз Свето Писмо говори; замоли Исуса Христа да те Сам упути, да просвети твој ум и подари ти жељу да читаш Свето Писмо и да поступаш онако како ти оно налаже.

Осим Светог Писма на свету постоји много књига које се називају корисним и спасоносним за душу хришћанина, али тај назив заиста заслужују само оне које су засноване на Светом Писму и које се слажу са учењем наше Православне Цркве. Такве књиге могу и треба да се читају, али приликом њиховог избора треба бити пажљив, како се оно што изгледа као здрава књига не би претворило у нешто што може да нашкоди нашој души.

7) Исус Христос је рекао: Који једе Моје тело и пије Моју крв у Мени пребива и Ја у њему… онима живот вечни и Ја ћу га васкрснути у последњи дан (Јн. 6,54,56). То значи да се човек који се достојно причешћује Телом и Крвљу Христовом тајанствено сједињује са Њим. Другим речима, онај ко прима Тело и Крв Христову са истинским покајањем, чисте душе, са страхом Божијим и вером, у исто време прима Духа Светога Који улази у њега и ту припрема место за примање Самог Исуса Христа и Бога Оца, па сходно томе таква особа постаје храм и обитавалиште живог Бога. А онај ко се Телом и Крвљу причешћује недостојно, то јест нечисте душе, онај чије је срце испуњено злобом, пакошћу и мржњом, не само да неће примити Духа Светога, него ће постати као Јуда издајник, односно распеће Исуса Христа по други пут.

Хришћани првих векова, осећајући важност Светих Тајни и корист коју душа има од њих, причешћивали су се светим Телом и Крвљу Христовом сваке недеље и на сваки празник; несумњиво због тога они су имали, како прича књига Дела апостолских, једно срце и једну душу (Дап. 4,32). Колика је само разлика између њих и нас! Колико је данас оних који се нису причестили по неколико година! Колико људи чак нема намеру да то учини!

Стога се, за Бога милога, потрудите да се чешће причешћујете Светим Тајнама, а најмање једном годишње. То би требало да учини свако од нас, без изузетка. За оне који су достојни, Тело и Крв Христова су истински лек за сваку болест и слабост. И ко је од нас савршено здрав? Ко не жели да задобије олакшање и оздрављење? Тело и Крв Господа нашег Исуса Христа су храна за пут ка Царству Небеском. Је ли могуће поћи на дуг и тежак пут без хране? Тело и Крв Исуса Христа су видљиве Светиње над светињама које нам је завештао и оставио Сам Исус Христос ради нашег освећења. Ко не би желео да буде причасник таквих светиња и таквог освећења? Зато немојте бити лењи да приступите Чаши живота, бесмртности, љубави и светости. Него приступите са страхом Божијим и вером. А онај ко не жели да приступи и избегава да то учини, тај не љуби Исуса Христа и неће примити Духа Светога, те сходно томе неће ни ући у Царство Небеско.

Ово су, дакле, средства за задобијање Духа Светога: чистота срца и непорочни живот, смирење, пажљиво слушање гласа Божијег, молитва праћена постом и милостињом, самоодрицање, читање речи Божије и причешћивање Телом и Крвљу Христовом. Наравно, свако од тих средстава делотворно је у задобијању Духа Светога, али најбоље и најсигурније је да се прибегава свим тим спасоносним средствима заједно; тако ћеш без сумње примити Духа Светога и постати свет.

Овде још треба рећи да ако ко од вас прими Духа Светога, а потом некако падне и сагреши, па Га услед тога изгуби — не треба да очајава и да мисли како је све изгубљено; него одмах и усрдно да се баци пред Господа са покајањем и молитвом, и Дух Свети ће му се опет вратити.

ЗАКЉУЧАК

Дакле, колико сам могао, показао сам ти пут за Царство Небеско, и сада сам можеш да видиш како:

1) Без вере у Исуса Христа нико не може да се обрати Богу и да уђе у Царство Небеско.

2) Нико, макар и веровао у Исуса Христа, не може да се назове учеником Његовим, или да живи са њим на Небесима, ако не буде поступао и живео онако како је на земљи поступао и живео Исус Христос.

3) Нико не може да следи Исуса Христа без помоћи Духа Светога.

4) Ко хоће да задобије Духа Светог, треба да користи средства која му је ради тога даровао Господ.

Опет ћу поновити да је пут у Царство Небеско који нам је открио Исус Христос — јединствен, и да нема, нити је било, нити ће икада бити другог пута, поред онога који нам је показао Исус Христос. Пут је заиста тежак, али, с друге стране, он води право до истинске и вечне среће. Иако је пут у Царство Небеско тежак, не само током тог пута, већ и на самом његовом почетку, може се наићи на такве утехе и насладе, какве се никада не могу пронаћи на путу земаљског живота. Пут ка Царству Небеском је напоран и тежак, али помоћ Господња увек је при руци. Господ наш Исус Христос увек је спреман да нам помогне да Га следимо. Он нам дарује Духа Светога, шаље Свога анђела да нас чува на путу, и даје нам наставнике и руководитеље. Он је чак спреман да нас Сам прихвати за руку, подржи и поведе ка спасењу. Пут у Царство Небеско је тежак и захтева мукотрпан рад; али онај ко није видео и осетио шта је мука, тај не може знати ни вредност задовољства. Пут у Царство Небеско јесте тежак, али док страдамо овде на земљи, ми увек можемо да се молимо, да у молитви проналазимо утеху и снагу, и Бог ће нашу молитву свагда чути. Но, уколико не умремо као хришћани, чак и кад бисмо тамо могли да се молимо, Бог нас не би слушао. Ако је пут у Царство Небеско тежак, вечне муке у паклу огњеном неупоредиво су теже. Чак и наше најтеже овдашње патње, у поређењу са пакленим мукама које су припремљене за ђавола и његове анђеле, мале су и изгледају као ситне капи наспрам читавог океана. Пут ка небеском блаженству је напоран, но, јесу ли путеви ка земаљској срећи лакши? Погледајте како се труде и напрежу они који стичу новац, или траже земаљске почасти и славу; присетите се колико често и сами добровољно и радо предузимамо напоре и бринемо око око некаквих испразних и пролазних задовољстава. А какав је резултат? Уместо очекиваног задовољства, само губимо време, трошимо новац, нарушавамо здравље и уништавамо своју душу. Стога, ако пажљивије испитамо себе, постаће јасно да од пута за Царство Небеско не одустајемо зато што је он тежак, него зато што немамо стварну жељу или склоност да идемо њиме, и не желимо да се око тога узнемиравамо. Онај ко нешто заиста жели, увек ће трагати за тим, упркос свим тешкоћама и препрекама. Наравно, не постоји човек који не жели да се нађе у Царству Небеском; али та жеља је слаба, и једино је сигурна урођена жеља за срећом. Неки од нас се заиста труде и делају да да би задобили Царство Небеско. Но, мало је оних који делају са потпуном вером, са преданошћу Господу и истинским самоодрицањем! Колико је нас који сматрамо да без обзира на то како смо живели у овом свету, треба само да се на крају живота покајемо, па ћемо се наћи у Царству Небеском! О, како страшно греше они који тако размишљају! Истина, милост Божија је велика и бесконачна. Исус Христос је увео у рај чак и разбојника који се покајао тек на самрти. Но, је ли тај разбојник у рај ушао без страдања и патње? Не! Он је био распет на крст. Пре тога му је суђено, био је закључан у тамници, а вероватно и ишибан. Додуше, пострадао је као злочинац и криминалац. Али ко од нас није прекршио и Божанске и људске законе? Ако и не убијамо људе као разбојници, колико их убијамо нашим речима, нашом суровошћу, тиме што не маримо за њихово добро и спасење? Господ заиста може да према нама покаже исту такву велику и неизрециву милост; Он може да на наша последња страдања гледа као на очишћење и део борбе на путу за Царство Небеско, посебно онда када, као разбојник, у исто време принесемо покајање за наше грехе и са вером примимо последње Свете Тајне. Али ко нам може гарантовати да ћемо пред смрт пострадати, и да ћемо у том страдању имати времена за покајање? Јер колико људи умире изненада и без икаквих страдања? И колико их само умире без покајања и последњих Светих Тајни?

Стога, браћо, ако не желите себи вечну пропаст, морате да пазите на своју душу и да се побринете за своју будућност. Знамо да свакога од нас тамо, иза гроба, чека једно од два: Царство небеско или пакао, и да не постоји некакво средње стање, то јест чека нас или вечно блаженство или вечно мучење. Иза гроба постоје само два различита стања, баш као што и на земљи постоје само два пута. Један је широк, раван и лак, њиме иде већина, док је други узан, трновит и тежак. Бескрајно је срећан онај ко иде узаним путем, јер он води у Царство Небеско. Али како је мало оних који иду тим путем! Ако не будемо ишли тешким путем, и ако умремо без очишћења и покајања, шта ће са нама бити? Коме ћемо се обратити? Господу? Али као што ми Њега нећемо да слушамо овде, тако Он нас неће хтети да слуша тамо. Он нам је сада најмилосрднији Отац, али тамо ће бити праведни Судија. И ко ће нас одбранити од Његовог праведног гнева? О браћо, страшно је пасти у руке Бога живога (Јевр. 10, 31)! Дакле, постарајте се око спасења своје душе, сада док је још право време за то. Порадите на своме спасењу док је још дан, јер ће наступити ноћ, и више нико неће моћи да да дела. Немојте то непрестано одлагати, него пожурите ка Царству Небеском док је то још могуће; јер ће доћи смрт и онда ће бити прекасно. Устремите се ка Царству Небеском и пођите ка њему, макар и спорим темпом, па ћете му се постепено приближити — важно је да идете у правом смеру. Особа која негде иде, ближа је своме циљу тек када начини корак напред.

Ко год жели да следи Исуса Христа треба да се држи следећих савета:

1) Никако немој обраћати пажњу на то како други грешни људи живе, нити правдати себе њиховим примером, и немој, као многи, говорити: "Па шта да радим? Нисам ја једина особа која тако живи, нити сам једини који не мари за Христове заповести, јер тако чине практично сви". Но, чак и ако заиста знаш да сви који живе око тебе, па и они који би требало да буду пример врлина и побожности, не живе на хришћански начин, како то теби може бити оправдање? Њихова вечна погибија тебе неће спасити. На страшном суду се нећеш одбранити тврдњом да ниси ти једини који је живео греховним животом на земљи. Стога није твоја ствар да ли су они на путу за Царство Небеско или нису — то се тебе не тиче. Пази на себе и на оне које ти је Бог поверио на руковођење. Ми прилично често видимо људе како греше, али тешко да их икада видимо како се кају и очишћују од својих грехова; ето због чега тако лако можемо погрешимо у вези са тим да ли неко од наших ближњих следи Христа или не.

2) Многи људи, можда чак и твоји најближи и најдражи, подсмеваће ти се зато што идеш овим путем. Не обраћај пажњу на то и не брини. Имај на уму да су се они тиме подсмевали и Исусу Христу; али Он није показао непријатељство према њима, него је ћутао и молио се за њих. И ти треба да поступаш на потпуно исти начин.

3) Има много образованих људи који не виде како треба пут за Царство Небеско који нам је показао Исус Христос, Син Божији, па кажу како се чак и без тог пута може достићи Царство Небеско, и да тај пут није за све, него само за неке. Али ако ти се догоди да сретнеш такву особу и она почне да ти даје савете — не слушај је; чак и ако анђео сиђе са неба и каже ти како није неопходно да идеш путем којим је ишао Исус Христос — ни њега не слушај. Али немој се препирати са таквим варалицама и противницима; радије се сажали и помоли се за њих.

4) Ако непоколебљиво следиш Исуса Христа, можда ћеш наићи на људе који ће те мрзети због речи Божије, на људе који ће те клеветати, вређати и презирати. Но ти претрпи и истрај. Радуј се и скачи од среће на дан када примиш било какву увреду или прекор у име Христово, јер је велика награда твоја на небесима.

5) Када истински идеш тим путем, сам ђаво ће устати против тебе и искушаваће те различитим искушењима; он ће ти убацивати зле мисли, или сумње поводом саме вере и откривене истине, или ће пак само богохулити. Не бој га се, јер ђаво ништа не може да ти учини без допуштења Божијег; потребно је само да се молиш Господу и ђаво ће одлетети од тебе као стрела.

6) Треба да имаш на уму да оно што се сматра за корисно и исправно, и што стварно јесте такво, не треба да смета истинском хришћанину. Тако је, пре свега, са напорним радом, који не само да не представља препреку за спасење душе, него је чак од користи. Добро је познато да је беспосленост мајка грехова. На пример, што је то што проузрокује да људи постану пијанци? Беспослица. Ко су лопови и разбојници? Беспосличари. И тако даље… Засигурно се може рећи да особа која не ради ништа и нема ништа чему би могла да се посвети, чак и ако делује добра, лош је хришћанин, и лош грађанин; и ако није велики грешник, то је само зато што се Бог посебно стара о њој. Дакле, буди вредан, навикни се на рад и напоре које он изискује, и чини све што корисно и неопходно за твој дом, као и све што представља твоју дужност према краљу и отаџбини. Ако је беспослица мајка грехова, марљивост се може назвати оцем врлина. Ово на првом месту, зато што вредна особа свакако има мање грехова, једноставно зато што нема времена не само да чини зло, него чак ни да размишља о злу; јер она или ради и заузета је извршавањем својих обавеза, или је преокупирана својим спасењем и својим хришћанским дужностима. Друго, ово је тачно због тога што ће особа која је навикла да буде вредна брже прихватити да крене пут Царства Небеског, него особа која води докон живот; уз то, марљив човек лакше иде путем ка Царству Небеском од онога ко је лењ. Радиност се увек и свуда исплати. Али да бисте били вредни, морате се научити и навићи да радите од детињства.

7) Постоји још једна врлина, исто тако важна као и марљивост, на коју треба да се научите и навикнете чак и пре него на марљивост. То је трпљење или издржљивост. Трпљење је увек и у свему корисно; али за особу која жели да да иде у Царство Небеско, трпљење представља најнеопходнију врлина. Без трпљења на том путу не можете напредовати ни корак, јер вас на сваком кораку чекају неугодности, тешкоће и препреке.

Дакле, научите се и навикните на трпљење, најпре телесно а потом и духовно. Онда ћете лакше бити у исто време и користан члан друштва, и добар пријатељ, и добар домаћин, и добар грађанин, па и добар хришћанин.

Сада сам вам набројао све за шта сматрам да стоји у вези са путем за Царство Небеско. Треба само да додам како ће особа која ревносно иде тим путем, за сваки напор, за сваку патњу, за сваку победу над собом и свако савладавање себе, за свако добро дело, па чак и за сваку добру жељу и намеру, бити награђена седамдесет пута седмоструко, чак и у овом животу; а шта је очекује тамо, то не може да се опише или замисли. Дакле, не плашите се да следите Исуса Христа. Он је силан Помоћник. Без оклевања похитај за Њим. Иди док су двери Царства Небеског још отворене за тебе. Чак и ако си још далеко, наш небески Отац изаћи ће ти у сусрет на путу, целиваће те, даће ти да оденеш најлепше хаљине, и увешће те у Своју брачну одају у којој Он Сам обитава са свим светим Пророцима, Апостолима, Мученицима и свима Светима, и где ћете се радовати истинском и вечном радошћу. Но, када се двери Царства Небеског затворе за тебе, то јест ако умреш без покајања и добрих дела, ма колико желео и ма колико покушавао да уђеш унутра, нећеш бити примљен. Куцаћете на врата и говорити: "Господе, отвори нам! Знамо Те, крштени смо у Твоје име, призвани смо Твојим именом, чак смо њиме и чудеса многа чинили". Али Исус Христос ће вам одговорити: "Не познајем вас, ви нисте Моји! Идите од Мене у вечни огањ који је припремљен ђаволу и анђелима његовим". Онда ће настати плач и шкргут зуба.

Море књиге Golden-Ship.ru