СВЕТИ МАКАРИЈЕ ВЕЛИКИ/ ДУХОВНЕ БЕСЕДЕ / Библиотека Золотой Корабль.RU

ШТАМПАНО ИЗДАЊЕ

Књига: СВЕТИ МАКАРИЈЕ ВЕЛИКИ ДУХОВНЕ БЕСЕДЕ

Библиотека: ОЧЕВ ДОМ, (2. коло, 11. књига) при Верском добротворном старатељству Архиепископије београдско-карловачке

Место: Београд

Превод са старогрчког: Антонина Пантелић

Изворник: ΜΑΚΑΡΙΟΣ Ο ΑΙΓΥΠΤΙΟΣ

ΟΜΙΛΙΕΣ ΠΝΕΥΜΑΤΙΚΕΣ 50

ΠΑΤΕΡΙΚΑΙ ΕΚΔΟΚΕΙΣ «ΓΡΗΓΟΡΙΟΣ Ο ΠΑΛΑΜΑΣ»

ΘΕΣΣΑΛΟΝΙΚΗ 1985

Рецензенти: Протојереј Ставрофор Хаџи-Љубодраг Петровић

Протојереј Вајо Јовић

Јереј Владимир Марковић

Уредник издања: Јован Србуљ

ИНТЕРНЕТ ИЗДАЊЕ

Објављено: 15. август 2012.

Издаје: © Svetosavlje.org

Уредник: прот. Љубо Милошевић

Основни формат: Владимир Благојевић

Дигитализација: Станоје Станковић

Коректура: Станоје Станковић

Дизајн странице: Станоје Станковић

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/

ПРВА БЕСЕДА. АЛЕГОРИЈСКО ТУМАЧЕЊЕ ВИЂЕЊА КОЈЕ ОПИСУЈЕ ПРОРОК ЈЕЗЕКИЉ

Блажени пророк Језекиљ приповеда о божанственом и славном призору и виђењу које је созерцавао, и описује га као призор испуњен неизрецивим тајнама. Видео је, пак, на равници херувимску кочију са четири духовне животиње. Свака животиња имала је четири лица: једно лице беше лавовско, друго орловско, треће лице телета а четврто — лице човечије. Свако од лица имало је крила, тако да се није могло разликовати шта је предња, а шта задња страна. Њихова плећа бејаху пуна очију, и груди њихове бејаху пуне очију, и није било места које није било испуњено очима. Уз свако лице била су по три точка, као да је точак у точку, и у точковима беше дух. И пророк виде нешто као подобије човека, а његово подножје беше као сафирно. Ова кочија (тј. херувими и животиње) носила је на себи Господара који је седео. Ма где да је желео да пође, животиње би тамо окренуле лице. И пророк је испод херувима угледао нешто као људску руку, која их је подржавала и носила (Језек. 1; 5-28).

Оно што је пророк видео у овом призору било је истинито и поуздано; оно је, међутим, указивало на нешто друго, предизображавало је нешто тајанствено и божанствено, тајну уистину скривену од векова и родова и откривену у последња времена, са доласком Христовим. Пророк је созерцавао тајну душе, која треба да прими свога Господа и да постане престо славе Његове. Дух, који ју је припремио [душу] за Своје седиште и обиталиште, удостојио ју је да се присаједини Његовој светлости и озарио јује красотом Своје неизрециве славе, чинећи је сву светлошћу, сву лицем и сву оком. Нема у њој ниједнога дела који не би био испуњен духовним очима светлости, односно, у њој нема ничега помраченог, него је сва учињена светлошћу и духом, сва је испуњена очима и нема никакву предњу и задњу страну, него се са свих страна показује лицем, јер се на њу спустила и у њој заседа неизрецива лепота славе Светлости — Христа. И као што је сунце свагда подобно самоме себи, тако да код њега не постоји ниједан последњи или недовољан део, него, састојећи се из једнаких делова, целовито блиста светлошћу и васцело оно јесте светлост, и као што је ватра, тј. сама светлост ватре, у целини подобна самој себи и нема у себи ни прво ни последње, ни веће ни мање, тако и душа, потпуно обасјана неизрецивом лепотом славе светлости од лица Христовог и потпуно ступивши у заједницу са Светим Духом, удостојивши се да постане обитавалиште и престо Божији, сва постаје око, сва светлост, сва лице, сва слава, сва дух, као што ју је припремио, устројио и украсио духовном лепотом Христос, Који је и носи, и руководи и подржава, и уздиже. Речено је, наиме, да је рука човечија била под херувимима (Језек. 1; 7). Сам Христос и бива ношен душом, и руководи душу.

Четири животиње, које су носиле кочију, изображавале су обличје владајућих сила разумне душе. Као што орао царује над свим птицама, лав над дивљим зверима, во над кротким животињама, а човек над васцелом творевином, тако и у разумној души постоје силе које су у већој мери царске, а то су воља, савест, ум и сила љубави. Оне управљају разумном [логосном] кочијом, у њима почива Бог. Према другом виду тумачења, овде се мисли на небеску Цркву светих. И као што тамо пророк о животињама каже да је њихова висина била неизмерна, да су испуњене очима и да никоме није могуће да обухвати број очију или висину јер није дато виђење о томе, и као што је свакоме човеку дато да види звезде на небу и да им се диви, али никоме није могуће да дозна њихов број, тако је и свима који желе да се подвизавају дато да уђу у небеску Цркву и да се њом наслађују, али знање о броју светих и могућност да га обухвати — припада једино Богу. Онај Који седи на кочији и на престолу свеокатих животиња, тј. у свакој души која је постала Његов престо и седиште, која је постала око и светлост, креће се и узноси седећи на њој и управља уздама духа, и управља њоме како Он Сам зна. И као што се духовне животиње нису кретале тамо куда су оне желеле да иду, него куда је знао и хтео Онај Који је на њима седео и њима управљао, тако Он Сам управља и душама и руководи их, указујући им пут Својим Духом. На тај начин се душе на небеса не узносе својом вољом, када то оне хоће, него Бог руководи душу да одбаци тело и да се мишљу устреми ка небесима, и да опет, када је Њему угодно, ступи у тело и у помислима, тако да по Његовој вољи пролази земаљским пределима и Он јој показује откривења тајни. О, уистину превасходни, благи, једини и истински Управитељу! Ако је, дакле, душа сада препрослављена и ако се сјединила са Духом, и тела ће се удостојити удела у васкрсењу.

Да душе праведника постају небеска светлост, Сам Господ је рекао апостолима: Ви сте светлост свету (Мт. 5; 14). Пошто их је Он Сам учинио светлошћу, заповедио им је да се кроз њих просветли и свет, па је рекао: Нити се ужиже светиљка и меће под суд, него на свећњак, те светли свима који су у кући. Тако да се светли светлост ваша пред људима (Мт. 5; 15–16). Ово, пак, значи следеће: "Не сакривајте дар који сте добили од Мене, него га подајте свима који га желе". Господ је рекао и следеће: Светиљка телује око. Ако дакле, око твоје буде светло, све ће се тело твоје просветлити. Ако ли око твоје кварно буде, све ће тело твоје тамно бити. Ако је, дакле, светлост која је у теби тама, коликаје тек тама (Мт. 6; 22–23)? Како су очи светлост тела, онда је, када су очи здраве, и читаво тело осветљено; када, пак, нешто упадне у очи и када се оне помраче, онда се читаво тело нађе у тами: тако су апостоли били постављени да буду очи и светлост читавом свету. Зато је Господ, заповедајући им, рекао: "Ако ви, који сте светлост свету, устрајете и не одвратите се, онда ће читаво тело света бити просветљено. Ако се ви, светлост света, помрачите, каква ће онда бити тама, тј. свет?" Апостоли су, дакле, поставши светлост, постали светлост за верујуће, просветливши њихова срца оном небеском светлошћу Духа, којом су и они сами били просветљени.

А како су они били и со, сваку верујућу душу су приправили и осолили сољу Светога Духа, јер им је Господ рекао: Ви сте со земљи (Мт. 5; 13). Земљом је назвао људске душе, јер су они људским душама послужили као небеска со Духа, припремајући их и чинећи нетрулежнима и незараженим великим злосмрадијем. Тако и месо без соли иструли и испуњава се великим смрадом и услед тог великог смрада сви се одвраћају од њега, а по иструлелом месу гмижу црви, проналазе тамо храну и гнезде се у њему. Чим се, међутим, месо поспе сољу, црви који су се њиме хранили бивају истребљени и гину, а смрадни задах престаје, јер со по својој природи истребљује црве и уништава смрад. Тако и свака душа, незасољена Светим Духом, непричасна небеској соли, односно Божијој сили, трули и испуњава се великим злосмрадијем нечистих помисли. Услед тога се лице Божије одвраћа од страшног смрада испразних помисли и од страсти које живе у таквој души. У њој се неприметно појављују зли и страшни црви, тј. нечисти духови и мрачне силе, тамо се хране, гнезде и гмижу, изједајући и изопачујући душу, јер је речено: Усмрдеше се и загнојише ране моје (Пс. 37; 6). Међутим, чим душа притекне Богу, поверује и испроси за себе со живота, тј. благог и човекољубивог Духа, небеска со снисходи и искорењује страшне црве у њој, уништава штетно злосмрадије и очишћује душу дејствовањем своје силе. На тај начин, када је истинска со учини здравом и неоштећеном, она поново постаје употребљива и може да служи небеском Господару. Због тога је и у Закону, да би се то означило, Бог заповедио да се свака жртва посоли сољу (3. Мојс. 2; 13, упор. Мк. 9; 49).

Потребно је, дакле, да ову жртву јереј најпре закоље и да она умре, да би затим, исечена на делове, била посољена и најзад стављена на ватру. Уколико, дакле, јереј најпре не преда овцу на заклање и смрт, она не може бити посољена и као свеплод принета Господару. Тако и нашу душу, када приступа истинском Архијереју, Христу, Он најпре мора заклати и она мора умрети за своје умовање и за рђави живот којим је живела, тј. за грех; и као што живот напушта жртву, њу мора напустити лукавство страсти. Као што тело, када из њега изађе душа, умире и више не живи оним животом каквим је живело, не креће се и не чује, тако и када небески Архијереј Христос благодаћу Своје силе преда заклању и умртви у души живот за свет, и она умире за онај рђави живот којим је живела, и више не слуша, не говори и не живи у греховној тами, будући да лукавство страсти, као њена душа, благодаћу излази из ње. И апостол обзнањује, говорећи: Мени се разапе свет и ја свету (Гал. 6; 14). Док душа живи у свету и у греховној тами, док је Христос не умртви и док у себи има душу порока, тј. дејствовање таме греховних страсти, и док се тиме храни — она не припада телу Христовом, не припада телу светлости, него је тело таме, и налази се на страни таме. Напротив, они који у себи имају душу светлости, тј. силу Светога Духа, налазе се на страни светлости.

Рећи ће, пак, неко: зашто душу називаш телом таме, када она није творевина таме? Обрати при том пажњу и разуми ово правилно. Као што је свакодневну одећу коју носиш припремио неко други а ти се у њу одеваш, као што је кућу подигао и изградио неко други, а ти у њој живиш, тако је и Адам, преступивши Божију заповест и послушавши лукаву змију, предао и уступио себе у власништво ђаволу, а у душу, ону прекрасну творевину коју је Бог приуготовио према Свом лику [образу], обукао се нечастиви, као што и апостол каже: Разоружавши [разоденувши] начала и власти, победио ихје на крсту (в. Кол. 2; 15). Господ је уистину због тога и дошао, да би их прогнао и Себи повратио Свој сопствени дом и храм — човека. Због тога се душа назива телом лукаве таме док у њој обитава греховна тама, јер она тамо живи и садржи се током трајања рђавога века таме, као што и апостол, помињући тело греха и тело смрти, каже: Да се уништи тело греховно (Рим. 6; 6) и ко ће ме избавити од тела смрти ове (Рим. 7; 24)? Слично овомеје и противно: душа која је поверовала у Бога и избавила се од греха која је умрла за мрачан живот и примила у себе светлост Светога Духа као живот и у њему оживела, и свој живот проводи тамо, јер је ту задржава светлост Божанства. Душа, наиме, није од Божије суштине, али није ни од суштине рђаве таме, него је умна ствар, испуњена лепотом, велика и чудесна, прекрасно подобије и лик Божији, а лукавство мрачних страсти ушло је у њу услед преступа.

Најзад, душа и припада ономе с ким је, захваљујући својим хтењима, у заједници и јединству. Зато је она, ако у себи има светлост Божију и у њој живи украшавајући се сваком врлином, причасна светлости починка. Ако, пак, у себи има греховну таму, онда бива подложна осуди. Према ономе што је претходно речено, душа која жели да код Бога живи у вечном спокојству и светлости, мора да приступи истинском Архијереју — Христу, мора да претрпи заклање и да умре за свет и за пређашњи живот рђаве таме, а онда мора да пређе у други живот, ради божанственог преваспитавања [досл. "ради корените промене"]. Ако неко умре у граду, не чује ни глас, ни речи, ни жагор његових житеља, него се, чим умре, преноси на друго место, где нема ни гласова, ни повика тога града; тако и душа, чим се преда заклању и умре у граду штетних страсти, у којем је живела и проводила време, не чује више у себи глас говора таме, не разлежу се њоме гласови и повици испразног говора и пометње духова таме, него се пресељава у град испуњен благошћу и миром, у град божанске светлости; онда она тамо живи, постаје житељ тога града, тамо разговара и беседи, гамо извршава дела достојна духова и Бога.

Због тога ћемо се и ми молити да Његовом силом прихватимо заклање и умремо за рђави век таме, да би се у нама искоренио дух греха и да би душа примила у себе небеског Духа, да би се у Њега обукла и из греховне таме преселила у Христову светлост и да би се у векове успокојила у животу. И као што на стадиону [тркалишту] кочије јуре и она која је претекла задржава ону другу, омета је и спречава да крене даље и приграби победу, тако и кроз човека промичу душевне и грешне помисли, и ако се деси да грешна помисао претекне, она задржава душу, омета је и спречава да се приближи Богу и да извојује победу над грехом. Тамо, пак, где заседне и где душом управља Сам Господ, Он увек задобија победу, умешно и непоколебиво управљајући душевним уздама и руководећи кочију душе ка небеском и божанственом начину размишљања. Он не води битку са грехом, него као пуномоћан и пуновластан, свагда Сам остварује победу.

Из тог разлога херувими не иду онамо куда би они сами желели, него куда их управља Онај Који седи на њима и Који њима управља. Куда је Њему угодно, они тамо и иду, и Он Сам их носи, јер је речено: рука човечија беше под њима (Језек. 1; 8). Свете душе бивају ношене и руковођене Духом Христовим, Који их управља где је Њему угодно. Када је Њему угодно — оне бивају ношене небеским помислима, и опет, када је Њему угодно — бивају ношене и у телу. Где је Њему угодно, тамо Му и служе. Као што птице уместо ногу имају крила, тако и небеска светлост Духа добија крила од помисли достојних душе и руководи их и управља куда је Њему познато.

И зато, чим ово чујеш, обрати пажњу на самога себе — да ли је уистину и на делу ово задобила и твоја душа? То, наиме, нису речи које се само изговарају, него дело које се уистину извршава у души. Ако, пак, ниси задобио оваква душевна добра, него си још сиромашан, требало би непрестано да тугујеш, плачеш и јадикујеш. Као онај који је још мртав за царство, и као изранављени, свагда вапи ка Господу и тражи са вером, да се и ти удостојиш истинског живота. Бог, Који је створио ово тело, подарио му је да живот, храну, пиће, одећу и обућу не узима од своје природе, нити из сопственог тела [сопствене телесностиј; напротив, створивши тело које је само по себи наго, устројио је да оно [тело] све што му је потребно узима споља; телу је, дакле, немогуће да живи без онога што постоји изван њега, тј. без хране, без пића и без одеће.

Ако се, пак, тело ограничи оним што је у његовој природи, не узимајући ништа споља, оно ће се разорити и пропасти. На исти начин и душа, која у себи нема Божију светлост, а будући створена према Божијем лику (јер је Бог тако благоустројио и благоволео, да би душа имала вечни живот), духовну храну и духовно пиће, и небеске одежде не прима из своје сопствене природе, него од Његовог Божанства, од Његовог сопственог Духа, од Његове сопствене светлости, а што и чини истински живот душе.

Као што тело, како смо већ рекли, нема живот од самога себе, него од онога што је изван њега, тј. од земље, и као што мује немогуће да живи без онога што постоји изван њега, тако је и души, ако се сада не препороди у оној земљи живих, и ако се не буде тамо духовно хранила и духовно узрастала, напредујући пред Господом, ако је Божанство не обуче у неизрециве одежде небеске лепоте, немогуће да без оне хране сама од себе живи у наслађивању и спокојству. Наиме, природа Божија у Себи има и Хлеб живота — а то је Онај Који је рекао: Ја сам Хлеб живота (Јн. 6; 35), и има воду живу (Јн. 4; 10), и вино које весели срце човеково (Пс. 103; 15), и уње (јелеј) радости (Пс. 44; 8), и разнолику храну небеског Духа, и светлоносне небеске одежде, које Бог дарује. У томе се састоји небески живот душе. Тешко телу, када се заустави на својој сопственој природи, јер тада бива разорено и умире. Тешко и души, ако се заустави на својој природи, и ако се узда само у своја сопствена дела, немајући заједницу са божанским Духом, јер она стога умире, не удостојивши се вечног божанског живота. Као што очајавају због болесника онда, када њихова тела више нису у стању да приме храну, и плачу због њих сви ближњи, пријатељи, рођаци и они који их воле, тако и Бог и небески анђели сматрају достојним суза оне душе које не окушају небеску храну Духа и не живе у непропадљивости. Ово, још једном понављам, нису само речи које се изговарају, него је то само дело духовног живота, дело истине, које се извршавау достојној и верној души.

Ако си, дакле, постао Божији престо и ако на теби заседа небески Управитељ, ако је твоја душа сва постала духовно око и сва светлост, ако си нахрањен оном небеском храном Духа и напојен живом водом, ако си обукао одежде од неизрециве светлости, акоје твој унутрашњи човек искуствено и несумњиво упознао све ово, ти онда живиш уистину вечним животом, и твоја душа се већ сада успокојава са Господом, јер си заиста задобио и примио ово од Господа да би живео истинским животом. Ако, пак, не познајеш у себи ништа такво, онда плачи, јадикуј и јецај, јер све до сада ниси задобио вечно и духовно богатство, све до сада ниси примио истински живот. Услед тога, жалости се због своје немаштине и даноноћно преклињи Господа, јер се налазиш у страшном греховном сиромаштву. О, када би задобио бар ово туговање због свог сиромаштва! О, када не бисмо време проводили у безбрижности, као презасићени! Ко тугује и тражи и непрестано проси од Господа, убрзо ће задобити избављење и небеско богатство, као што је Господ и рекао, завршавајући поуку о неправедном судији и удовици: утолико ће пре Бог одбранити изабранике Своје који Му вапију дан и ноћ, и зар ће оклевати (Лк. 18; 7)? Њему нека је слава и сила у векове. Амин.

ДРУГА БЕСЕДА. О ЦАРСТВУ ТАМЕ, ТЈ. ГРЕХА, И О ТОМЕ ДА ЈЕДИНО БОГ МОЖЕ ДА НАС ОТРГНЕ ОД ТАМЕ И ДА НАС ИЗБАВИ ОД РОБОВАЊА НЕЧАСТИВОМ КНЕЗУ

Нечастиви кнез — царство таме, од почетка је поробио човека и тако обавио и обукао душу влашћу тамeкао што облаче човека да би га учинили царем и дају му све царске одежде, како би он од главе до ноктију носио на себи све царско. Тако је и нечастиви кнез обукао у грех душу и васцело њено биће, читаву је оскрнавио, читаву је поробио за своје царство и ниједан њен део није оставио слободним од своје власти — ни помисли, ни ум, ни тело, него ју је обукао у порфиру таме. Као што у телу не страда само један његов део, нити само један његов уд, него је оно у целини изложено страдањима, тако је и васцела душа пострадала од слабости порока и греха. Нечастиви је читаву душу, тај нужни део човека и његов неопходни уд, обукао у своју злобу, тј. у грех. На тај начин је тело постало страдално и трулежно.

Када апостол каже: свуците старога човека (Еф. 4; 22), он тада мисли на савршеног човека, код којега очима одговарају његове очи, глави — његова глава, ушима — његове уши, рукама — његове руке и ногама — његове ноге. Нечастиви је, наиме, оскрнавио и себи привукао читавог човека, и душу и тело, и обукао човека у старога човека, оскрнављеног, нечистог, богоборца и непокорног Божијем закону — обукао га је у сами грех, да више не би ни видео како је долично за човека, него да би и гледао лукаво, и слушао лукаво, да би његове ноге журиле на злодела, да би његове руке чиниле безакоње, и да би срце помишљало на зло. Зато ћемо и ми умолити Бога да са нас свуче старога човека, јер нас једино Бог може отргнути од греха. Од нас су снажнији они који су нас поробили и који нас држе у свом царству, али је Бог обећао да ће нас избавити од овог ропства. Када сија сунце и када дува неки ветар, и сунце има своје тело и своју природу, као што и ветар има своју природу и своје тело, али нико не може да одвоји ветар од сунца, уколико само Бог не прекрати ветар да више не дува. Тако се и грех помешао са душом, али и грех и душа имају своје посебне природе.

Због тога је немогуће да се душа разлучи са грехом, уколико Бог не прекрати и не заустави овај злобни ветар, који обитава и у души и у телу. Осим тога, као што неко види птицу како лети, па и сам пожели да лети, али не може то да учини јер нема крила, тако и човек пожели да буде чист, беспрекоран и неоскрнављен, да нема у себи порока и да свагда обитава са Богом, али он нема снаге за то. Он жели да узлети у божанствени ваздух, у слободу Светога Духа, али не може док не добије крила. Зато ћемо молити Бога да нам подари голубија крила Светога Духа, да узлетимо к Њему и да отпочинемо (в. Пс. 54; 7), да од наше душе и тела одвоји и да прекрати злобни ветар, тј сами грех, који живи у телесним и душевним удовима, јер једино Он може то да учини. Речено је: Гле, Јагње Божије, које узима на Се грехе света (Јн. 1; 29). Једини је Он учинио ову милост људима који верују у Њега, да би их избављао од греха. Он ово неизрециво спасење твори онима који непрестано чекају и надају се и непрестано ово траже.

Као што у мрачној, дубокој ноћи дува неки снажан ветар и покреће, доводи у пометњу и потреса све биљке и семена, тако и човек, када падне у власт мрачне ноћи, тј. ђавола, и када живи у ноћи и у тами, када га ветар греха који страшно дува води у колебање и потресе и када га покреће, васцела његова природа — његова душа, помисли и ум нађу се у пометњи, и потресају се сви његови телесни удови. Ниједан део душе и тела тада није слободан и не може а да не страда од греха који живи у нама. Слично томе, постоји и дан светлости и божански ветар Светога Духа, који дува и оживотворава оне душе које обитавају у данима божанске светлости, проничући васцело биће душе, и помисли, и сву суштину, расхлађујући све телесне удове и успокојавајући их неисказаним божанским спокојством. Ово је изразио и апостол: Ви сте сви синови светлости и синови дана, нисмо (синови) ноћи, нити таме (1. Сол. 5; 5). И као што је тамо, у обманутости, стари човек свукао са себе човека савршеног и обукао се у одећу царства таме, у одећухуле, неверја, бестрашја, славољубља, гордости, среброљубља, пожуде и, на сличан начин, и у другу одећу царства таме, у нечисте и прљаве дроњке, тако су се и овде, опет, они који су са себе свукли старог и земљаног човека, којима је Исус свукао одећу царства таме, обукли у новог и небеског човека — у Исуса Христа; исто тако, у складу са очима имају своје очи, и у складу са ушима имају своје уши, и у складу са главом — имају своју главу, да би васцели човек био чист и да би у себи носио небески лик.

Господ их је обукао у одећу царства неизрециве светлости, у одећу вере, наде, љубави, радости, мира, милосрђа, благости и, на сличан начин, и у све остале божанствене и живототворне одежде светлости, живота и неисказаног спокојства, да би, као што је Бог љубав, радост, мир, доброта и милосрђе, тако и нови човек, по благодати, постао све то. И као што су царство таме и грех скривени у души до дана васкрсења, када се тамом, сада скривеној у души, покрива и само тело грешника, тако и царство светлости и небески лик — Исус Христос, сада тајанствено озарују душу и царују у душама светих. Они, међутим, остају скривени од људских очију и једино се душевним очима уистину може видети Христос до дана васкрсења, када ће се и само тело покрити и бити прослављено овом светлошћу Господњом, каква већ сада постоји у човечијој души, да би тада и само тело царевало заједно са душом, која већ сада у себе прима Царство Христово, будући успокојена и озарена вечном светлошћу. Слава Његовој дарежљивости и милосрђу. Он милује Своје слуге, просветљује их и избавља од царства таме, дарујући им Своју светлост и Своје Царство, Њему нека је слава и сила у векове! Амин.

ТРЕЋА БЕСЕДА. О ТОМЕ ДА БИ БРАЋА ТРЕБАЛО ДА ЖИВЕ У ЧИСТОТИ, ПРОСТОДУШНОСТИ, ЉУБАВИ И МИРУ, А ДА БОРБУ И БИТКУ ВОДЕ САМО СА УНУТРАШЊИМ ПОМИСЛИМА

Требало би да браћа међусобно живе у великој љубави.

Било да се моле, да читају Писмо или да се баве неким послом — нека у темеље положе љубав једнога према другом; у том случају, њихова намера може се удостојити Божијег благовољења. И онај што се моли, и онај што чита, и онај који ради, могу то да чине са коришћу, уколико међусобно живе у чистоти и простодушности. Шта је, дакле, написано? Да буде воља Твоја и на земљи, као и на небу (Мт. 6; 10), да би и браћа међусобно живела као што анђели на небесима обитавају у великом јединомислију, живећи у миру и љубави, тако да међу њима нема никаквог преузношења и зависти, него само узајамна љубав и чистота. Уколико се некој тридесеторици људи догоди да се бавеједним делом, они га не могу радити читавог дана и ноћи; напротив, неки од њих провешће шест часова у молитви и желеће да читају, неки ће их послуживати, а други ће се, пак, бавити неким послом.

Услед тога, ако браћа нешто раде, морају битиуузајамној љубави и радости. Нека онај који ради о ономе што се моли каже следеће: "Благо које мој брат поседује јесте заједничко и, према томе, и ја га поседујем". Онај, пак, који се моли, нека о ономе што чита каже овако: "Оно чиме се он користи док чита, и мени ће бити на корист". Онај који ради, нека каже следеће: "Ова услуга, коју ја указујем, значи заједничку корист". Тело има много делова, а сви они чине једно тело и узајамно помажу једни другима, тако да сваки део врши своју посебну радњу; осим тога, око гледа за цело тело, руке раде за све остале делове, ноге ходају и носе на себи све остале делове тела и сваки део састрадава са осталима. Нека, дакле, тако буде и међу браћом. Ко се моли, нека онога који ради не осуђује зато што се не моли. Онај, пак, који ради, нека не осуђује онога што се моли, говорећи: "Он наставља молитву а ја радим!" Онај који послужује, нека не осуђује другога. Напротив, нека сваки, ма шта да ради — ради то у славу Божију. Нека онај што чита с љубављу и радошћу гледа на онога што се моли, и нека овако расуђује: "Он се и за мене моли!" Онај што се моли, нека о ономе што ради расуђује на овај начин: "Оно што он ради, ради за заједничку корист!"

На тај начин ће велика једногласност, мир и једнодушност бити у стању да све међусобно одрже у савезу мира и моћи ће једни с другима да живе у чистоти и простодушности, привлачећи на себе Божије благовољење. Очигледно је, међутим, да је од свега најважније благовремено обитавање на молитви. Осим тога, нека предмет прозбе буде једно — да имамо у души добро и живот, односно, да имамо Господа у уму.

Било да неко ради, да се моли или да чита, нека поседује онај непролазни иметак, тј. Светога Духа. Неки кажу да Господ од људи захтева само видљиве плодове, а да оно тајно извршава Сам Бог. У стварности, међутим, није тако: напротив, уколико се неко ограђује према спољашњем човеку, утолико мора да се бори и да води битку са помислима, јер Господ од тебе захтева да будеш гневан на самога себе, да водиш битку са сопственим умом, да се не саглашаваш са рђавим помислима и да се не наслађујеш њима.

Искорењивање греха и зла које у нама живи може се, међутим, извршити једино Божијом силом, јер човеку није дато, и није му могуће, да грех искорени својом сопственом силом. У твојој је моћи да се бориш са њим, да му се противиш и да биваш њиме рањен, док је његово искорењивање — Божије дело. Када би ти сам био у стању да то учиниш, каква би онда била потреба за Господњим доласком? Као што је оку немогуће да види без светлости, као што је немогуће да говоримо без језика, да слушамо без ушију или да ходамо без ногу и радимо без руку, тако нам је без Исуса немогуће да се спасемо и да уђемо у Царство небеско. Ако ти кажеш: "Ја на видљив начин нисам ни блудник, ни прељубник, ни среброљубац, а то сигурно значи да сам праведник", онда се тиме завараваш, мислећи да си већ све извршио. Грех, међутим, нема само три дела од којих човек мора да се огради, него их има на хиљаде. Одакле дрскост, бестрашје, разметљивост, неверје, мржња, завист, препреденост, лицемерје? Зар не би требало да са њима војујеш и да водиш битку у тајности и у помислима? Ако се у твом дому налази разбојник, ти се онда жалостиш због тога и то ти не допушта да будеш безбрижан, па чак и сам почињеш да га нападаш, да му задајеш ране и да их примаш од њега: тако би и душа требало да се противи, да се супротставља и да одбија.

Твоја воља, када се супротставља, обитавајући у труду и жалости, почиње, најзад, да задобија победу; она пада, али и устаје, грех је поново обара, и у десет и двадесет битака побеђује и обара душу; временом ће, међутим, и душа, у нечему почети да побеђује грех. И опет, ако душа стоји чврсто и ни у чему не слаби, она почиње да задобија предност, да одлучује битку и да задобија победу над грехом. Међутим, ако и при том пажљиво осмотриш, (видећеш да) грех и даље надвладава човека, све док он не достигне меру човека савршена (Еф. 4; 13) и док потпуно не победи смрт, јер је речено: Последњи непријатељ укинуће се — смрт (1. Кор. 15; 26). Управо тако људи надвладавају грех и постају победници над њим. Уколико, међутим, неко говори онако, као што смо већ рекли: "Ја нисам блудник, нисам прељубник, нисам среброљубив и мени је ово довољно", онда се он бори са три дела, али не ратује са других двадесет, којима грех такође војује са душом; напротив, он бива побеђен од њих. Стога се у свему морамо борити и подвизавати, јер је ум, као што смо више пута рекли — борац и има подједнаку силу и за препирање са грехом, и за противљење помислима.

Ако кажеш да је противничка сила већа и да порок потпуно царује над човеком, онда за неправедност оптужујеш Бога, Који човечанство осуђује зато што је послушало сатану. Када је сатана моћан и када покорава неком принудном силом, онда)е он, како ти сматраш, виши и силнији од душе, али немој се покоравати таквој помисли. Ако се младић бори са дечаком, и ако дечак буде побеђен, а онда и осуде дечака зато што је побеђен, онда је то велика неправда. Због тога тврдим да је ум борац, и то подједнако снажан борац. Душа која се бори и тражи помоћ и заштиту, добиће и једно и друго и удостојиће се избављења, јер су борба и подвиг могући уколико су снаге једнаке. Прослављајмо Оца и Сина и Светога Духа у векове. Амин.

ЧЕТВРТА БЕСЕДА. ДА БИ СЕ ХРИШЋАНИ УДОСТОЈИЛИ НЕБЕСКИХ ПОХВАЛА ОД БОГА И АНЂЕЛА, МОРАЈУ БРИЖЉИВО И ПАЖЉИВО ВОДИТИ БОРБУ У АРЕНИ ОВОГА СВЕТА

Онај ко жели да са великом усрдношћу у савршенству води хришћански живот, пре свега је обавезан да се свим силама побрине о умности и разборитости душе, да би задобио способност поузданог разликовања доброг и лошег, и да би у сваком случају разазнавао шта је ступило у чисту природу а што јој није својствено, да би живео исправно и без спотицања; тако ћемо, користећи се разумом као оком, бити способни да се не сјединимо и не сагласимо са наговорима порока, услед чега бисмо, удостојивши се божанственог дара, постали достојни Господа. Узећемо пример из видљивога, јер постоји сличност између тела и душе, између телесног и душевног, видљивог и скривеног.

Тело за свог путовођу има око које види и целокупно тело води одговарајућим путем. Замисли да неко пролази кроз шумовита места, обрасла трњем и блатњава, где и ватра преграђује пут и где су забодени мачеви, где су стрмине и многе воде. Ако је путник сналажљив, опрезан и неустрашив, онда ће, имајући око за путовођу, са великом пажњом пролазити кроз ова тешка места, придржавајући свој хитон [своју одећу] и рукама и ногама, да га не би поцепао међу дрвећем и трњем, да је не би запрљао блатом или расекао мачевима. Око, које служи као светлост за читаво тело, показује му (телу) пут да се не би срушило на стрминама, да не би потонуло у водама и да не би претрпело никакву штету на било ком тешко проходном месту. Тако ће сналажљиви и мудри путник, најбрижљивије прикупивши своју одећу и управљајући се указивањем ока, и себе сачувати неповређеним, и хитон који је обукао незапаљеним и неисеченим. Ако, пак, кроз слична места пролази немаран и лењ, нехатан, несналажљив и нерадан човек, онда ће се његов хитон, развејавши се тамо и амо (јер путнику недостаје одлучност да свим силама прикупи своју одећу), покидати о трње и грање, или ће изгорети од ватре, или ће бити исечен пободеним мачевима, или ће се, пак, запрљати блатом; једном речју, његов прекрасни и нови хитон ускоро ће бити уништен услед његове непажње, немара и лењости. Осим тога, ако путник не буде обраћао пуну и дужну пажњу на указивања ока, и сам ће упасти у јаму или ће потонути у водама.

Слично се догађа и са душом, која на себи, као прекрасан хитон, носи одећу тела и има у себи разум који усмерава васцелу душу и тело, а која такође пролази шумовитим и трновитим путевима живота, кроз блато, ватру и стрмине, тј. кроз пожуде, насладе и остале недоличности овога века. Она је дужна да свагда са трезвеношћу, одважношћу, усрдношћу и пажњом суздржава и чува саму себе. Да се на шумовитим и трновитим местима овога света телесни хитон не би подерао услед брига, ужурбаности и земаљских разонода, да не би изгорео од пламена пожуда, душа, која је у њега одевена, одвраћа око да не гледа зло, а такође одвраћа и ухо, да не би слушало клевете, зауздава језик од испразних разговора, а руке и ноге од рђавих послова. То се догађа зато што је души дата воља да одвраћа телесне удове и да им не допусти да приступе рђавим призорима, слушању нечега лошег и срамног и (изговарању) недоличних речи или, пак, да приступе световним и рђавим пословима.

Душа се и сама одвраћа од рђавих лутања, чувајући срце, да његове помисли не би кружиле по овоме свету. Подвизавајући се на овај начин, употребљавајући сву усрдност и у сваком случају и са великом пажњом уздржавајући телесне удове од зла, телесни хитон ће се сачувати непоцепаним, неопаљеним и незапрљаним. И она сама (душа) ће знањем, промишљеношћу и разборитошћу своје воље, а највише силом Господњом, бити сачувана уколико се, сразмерно својим снагама, буде уздржавала и одвраћала од сваке световне пожуде, а за то ће и од Господа добити помоћ да би се уистину сачувала од набројаног зла. Господ, наиме, чим види да се неко одважно одвраћа од житејских [овосветских] наслада, од вештаствених разонода и брига, од земаљских окова и од кружења испразних помисли, даје таквоме Своју благодатну помоћ и непогрешиво чува ону душу која прекрасно извршава свој пролазак кроз садашњи злобни век. На тај начин душа бива удостојена небеских похвала од Бога и од анђела, јер је, колико је то било могуће, прекрасно сачувала себе и хитон свога тела, одвраћајући се од сваке световне пожуде и, будући потпомогнута од Бога, прекрасно је извршила свој прелазак преко арене овога света.

Ако неко услед нерада и небриге непажљиво пролази кроз овај живот, и ако се, по својој сопственој вољи, не одвраћа од сваке световне пожуде и ако са највећом жудњом не тражи једино Господа, онда ће се хитон њеног тела поцепати о трње и дрвеће овога живота, биће опаљен пламеном пожуде и оскрнавиће се нечистотом наслада. Услед тога, на дан суда душа ће показати да нема одважности, јер није била способна да своју одећу сачува неоскрнављеном, него ју је искварила међу обманама овога века. Због тога ће ова душа бити избачена из Царства. Шта би иначе могао да учини Бог са онима који се по својој сопственој вољи препуштају свету, обмањују се његовим насладама или лутају и круже по вештаственом [материјалном]? Он Своју помоћ даје ономе ко се одвраћа од вештаствених наслада и од пређашњих навика и, уместо тога, напреже се да своју мисао свагда устреми ка Господу, одричући се самога себе и тражећи једино Господа. И Бог чува онога који је, у шипражју овога света, у сваком случају опрезан пред замкама и мрежама и ко гради спасење своје са страхом и трепетом (Фил. 2; 12), ко са највећом опрезношћу заобилази замке, мреже и пожуде овога века, тражећи Господњу помоћ и, по милости Господњој, надајући се да ће се спасти благодаћу.

Пет мудрих девојака је бдело, пожуривши да се удаље од онога што је уобичајено за њихову природу; узевши уље [јелеј] у сасуде свога срца, тј. благодат Духа која се даје са небеса, могле су да уђу са Жеником у небеску ложницу. Пет лудих девојака је, међутим, остало при ономе што је својствено њиховој природи; оне нису бделе, нити су се потрудиле да, док су још биле у телу, узму у своје сасуде јелеј радости (Пс. 44; 8), него су се услед нерада, немара, безбрижности, незнања или надмености због своје праведности, предале некој врсти сна; због тога им није допуштено да уђу у ложницу Царства, јер нису угодиле небеском Женику. Будући свезане световним оковима или било каквом земаљском љубављу, оне нису сву своју љубав и оданост посветиле небеском Женику и нису са собом донеле јелеј. Међутим, оне душе, које су тражиле оно што је необично за [палу] природу, тј. [тражиле су] светињу Духа, свом својом љубављу привезане су за Господа, са Њим корачају и од свега се одвраћају, устремивши ка Њему молитве и помисли; због тога су и биле удостојене да приме јелеј небеске благодати, после чега без спотицања могу да наставе свој пролазак (кроз арену овог живота), у свему потпуно угађајући духовном Женику. Напротив, код оних душа које остају у својој природи, које својим помислима гмижу по земљи и на земљу помишљају, и сам ум има своје обитавалиште на земљи. Оне о самима себи мисле да припадају Женику и украшене су телесним оправдањима; међутим, како нису примиле јелеј радости, нису се препородиле Духом Господњим.

Уколико у себе приме благодат са висина и светињу Духа, пет разумних душевних чула уистину бивају пет мудрих девојака, које су са небеса примиле благодатну мудрост. Ако остану само при својој природи, онда постају луде и испоставља се да су чеда овога света, јер нису свукле световног духа, иако за саме себе, услед неких претпоставки и на основу спољашњости, мисле да су Женикове невесте. Као што душе, које су се у целини привезале за Господа, својом помишљу обитавају у Њему, Њему узносе своје молитве, са Њим иду и жуде за љубављу Господњом, тако и супротно овоме — душе које су се предале љубави према свету и које желе да своје живљење имају на земљи, тамо одлазе и тамо обитавају својом мишљу, тамо живи њихов ум. Оне зато не обраћају пажњу на добро мудровање духа, као на нешто страно нашој природи (а под тим подразумевам небеску благодат) што мора да се споји и сједини са нашом природом да бисмо са Господом могли да ступимо у небеску ложницу Царства и да задобијемо вечно спасење.

Услед непослушности првог човека, примили смо у себе оно што је страно нашој [од Бога датој] природи, а то су штетне страсти које смо навиком и дуготрајним присвајањем почели да сматрамо за део наше природе. И опет нам оним, што је страно нашој [сада већ палој] природи, тј. небеским даром Духа, предстоји да протерамо из себе ово што је страно и да васпоставимо своју првобитну чистоту. И ако сада са многим мољењем, прозбама, вером, молитвом и одвраћањем од света не примимо у своју природу, оскрнављену пороком, ону небеску љубав Духа, ако се не привежемо за љубав, односно за Господа, и ако не буде (наша природа) освештана оном љубављу Духа, и ако до краја не останемо непоколебиви, извршавајући са највећом прецизношћу заповести Господње, нећемо задобити небеско Царство.

Желео бих да, сразмерно својим силама, изговорим неку оштроумну и дубоку беседу, и зато разборито слушајте. Безгранични, недоступни и нестворени Бог, услед Своје безграничне и недокучиве доброте, оваплотио је Себе и, да тако кажемо, као да се умањио у Својој неприступачној слави, да би се сјединио са Својом видљивом творевином, а овде мислим на душе светих и анђела, да би оне могле да буду причасне животу Божанства. Свака твар — и анђео, и душа, и демон, по својој сопственој природи је тело, тако да, иако су они истанчани, у својој суштини, и по својим карактеристичним обележјима, сагласно истанчаности своје природе, јесу истанчана тела, док је наше тело по својој суштини грубо. Тако се и душа, будући истанчана, обукла у око којим гледа, и у ухо којим слуша, а слично томе и у језик којим говори, и у руку; једном речју, обукавши се у читаво тело и његове делове, душа се сједињује са телом, услед чега и извршава сва житејска [животна] дела.

На сличан начин се и безгранични и непојмљиви Бог, услед Своје доброте, умањио и обукао у удове овога тела, покривши њиме Своју неприступачну славу. Услед снисхођења и човекољубља, Он је, преображавајући се, оваплотио Себе, сјединио се и примио свете, богоугодне и верне душе, будући с њима, према Павловим речима, један Дух (1. Кор. 6; 17) или, тако да кажемо, душа уз душу, ипостас уз ипостас, достојна Бога и Богу угодна. Таква душа може да живи у обновљењу и да осети бесмртни живот, поставши причасница непропадљиве славе. Он је, наиме, и ову видљиву твар привео из небића [непостојања] у биће у некој великој разноликости и са мноштвом разлика, и она није ни постојала док није приведена у биће [постојање]. Он је хтео, и без напора је из ничега створио груба и чврста суштаства, на пример, планине, дрвеће (видиш ли каква је чврстина њихове природе!), затим она средња — воде, заповедивши да се из вода роде птице, и најзад, она још истанчанија — ватру и ветрове, па чак и она која су, по својој истанчаности, невидљива за телесно око.

Како је безгранично и неизрециво умеће многолике Божије премудрости из ничега створило и груба, и истанчана и мека тела, која су настала Божијом вољом, онда утолико пре Сам Сушти, како хоће и чим хоће, услед Своје неисказане и неописиве доброте мења, умањује и уподобљује Себе светим и достојним верним душама, прима човечије тело да би, сразмерно њиховој могућности да приме, Невидљиви за њих постао видљив, и да би Неопипљиви, сразмерно природи душевне истанчаности, био опипљив, и да би душе осетиле Његову благост и сладост, да би се искуствено насладиле светлошћу неизрециве насладе. Када хоће, Он је огањ који спаљује сваку недоличну и нама туђу душевну страст, јер је речено: Бог је наш огањ који спаљује(Јев. 12; 29). Када Он хоће, Он бива и неизрециво и неисказано спокојство, да би се душа успокојила спокојем Божанства. Када, пак, тако хоће, Он бива радост и мир, чувајући и загревајући [топлећи] душу.

Уколико, пак, на радост и весеље умној творевини, хоће да се уподоби некој од твари, на пример, Јерусалиму, граду светлости или гори, небеском Сиону, Он све може, како је Њему угодно, према ономе што је речено: Приступили сте Гори Сионској и Граду Бо1а живош, Јерусалиму небескоме, миријадама анђела (Јев. 12; 22). Њему ништа није тешко и све Му је лако, преображавајући се у шта год хоће ради душа Њега достојних и верних. Нека се човек само потруди да Му постане пријатан и угодан, и искуством ће осетно видети небеска добра, неизрециву насладу, безгранично богатство Божанства и оно што у истинском смислу око не виде и ухо не чу и у срце човеку не дође (1. Кор. 2; 9), видеће Духа Господњег који је постао спокојство, радост, наслада и вечни живот достојних душа. Осим тога, Господ Себе оваплоћује и у храну и у пиће, као што је написано у Јеванђељу: Коједе од овоГа хлеба, живеће вавек (Јн. 6; 51), да би неописиво успокојио душу и испунио је духовним весељем, јер каже: Ја сам Хлеб живота (Јн. 6; 35). На сличан начин, Он Себе оваплоћује и у пиће небеског потока, као што и каже: Који пије од воде коју ћумуЈа дати неће ожеднети довека, неГо вода коју ћу му дати постаће у њему извор воде која тече у живот вечни (Ји. 4; 14), и сви, речено је, исто пиће духовно пише (1. Кор. 10; 4).

На тај начин, како је Сам благоволео и како је било корисно, Он се јавио свакоме од Светих Отаца, другачије Аврааму, другачије Исаку, другачије Јакову, другачије Ноју, Данилу, Давиду, Соломону, Исаији и свакоме од светих пророка, дру гачије Илији, а другачије Мојсеју. Ја мислим да је Мојсеј за све време оног четрдесетодневног поста на гори, приступао оној духовној трпези и њоме се тешио и наслађивао. И зато се, како је Он Сам благоволео, јављао свакоме од светих, да би их успокојио, спасао и привео у познање Божије, јер је све што Он хоће за Њега лако — и да умањи Себе, како је Њему угодно, и да се оваплоти, и да се преобрази, учинивши Себе видљивим за оне који Га љубе по Својој великој и неописивој љубави, јављајући се достојнима — сразмерно снагама свакога — у неприступачној слави светлости. Душа, која се са великом жељом и очекивањем, са вером и љубављу удостојила да у себе прими ону вишњу силу — небеску љубав Духа, већ у себи има небески пламен бесмртног живота и она се уистину удаљује од сваке световне љубави, ослобађа се од сваког окова порока.

Гвожђе, олово, злато или сребро, положени у ватру, услед силе ватрене топлоте губе своју особину чврстине и претварају се у мека вештаства све док су у пламену, услед чега се растапају и мењају своју природну чврстину. Тако се догађа и са душом која се одрекла света и заволела једино Господа са великим срдачним трагањем, у труду и подвигу, непрестано Га очекујући са надом и вером. Она у себе прима онај небески пламен Божанства и љубави Духа и тада се заиста раздрешује од сваке световне љубави, ослобађа се од сваке шкодљивости страсти, мењајући своју [послепадну] природну особину и своју греховну окорелост; она све сматра за сувишно, и једино се у небеском Женику, Којега је прихватила, успокојава пламеном и неисказаном љубављу према Њему.

Кажем ти да ће се и од највољеније браће, коју има пред очима, душа, да тако кажемо, одвратити, уколико се заустави на тој љубави, јер је њен живот и спокој — тајанствена и неизрецива заједница са небеским Царем. Љубав према телесној заједници чини да се човек одвоји и од оца, и од мајке, и од браће, тако да и све што се њих тиче постаје страно човековом уму. Ако их човек и љуби, љуби их као странац, будући да је сва његова наклоност окренута ка оној са којом живи, као што је речено: Тога ради оставиће човек оца својега и матер и прилепиће се жени својој, и биће двоје једно тело (Еф. 5; 31). Ако, дакле, телесна љубав тако одваја од сваке друге љубави, колико ће се онда они, који су се удостојили да ступе у заједницу са оним небеским и жељеним Светим Духом, одрешити од сваке љубави према свету, и све ће им се чинити сувишним, јер су надвладани небеском жељом и најтешње зависе од ње; тамо су њихове жеље, тамо су њихове помисли, тамо они живе, тамо одлази њихова мисао, тамо свагда обитава њихов ум, надвладан божанском и небеском љубављу и духовном чежњом.

После тога, љубљена браћо, када нам предстоје толика добра и када је толико обећања која нам је обзнанио Господ, удаљимо од себе све тешкоће, одвратимо се од сваке љубави према свету и посветимо се трагању и чежњи за оним јединим благом, да бисмо доспели у такво стање, да задобијемо ту неизрециву љубав Духа, за коју нам је блажени Павле саветовао да јој похитамо, говорећи: Држите се љубави (1. Кор. 14; 1), да би нам било могуће да се, после своје окорелости, изменимо десницом Вишњега и да будемо рањени љубављу божанског Духа, да доспемо у кроткост и духовни спокој. Господ са великим милосрђем човекољубиво брине о нама чим се у потпуности обратимо к Њему, истргнувши из себе све што је томе противно. Чак и ако се ми, услед свог великог незнања, незрелости и порока укорењених у нама и одвраћамо од живота, и ако самима себи постављамо мноштво препрека и не желимо да се уистину покајемо, Он је дуготрпељив према нама и показује нам велико милосрђе, чим ми, обративши се, приступимо к Њему и просветлимо нашег унутрашњег човека, да се наша лица не би постидела на дан суда.

Ако нам ово изгледа тешко — услед суровости врлинских подвига или, боље речено, услед наговора и савета противника — Господ је и даље милосрдан и дуготрпељив, очекујући наше обраћање, и ако грешимо, Он то подноси, очекујући наше покајање; ако падамо, не стиди се да нас поново прихвати, као што је и рекао пророк: Ко падне, не устаје ли? Ко зађе, не враћа ли се (Јерем. 8; 4)? Ми, пак, чим се разбудимо, задобивши добру мисао, непосредно похитајмо да се обратимо Њему тражећи Његову помоћ, а Он је спреман да нас спасе, јер, сразмерно нашим снагама, очекује да наша добра воља, која потиче од вере и усрдности, буде пламено устремљена ка Њему, и сваки напредак Он сам ствара у нама. И зато љубљени, постарајмо се да као чеда Божија, свукавши свако предубеђење, нерад и лењост, постанемо одважни и спремни да корачамо Његовим траговима; не одлажимо то из дана у дан, на шта нас наводи порок, јер не знамо када ћемо изаћи из тела. Велика су и неизрецива обећања дата хришћанима, тако велика да се са вером и богатством саме душе не могу упоредити ни сва слава и лепоте неба и земље, ни сви остали њихови украси и разноликости, и богатство, и красота, и наслађивање видљивим.

Према томе, поред таквих подстицаја и обећања Господњих, како да не пожелимо да у целини приступимо Господу и да Му посветимо саме себе, поврх свега осталог, тако што ћемо се, према Јеванђељу, одрећи и своје душе и заволети једино Њега, не љубећи при том ништа друго? Ето, све нам је то даровано, али и каква још слава поред тога! Колико је било Господњих промишљања о нама у време Отаца и Пророка! Колико нам је обећањаобзнањено! Колико подстицаја! Колико је било Господње милосрђе према нама од самог почетка! Најзад, у време Свог доласка, Он је неизрециву доброту према нама показао и Својим распећем да би нас, када се обратимо, вратио у живот. Ми се, међутим, још не растајемо са својом самовољом, са љубављу према свету, са рђавим предубеђењима и навикама, и посредством тога показујемо се као маловерни, па чак и као неверни! И поред свега тога, Господ остаје милостив према нама, невидљиво нас чувајући и успокојавајући, до краја нас не препуштајући, према нашим греховима, пороку и световним заблудама, не допуштајући нам, по Својој великој благости и дуготрпљењу, да пропаднемо, будно мотрећи хоћемо ли се једном обратити к Њему.

Плашим се, међутим, да ће се на нама који живимо тако што све занемарујемо и руководимо се предрасудама, временом испунити апостолска изрека, односно: Презиреш богатство Његове доброте и кроткости и дуготрпљења, не знајући да те доброта Божија на покајање води (Рим. 2; 4)? Уколико, поред Његове доброте, дуготрпљења и кроткости, умножимо број грехова, и својим нерадом и ниподаштавањем припремимо себи најтежу осуду, на нама ће се испунити апостолске речи: Својом упорношћу и непокајаним срцем сабираш себи гнев за дан гнева и откривања праведнога суда Бога (Рим. 2; 5). Велика је и неописива доброта Божија, неизрециво је Божије дуготрпљење према људском роду, само уколико пожелимо да се пробудимо и ако се потрудимо да се у потпуности окренемо Богу, да би нам било могуће да задобијемо спасење.

Ако, пак, желиш да познаш Божије дуготрпљење и велики доброту Божију, томе можемо да се научимо из богонадахнутих Писама. Погледај Израиљце, од којих потичу Оци; њима су била дата обећања, њихово је богослужење и завет, од њих је Христос по телу (в. Рим. 9; 4–5). Колико су они грешили? Колико су се пута одвраћали? Бог их, међутим, на крају није оставио, него их је, ради њихове користи, на кратко време препуштао казнама, желећи да патњом умекша њихова отврдла срца. Он им се обраћао, будио их, слао им пророке. Колико је времена био дуготрпељив према њима, када су грешили и жалостили Га? Оне који би се преобратили прихватао је са радошћу, а када би поново отпали, није их напуштао, него их је кроз пророке позивао да се опет преобрате. И мада су много пута отпадали од Њега и поново Му се враћали, Он их је сваки пут благонаклоно сусретао и човекољубиво прихватао, док најзад нису пали у велики грех и положили руке на свог сопственог Господара Којега су, према предању Отаца и светих пророка, очекивали као свог Искупитеља и Спаситеља, Цара и Пророка. Међутим, када је Он дошао, нису Га прихватили; напротив, изложили су Га великим поругама и најзад, на крсту, предали Га смртној казни. Овим великим огорчењем и прекомерним преступом, њихови преумножени грехови достигли су своју пуноћу. Стога су на крају били остављени, јер се од њих удаљио Свети Дух, када се поцепала завеса. Зато је и њихов храм био предат незнабошцима, био срушен и претворен у пустош, према одлуци Господњој да неће остати ни камен на камену који се неће разметнути (Мт. 24; 2). На тај начин су коначно били предати незнабошцима и развејани по читавој земљи, поставши тада заробљеници царева, и беше им заповеђено да се више не враћају у своју земљу.

Тако и сада, милостиви и благи Бог према свакоме показује Своје дуготрпљење. Иако много пута од свакога види огорчења, Он ћути и очекује хоће ли се човек временом пренути и променити, да Га више не огорчује, а са великом љубављу и радошћу прихвата свакога који се обратио од греха, јер овако каже: Радост бива због једнога грешника који се каје (Лк. 15; 10) и није воља Оца вашега небескога да пропадне један од ових малих (Мт. 18; 14), најмањих. Међутим, када неко — и поред великог дуготрпљења и милосрђа Божијег према њему, када га Бог не предаје казни због сваког греховног спотицања, тајног или јавног, него, видевши га, ћути и као да очекује покајање — сам доспе до великог нехата, почне да додаје грех на грех, да придружује један немар другоме и да на једном прегрешењу зида друго испуњавајући меру грехова, он најзад пада у такав грех из којега не може да исплива, него пада и, препустивши се нечастивоме, на крају пропада.

Тако се догодило и Содомљанима. Они су много грешили и нису се кајали, да би на крају нечистом помишљу према анђелима, пожелевши да са њима почине мужелоштво, пали у тако дубок грех да више није било места покајању; на крају су били одбачени, јер су испунили, па чак и превршили меру грехова. Због тога су, према Божијем суду, били спаљени огњем. Исто се догађало и у Нојево време; много пута разгневивши Бога и не покајавши се због тога, дошли су до таквих грехова да су искварили целу земљу. Тако се догађало и са Египћанима, који су много вређали Бога и грешили против Његовог народа. Бог на њих није слао казне које ће их на крају истребити, него само оне које ће им бити поука, да би их подстакле на преобраћање и покајање. Он им је задавао лаке ударце, пројављујући Своје дуготрпљење и очекујући њихово покајање. Они су се, међутим, пошто су много сагрешили пред Божијим народом, час обраћали, час кајали због тога, а онда су, утврдивши своју рђаву самовољу у древној непобожности, оптеретили народ Божији тешким радовима. Најзад, када је Бог посредством Мојсеја уз мноштво чуда извео Свој народ из Египта, они су (Египћани) починили велики грех и пошли у потеру за народом Божијим. Стога их је Божији суд на крају истребио, погубио и потопио у водама, показавши их недостојнима видљивог живота.

Као што смо раније већ рекли, и Израиљци су се на сличан начин више пута спотицали и грешили, убијајући пророке Божије и вршећи многа друга рђава дела, док је Бог за то време ћутао и био дуготрпељив, очекујући њихово покајање. Најзад су се толико спотакли да су се срушили и више нису устали, јер су положили руке на величанство Господара. Зато су, будући остављени од Бога, на крају били одбачени. Одузети су им и пророштва, и свештенство, и богослужење, и све је то дато незнабошцима који су поверовали, као што каже Господ: Од вас ће се узети Царство Божије и даће се народу који доноси плодове његове (Мт. 21; 43). Све до тог времена, Бог их је подносио, није прекидао Своје дуготрпљење, нити је престајао да буде милосрдан према њима. Међутим, будући да су испунили, па чак и препунили меру греха када су своје руке положили на величанство Господара, Бог их је напослетку напустио.

Опширно смо, љубљени, излагали ове мисли, преузете из Писма, потврђујући тиме да би требало да се, што је могуће пре, обратимо и да похитамо Господу. Он је милостив према нама и очекује да се потпуно удаљимо од свакога зла и сваког рђавог предубеђења, и оне који се обрате прихвата са великом радошћу. Опширно смо говорили о томе да из дана у дан не би нарастао наш немар и да се не би умножавали наши грехопади, да не бисмо кроз то привукли на себе гнев Божији. Зато се потрудимо да, обративши се искреним срцем, приступимо Богу. Будући да је очајање наговор злобе и лукавства, не очајавајте због свог спасења сећајући се пређашњих сагрешења, који човека воде ка очајању, немару и безбрижности управо због тога да човек, обративши се и приступивши Господу по великој Господњој милости према људском роду, ипак не задобије спасење.

Ако нам се учини неостваривим и немогућим да се одвратимо од мноштва грехова који су одлучно овладали нама (а таква мисао, као што смо рекли, јесте наговор злобе и служи као препрека за наше спасење), онда се сетимо и немојмо занемарити да је Господ, дошавши међу нас по Својој доброти, подарио вид слепима, да је исцељивао одузете, да је лечио сваку болест, да је васкрсавао мртве које су већ дотакли трулежност и распадање, да је отварао слух глувима, да је из једног човека истерао легион демона и ономе, који је дошао до таквог степена ђавоиманости, вратио здрав разум. Он ће, дакле, утолико пре душу, која се Њему обраћа и од Њега тражи милост, којој је потребна Његова помоћ, и обратити, и привести у целомудреност бестрашћа, и довести до сваке врлине, и до обнављања ума; подариће јој здравље, просветљеност мисли, мир у помислима, и од слепила, глувоће и мртвила неверја, незнања и одсуства страха Божијег узвешће је до целомудрености врлине и чистоте срца. Онај Који је створио тело, створио је и душу; и као што је, обитавајући на земљи, према Својој доброти свима који су Му приступали и од Њега тражили помоћ и исцелење, као добри и једини Исцелитељ изобилно даровао оно што је потребно, тако ће поступити и у оном духовном.

Ако је Он био тако милосрдан према телима, којима је опет следило да умру и да се распадну, и свакоме, шта је ко тражио, тако и чинио са спремношћу и добротом, онда ће утолико пре души, која је бесмртна, неуништива и непропадљива, а која је пала у болест незнања, порока, неверја, у одсуство страха Божијег и у друге грешне страсти, али која ипак приступа Господу и од Њега тражи помоћ, гледа на Његово милосрђе и жели да од Њега прими благодат Духа ради свог избављења и ослобођења од сваке страсти, Он веома хитро и спремно подарити исцељујуће избављење, јер је рекао да ће Отац небески утолико пре одбранити изабранике Своје који Му вапију дан и ноћ, и поново додао: Кажем вам да ће ихубрзо одбранити (в. Лк. 18; 7–8). На другом месту нас саветује: Иштите, и даће вам се… јер сваки који иште прима, и који тражи налази, и који куца отвориће му се (Мт. 7; 7–8). У наставку, пак, каже: Колико ће више Отац ваш небески дати Духа Светога онима који ишту од Њега, јер ако и не устане да му даде зато што му је пријатељ, али за његову безочност устаће и даће колико му треба (Лк. 11; 13,8).

Он нас је, пак, посредством свега тога убеђивао да непоколебиво, непрестано и неуморно тражимо Његово благодатно заступање, јер је Он дошао ради грешника — да би се обратили к Њему и да би исцелио оне који у Њега верују. Нама је потребно само да се, колико је у нашој моћи, удаљимо од рђавих предубеђења, да омрзнемо своја зла дела и световне обмане, да се одвратимо од рђавих и испразних помисли и да се свагда, колико год то можемо, привезујемо за Њега. Он је спреман да нам укаже Своју помоћ, јер је веома милосрдан и оживотворава, јер исцељује неизлечиве страсти и избавља оне који Га призивају и Њему се обраћају, онима који се по сопственој вољи и без принуде, сразмерно својим снагама удаљују од сваке световне љубави, одвајају ум од земље и ка Њему управљају своје жеље и прозбе. Достојна Његове помоћи постаје она душа која све сматра сувишним, коју ништа на свету не чини спокојном и ради свог спокојства чезне само за једним, односно, да отпочине и да се обрадује Његовом добротом. И зато, када због такве вере прими небеске дарове — да по благодати несумњиво умири своју жељу, да на доличан и одговарајући начин послужи Светоме Духу свакога дана напредујући у добру, не удаљујући се од пута праведности и до краја будући ненаклоњена пороку, не здружујући се са њим и ничим не вређајући благодат — она бива удостојена вечнога спасења са свима светима, којеје подражавала живећи у свету као њихова сапричасница и сапутница. Амин.

ПЕТА БЕСЕДА. ВЕЛИКА ЈЕ РАЗЛИКА МЕЂУ ХРИШЋАНИМА И ЉУДИМА ОВОГА СВЕТА: ЈЕДНИ, ИМАЈУЋИ У СЕБИ ДУХА СВЕТА, У СРЦУ И У УМУ СВЕЗАНИ СУ ЗЕМАЉСКИМ ОКОВИМА, ДОК ДРУГИ ЖЕЛЕ ЉУБАВ НЕБЕСКОГ ОЦА И ЈЕДИНО ЊЕГА ИМАЈУ ЗА ПРЕДМЕТ СВОЈИХ ЖЕЉА

Хришћани имају другачији свет, свој начин живота, и ум, и речи и своје послове; другачији су и начин живота, и ум, и речи, и делатност људи овога света. Друго су — хришћани, а друго — светољупци, и међу једнима и другима постоји велико растојање. Житељи земље, чеда овога века, уподобљују се пшеници којаје просута у сито ове земље и бивају вејани међу колебивим помислима овога света, уз непрестану узбурканост земаљских дела, жеља и сложених вештаствених појмова. Сатана потреса душе и ситом, тј. земаљским делима, веје сав грешни људски род. Од времена пада, откако је Адам преступио заповест и потчинио се нечастивом кнезу који је загосподарио над њим, овај непрестаним варљивим и помућеним помислима све синове овога века веје и доводи у сукоб у земаљском ситу.

Као што пшеница у сејачевом ситу непрестано бива ударана и избацивана и непрестано се обрће у ситу, тако и кнез зла земаљским делима обремењује све људе, колеба их и доводи у пометњу и бригу, присиљава их да се спотичу испразним помислима, мрским жељама, земаљским и мирјанским везама, непрестано поробљавајући, помућујући и ловећи сав Адамов грешни род. И Господ је апостолима предсказао будућу побуну нечастивога против њих: Ево вас иска сатана да вас вије као пшеницу: а Ја се молих Оцу Мојему, да не престане вера ваша (Лк. 22; 31–32). Ова реч и одлука, којује Творац јасно изговорио Каину: уздисаћеш и дрхтаћеш, са стрепњом ћеш бити на земљи (в. 1. Мојс. 4; 12), тајно служи као образац и подобије за све грешнике, јер је род Адамов, преступивши заповест и поставши грешан, тајно примио на себе ово подобије. Људи бивају поколебани непостојаним помислима стрепње, страха, сваке пометње, жељама и разноликим задовољствима сваке врсте. Кнез овога света потреса сваку душу која се није родила од Бога и, као пшеницу која се непрестано окреће у ситу, на разне начине узнемирава људске помисли, доводећи све до колебања и ловећи их световним обманама, телесним задовољствима, стрепњама и пометњама.

Показујући да они што следе обмане и хтења нечастивога на себи носе подобије Каиновог зла, Господ је, разобличујући их, рекао: Жење оца вашеш хоћете да чините; он беше човекоубица од почетка и не стојиу истини (Јн. 8; 44). И зато, сав Адамов грешни род тајно на себи носи ону осуду: уздисаћете и дрхтаћете, и стрепићете у ситу земље због сатане који ће вас у њему вејати. Као што се од Адама цео људски род проширио по земљи, тако је и једна страсна нечистота проникла у цео грешни људски род, и кнез зла је у стању да све веје непостојаним, вештаственим, испразним и узбурканим [метежним] помислима. И као што један ветар може да поколеба и покрене све биљке и семена, и као што се једна ноћна тама распростире над целом васељеном, тако и кнез зла, будући нека духовна тама греха и смрти, неким скривеним и суровим ветром обузима и окреће сав људски род на земљи; он непостојаним помислима и овоземаљским жељама лови људска срца, а тамом незнања, заслепљености и заборава испуњава сваку душу која се није родила одозго и која се мишљу и умом није преселила у други век, према ономе што је речено: Наше живљење је на небесима (Фил. 3; 20).

Тиме се истински хришћани разликују од васцелог људског рода; као што смо већ рекли, велика је раздаљина између хришћана и осталих људи. Будући да су ум и мисао хришћана свагда обузети размишљањем о небеском, јер по заједници и причасности Светога Духа созерцавају вечна добра, и будући да су рођени одозго, од Бога, они су се у стварности и сили удостојили да постану чеда Божија; многим и дуготрајним подвизима и трудом достигли су постојаност, чврстину, непомућеност и спокој, и њих не расејавају и не узнемирују непостојане и испразне помисли. И самим тим они су изнад света, јер њихов ум и душевно умовање обитавају у миру Христовом и у љубави Духа, као што је и Господ, расуђујући о таквима, рекао да су они из смрти прешли у живот (Јн.5; 24). Разликовање [међусобно] хришћана не састоји се, дакле, у спољашњем изгледу или у видљивом обличју, као што многи мисле да је у томе сва разлика и да се и сами хришћани међусобно разликују спољашњим видом и обликом. И они се, умом и мислима, уподобљују свету: и они, као и сви остали људи, имају исто колебање и несређеност помисли, исто неверје, пометњу, збуњеност, стрепњу. Иако се од света разликују спољашњим изгледом и мишљењем а такође и неким спољашњим поступцима, они су [многи хришћани], међутим, у срцу и уму свезани земаљским оковима, у својим срцима нису задобили спокојство од Бога и небески духовни мир, јер нису тражили и нису поверовали да ће их Бог тога удостојити.

Нова твар, хришћанин, разликује се од свих људи у свету обнављањем ума, умирењем помисли, љубављу и небеском приврженошћу Господу. Долазак Господњи догодио се управо због тога да би се они, који су уистину поверовали у Господа, удостојили ових духовних блага. Хришћанима припада и слава, и лепота, и небеско неизрециво богатство које се задобија трудом, знојем, испитивањима, многим подвизима и једино уз Божију благодат. Сваки човек жели да гледа лице земаљског цара. Ма ко да дође у царски град, пожели да макар баци поглед на његову лепоту, или на раскош одеће, или на велелепност порфире, ла красоту разноликих бисера, на лепоту дијадеме, на скупоценост његових царских обележја. Једино они који духовно живе не цене много све ово, јер су искуствено упознали другачију, небеску и нетелесну славу, јер су рањени другачијом, неизрецивом лепотом и имају удео у другачијем богатству; они живе по у нутрашњему човеку, причасни су другачијем Духу. Међутим, људи овога света, који у себи имају духа света, силно желе да виде земаљског цара, а посебно у свој његовој велелепности и слави. Уколико судбина цара својим видљивим величанством надвисује судбину сваког другог човека, утолико је за свакога и славно и пожељно макар и само да га види. Због тога свако сам за себе говори: "О, кад би и мени неко дао ову славу, ову велелепност, ове украсе!" Тако он велича себи сличног човека, земаљског и на сличан начин острашћеног и смртног, али човека који привременим величанством и привременом славом побуђује његове жеље.

Ако, пак, телесни људи толико чезну за славом земаљског цара, онда се људи, на које је капнула она роса Духа божанског живота, ранивши им срце божанском љубављу према небеском Цару-Христу, утолико више привезују за ону лепоту, за неизрециву славу, за непропадљиву велелепност, за незамисливо богатство истинског и вечног Цар-Христа. Они бивају заробљени чежњом и љубављу, потпуно се устремљујући ка Христу, и желе да добију она неизрецива блага која созерцавају духом; они због тога ништавнима сматрају сваку земаљску лепоту, славу, велелепност и част, као и богатство царева и кнежева, пошто су рањени божанственом лепотом и у њихове душе капнуо је живот небеске бесмртности. Због тога и желе једино љубав небеског Цара, имајући, са великом чежњом, једино Њега пред очима. Они се ради Њега одрешују од сваке мирјанске љубави и удаљују од свих земаљских окова, како би им било могуће да ову једну жељу имају свагда у срцима, не мешајући је ни са чим другим.

Мало је, међутим, оних који су са добрим почетком сјединили и добар крај, без спотицања дошли до циља, који имају само љубав према Богу и од свега су се одрешили. Многи осете умилење, многи постају причасници небеске благодати, бивају рањени небеском љубављу; међутим, не издржавши различите борбе, подвиге, труд и искушења нечастивога са којима се сусрећу на путу — а будући да свако има жељу да љуби нешто у овом свету и не одриче се потпуно своје љубави, враћајући се разноликим и различитим световним жељама — услед слабости и нерада или услед бојажљивости своје сопствене воље, или због љубави према нечему земаљском, остали су у свету и препустили се његовим понорима. Они, који уистину намеравају да до краја проведу добар живот, уз ону небеску љубав не смеју у себе добровољно прихватати, нити са њом мешати никакву другу љубав и привржености, да тиме не би поставили препреке духовном, вратили се назад и на крају били лишени живота. Као што су Божија обећања велика, неизрецива и неописива, тако су нам потребни вера, нада, труд, велики подвизи и дуготрајно испитивање. Нису занемарљива она добра, за која се нада да ће их добити човек када пожели небеско Царство: он жели да са Христом царује у бесконачне векове; зар онда неће одлучити да током кратког времена овог живота, све до саме смрти, са усрдношћу трпи борбе, труд и искушења? Господ каже: Ако хоће ко за Мном ићи, нека се одрекне себе и узме крст свој, свакодневно се радујући, и за Мном иде (Мт. 16; 24) и Ако неко дође Мени и не мрзи оца својега, и матер, и жену, и децу, и браћу, и сестре, па и живот свој, не може бити Мојученик (Лк. 14; 26). Многи међу људима, иако намеравају да задобију Царство и желе да наследе вечни живот, не одричу се живљења по сопственим жељама и настављају да следе ове жеље или, боље речено, да следе онога који је у њих засејао испразност; не одрекавши се себе, они хоће да наследе вечни живот, а то је немогуће.

Истинита је реч Господња. Без спотицања корачају они који су се, према заповести Господњој, потпуно одрекли себе, омрзнули све световне жеље, везе, разоноде, задовољства и занимања и пред очима имају једино Господа, желећи да творе Његове заповести. И зато по сопственој вољи застрањује сваки, уколико уистину није хтео да задобије Царство и да се одрекне себе, тако да поред оне љубави љуби и још нешто, наслађује се задовољствима или жељама овога века и нема целовиту љубав према Господу, колико је ово могуће слободној вољи и хтењу.

Сваки човек понекад, исправно расуђује и зна да је непотребно оно што жели да учини, али како има љубав према томе и не одриче се ове љубави, дозвољава да буде побеђен. На почетку, у његовом срцу одвија се битка и борба, затим следи равнотежа и приклањање, и превага час љубави према Богу, час љубави према свету. Човек тада почиње да расуђује, хоће ли започети свађу и расправу са братом. Он сам у себи говори: "Рећи ћу му; не, нећу му рећи. Разговараћу с њим; не, нећу разговарати". Он се сећа Бога, али мисли и на своју славу и не одриче се себе. Ако, пак, љубав и наклоност према свету донекле однесу превагу на теразијама срца, нечиста помисао је истог тренутка спремна да покрене и уста. Након тога ум, као запетом стрелом, језиком погађа ближњега изнутра, и ради очувања своје славе и без икаквог присиљавања воље, избацује стреле недоличних речи. Затим наставља да рањава ближњег недоличним речима, док се грех не разлије по удовима. Понекад ове удове, који се препиру устима, рђава жеља доведе до удараца и рана а понекад досегне чак и до убиства и смрти. Погледај чиме је све започело и какав је крај добила љубав према световној слави, која је према човековој сопственој вољи превагнула на теразијама срца! Будући да се човек није одрекао себе и да љуби нешто у свету, одатле потичу све ове недоличности.

На исти начин размишљај о сваком греху и рђавом подухвату; порок обмањује и приклања вољу ума ка световним жељама, обманама и телесним задовољствима. Тако се припрема свако порочно дело, прељубништво и крађа, користољубље и пијанство, среброљубље и славољубље, љубомора и властољубље и свако порочно дело. Понекад се она дела, која изгледају као добра, извршавају ради славе и људске похвале; ово је пред Богом равно неправди, крађи и осталим греховима, јер је речено: Бог разасу кости човекоугодника (Пс. 52; 7). И у оним делима која изгледају као добра, нечастиви види прилику за себе; он је веома разнолик и лажљив у световним жељама. Због неке земаљске и телесне љубави, којом се човек свезује по сопственој вољи, грех лови човека и она се за њега претвара у ланце, окове и тешко бреме, које га потапа и дави у рђавом веку, не допуштајући му да сабере снагу и да се врати Богу. Оно што човек заволи у свету, то обремењује његов ум, задобија власт над њим и не дозвољава му да сабере снагу. Од тога зависи и равнотежа, и приклањање, и превага порока; тиме се испитује цео људски род, испитују се сви хришћани, било да живе у градовима или у планинама, или у обитељима, или у пољима, или на пустињским местима, зато што човек, којега зароби његова сопствена воља, почиње нешто да љуби; његова љубав се нечим везује и већ није у потпуности устремљена ка Богу. На пример, неко је заволео имање, а неко — злато и сребро, неко стомакоугађање и телесне жеље, неко — учену световну мудрост ради људске славе; неко заволи власт, а неко — славу и људске почасти, неко — гнев и озлојеђеност (он то воли само због тога што се брзо препушта страсти); неки воли недоличне сукобе, неко љубомору; неко по читав дан проводи у расејаности и задовољствима; неко се заварава празним помислима, а неко ради људске славе воли да буде учитељ закона; неко се наслађује ленчарењем и нерадом; неко је привезан за одећу и крпе, неко се препушта земаљским бригама; неко воли сан, или шале, или псовање [сквернословље]. Оно чиме је неко привезан за свет, било да је мало или велико, то га и задржава и не дозвољава му да сабере снагу. Човек љуби ону страст са којом се не бори свим силама, она му господари и обремењује га, она за њега значи окове и препреку за његов ум да се обрати ка Богу, да Му угоди и да, послуживши једино Њему, постане потребан Царству и задобије вечни живот.

Душа која уистину стреми ка Господу, у потпуности распростире своју љубав према Њему и, колико јој снага допушта, привезује се за Њега својом слободном вољом. У томе добија помоћ благодати, одриче се саме себе и не следи хтења свог ума, јер се он, услед зла које је неразлучиво од нас и које нас обмањује, и он сам поводи за злом. Насупрот томе, она се потпуно предаје речи Господњој, одрешује се од свих видљивих окова, колико је ово могуће за вољу, и потпуно се предаје Господу. У том случају, она ће бити у стању да поднесе борбу, напоре и недаће. Наиме, у ономе што душа љуби, она налази и помоћ и бреме. Ако љуби нешто у свету, онда управо то за човека постаје бреме и окови који га вуку доле и не допуштају му да усходи горе, ка Богу. Ако, пак, љуби Господа и Његове заповести, онда у томе налази и помоћ и олакшање: услед тога што неокрњено чува своју љубав према Господу, за њега свг заповести Господње бивају лаке, ово човека погружава у добро или, боље речено, олакшава му и чини да му не буде тешка ниједна битка и недаћа; он Божијом силом руши свет и силе порока које су бациле мрежу на душу у свету и које је на пучини света обавијају мрежом свих могућих жеља. На тај начин, чим душа заволи Господа — бива истргнута из оних мрежа својом сопственом вером и великом усрдношћу; она истовремено добија и помоћ одозго и тако постаје достојна вечног Царства. Ако је уистину по својој сопственој вољи и уз помоћ Господњу заволела ово Царство, неће бити лишена вечног живота.

Да бисмо јасније на самом делу доказали како многи пропадају по својој сопственој вољи, тону у море и бивају одведени у ропство — замисли да гори нека кућа. Један, који намерава да се спасе, чим је дознао за пожар бежи напоље и, напустивши све и одлучивши да се побрине само за свој живот, спасава се; други, који намерава да са собом узме неке кућне ствари или нешто друго, ушао је у кућу да би то прикупио, и док је сакупљао, пламен је овладао кућом, тако даје и њега захватио и спалио. Видиш ли да је овај човек по својој сопственој вољи и из љубави, односно, заволевши нешто више од себе, настрадао у пламену? Слично овоме, неки плове морем и бивају захваћени високим таласима. Један скида сву одећу и баца се у воду, намеравајући једино да спасе самога себе: догађа се да он, ношен таласима и ничим необремењен осим бригом о свом животу и пливајући поврх таласа, налази могућност да изађе из узбурканог мора; други, међутим, који намерава да спасе нешто од своје одеће, помисли да ће и са њом, ако је понесе са собом, моћи да плива и да изађе из мора; међутим, одећа коју је узео само га је оптеретила и потопила у морску дубину. Према томе, он је настрадао, јер се ради мале користи није побринуо да остане жив. Примећујеш ли да је он по својој сопственој вољи постао жртва смрти? Замисли и то, да је стигла вест о [најезди] иноплеменика. Један се, чим је то чуо, дао у бекство, нимало не оклевајући и без ичега пошавши на пут; други је, не верујући да долазе непријатељи или у жељи да са собом понесе и нешто од својих ствари, таквом одлуком одуговлачио са бекством и гле, непријатељи су дошли, заробили га и као заробљеника одвели у туђу земљу, присиливши га да тамо живи у ропству. Видиш ли да је и он по својој сопственој вољи, услед свог немара, услед недостатка одлучности и због љубави према неким стварима, одведен у ропство?

Слично томе догађа се и онима који не следе заповести Господње, који се нису одрекли самих себе и нису заволели једино Господа, него су се добровољно свезали земаљским оковима; када дође вечни огањ, они се, као заробљеници или, тачније речено, као оковани у односу на добра дела и погружени у љубав према свету, утапају у горком мору зла и пропадају у туђинском ропству, односно као заточеници нечистих духова. Ако, пак желиш да о исправности савршене љубави према Господу дознаш из светих и богонадахнутих Писама, погледај како се Јов одрекао свега што је имао — и деце, и имања, и стоке, и слугу, и осталог богатства; он је, да тако кажемо, свукавши све, побегао и спасао се, остављајући и бацивши сатани и саму одећу; ниједном речју није изговорио хулу, ни срцем, ни устима није узнегодовао пред Господом; напротив, благосиљао је Господа, говорећи: Господ даде, Господ узе, како је Господ благоволео, тако је и било, нека је благословено име Господње (Јов 1; 21). За њега су мислили да је много стекао, али се, након што га је Господ испитао, показало да није стекао ништа, осим јединог Бога. Слично се догодило и са Авраамом: када му је Господ заповедио да иде из земље своје и од рода својега, и из дома оца својега (1. Мојс. 12; 1), он је, да тако кажемо, истог часа свукао све своје; отаџбину, земљу, рођаке и родитеље, и следио је реч Господњу. Затим је, поред многих испитивања и искушења која су му се догађала — и када му је била узета жена и када је живео и трпео увреде у туђој земљи — у свим тим околностима доказао да једино Бога љуби изнад свега. Најзад, када је по обећању и након много година, већ имао јединородног и толико жељеног сина, Бог је од њега затражио да буде спреман да он сам тога сина принесе на жртву. Авраам се тада свукао и уистину одрекао самога себе. Овим жртвоприношењем јединородног он је доказао да не љуби ништа друго, осим Бога. Ако је с таквом спремношћу дао сина, онда би утолико пре напустио и остала своја богатства или би иху једном тренутку поделио сиромасима — и то би учинио са свом спремношћу и свом усрдношћу. Увиђаш ли сада исправност савршене и својевољне љубави према Господу?

Тако и они, што желе да буду санаследници ових праведника, не би требало да љубе ништа осим Бога; тако ће се, када буду испитивани, показати као корисни и опитни, и видеће се да су савршено очували своју љубав према Господу. Само ће они, који су свагда по својој сопственој вољи љубили једино Бога и који су се одрешили од сваке световне љубави, бити у стању да подвиг изврше до краја. Показало се, међутим, да је сасвим мало људи који би прихватили такву љубав, одвратили се од свих световних задовољстава и жеља и одважно претрпели побуне и искушења нечастивога. Да ли зато што многи, при преласку реке, бивају привучени водама, нема много ни оних што успешно прелазе ове мутне реке свих врста световних жеља и различитих искушења од злих духова? Да ли зато, што многе лађе, скривајући се у мору, бивају потопљене таласима, нема много оних који ће препливати и ову пучину, и ходати по таласима, и стићи у мирну луку? Због тога је свагда потребна велика вера, дуготрпљење, борба, истрајност, труд, глад и жеђ за сваким добром, хитрост, непоколебивост, расуђивање, разборитост. Много је људи који би желели да се без труда, без подвига и без проливања зноја удостоје Царства, али ово је немогуће.

У свету се догађа да неки долазе код богатог човека да би код њега радили у време жетве или неког другог посла и на тај начин добили оно што је њима самима потребно за прехрану; неки од њих буду лењи и немарни, не труде се као други и не раде како би требало; не трудећи се и не умарајући се док су у дому богатога, хтели би, међутим да, као да су већ све учинили, добију плату подједнако као и они који су се трудили трпељиво и готово свим својим снагама. Исто тако и ми, када читамо Писма, или када читамо о томе како је неки праведник угодио Богу, како је постао пријатељ и сабеседник Божији, или, пак читамо о свим Оцима и како су постали пријатељи и наследници Божији, колико су недаћа претрпели, колико су пострадали ради Бога, колико су одважних дела и подвига извршили, тада их величамо и хтели бисмо да се удостојимо истих таквих дарова и достојанства; ми бисмо радо желели да добијемо оне славне дарове, али да на страну одложимо њихов труд, подвиге, недаће и страдања; усрдно желимо да стекнемо оне почасти и достојанство које су они добили од Бога, али не прихватамо на себе њихово исцрпљивање, труд и подвиге. Кажем ти да све то жели и прижељкује сваки човек: и блудници, и цариници, и неправедни људи хтели би да добију Царство на лак начин, без труда и подвига. Управо због тога на путу и постоје искушења, многа испитивања, недаће, борбе и проливање зноја, како би се јасно показали они који уистину и свом својом вољом, свим силама па чак и до смрти љубе једино Господа, тако да, због те љубави према Њему, нема више ничега што би пожелели. Они због тога праведно улазе у небеско Царство, одрекавши се, по речи Господњој, и самих себе, и заволевши једино Господа више и од сопственог дисања; због ове своје узвишене љубави, биће и награђени узвишеним небеским даровима.

У недаћама, у страдањима, у трпљењу и у вери скривена су обећања и слава, и устројавање небеских добара, као што је плод скривен у пшеничном зрну, баченом у земљу, или у дрвету које се калеми посредством засецања или оштећења. Тада се показују они који имају величанствену одећу, и славу, и вишеструке плодове, као што и апостол каже: Кроз многе невоље ваља нам ући у Царство небеско (Дела ап. 14; 22), док Господ каже: Трпљењем својим спасавајте душе своје (Лк. 21; 19) и: у свету ћете имати жалост (Јн. 16; 33). Потребни су труд, ревност, трезвеност, велика будност, хитрина и непоколебивост у прозбама које упућујемо Господу, да бисмо се избавили од жеље за нечим земаљским, да бисмо избегли замке и мреже наслада, пометеност света и побуњеност нечистих духова, и да бисмо поуздано дознали с каквом су трезвеношћу и устређ мљеношћу вере и љубави свети још овде задобијали небеско благо, односно духовну силу која је у њиховим душама била залог Царства. Расуђујући о овом небеском благу, тј. о благодати Духа, описујући величину недаћа и истовремено показујући шта би сваки требало овде да тражи и шта би требало да задобије, блажени апостол Павле каже: Знамо, ако се наша земаљска кућа, телесни шатор, разруши, имамо здање од Бога, кућу нерукотворену, вечну на небесима (2. Кор. 5; 1).

Зато је сваки дужан да се подвизава и да се труди да напредовањем у свим врлинама задобије ову кућу, као и да верује да се она задобија овде.

Ако се разруши наша телесна кућа, ми немамо другу кућу у којој би обитавала наша душа: тако да се, како је речено, и обучени, наш не нађемо (2. Кор. 5; 3), односно, да не будемо лишени заједнице и сједињења са Светим Духом, у Којем једино и може да отпочине верна душа. Због тога се они, који су са свом стварношћу и силом хришћани, чврсто надају и радују да ће, исходећи из овог тела, имати ону нерукотворену кућу, а та кућа је сила Духа која обитава у њима. Ако се и разруши телесна кућа — они се тога не плаше, јер имају небеску, духовну кућу, и ону непропадљиву славу која ће у дан васкрсења подићи и прославити и телесну кућу, као што каже апостол:

Онај Који је подигао Христа из мртвих оживеће и ваша смртна телеса Духом својим Који живи у вама (Рим. 8; 11), да се и живот Исусов јави у смртноме телу нашем (2. Кор. 4; 11) и да би живот прогутао, као што је речено, оно што је смртно (5; 4).

Зато се потрудимо да вером и врлинским животом још овде задобијемо ову одећу да се, обучени у тело, не бисмо показали као наги, јер у том случају у онај дан ништа неће прославити наше тело. У којој се мери сваки удостоји да вером и ревношћу постане причасник Светога Духа, у тој истој мери ће, у онај дан, бити прослављено и његово тело. Оно што је душа сада сабрала у своју унутрашњу ризницу, тада ће се открити и показати изван тела. Када прође зима и када дрвеће загреје невидљива сила сунца и ветра, оно, слично одећи, ствара и износи из себе лишће, цвеће и плодове док, истовремено, из унутрашњих дубина земље излази пољско цвеће и њиме се покривају и облаче и земља и трава, слично оним криновима о којима је Господ рекао: ни Соломон се у свој слави својој не обуче као један од њих (Мт. 6; 29). Све ово служи као пример, обличје и подобије хришћанина у дан васкрсења.

За све богољубиве душе, за све истинске хришћане, постоји први месец ксантик, који се назива и април; то је време васкрсења. У онај дан, силом Сунца правде извешће се слава Светога Духа, која собом покрива и облачи тела светих, и то је она иста слава коју су они имали скривену у душама. Оно што душа сада има у себи, то ће се тада пројавити у телу. Овај месец је, кажем, први месец у години (2. Мојс. 12; 2); он доноси радост васцелој творевини; отварајући земљу, облачи у одећу обнажено дрвеће; он доноси радост свим животињама; он међу свима шири весеље; он је за хришћане први месец, ксантик, време васкрсења, у којем ће њихова тела бити прослављена неизрецивом светлошћу, односно силом Духа, а она је већ сада скривена у њима. Она ће им тада бити и одећа, и храна, и пиће, и радост, и весеље, и мир, и одело, и вечни живот. Удостојивши се већ сада да у себе приме Дух Божанства, Он ће тада за њих постати њихова лепота светлости и небеска красота.

Колико би, дакле, сваки од нас требало да верује, да се подвизава, да се труди да у сваком погледу живи врлински и да са надом и великим трпљењем очекује да се већ сада удостоји да унутар своје душе прими силу са небеса и славу Светога Духа, како би тада, након пропадања тела, имали оно што ће нас обући и оживети? Да се, као што је речено, и обучени, наги не нађемо (2. Кор. 5; 3) и оживеће и ваша смртна телеса Духом својим Који живи у вама (Рим. 8; 11). Блажени Мојсеј био је у оној слави Духа која је покривала његово лице тако да ниједан човек није могао да га гледа; он нам је показао пример како ће приликом васкрсења праведних тела светих бити прослављена оном славом, које душе светих и верних бивају удостојене још овде, да је поседују унутар себе, у унутрашњем човеку, јер је речено: Сви ми који откривеним лицем, односно унутрашњим човеком, одражавамо славу Господњу, преображавамо се у тај исти лик из славе у славу (2. Кор. 3; 18). Онај исти Мојсеј, као што је написано, четрдесет дана и четрдесет ноћи хлеба није јео ни воду није пио (2. Мојс. 34; 28); телесној природи би било немогуће да проведе толико времена без хлеба, када се не би присајединила другачијој, духовној храни; душе светих се Духом још сада невидљиво присаједињују таквој храни.

Блажени Мојсеј нам је у два вида показао какву ће славу светлости и какво умно наслађивање Духа имати истински хришћани приликом васкрсења; они већ сада бивају удостојени ових тајни, и ово ће се тада показати и на њиховим телима. Као што је већ речено, као што свети већ сада у својим душама имају славу, тако ће се и њихова обнажена тела покрити и обући и биће вазнети на небеса. Тада ћемо већ и телом и душом отпочинути са Господом у Царству. Створивши Адама, Бог му није начинио телесна крила као птицама, али му је приуготовио крила Светога Духа, она крила која ће му дати о васкрсењу, да би га подигла и узнела тамо где је Духу угодно. Душе светих, чији умови лебде ка небеском мудровању, бивају удостојене да још сада добију ова крила. Хришћани, наиме, имају другачији свет, другачију трпезу, другачију одећу, другачију насладу, другачију заједницу, другачији начин размишљања, због чега су они и бољи од свих људи. Они су још сада удостојени да силу свега тога приме унутар своје душе посредством Светога Духа; због тога ће се о васкрсењу и њихова тела удостојити оних вечних духовних добара и биће причасни оној слави коју су још овде искуствено упознале њихове душе.

Због тога је сваки од нас дужан да се подвизава и да се труди, брижљиво се вежбајући у свим врлинама, дужан је да верује и да тражи од Господа, да би унутрашњи човек већ сада постао причасник оне славе и да би душа имала заједницу у оној светости Духа и да би најзад, очистивши се од нечистоте порока, приликом васкрсења имали у шта да обучемо наша васкрснута нага тела, да бисмо имали чиме да прикријемо њихову срамоту, чиме да их оживимо и у векове успокојимо у небеском Царству. Према Светим Писмима, Христос ће доћи са небеса и васкрснуће сва племена Адамова, све који су се од века упокојили и поделиће их на два дела; оне, који буду имали Његово сопствено знамење, односно печат Духа, прогласиће за Своје и поставити са Своје десне стране, јер каже: Овце Моје слушају Мој глас (Јн. 10; 27) и Познајем Своје, и Моје Мене познају (Јн. 10; 14). Тада ће се њихова тела, због својих добрих дела, обући у божанску славу, па ће и они сами бити испуњени оном духовном славом, какву су већ сада имали у душама. Будући на тај начин прослављени божанском светлошћу и узнети на небеса у сретање Господу у ваздуху, према ономе што је написано, тако ћемо свагда са Господом бити (1. Сол. 4; 17), с Њиме царујући у бесконачне векове векова. Амин.

ШЕСТА БЕСЕДА. ТРЕБАЛО БИ ДА СЕ ОНИ, КОЈИ ЖЕЛЕ ДА УГОДЕ БОГУ, МОЛЕ У МИРУ, БЕЗМОЛВИЈУ, КРОТКОСТИ И ПРЕМУДРОСТИ КАКО НЕ БИ, МОЛЕЋИ СЕ НАПАДНО ГЛАСНО, СВИМА ПОСТАЛИ САБЛАЗАН. У ОВОЈ БЕСЕДИ НАЛАЗЕ СЕ ДВА ПИТАЊА: ДА ЛИ СУ ПРЕСТОЛИ И ВЕНЦИ ВЕШТАСТВЕНЕ ТВОРЕВИНЕ? ШТА ОЗНАЧАВА ДВАНАЕСТ ПРЕСТОЛА ИЗРАИЉЕВИХ?

Требало би да они који приступају Господу молитву творе у миру и безмолвију [тиховању] и у великом спокојству, обративши највећу пажњу на Господа, али не са недоличном и неповезаном дреком, него са болом у срцу и трезвеноумним помислима. Неко, када страда од болести и када га излажу спаљивањима и осталим хируршким лечењима, веома храбро и одважно подноси бол који му задају, владајући собом без пометње и узнемирености. Други, опет, подносећи исти такав бол у време спаљивања и хируршких лечења, испуштају недоличне крике. Бол је подједнак и код једног и код другог — и код оног који запомаже, и код оног који не запомаже, и код онога који је пометен, и код онога који није пометен. Тако и неки пате и осећају бол, али ово подносе смирено и без пометње, владајући помислима свога ума; други, међутим, подједнако пате, али то подносе нетрпељиво, са пометњом и узнемиреношћу творећи молитве, чиме саблажњавају оне што их слушају. Други, опет, и не осећајући никакав бол, да би их остали видели или услед ћудљивости, испуштају недостојну дреку, као да ће тиме угодити Богу.

Слуги Божијем, међутим, не доликује да живи у таквој пометњи, него у свакој кроткости и мудрости, као што је рекао пророк: На кога ћу погледати? На невољног и на онога ко је скрушена духа, и ко дрхти од Моје речи (Иса. 66; 2). Налазимо такође, да су у време Мојсеја и Илије, када им се јављао Бог, пред величином Господара служиле и трубе и силе, али да се долазак Господњи разликовао и показивао оним што је претходно поменуто, тј. миром, тишином и спокојством, јер је речено: Ево гласа тихог и тананог, тамо је Господ (1. Цар. 19; 12). Тиме се показује да се спокој Господњи састоји у миру и починку. Међутим, какав темељ положи човек, и какав почетак постави, у томе остаје до краја. Уколико почне да молитву твори громогласно и у пометњи, до краја ће задржати ову навику. Будући, пак, да је Господ човекољубив, Он у неким случајевима и овом човеку указује Своју помоћ. Услед тога овакви људи, подстакнути дејствовањем благодати, до краја задржавају своју навику. Ми, међутим, видимо да је то дело незнања, јер и друге саблажњавају, и сами у пометњи творе молитву.

Истински темељ молитве је следећи: бити пажљив према помислима, и молитву творити у великој тишини и миру, како се други не би саблажњавали. Ако такав човек прими Божију благодат и савршенство, до краја ће молитву творити у тишини, и још ће више послужити ка поучавању других: Бог није Бог нереда, него мира (1. Кор. 14; 33). Они што се моле са дреком подсећају на оне што управљају веслачима, и они не могу да се моле на сваком месту — ни у црквама, ни на насељеним местима, јер само у пустињама могу да се моле како им је воља. Они, пак, што се моле у тишини, несумњиво ће на свакоме месту поучавати и друге. Човеку предстоји да сву своју пажњу управи на помисли и да одсече све оно што служи као храна рђавим помислима, да мисао управи ка Богу, да хтења помисли не извршава, него да помисли које круже са свих страна сабере у једно, разликујући природне помисли од оних рђавих. Душа обремењена грехом уподобљује се или великој шуми на планини, или трскама на реци, или неком шипражју трња и дрвећа. Они који намеравају да прођу кроз ово место, морају испред себе да испруже руке и да са напором и трудом раздвајају грање пред собом. Тако и душу опкољава читава шума помисли које наводи противничка сила; због тога је потребна велика усрдност и пажња ума, како би човек разликовао туђе помисли које му намеће противничка сила.

Неко се, пак, ослања на сопствену снагу, мислећи да ће сам посећи гору која стоји испред њега; други, опет, спокојно и са разборитошћу управља својим умом, и без напора извршава своје дело успешније од првог. Тако и у молитвама неки прибегавају недоличној гласности, као да се уздају у телесну снагу, не примећујући при том расејаност помисли и мислећи да ће својом силом савршено извршити дело; други су пажљиви према помислима и читав подвиг извршавају изнутра. Такви својим разумом и разборитошћу могу да напредују, да одбијају побуњене помисли и да корачају по вољи Господњој. Код апостола налазимо да већим назива онога, који поучава другога: Који говори језике себе изграђује, а који пророкује, Цркву изграђује… Већије онај који пророкује, него онај који говори језике (1. Кор. 14; 4–5). Нека стога свако да предност поучавању других, и биће удостојен небеског Царства.

Питање: Будући да неки говоре да су престоли и венци вештаствене творевине, а не духовна суштаства, како да ово разумемо?

Одговор: Престо Божанства јесте наш ум и обрнуто: престо ума су Божанство и Дух. Слично томе су и сатана и силе и кнежеви таме од времена преступања заповести засели у Адамовом срцу, уму и телу као на свој сопствени престо. Због тога је напослетку дошао Господ и примио тело од Дјеве, јер, да је Њему било угодно да дође као непокривено Божанство, ко би то могао да поднесе? Насупрот томе, Он је посредством овог оруђа, тј. тела, говорио људима. Господ је најзад збацио са престола злобне духове који су засели у тело, тј. појмове и помисли којима су они управљали, а такође је и очистио савест, учинивши ум, помисли и тело Својим сопственим престолом.

Питање: Шта значи оно што је Господ рекао: Ви ћете сести на дванаест престола и судити над дванаест племена Израиљевих (Мт. 19; 28)?

Одговор: Налазимо да се ово већ испунило на земљи, након што се Господ вазнео на небо, јер је на дванаест апостола послао Духа Утешитеља и свету силу. Она их је пак, сишавши на њих, осенила и засела на престоле њихових умова. Када су присутни почели да говоре: Напили су се слатког вина (Дела ап. 2; 13), Петар је већ почео да им суди, говорећи о Исусу: "Распели сте човека силнога славом и знамењима и обесили Га на дрво, а гле, Он овде твори чуда, разваљује камење на гробници и васкрсава мртве", јер је и написано: И биће у последње дане, излићу духа Мојега на свако тело и прорицаће синови ваши и кћери ваше (в. Дела ап. 2; 17). На тај начин су се покајали многи који су слушали Петрову проповед, и тако је настао нови, од Бога изабрани свет.

Видиш ли како се показао почетак суда? Тамо се показао нови свет, јер им је дата власт да заседну и да суде у овом свету. Истина је да ће они засести и судити и приликом доласка Господњег, кад наступи васкрсење мртвих. Ово се, међутим, извршава и овде, јер Свети Дух заседа на престолима њихових умова. Ни венци, које хришћани примају у оном веку, нису вештаствене творевине. Онај ко то тврди, погрешно говори. Напротив, у томе се открива Дух, који предизображава оно што апостол Павле говори о небеском Јерусалиму, рекавши да је он мати свима нама (Галат. 4; 26), и ми то исповедамо. У погледу одеће коју хришћани носе на себи, очигледно је да их Сам Дух облачи у име Оца и Сина и Светога Духа у векове. Амин.

СЕДМА БЕСЕДА. О ХРИСТОВОМ СНИСХОЂЕЊУ ПРЕМА ЧОВЕКУ. ОВА БЕСЕДА ТАКОЂЕ У СЕБИ САДРЖИ НЕКОЛИКО ПИТАЊА И ОДГОВОРА

Замисли да неко улази у царске ложе, да види тамо изображене повести и украсе, на другом месту блага која су тамо положена, а на трећем, опет, нешто друго. Замисли да такав заседне за царску трпезу и да му тамо понуде најсласнија јела и пића, и да се он у потпуности наслађује и призором и украсом. Нека га после тога одвуку одатле и одведу на злосмрадна места. Замисли затим да нека девојка, која лепотом, мудрошћу и богатством превазилази све остале, изабере себи за мужа убогог и ништавног човека, ружног и одевеног у дроњке, и да затим са њега свуче ту прљаву одећу и да га обуче у царску ризу, да му на главу стави круну и учини га својим супругом. Убоги ће најзад бити запрепашћен и рећи: "Зар је мени сиромашном и убогом, скрушеном и пониженом, дата оваква супруга?" Тако је и Бог поступио са убогим и пониженим човеком. Он му је дао да окуси другачији век, другачију и најслађу храну. Показао му је славу и неописиве, небеске лепоте. Када, пак, човек, упореди она духовна добра са благом овога века, ако затим види цара, или управитеље, или мудре, све одбацује и има у виду небеско благо, јер је Бог љубав и он је у себе примио Христов небески божанствени огањ, и човек се наслађује и радује привезавши се за њега.

Питање: Да ли је сатана заједно са Богом, или је у ваздуху, или међу људима?

Одговор: Ако сунце сија, будући творевина, и обасјава и нечиста места а да од тога не трпи никакву штету, онда утолико пре Божанство, обитавајући и тамо где је сатана, не може тиме да се запрља нити да се оскрнави. Он је допустио злу да постоји ради вежбања људи. Зло се, међутим, помрачује и ослепљује и не може да види чистоту и истанчаност Божанства. Ако неко каже да сатана има своје, а Бог своје место, он онда наводи на мисао да је Бог ограничен оним местом на којем обитава сатана. Како онда кажемо да је добро неописиво и необухватно, да све у њему обитава и да зло не скрнави добро? Да ли то значи да су небо, сунце и горе, будући да постоје у Самом Богу и да их Он подржава, и сами постали богови? Створења су постављена према свом сопственом поретку, а Створитељ који обитава међу тварима јесте Бог.

Питање: Будући да се грех претвара у светлог анђела и да се готово уподобљује благодати, како онда човек може да препозна замке лукавога и како да разликује и прихвати оно што је од благодати?

Одговор: У ономе што је од благодати налази се радост, мир, љубав и истина. Сама истина подстиче човека да тражи истину. Сваки вид греха испуњен је пометњом, у њему нема радости и љубави пред Богом. Цикорија споља подсећа на салату, али једно је горко, а друго слатко. Тако и у самој благодати постоји оно што је слично истини, и постоји сама суштина истине као што, на пример, постоје сунчеве луче и сами круг сунца, тако да је једно луча, а друго светлост која се налази у самом кругу. Светиљка гори у кући, и једно је луча која свуда блиста и потиче од ње, а друго блиставија и јаснија светлост саме светиљке. Тако се догађа и са благоДаћу, када човек далеко од себе види нешто слично неким виђењима и када се радује због ових виђења. Друго је, међутим, када у човека ступи сила Божија и обухвати његове удове и срце и зароби његов ум љубављу Божијом. Када су Петра ухапсили и бацили у тамницу, онда су код њега, заточеног, дошли анђели, покидали његове окове и извели га из тамнице. Петар тада, као да се налази у иступљењу, мишљаше да Гледа виђење (Дела ап. 12; 9).

Питање: На који начин падају и они на које је дејствовала Божија благодат?

Одговор: И оне помисли, које су по својој природи најчистије, могу да се спотакну и падну. Човек почиње да се горди, да осуђује другога и да говори: "Ти си грешник", док самога себе сматра за праведника. Зар не знаш шта каже Павле? Даде ми се жалац у тело, анђео сатанин, да ми пакости, да се не поносим (2. Кор. 12; 7). И у чистој природи постоји, дакле, могућност гордости.

Питање: Може ли неко уз помоћ светлости да види своју душу, будући да неки одбацују откривење и говоре да виђење бива услед познања и осећања [развијено духовно чуло]?

Одговор: Постоји осећање, постоји виђење и постоји просветљење. Онај који има просветљење, већи је од онога који има осећање. Његов ум је просветљен, а то значи да је задобио неко преимућство над оним који има осећање, јер је у себи познао неку несумњивост виђења. Друго је, међутим, откривење, када души бивају откривена велика дела и Божије тајне.

Питање: Да ли неко, уз помоћ откривења и Божије светлости, може да види душу?

Одговор: Као што телесне очи виде сунце, тако и они, који су озарени Божијом светлошћу, виде обличје душе, али само неколицина хришћана достигне ово виђење.

Одговор: Душа има и лик и обличје, који се уподобљују анђелу. Као што анђели имају и лик и обличје, и као што спољашњи човек има лик, тако и онај унутрашњи има лик сличан анђелу и обличје слично спољашњем човеку.

Одговор: Као што је телесних делова много и сви се они именују као човек, тако и душа има много делова: ум, савест, вољу, помисли које осуђују и помисли које оправдавају; све је то, међутим, повезано у једну помисао, све су то само делови душе, а душа је једна и то је унутрашњи човек. Међутим, као што спољашње очи издалека виде трње, стрмине и провалије, тако и ум, услед брзине свога зрења, издалека види замке и наговоре непријатељске силе и, будући да је он нека врста душевног ока, успева да сачува душу. Због тога узнесимо славу Оцу и Сину и Светоме Духу у векове векова. Амин.

ОСМА БЕСЕДА. О ТОМЕ ШТА СЕ ДОГАЂА СА ХРИШЋАНИМА У ВРЕМЕ ДОК ТВОРЕ МОЛИТВУ И О МЕРАМА САВРШЕНСТВА, ТЈ. О ТОМЕ МОГУ ЛИ ХРИШЋАНИ ДА ДОСТИГНУ САВРШЕНУ МЕРУ

Један улази да приклони колена и његово срце испуњава се божанском енергијом, а његова душа весели се са Господом, као што се невеста весели са жеником, према речима пророка Исаије који каже: Како се женик радује невести, тако ће се теби радовати Бог твој (Иса. 62; 5). Понекад се човек, који читавог дана нешто ради, на један тренутак посвети молитви — и његов унутрашњи човек се са великом насладом узноси у молитвено стање, у бесконачну дубину онога века, тако да се према том месту у целини устремљује ум који лебди и узноси се. За то време, у помислима долази до заборављања на земаљско умовање, јер су помисли засићене и заробљене божанским и небеским, бесконачним, несхватљивим и нечим чудним, што људска уста нису у стању да изговоре. У том часу човек се моли и говори: "О, кад би моја душа отишла заједно са молитвом!"

Питање: Да ли човек увек ступа у такво стање?

Одговор: Истина је да благодат непрестано сапостоји, укорењује се и делује као квасац у човеку од младих година, и ово, сапостојећи са човеком, постаје као нешто природно и неодвојиво, као да је једне суштине са њим. Она, међутим, како је њој угодно, мења своје дејствовање у човеку, и то ради његове користи. Понекад се овај пламен разгорева и распламсава снажније, а понекад слабије и тише. У неким временима, ова светлост се пали и блиста сјајније, а понекад се умањује и бледи. И ова светиљка, свагда горећи и светлећи, понекад бива јаснија, више се распламсавајући од опијања љубављу Божијом, а понекад опрезно шири своје блистање, и светлост, која сапостоји у човеку, бива слабија.

Осим тога, некима се у светлости јављао знак крста и прикивао се за унутрашњег човека. Понекад је такав човек током молитве доспевао у стање слично иступљењу; чинило се да стоји у цркви, испред олтара, и да се испред њега налазе три хлеба, која као да су заквашена јелејем; онолико колико је он окушао те хлебове, толико су они нарастали и подизали се. Понекад се јављало нешто као лучезарна одежда, каква не постоји на земљи и у овоме веку, и какву не могу да начине људске руке. Као што је Господ, узашавши на гору са Петром и Јованом, преобразио Своју одећу и учинио да буде блистава као муња, тако се догодило и са оном одећом, и човек који се у њу одевао био је зачуђен и запрепашћен. У друго време, ова светлост је, појавивши се у срцу, отварала најдубљу и најскривенију унутрашњу светлост; због тога човек, потпуно преплављен оном сладошћу и оним созерцањем, није више владао собом, него је за овај свет био као безумник и варварин, услед преизобиља љубави и сладости и услед скривених тајни. Тако човек, добивши у то време слободу, достиже савршену меру, бива чист и слободан од греха. После тога се, међутим, благодат умањила а спуштао се покривач непријатељске силе; благодат је била као делимично видљива, на неком нижем степену савршенства.

Човек би, да тако кажемо, требало да пређе дванаест степена и да затим достигне савршенство. Благодат затим поново почиње да дејствује слабије, и човек се спушта за један степен, тако да се налази на једанаестом (степену). Други, опет, богат благодаћу, свагда, и дању и ноћу, стоји на највишој мери, будући слободан и чист, свагда уграбљен [благодаћу] и лебдећи на висини. Онај човек, којем су показана она чуда и који их је искуством упознао, ако би му се то стално догађало, не би више могао да прихвати на себе нити домострој речи нити било какво бреме, нити би могао да слуша, нити би, по обичају, могао да се побрине за себе и за сутрашњи дан, него би само почео да седи у једном углу, у усхићењу и као у некој опијености. Осим што је тиме срушена преграда и надвладана смрт, њему савршена мера није дата због тога да би могао да се брине о браћи и о служењу речи.

На делу се догађа овако: слично згуснутом ваздуху, на човеку почива нека сумрачна сила и лагано га прекрива. Светиљка непрестано гори и светли, али као да неки прекривач лежи на светлу. Човек прихвата да је несавршен и да није потпуно слободан од греха; због тога се може рећи да је преграда већ оборена и срушена, а опет, у неком другом погледу, није сасвим и за свагда срушена. Постоји, наиме, време када се благодат снажније распламсава, када теши и успокојава човека; постоји, међутим, и време када се она умањује и помрачује, као да то она сама устројава на човекову корист. Ко је, макар и за неко време, доспевао у савршену меру и искуствено познавао онај век? Све до сада нисам упознао ниједног човека — хришћанина који би био савршен или слободан. Напротив, чак и ако неко отпочине у благодати, ако дође до тајне и до откривења, до осећања велике благодатне сладости, грех још увек сапостоји унутар њега. Услед преизобиља благодати и светлости у њима, такви људи сматрају себе савршенима и слободнима, али они у томе греше јер их, услед неискуства, у заблуду води управо та околност да у њима дејствује благодат. Ја све до сада нисам видео ниједног (савршеног човека) и мада сам у нека времена и сам делимично долазио до оне мере, разумео сам и знам због чега нема савршенога човека.

Одговор: После крсног знамења, благодат тако дејствује и умирује све удове и срце да се душа, због велике радости, уподобљује незлобивом детету, и човек више не осуђује ни Јелина, ни Јудејца, ни грешника, ни мирјанина, него на све њих унутрашњи човек гледа чистим оком и радује се због целога света, и свакоме би хтео да укаже поштовање, и да љуби и Јелина и Јудејца. У неком тренутку, он је царев син који се у Сина Божијег узда као у сопственог оца. Пред њим се отварају врата и он ступа унутар многих обитељи; сразмерно томе колико улази, пред њим се, у сразмерном броју, поново отварају врата, на пример, из стотине обитељи — у другу стотину, и он се тиме обогаћује. Сразмерно, пак, томе колико се обогаћује, показују му се нова чудеса. Њему се као сину и наследнику поверава оно што човечија природа не може да искаже, нити да изговори устима и језиком. Богу нека је слава! Амин.

ДЕВЕТА БЕСЕДА. О ТОМЕ ДА СЕ БОЖИЈА ОБЕЋАЊА И ПРОРОШТВА ИСПУЊАВАЈУ У РАЗЛИЧИТИМ ИСПИТИВАЊИМА И ИСКУШЕЊИМА, И ДА СЕ ОД ИСКУШЕЊА НЕНАСИТНОГА ИЗБАВЉАЈУ ОНИ КОЈИ СУ ПРИВРЖЕНИ ЈЕДИНОМЕ БОГУ

Духовно дејствовање Божије благодати у души извршава се уз велико дуготрпљење, премудрошћу и тајанственим устројством ума, када се човек подвизава са великим трпљењем током дугог времена и читавог низа година. Дело благодати се у њему већ показује као савршено када се покаже да је његова слободна воља, након вишекратног испитивања, благоугодна Духу и када он, током времена, покаже опитност и дуготрпљење. Јасне обрасце овог поретка показаћемо на основу богонадахнутих Писама.

Моја тврдња слична је ономе што се догодило Јосифу. После колико времена и после колико година су се испунила виђења и извршила се одлука Божије воље о њему! И колико је пре ње Јосиф био испробан у разним делима, недаћама и тескобама! Када је, пак, све одважно претрпео, када се у свему показао као проверени и Богу верни слуга, тада је већ постао египатски цар и прехранио је своју породицу. Испунило се пророштво о виђењима и она Божија воља која је, дуго пре тога и домостројитељски, била предвиђена.

Слично овоме догађало се и Давиду. Бог је њега, кроз пророка Самуила, помазао за цара. Када је већ био помазан тада је, прогоњен од Саула, бекством морао да се спасава од смрти. Где је било Божије помазање? Где је било скоро испуњење обећања? Он је, наиме, одмах након помазања почео да трпи страшне невоље, бежећи у пустињу, где је био лишен чак и хлеба. Од Саулових злих намера против њега морао је да се спасава бекством код незнабожаца. У таквим недаћама живео је онај, којега је Бог помазао за цара! А затим, када је много година био испитиван и искушаван, након недаћа и дуготрпљења, уверио је самога себе да "оно што је са мном учинио Бог пророчким помазањем и оно о чему је говорио, несумњиво се мора испунити". Тада се најзад, због његовог дуготрпљења, извршила воља Божија и Давид се зацарио после многих искушења. Тада се открила реч Божија, а помазање које је извршио пророк показало се као непоколебиво и истинито.

Нешто слично томе догодило се и Мојсеју. Предвидевши и предодредивши њега за народног вођу и избавитеља, Бог је учинио да он постане син фараонове кћери, да буде одгајен у царском богатству, у слави и раскоши, и да буде поучен свакој египатској мудрости. Када је Мојсеј одрастао и постао чврст у вери, одрекао се свега тога и више заволео Христова страдања и увреде него да, према апостолским речима, има привремену насладу греха (Јев. 11; 25). Када је побегао из Египта, колико се времена овај царски син, одгајен у таквим насладама и у царској раскоши, бавио пастирским пословима? После тога је, показавши се великим дуготрпљењем као поуздан и веран Богу јер је поднео многа искушења, он постао избавитељ, вођа и цар Израиља. Мојсеј је од самога Бога био назван богом фараоновим (в. 2. Мојс. 7; 1), јер је кроз њега Бог шибао Египат, кроз њега је фараону показао велика и чудесна дела и најзад, потопио Египћане у море. Видиш ли после колико су се година откриле, и после колико су се искушења и невоља испуниле Божија воља и Божија намера?

Нешто слично овоме догађало се и са Авраамом. Пре колико година је Бог изрекао обећање да ће му подарити сина, али му га није одмах даровао, него су се, толико година пре тога, за Авраама наставила испитивања и искушења. Он је, међутим, дуготрпељиво подносио све што му се догађало и вером се утврдио у мисли да је истинит Онај Који је дао обећање, и да ће Он испунити Своју реч. Када се на тај начин показао верним, добио је и обећање.

Тако је било и са Нојем. Када му је у петстотој години његовог живота Бог заповедио да начини ковчег, обзнанивши му да ће пустити потоп на читаву васељену, који је и пустио када је Ноју било шест стотина година, Ноје је сто година провео у великом трпљењу, нимало се не колебајући мишљу хоће ли, или неће, Бог извршити оно што је рекао. Напротив, одлучно се утврдио вером да ће се оно, што је рекао Бог, несумњиво испунити. Када се његова воља на тај начин показала постојаном у вери, истрајности и дуготрпљењу, сачувавши заповест са свом чистотом, спасао се једино он, заједно са својим домом.

Навели смо ове примере из Писма као доказ да се дејствовање Божије благодати открива у човеку и да он прима дарове Светога Духа којега бива удостојена верна душа тек након дуготрајне борбе, када искуси велику истрајност и дуготрпљење, после искушења и испитивања, након што слободна воља буде испитана у свим недаћама. Када, оца ни у чему не ражалости Духа, него када, по благодати, у свему буде сагласна са заповестима, тада бива удостојена да достигне слободу од страсти, да прими пуноту духовног усиновљења изреченог у тајни, а такође бива удостојена и духовног богатства и оне мудрости која није од овога света и којој бивају причасни једино истински хришћани. Зато су такви људи у свему различити од осталих — разборитих, умних и мудрих, али који у себи имају световни дух.

Такав, према ономе што је написано, испитује (1. Кор. 2; 14) свакога човека. Он за свакога зна, са каквог извора узима реч, где се зауставио и на којем се степену налази. Њега самог, међутим, нико од људи који у себи имају световног духа, не може да зна, нити може да расуђује о њему. Само онај, који у себи има сличног небеског Духа Божијег, може да познаје њему сличног, као што каже апостол: Духовно се духовним доказује. Душевни (телесни) човек не прима што је од Духа Божијеш, јер мује лудост, и не може даразуме, јер не испитује духовно. Духован, пак, све испитује, а њеја самог нико не испитује (1. Кор. 2; 13–15). Такав човек сматра нечистим и мрским све што је у свету славно — богатство, раскош и сваку насладу, па чак и само знање, као и све што је у овоме веку.

Човек, који је обузет ватром и грозницом, када му дају слатку храну или слатко пиће, гнуша се тога и одбацује их, јер у њему пламти и снажно дејствује болест. Слично је и са онима који су распламсани небеском, свештеном и узвишеном духовном жудњом и рањени у души чежњом љубави Божије. Када онај божански и небески огањ, који је Господ дошао да баци на земњу, желећи да се он што пре запали (в. Лк. 12; 49), почне снажно да делује у њима, распламсавајући их небеском чежњом за Христом, онда они, према ономе што је већ речено, све славно и високо поштовано у овом свету сматрају достојним презира и мрским, јер их пламен Христове љубави обухвата, распаљује и распламсава оданошћу Богу и небеским добрима љубави; тада ништа што је на небу, на земљи или у преисподњој није у стању да их растави од ове љубави, као што је посведочио апостол Павле: Ко ће нас раставити од њубави Христове, итд (в. Рим. 8; 35).

Човеку је, међутим, немогуће да задобије своју душу и небеску духовну љубав ако се не отуђи од свега што је у овом веку и ако се не посвети трагању за љубављу Христовом, ако се његов ум не постави изван сваке вештаствене и земаљске разоноде, да би се на тај начин посветио само достизању једног циља, стремећи му по свим заповестима, другим речима, да би се свака брига, тражење, бављење и вежбање душе састојало у испитивању духовне суштине — тога, како би она требало да буде украшена духовним врлинама, прописаним заповестима, небеском красотом Духа, општењем у чистоти и светињи Христовој; тога да човек, одсекавши од себе сваку земаљску и вештаствену препреку, одрекавши се телесне љубави или пристрашћа према родитељима и рођацима, не сме да допусти свом уму да се занима или бави нечим другим као што су старешинство, слава, почасти, телесно пријатељство у свету, или ма каквим земаљским бригама, него да васцели ум прихвати на себе бригу и старање о тражењу умне суштине душе, у потпуности и са трпљењем обитавајући у надању и ишчекивању доласка Духа, као што каже Господ: Трпљењем својим спасавајте душе своје (Лк. 21; 19) и Иштите најпре Царство Божије… и ово све ће вам се додати (Мт. 6; 33).

Нека буде тако да би човек — подвизавајући се на овај начин и будући непрестано пажљив према себи, било да је на молитви, у послушању или на ма каквом делу које врши Бога ради — могао да побегне од таме злобних демона. Ум, који непрестано прониче у самога себе и тражи Господа, може да задобије своју душу чак и ако се она налази у погибељи страсти, само ако се увек даје у ропство подстицају и ревности да стреми ка Господу и да се за Њега јединог привезује, према ономе што је речено: Покоравајући сваку помисао на послушност Христу (2. Кор. 10; 5). Услед таквог подвига, жеље и тражења, ум ће се удостојити да буде са Господом у једном духу дара и благодати Христове, успокојавајући се у сасуду душе која се припремила за свако добро дело и не жалости Духа Господњег својом сопственом самовољом и развејаношћу овога века [расплинутошћу овим веком] или, пак, бригом о слави, старешинству или самовољном мишљењу, телесним насладама и дружењем и заједништвом са рђавим људима.

Уистину је прекрасно ако је душа — у потпуности се посветивши Господу и привезавши се једино за Њега, без заборава обитавајући у Његовим заповестима и достојно поштујући Христовог Духа Који се спустио и осенио је — удостојена да буде једнога духа са Христом и да се сједини са Њим, као што каже апостол: Ко се сједини са Господом, једанје дух са Њиме (1. Кор. 6; 17). Ако је, пак, неко предан бригама, или слави, или властољубљу, или се брине о људским почастима и успева да их се домогне, ако се његова душа помућује и помрачује земаљским помислима, ако се препушта нечему у овоме веку и ако оно господари над њим, онда слична душа, чак и ако пожели да се извуче из таме страсти, да јој утекне или да је одагна од себе, неће моћи то да учини, јер [ипак] љуби и твори вољу таме, непотпуно ненавидећи порочан начин живота.

Према томе, припремимо се свом својом вољом и свим својим хтењем да пођемо ка Господу и да постанемо Христови следбеници, да бисмо испуњавали Христову вољу, сећали се свих Његових заповести и очували их. Потпуно се удаљивши од љубави према свету, предајмо своје душе једино Христу, и онда ће се наш ум једино Њиме занимати, једино ће се о Њему бринути и једино ће Њега тражити. Ако, услед тела, не уложимо довољан труд на извршење заповести и на послушност Богу, нека се онда бар наш ум не удаљи од љубави према Господу — од тога да Га тражи и да стреми ка Њему. Подвизавајући се таквим умом и идући путем правде са исправним мишљењем, будући свагда пажљиви према себи, нека задобијемо обећање Његовог Духа и нека се по благодати избавимо од пропадања у тами страсти којима је обузета душа, и посредством тога постанимо достојни вечног Царства и удостојмо се да у све векове будемо Блажени са Христом, прослављајући Оца и Сина и Светога Духа. Амин.

ДЕСЕТА БЕСЕДА. О ТОМЕ ДА СЕ ДАРОВИ БОЖАНСКЕ БЛАГОДАТИ ЧУВАЈУ И УМНОЖАВАЈУ СМИРЕНОУМЉЕМ И УСРДНОШЋУ, А ДА СЕ ГУБЕ ГОРДОШЋУ И НЕРАДОМ

Истинољубивим и богољубивим душама које су са великом надом и вером пожелеле да се потпуно обуку у Христа, није толико потребно да их опомињу други; оне не трпе у себи никакво умањење у небеској чежњи и љубави према Господу. Напротив, у потпуности се приковавши за крст Христов, свакодневно осећају у себи духовни напредак у привезаности за духовног Женика. Будући рањене небеском чежњом и будући жедне правде врлина, снажно и незасито жуде за духовним озарењем. Ако се, пак, удостоје да због своје вере задобију познање божанских тајни или постану причасне весељу небеске благодати, оне се не уздају у саме себе, сматрајући да су нешто. Напротив, у којој се мери удостоје небеских дарова, у тој мери, услед незаситости небеске жеље, са још већим трудом траже те дарове, у тој мери бивају гладни и жедни причасности благодати и њеног умножавања. Уколико се духовно обогаћују, утолико као да осиромашују у сопственом мишљењу о самима себи и услед незаситости духовне чежње стреме ка духовном Женику, као што каже Писмо: Они Који Ме једу опет ће огладнети, и они који Ме пију опет ће ожеднети (Прем. Сир. 24; 23).

Такве душе, имајући у себи пламену и незаситу љубав према Господу, достојне су вечног живота; због тога бивају удостојене избављења од страсти и у пуноти благодати потпуно примају озарење и причасност Светоме Духу, неизрециву и тајанствену заједницу. Плашљиве и слабе душе које, самим тим што су још посвећене телу, што се не труде да овде због истрајности и дуготрпљења приме у себе не делимично, него потпуно освећење срца, не надају се савршено, са потпуним осећањем и без икакве сумње да ће бити у заједници са Утешитељем Духом — због тога самог нису од Духа примиле избављење од штетних страсти нити су се, насупрот томе, удостојиле Божије благодати, него су се, привучене пороком, предале неком немару и нераду.

Ако се догоди да се неки, примивши благодат Духа и налазећи благодатну утеху у спокојству, чежњи и духовној сладости, затим поуздају у то, па се погорде и предају немару, не скрушавајући срце, не смирујући се у помислима и не достигавши савршену меру бестрашћа, не добивши, дакле, оно чиме би се са свом усрдношћу и вером потпуно испунили благодаћу, задовољавајући се тиме да буду спокојни и заустављајући се код мале благодатне утехе, онда, овима сличне душе, више напредују у гордости, него у смирењу. Ако и буду удостојене неког дара, бивају га лишене због нехатног немара и због испразне разметљивости и преузношења.

Уистину богољубива и христољубива душа, чак и ако изврши хиљаде праведних дела, услед својега незаситог стремљења ка Господу размишља о себи као да још ништа није учинила; чак и ако исцрпи своје тело постовима и бдењима, остаје при осећању да још није ни почела да се труди на врлини; чак и ако се удостоји да достигне различите духовне дарове или откривења и небеске тајне, она, услед неизмерне и незасите љубави према Господу, у себи осећа као да још ништа није задобила; напротив, будући свакодневно гладна и жедна, са вером и љубављу обитавајући у молитви, не може да се насити благодатним тајнама и устројавањем саме себе у свакој врлини. Она је рањена љубављу небеског Духа и уз помоћ благодати непрестано у себи подстиче пламено стремљење ка небеском Женику, жудећи да се потпуно удостоји тајанственог и неизрецивог заједништва са Њим у светињи Духа, са откривеним лицем душе, да гледа на небеског Женика лицем у лице, у духовној и неописивој светлости, да се са свом несумњивошћу сједини са Њим, саображавајући се Његовој смрти; оваква душа са великом жељом непрестано очекује смрт за Христа и без икакве сумње верује да ће кроз Духа примити потпуно избављење од греха и таме страсти и да ће, очистивши се Духом, осветивши се душевно и телесно, бити удостојена да постане чисти сасуд који у себе прима небеско миро и бива обиталиште небеског и истинског Цара, Христа. Она тада постаје достојна небеског живота, будући још овде чисто обитавалиште Светога Духа.

У овакву меру не може се, међутим, доћи одједном и без искушавања. Насупрот томе, тек после много труда и подвига, током дугог времена, уз ревност и после испитивања и различитих искушења, оваква душа прима духовно узрастање и напредовање чак до савршене мере бестрашћа; тада, пак, када је одважно и спремно издржала свако искушење које долази од греха, она бива удостојена великих почасти, духовних дарова и небеског богатства. Она на тај начин постаје наследница небеског Царства у Христу Исусу, нашем Господу. Њему нека је слава и сила у векове! Амин.

ЈЕДАНАЕСТА БЕСЕДА. О ТОМЕ ДА ЈЕ СИЛА СВЕТОГА ДУХА У ЧОВЕЧИЈЕМ СРЦУ СЛИЧНА ОГЊУ; ЈОШ О ОНОМЕ ШТО НАМ ЈЕ ПОТРЕБНО ЗА РАЗЛИКОВАЊЕ ПОМИСЛИ КОЈЕ СЕ ПОЈАВЉУЈУ У СРЦУ, А ТАКОЂЕ И О МРТВОЈ ЗМИЈИ КОЈУ ЈЕ МОЈСЕЈ ПРИКОВАО НА ВРХ ДРВЕТА И КОЈА ЈЕ ПОСЛУЖИЛА КАО ПРАОБРАЗ ХРИСТА. У ОВОЈ БЕСЕДИ САДРЖЕ СЕ ДВА РАЗГОВОРА: ЈЕДАН ЈЕ РАЗГОВОР ХРИСТА СА ЗЛОБНИМ САТАНОМ, А ДРУГИ РАЗГОВОР ГРЕШНИКА СА САТАНОМ

Онај небески огањ Божанства, који хришћани већ сада, у овоме веку, примају у себе, у своје срце, и који дејствује унутар њиховог срца, када пропадне тело почиње да делује споља и поново сједињује удове, извршавајући васкрсење разорених удова. У Јерусалиму је онај пламен, који је служио на жртвенику, у време ропства био закопан у јаму а онда, када је наступио мир и када су се вратили заробљеници, тај исти пламен као да се обновио и почео је да служи као и раније; тако ће и сада овог нашег ближњег, тј. тело, које се после распадања претвара у блато, васпоставити и обновити небески огањ; он ће васкрснути иструлела тела. И унутрашњи пламен, који сада обитава у срцу, тада ће деловати споља, и извршиће се васкрсење тела.

И у време Навуходоносора пламен у пећи није био божанствени, него тварни пламен. Међутим, три младића који су због своје праведности били у видљивом пламену, у својим срцима имали су небески, божанствени огањ, који је служио у помислима и дејствовао у њима. Овај исти пламен појавио се и изван младића, јер се поставио између њих, спречавајући видљиви пламен да опече праведнике и да им на било који начин науди. Слично овоме догодило се и Израиљцима; када су њихов ум и помисао намерили да се удаље од Бога живога и да се обрате у идолопоклонство, Аарон је био приморан да им каже да донесу златне посуде и украсе. Тада су злато и посуде, бачени у пламен, претворени у идола, и ватра као да је подржавала њихову самовољу. Уистину чудно дело! Будући да су се по својој намери, потајно и у својим помислима одлучили на идолопоклонство, и ватра је у њу бачене посуде претворила у идола и Израиљци су већ почели да му се отворено клањају. И зато, као што су три младића, помишљајући на праведност, примила у себе Божији огањ и поклонила се Господу истином, тако и сада верне душе још у овом веку потајно примају у себе онај божанствени и небески огањ, и управо овај огањ ствара небески лику човечијој природи.

Као што је ватра дала облик златним посудама и оне су се претвориле у идола, тако и Господ, саображавајући се са слободном вољом верних и добрих душа, сагласно са њиховим хтењем још сада ствара у души онај лик [образ], који ће се у васкрсењу јавити изван њих и прославити њихова тела и изнутра и споља. Међутим, као што су њихова тела у садашњем времену још увек пропадљива, смртна и подложна пропадању, тако је и помисли неких искварио сатана, тако да су мртве за живот и погребене у блато и земљу, јер је њихова душа пропала. И зато, као што су Израиљци бацили у ватру златне посуде и оне се претвориле у идола, тако и сада човек предаје пороку чисте и прекрасне помисли и оне бивају погребене у греховно блато и постају идоли. Како сада човек да их нађе, да их разликује и удаљи из сопственог пламена? Овде је души потребна божанска светиљка, Дух Свети, који устројава овај помрачени дом; потребно је блиставо Сунце правде, које блиста у срцу и просветљује га; потребно је оружје, које побеђује у бици.

И тамо је удовица (в. Лк. 15; 8 и даље), изгубивши драхму, најпре упалила светиљку, а затим уредила дом; и када је дом био уређен и светиљка упаљена, тада је пронађена и драхма, заривена у прашину, у нечистоту, у земљу. Душа сада није у стању да сама од себе пронађе и међусобно раздвоји своје сопствене помисли. Међутим, када буде упаљена божанствена светиљка и када буде унета светлост у помрачени дом, тада ће душа увидети како су њене помисли погребене у греховну нечистоту и блато. Заблиста сунце, и тада душа види своју пропаст; она почиње да сабира своје помисли, помешане са блатом и сваком скверном јер је душа, преступивши заповест, изгубила свој лик.

Замисли цара који има богатство и њему потчињене слуге, спремне да га служе; замисли затим да се догодило да су га непријатељи ухватили и одвели у ропство. Чим је био ухваћен и одведен, требало је да његове слуге и помоћници и сами пођу за њим. Тако је и Адама Бог створио као чистога да би Му служио, док је Адаму била дата васцела творевина да би му служила, јер је он постављен за господара и цара свих твари. Међутим, чим је злобна реч нашла могућност да му приступи и чим је са њим прозборила — Адам ју је најпре примио спољашњим слухом, да би затим проникла и у његово срце и обузела читаво његово биће. На тај начин је, после његовог поробљавања, заједно са њим била заробљена и целокупна творевина, која му је служила и која му је била потчињена, јер се кроз њега смрт зацарила над сваком душом; она је, услед његове непослушности тако затамнила васцели Адамов лик, да су се људи променили и дошли до поклоњења демонима. Ево, и земаљски плодови које је Бог прекрасно створио, приносе се демонима. На њихове олтаре полажу хлеб, вино и уље, као и животиње, па су чак и своје синове и кћери приносили на жртву демонима.

Због тога Онај Који је створио тело и душу, сада Сам долази и уклања сваку пометњу коју је створио нечастиви и сва његова дела извршена у помислима; Он обнавља и васпоставља небески лик, твори нову душу да би Адам поново постао цар над смрћу и господар творевине. И у сенци старозаветног закона Мојсеј је назван спаситељем Израиља, јер је народ извео из Египта. Тако и сада истински Избавитељ — Христос долази у најскривеније делове душе и изводи је из мрачног Египта, из најтежег јарма, из горкога ропства. Зато нам заповеда да изађемо из света, да осиромашимо у свему видљивом, да не бринемо о земаљском, да даноноћно стојимо пред вратима и да чекамо када ће Господ отворити закључана срца и излити на нас дар Светога Духа.

Он нам је зато заповедио да напустимо злато, сребро, сродство, да продамо имање и да поделимо сиромашнима, да то унесемо у ризницу и да је тражимо на небесима: Јде је блаЈо твоје, тамо ће бити и срце твоје (в. Мт. 6; 21). Господ је знао да сатана посредством тога задобија силу над помислима и да их уводи у бригу о вештаственом [материјалном] и земаљском. Зато је Бог, промишљајући о твојој души, заповедио да се свега одрекнеш, како би због невоље тражио небеско богатство и своје срце обратио ка Богу. Ако, дакле, и пожелиш да се вратиш тварима, показаће се да не поседујеш ништа видљиво; тада ћеш, хтео-не хтео, бити принуђен да свој ум обратиш ка небу, где си сабрао и све положио у ризницу: Где је благо твоје, тамо ће бити и срце твоје.

Бог је у Закону заповедио Мојсеју да начини бакарну змију, да је подигне и причврсти на врх дрвета; сви, које су змије уједале, погледали би на бакарну змију и бивали исцељени. Ово је било учињено према посебном провиђању да би они, обузети земаљским бригама, идолослужењем, сатанским насладама и сваким безбожништвом, будући подстакнути на овај начин макар донекле управили свој поглед на горе и, отрезнивши се од онога што је доле, обратили пажњу на оно што је више а одатле се, опет, усмерили ка оном што је још више и тако, постепено се управљајући ка вишем и горњем, познали да постоји Онај Који надвисује сваку твар. Тако је и теби Бог заповедио да осиромашиш и да, продавши све, поделиш убогима, тако да, чак и кад би пожелео да се бациш доле, на земљу, то буде немогуће за тебе. И зато, испитавши своје срце, почни да расуђујеш са својим помислима: "На земљи ништа немамо код себе, обратимо се, дакле, небу, где је наша ризница, над којом треба да се потрудимо". Твој ум ће почети да уздиже поглед ка висини, да тражи вишње и да напредује у томе.

Какво значење има то што је мртва змија, прикована за врх дрвета, исцељивала рањене? Мртва змија надвладавала је живе змије, јер је била праобраз [праслика] тела Господњег. Господје Своје Тело, које је примио од Марије, узнео на крст, распростирући га на дрвету и приковавши га за њега; тако је мртво тело победило и умртвило змију, која живи и гмиже у срцу. Овде се догађа велико чудо! Како је мртва змија умртвила живу? Међутим, као што је Мојсеј извршио ново дело, начинивши подобије живе змије, тако је и Господ посредством Марије начинио ново дело (тј. човечије тело) (Јер. 31; 22) и обукао се у њега, јер није са неба донео тело. Он је створио небескога духа који је ушао у Адама и помешао га са Божанством, образовао човечије тело у мајчиној утроби и обукао се у њега. И зато, као што бакарној змији Господ пре Мојсеја није заповедио да буде у свету, тако се ни ново и безгрешно тело није појавило у свету пре Господњег доласка зато што је, после преступања заповести од стране првог Адама, над свим његовим потомцима царевала смрт. Према томе, мртво тело победило је живу змију.

Ово чудо је — Јудејцима саблазан, а Јелинима лудост. Шта, међутим, каже апостол? Ми пак проповедамо Исуса Христа РаспетоГа, Јудејцима саблазан, а Јелинима лудоста нама који се спасавамо — Христа — Божију силу и Божију премудрост(1. Кор. 1; 23–24), јер је у мртвом телу живот; овде је избављење, овде је светлост, овде Господ приступа смрти, беседи с њом и заповеда јој да истргне душе из ада и смрти и да их врати Њему. И гле, смрт која је тиме била пометена, прилази својим слугама, сакупља све снаге и лукави кнез приноси записе, говорећи: "Ево, ови су се потчинили мојој речи, и ево како су нам се људи клањали!" Бог је, међутим, праведан Судија и овде показује Своју правду, тако да му каже: "Потчинио ти се Адам, и ти си загосподарио васцелим његовим срцем; потчинило ти се човечанство. А шта овде ради Моје тело? Оно је безгрешно. Тело првог Адама постало је твој дужник, и ти по праву задржаваш запис о његовом сагрешењима. О Мени, пак, сви сведоче да Ја нисам сагрешио, и ништа ти нисам дужан. Сви сведоче о Мени да сам Ја Син Божији, Који је са небеских висина дошао на земљу, и глас је посведочио: Ово је Син Мој љубљени, Њега послушајте (Мт. 17; 5). Јован сведочи: Гле, Јагње Божије, Којеузима на Се грехе света (Јн. 1; 29), а такође и Писмо: Он греха не учини, нити се у Њему нађе превара (1. Пт. 2; 22) и: Долази кнез овога света и у Мени не проналази ништа (Јн. 14; 30). И ти, сатано, сам сведочиш о Мени, говорећи: Знам Те ко Си, Син Божији (Мк. 1; 24. и 3; 11) и: Шта хоћеш од нас, Исусе Назарећанине, зар си дошао амо пре времена да нас мучиш (Мт. 8; 29)? Ја имам три сведока. Један је — Глас Који је послат са небеске висине, други — оно што је на земљи, а трећи — ти сам. И зато, откупљујем тело које ти је продао први Адам, поништавам твоје записе; Ја сам вратио Адамов дуг тиме што Сам распет и што Сам сишао у ад. Заповедам ти, аде, тамо и смрти, ослободи заточене душе рода Адамовог". На тај начин су зле силе, задрхтавши, на крају предале заточеног Адама.

Када, пак, чујеш да је Господ у оно време избавио душе од ада и таме, да је Он сишао у ад и извршио славно дело, немој мислити да је све то далеко од твоје душе. Човек лако усваја и прихвата у себе зло, јер смрт угњетава душе Адамовог потомства, и душевне су помисли заточене у таму. И када слушаш о гробовима — немој у мислима представљати само видљиве гробове, јер је за тебе гроб и гробна јама — твоје срце. Када се тамо угнезди кнез зла и његови анђели, када тамо прокрче стазе и путеве којима ће сатанске силе пролазити у твој ум и у твоје помисли, зар ти онда ниси гроб, гробна рака и мртвац пред Богом? Сатана је тамо ставио свој жиг на неиспитано сребро, засејао у тој души семена горчине и закиселио тамо стари квасац, тамо тече блатњав извор. Због тога Господ долази у душе које Га траже, у дубину срдачног ада и тамо заповеда смрти, говорећи: "Ослободи заточене душе које Ме траже и које ти насилно задржаваш". Он тада ломи тешко камење које лежи на души, отвара гробове, васкрсава истинског мртваца и изводи заточену душу из мрачне тамнице.

Као што код човека, којем су оковима везане руке и ноге, дође неко и ослободи га окова и допусти му да се слободно креће на отвореном месту, тако и душу, свезану оковима смрти, Господ раздрешује од окова и пушта је, ослобађајући ум да се без тешкоћа и спокојно креће у божанственом ваздуху. Замисли да је човек, налазећи се у набујалој реци, на њеној средини потонуо у воду и да, издахнувши, лежи мртав међу страшним зверима; за то време, други човек, неискусан пливач, жели да спасе утопљеника, због чега и сам гине и дави се. Због тога је овде потребан умешан и искусан пливач који би се, ушавши у воденудубину, погрузио тамо и изнео отуда потонулога, који лежи међу зверима; тада и сама вода, чим види искусног човека који зна да плива, помаже таквом човеку и избацује га на површину. Тако се догађа и са душом: погрузивши се у бездан таме и у дубину смрти, бива лишена даха и, нашавши се међу страшним зверима, бива мртва за Бога. Ко може да сиђе у те тајне одаје и у дубине ада и смрти, осим Самог Уметника, Који је саздао тело? Он ступа у две области, у дубину ада а такође и у дубоку унутрашњост срца, где је душа са својим помислима обузета смрћу и Он одатле обамрлог Адама износи из мрачне дубине. И сама смрт, због Његове умешности, помаже човеку, као што вода помаже пливачу.

Зашто би Богу било тешко да сиђе у смрт, а такође и у дубоку унутрашњост срца, и да одатле призове обамрлог Адама? У видљивом веку постоје куће и домови где бораве људи, а постоје и обитавалишта где живе звери, лавови, змије и друге отровне животиње. И зато, ако сунце, које је твар, кроз прозоре или врата улази свуда — и у лавље пећине, и ујаме гмизаваца, и ако излази одатле не претрпевши никакву штету, онда утолико пре Бог и Свегосподар ступа у гнезда и обитавалишта у којима се налази смрт, као што улази и у душе и, ослободивши одатле Адама, не трпи никакву штету од смрти. И киша, силазећи са неба, прониче и у најдубље слојеве земље, и тамо влажи и обнавља усахло корење, а такође и ствара ново биље и нове плодове.

Неко се бори и страда од сатане и води са њим битку; његова душа је измучена, он је забринут, плаче и лије сузе. Такав човек као да се удвојено бори. Ако истраје у таквом делу, онда ће, заједно са њим, у борби бити и Господ, и Он ће га чувати, јер он усрдно тражи Господа и куца на врата, очекујући када ће му Господ отворити. Исто тако, ако ти се учини да је брат у овоме одважан, њега укрепљује благодат. Ономе, пак, у којем није положен темељ — који нема таквог страха Божијег, чије срце није скрушено и не живи у страху, не чува своје срце и удове од пометње — душа још није ослобођена, јер још није ни ступио у борбу. Према томе, неко живи у борби и невољи, а неко чак и не зна шта је борба. И семена, када их бацимо у земљу, страдају од иња, зиме и ваздушне студени, али у одговарајуће време изданци оживљавају.

Догађа се да сатана у твом срцу разговара са тобом: "Погледај колико си тога рђавог учинио; погледај каквом је махнитошћу испуњена твоја душа, толико си обремењен греховима да не можеш више да се спасеш". Он ово чини да би те бацио у очајање, јер му је мрско твоје покајање. Наиме, чим кроз преступ уђе грех, он истог тренутка почиње да разговара са душом као човек са човеком. Ти му, пак, одговори: "У Писму имам Господња сведочанства: Није ми мило да умре безбожник (грешник), него да се врати грешник са свога пута и да буде жив (Језек. 33; 11).

Он је због тога и сишао да би спасао грешне, васкрсао мртве, оживео обамрле, просветио оне што су у тами".

И заиста, Он нас је, када је дошао, позвао на усиновљење, у Свети град којим влада мир, у живот који никада не умире, у непропадљиву славу, само ако ми свом почетку дамо и добар крај, ако живимо у сиромаштву, странствовању и злопаћењу, ако не престанемо да просимо од Бога, одважно куцајући на врата. Као што је тело блиско души, тако је и Господ близу и спреман је да дође и да отвори закључана врата срца, да нам дарује небеско богатство. Он је благ и човекољубив, и Његова су обећања истинита, само ако Га будемо до краја трпељиво тражили. Слава милосрђу Оца и Сина и Светога Духа у векове! Амин.

ДВАНАЕСТА БЕСЕДА. О АДАМОВОМ СТАЊУ ПРЕ НЕГО ШТО ЈЕ ПРЕСТУПИО БОЖИЈУ ЗАПОВЕСТ И НАКОН ШТО ЈЕ ИЗГУБИО И СВОЈ СОПСТВЕНИ И НЕБЕСКИ ЛИК. ОВА БЕСЕДА САДРЖИ НЕКОЛИКО ВЕОМА КОРИСНИХ ПИТАЊА

Када је преступио заповест, Адам је двојако пострадао: као прво, зато што је изгубио чисто благо своје природе и њену красоту, створену према Божијем лику и подобију, а као друго изгубио је и сам лик [образ] у којем се, према обећању, садржало све његово небеско наслеђе. Ако се оштети новчић на којем се налази изображење царског лика, и злато пропада и изображење му више не даје вредност; слично томе догодило се и са Адамом. Њему је било припремљено велико богатство и велико наслеђе. Замисли велико село које има много прихода; тамо је расцветали виноград, тамо плодоносна поља, тамо стада, тамо злато и сребро. Тако је и овај Адамов сасуд, пре његове непослушности, био сличан овом честитом селу. Међутим, чим су се код Адама појавиле рђаве мисли и помисли, он се удаљио од Бога.

Не кажемо да је човек био потпуно изгубљен, да је био уништен и да је умро; он је умро за Бога, али је живео својом сопственом природом. Ево, цео свет иде и бави се својим пословима на земљи, али Божије око мотри на сам ум и на помисли, и као да их превиђа, и не примећује, и не општи са њима, јер не помишљају ни на шта, што је Богу угодно. Замисли гостиницу и јавну кућу, места где се догађају нереди и раскалашност; благочестиви пролазе поред њих и не скрнаве се, гледајући, они их не виде и оне као да су за њих мртве. Тако и Бог, премда мотри на оне што су одступили од Његове речи и заповести, као да то не примећује и не општи са њима, јер се Господ не успокојава у њиховим помислима.

Питање: Како је човеку могуће да буде сиромашан по духу, посебно када сам у себи осећа да се променио, да је узнапредовао, да је досегао знање и разумевање какво пре није имао?

Одговор: Док човек ово не задобије и док не узнапредује — он још није сиромашан духом, него има високо мишљење о себи. Када, пак, ово разуме и када узнапредује, онда га сама благодат учи да буде сиромашан духом.

Питање: Како ти тумачиш да је неко сиромашан духом?

Одговор: Мада је такав човек праведник и Божији избраник, не сматра себе за нешто, него своју душу сматра безвредном и ништавном, као да ништа не зна и да ништа нема, иако и зна и има. Таква мисао постаје као природна и укорењена у човечијем уму. Зар не видиш да је наш праотац Авраам, будући избраник Божији, називао себе прахом и пепелом (1. Мојс. 18; 27)? И Давид је био помазан за цара и имао је Бога испред себе, а шта је говорио? Ја сам црв, а не човек, подсмех људима и ругање народу (Пс. 22; 6).

И зато, они који желе да буду њихови санаследници и суграђани у небеском граду, да се сапрославе са њима, такође треба да буду смиреноумни и да не мисле о себи да су нешто, него да буду скрушенога срца. Иако благодат различито дејствује у сваком хришћанину и чини их различитим удовима, сви они припадају једном граду, сви су једнодушни и једног језика и разумеју један другога. Као што тело има много удова, али само једну душу која их покреће, тако и један Дух дејствује у свима различито, али сви припадају једном граду и иду једним путем. Сви праведници су ишли тесним и узаним путем, злопатили се, били прогоњени, били су вређани и живели су у козјим кожама, у пештерама и јамама земаљским (Јев. 11; 37–38). Слично и апостоли говоре о себи: До овога часа подносимо и глад и жеђ, и голотињу, трпимо увреде, и потуцамо се (1. Кор. 4; 11). Неки од њих били су обезглављени, неки распети, неки су подносили разне недаће. Каквим је путем ишао и Сам Господар пророка и апостола, као да је заборавио божанску славу? Поставши пример за нас, Он је, као знак поруге, носио на глави трнов венац, претрпео је пљување, шамаре и крст.

Ако је Бог на земљи ишао таквим путем, онда си и ти дужан да Га подражаваш. Тако су ишли и апостоли и пророци. И ми смо, ако желимо да будемо изграђени на темељу Господа и апостола, дужни да их подражавамо, јер апостол Светим Духом каже: Угледајте се на мене као што се ја угледах на Христа (в. 1. Кор. 4; 16). Ако волиш људску славу, ако хоћеш да ти се клањају и за себе тражиш спокојство, онда си скренуо са пута. Потребно ти је да будеш сараспет са Распетим и да пострадаш са Пострадалим, да би се након тога и прославио са Прослављеним (Рим. 8; 17). Неопходно је да невеста сапострада са Жеником и да на тај начин постане заједничарка и санаследница Христова. Никоме није допуштено да без страдања и идући глатким, а не тесним и узаним путем, уђе у град светих, да се успокоји и да царује са Царем у бесконачне векове.

Питање: Будући да је Адам изгубио и свој сопствени и небески лик, да ли отуда следи да је он, будући причасник небеског лика, имао у себи и Светога Духа?

Одговор: Док су у њему обитавали Реч Божија и заповест, Адам је имао све. Сама Реч је била његово наслеђе, Она је била и његова одећа, и слава која га је прекривала, она је била његова наука. Адаму је обзнањено како да свему да име: "Ово назови небом, ово сунцем, оно месецом, оно земљом, оно птицом, оно животињом а оно дрветом". Као што је био научен, тако је и дао имена.

Питање: Да ли је Адам имао осећање и заједницу Духа?

Одговор: Сама Реч, Која је обитавала у њему, била је за њега све: и знање, и осећање, и наслеђе, и учење. Шта Јован каже о Речи? У почетку беше Реч (Логос) (Јн. 1; 1). Видиш ли да је Реч била све? Ако се, пак, на Адаму и споља налазила слава, нећемо се тиме саблазнити, јер је речено: беху наги (1. Мојс. 2; 25), и нису видели једно друго, и тек су након преступања заповести увидели да су наги и постидели се.

Питање: Људи су, према томе, до преступа, уместо покривача, били одевени у славу Божију?

Одговор: Као што је у пророцима дејствовао Дух и поучавао их, будући и унутра и јављајући им се споља, тако је и у Адаму Дух, када је то хтео, обитавао са њим, учио га и саветовао: "Тако реци и назови". Реч је за њега била све и Адам је, док се придржавао заповести, био пријатељ Божији. Зашто бисмо се чудили што је он у таквом стању преступио заповест, када и они, који су испуњени Светим Духом, имају у себи природне помисли и имају вољу да се сагласе са њима? Тако је и Адам, обитавајући са Богом у рају, по својој сопственој вољи преступио заповест и послушао нечастивога. Уосталом, он је и после преступа имао знање.

Одговор: Када разбојника одведу на суд и почну да му суде, кнез га тада пита: "Када си чинио зло, зар ниси знао да ћеш бити ухапшен и осуђен на смрт?" Разбојник се не усуђује да каже да није знао, јер му је то било познато, и кажњеник се свега сећа и признаје. Зар блудник не зна да чини што је зло? Зар лопов не зна да греши? Зар људи и без Писма, према природном расуђивању, не знају да постоји Бог? У онај дан, неће моћи да кажу: "Нисмо знали да постоји Бог". У громовима и муњама са неба њима се обзнањује: "Зар не знате да постоји Бог, Који управља творевином?" И шта су узвикивали демони? Ти си Син Божији (Мк. 3; 11); што си дошао пре времена да нас мучиш (Мт. 8; 29)? И све до данас, они у мартиријумима [храмовима посвећеним мученицима] говоре: "Печеш ме, Ти ме печеш!" Људи нису знали за дрво познања добра и зла, а Адамов преступ дао им је ово познање.

Свако почиње да пита: У каквом је стању био Адам и шта је чинио? Сам Адам је задобио познање добра и зла. Из Писма знамо да је он био у части и у чистоти и да је, преступивши заповест, био изгнан из раја, да је на себе привукао гнев Божији. Осим тога, упознао је добро у себи, а упознавши зло, страховао је да не сагреши и да не падне на суд смрти. Знамо такође да Бог надзире васцелу Божију творевину. Бог је створио небо, земљу, животиње, гмизавце, звери; ми их видимо, али не знамо њихов број. Да ли је ово познато било коме, осим Богу, Који је у свему, Који познаје чак и заметке животиња? Зар Он није Једини Који зна шта је под земљом а шта изнад небеса?

И зато, оставивши све, више се потрудимо да, као добри трговци, задобијемо небеско наслеђе и оно, што је корисно нашим душама. Научимо се да стичемо богатства која ћемо заувек задржати. Ако човек почне да истражује мисао Божију и ако каже: "Нашао сам и разумео нешто", испоставиће се да човечији ум превазилази мисао Божију, али он се овде налази у великој заблуди. Уколико више хоћеш да испиташ и да проникнеш знањем, утолико се спушташ у већу дубину и ништа не разумеш. Што се тиче оних твојих размишљања која ти се јављају а тичу се онога шта ти се и како ти се свакодневно догађа — и то је неизрециво и несхватљиво, осим ако све то не прихваташ са благодарношћу и вером. Да ли си, од дана твога рођења па све до сада, био у стању да познаш своју душу? Уистину, опиши ми помисли које су се појавиле у теби од јутра до вечери; испричај ми о помислима које си имао током три дана. Ти, међутим, ниси у стању то да учиниш. Ако, пак, ниси у стању да обухватиш помисли своје душе, како би могао да расуђујеш о Божијим помислима и о уму Божијем?

Уколико га нађеш, једи хлеб, остави сву земљу, иди на обалу реке и пиј колико је потребно а онда пођи даље, не испитујући одакле река долази, или како тече. Потруди се да исцелиш ногу и болест свога ока, да би видео сунчеву светлост. Не питај се колико светлости има сунце или у ком знаку излази. Узми оно што ти се даје да га употребиш. Због чега одлазиш у горе и питаш се колико тамо пасе дивљих магараца или звери? Када се детенце приближи мајчиним грудима, оно окуша млеко и храни се, али не зна да истражи корен или извор са којега млеко притиче тако обилно. Оно се храни млеком и исцрпљује све залихе, да би се после извесног времена груди опет напуниле; ово не знају ни дете ни његова мајка, иако је јасније од свега да млеко притиче из свих мајчиних удова. И зато, ако тражиш Господа у дубини, открићеш да Он тамо твори знамења. Ако Га тражиш у јами, открићеш да Он тамо, између два лава, чува праведног Данила. Ако Га тражиш у пламену, открићеш да Он тамо помаже Својим слугама. Ако Га тражиш на планини, открићеш да је Он тамо са Илијом и Мојсејем. Господ је свуда — и под земљом и изнад небеса, и у нама, и на сваком месту. Тако је и душа близу тебе; она је и унутар тебе, и изван тебе; када пожелиш да одеш у неку далеку земљу, твој ум ће и обитавати тамо — било да пожелиш да одеш на запад, на исток или на небо, он ће [ум] се тамо и наћи.

Постарајмо се најпре да на себи имамо знак и печат Господњи, јер у време суда, када Бог буде правио поделу и када буду сабрана сва племена земаљска, тј. васцели Адам, када Пастир сазове Своје стадо, тада ће сви, који на себи имају знак, препознати свог Пастира, као што ће и Пастир препознати оне који на себи имају Његов сопствени печат; Он ће их сабрати из свих народа; Његови ће зачути Његов глас и поћи ће за Њим. Свет ће се разделити на два дела: један део ће бити мрачно стадо које одлази у огањ вечни, а други део — паства испуњена светлошћу која се узводи ка небеском уделу. Оно што смо сада задобили у душама, тада ће заблистати и показати се, и обући ће тела у славу.

У месецу ксантику (априлу) корење скривено земљом износи свој плод, даје своје цветове и украсе и доноси плодове; тада се показује добро корење а постаје видљиво и оно, на којем се налази трње. Тако ће и у онај дан сваки показати и пројавити и добро и зло, што је учинио уз помоћ свог сопственог тела. Тамо ће бити општи суд и плата. Осим оне видљиве, постоји и друга храна. И Мојсеј је, узашавши на гору, постио четрдесет дана. Узашао је као (обичан) човек, а сишао је као онај који у себи има Бога. И на самима себи видимо да тело, ако није поткрепљено јелом, пропада за неколико дана; Мојсеј је, међутим, постећи четрдесет дана, сишао са горе далеко снажнији од свакога, јер га је хранио Бог, а његово тело добијало је другачију, небеску храну. Његова храна постала је Реч Божија, и на његовом лицу видела се слава. Оно што се догађало Мојсеју било је, међутим, само праобраз [праслика], јер та слава сада сија унутра — у срцима хришћана. О Васкрсењу ће се васкрснута тела прекрити другачијом, божанском одеждом и храниће се небеском храном.

Питање: Шта означава жена која се гологлава моли Богу (в. 1. Кор. 11; 5)?

Одговор: Будући да је у време апостола женама уместо покривала служила дуга коса, Господ и апостоли приступају творевини да би је руководили ка целомудрености. Уосталом, жена је овде представљена као обличје Цркве. И као што су се у то време жене показивале пред народом имајући уместо покривала распуштену косу, тако и Црква одева и облачи своја чеда у божанске, прослављене одежде. Чак је и у старини, у израиљској Цркви, постојала једна синагога, и њу је покривао Дух; Духом су се облачили Израиљци уместо славе, иако их Он није устројавао. Зато се реч "Црква" односи и на многе и на једну душу: сама душа сабира у једно све помисли и јесте црква Божија, јер се душа сјединила са небеским Жеником ради заједнице са Њим, и помешала се са небеским. Овим се мисли и на многе душе, и на једну. И пророк говори о Јерусалиму: Нашао сам те остављену и обнажену и обукао сам те, као да говори о некој личности (в. Језек. 16; 8-13).

Питање: Шта значи оно што је Марта рекла Господу о Марији: ја имам много посла, а она седи поред Тебе?

Одговор: Оно што је требало да Марија каже Марти, то јој је најпре рекао Господ, говорећи да је Марија све оставила и села поред ногу Господњих, да читавог дана благосиља Бога. Видиш ли седење поред ногу, које превазилази љубав? Да би јасније заблистала реч Божија послушај и ово. Ако неко љуби Исуса и будно мотри на Њега како доликује — не само да мотри, него и пребива у љубави, и Бог хоће да нечим награди ову душу за ту љубав, иако човек не зна шта ће примити, или у каквој ће мери Бог обдарити душу. Ни Марији, која Га је љубила и седела поред Његових ногу, није једноставно дата награда, него јој је Он од Своје суштине даровао неку скривену силу. Саме речи, које је Бог са миром изговорио Марији, биле су дух и нека сила. Ове речи су ушле у срце и постале душа у души, дух у духу и божанска сила је испунила њено срце, јер где се утврди ова сила, она нужно тамо и обитава као неотуђива својина. Зато је и Господ, знајући шта јој је даровао, рекао: Марија је добри део изабрала (Лк. 10; 42). Временом је, међутим, и оно што је чинила Марта, из усрдности желећи да служи, довело Марту до тог истог дара, јер је и она у своју душу примила божанску силу.

Зашто би нас чудило ако они, који приступају Господу и привезују се за Њега, и телесно примају силу? Понекад су апостоли говорили, а Свети Дух силазио је на верујуће (Дела ап. 10; 44). Корнилије је примио силу од речи коју је слушао. Осим тога, када је Господ изговарао речи Марији, или Закхеју, или оној грешници која је, расплевши косу, обрисала ноге Господње, или, пак, Самарјанки, или разбојнику, тада се појављивала сила и Дух Свети се сједињавао са њиховим душама. И сада, они који љубе Господа, који су све напустили и непрестано пребивају у молитви, потајно бивају научени ономе што нису знали. Према њиховој слободној вољи, њима се открива сама Истина и поучава их: Ја сам Истина (Јн. 14; 6). Сами апостоли, који су до крста били са Господом, видели су велика знамења — очишћење губавих и васкрсавање мртвих, али нису знали на који начин божанска сила и обитава и дејствује у срцу; нису знали да се они сами духовно препорађају, да се сједињују са небеском душом и да постају нова твар. Они су Господа љубили због знакова које је творио. Најзад им је Господ рекао: "Зашто се чудите због знакова? Ја ћу вам дати велико наслеђе, какво нема васцели свет".

Речи Господње још су за њих биле чудне, све док Он није васкрсао из мртвих и док ради нас није вазнео Тело на небо. Тада је на њих сишао Дух Утешитељ и сјединио се с њиховим душама. Сама Истина се открива у душама верних, небески човек приступа твом човеку и међу њима настаје заједница. Зато оне, који служе и све усрдно чине из ревности по вери, из љубави према Богу, временом ово само доводи до познања саме Истине; Господ се открива њиховим душама и поучава их обитавању Светога Духа. Слава и поклоњење Оцу и Сину и Светоме Духу у векове! Амин.

ТРИНАЕСТА БЕСЕДА. О ТОМЕ КАКАВ ПЛОД БОГ ЗАХТЕВА ОД ХРИШЋАНА

Све што је видљиво створио је Бог и дао људима ради спокојства и наслађивања, али им је дао и закон правде. Од времена Христовог доласка Бог захтева другачији плод и другачију правду, чистоту срца, добру савест, корисне речи, часне и добре помисли и све оно у чему напредују свети, јер Господ каже: Ако не буде правда ваша већа него правда књижевника и фарисеја, нећете ући у Царство небеско (Мт. 5; 20). У Закону је написано: не чини прељубу, а Ја вам кажем: не пожели, не гневи се. Онај, који намерава да буде пријатељ Божији, дужан је да се чува од греховне нечистоте и од вечног огња који се крије у нама. Ово нас чини достојнима Царства. Слава милосрђу Његовом и показаном благовољењу Оца и Сина и Светога Духа! Амин.

ЧЕТРНАЕСТА БЕСЕДА. О ТОМЕ ДА ОНИ, КОЈИ СУ БОГУ ПОСВЕТИЛИ ПОМИСЛИ И УМ, ЧИНЕ ТО У НАДИ ДА ЋЕ СЕ ПРОСВЕТЛИТИ ОЧИ ЊИХОВОГ СРЦА, ДА БОГ ТАКВЕ УДОСТОЈАВА ДА У СВЕТОСТИ И НАЈВЕЋОЈ ЧИСТОТИ ПРИСТУПЕ СВ. ТАЈНАМА И ДАРУЈЕ ИМ СВОЈУ БЛАГОДАТ; ТАКОЂЕ И О ТОМЕ ШТА БИ ТРЕБАЛО ДА ЧИНИМО МИ, КОЈИ ЖЕЛИМО ДА ДОБИЈЕМО НЕКО ОД НЕБЕСКИХ ДОБАРА И НАЈЗАД О ТОМЕ ДА СУ АПОСТОЛИ И ПРОРОЦИ СЛИЧНИ СУНЧЕВИМ ЛУЧАМА КОЈЕ ПРОЛАЗЕ КРОЗ ПРОЗОР. ОСИМ ТОГА, БЕСЕДА ПОУЧАВА И ТОМЕ ШТА ЈЕ САТАНСКА А ШТА АНЂЕЛСКА ЗЕМЉА — ЈЕР СУ ОБЕ НЕОПИПЉИВЕ И НЕВИДЉИВЕ

Свако дело које је видљиво у свету, твори се са надом да ће уследити корист од труда. И ако неко није потпуно уверен да ће се насладити због труда, онда му је бескористан и сам труд. Земљоделац сеје у нади да ће сабрати плодове, а док их очекује, подноси напоре. Тако је и речено: Који оре, треба у нади да оре (1. Кор. 9; 10). Ко узима жену, узима је у нади да ће имати наследнике. И трговац се ради добити отискује на море, предаје се извесној смрти. Тако и у Царству небеском човек, у нади да ће се просветлити очи његовог срца, посвећује себе удаљавању од житејских [овосветских] дела, проводи време у молитвама и прозбама, очекујући Господа да дође и да му се јави и да га очисти од греха који живи у њему.

Он се, међутим, не уздау свој труд и начин живота док не добије оно чему се нада, док не дође Господ и док не почне да обитава са њим у сваком осећању и дејствовању Духа. Када, пак, он окуси благодат Господњу и када се наслади духовним плодовима, биће скинут покривач таме и светлост Христова заблистаће и дејствоваће у неисказаној радости. Тада ће се уверити у велику љубав, имајући са собом Господа. Он се радује као трговац који је стекао добит, али је истовремено и скрушен и страхује од недаћа које му могу узроковати разбојници и нечисти духови, да се не догоди да ослаби и некако изгуби труд, док се не удостоји да уђе у небеско Царство, у вишњи Јерусалим.

Зато ћемо и ми молити Бога да свуче са нас старога човека и да нас још сада обуче у небескога Христа; на тај начин ћемо радосно и будући Њиме руковођени обитавати у великом спокојству. Желећи да потпуно окусимо Царство, Господ каже: Без Мене не можете чинити ништа (Јн. 15; 5).

Он је многе просветио и кроз апостоле. Будући и сами створења Божија, они су себи сличне слуге васпитавали тако да сваки постане брат и син Христов, да изврши нешто изврсно пред осталим људима, тј. да просветли само срце и сам ум и да помисли устреми ка Богу. На тај начин, Бог скривено даје срцу живот и помоћ и поверава му Самога Себе. Наиме, када човек оно што је у њему скривено, тј. ум и помисао, преда Богу, ничим се другим не бавећи и не занимајући, него се уздржавајући свим силама, тада га Господ удостоји да у светости и у много већој чистоти приступа Светим Тајнама, дајући му Самога Себе као небеску храну и духовно пиће.

Као што човек, који је стекао велико имање и има слуге и децу, једну храну даје слугама, а другу својој сопственој деци рођеној од његовог семена, јер деца наслеђују оца, и, будући слична свом оцу, једу заједно са њим. Тако чини и Христос, истински Господар: Он је све Сам створио и храни и зле и незахвалне; она, пак, чеда, која је родио од Свога семена, којима је подарио Своју благодат и у којима се уобличио Господ, Он превасходно пред други људима храни Својим сопственим спокојем, Својом храном и јелом и Својим пићем и Самога Себе даје њима који обитавају у заједници са својим Оцем, као што каже Господ: Који једе Моје Тело и пије Моју Крв, у Мени пребива и Јау њему (Јн. 5; 56), и неће видети смрт, јер они имају истинско наслеђе као синови рођени од Оца небеског и живе у дому свога Оца, како каже Господ: Роб не остаје у кући вавек, а син остаје вавек (Јн. 8; 35).

И зато, ако и ми хоћемо да будемо рођени од небеског Оца, онда смо превасходно дужни да пред осталим људима покажемо усрдност, труд, ревност, љубав и добар начин живота, дужни смо да пребивамо у вери и у страху, као они што желе да задобију толика добра и да постану наследници Божији. Господ је мој део наследства и чаше (Пс. 16; 5). Видевши добру вољу и трпљење, и Господ ће у таквом случају показати Своју милост, очистивши нас небеском речју, а обамрле и пропадљиве помисли оживотворити и васпоставити прекрасним житијем и учењем апостола. Једна твар храни и оживотворава другу, као што се хране и оживотворавају семена пшенице или јечма када се то заповеди облацима, киши и сунцу, који су такође твари. Међутим, као што постоји светлост која само улази кроз прозор, а постоји и сунце које излива луче на читаву васељену, тако су и пророци били светиљке само за свој сопствени дом, за Израиљ, док су апостоли послужили као сунца која озарују све, у свим деловима света.

Постоји земља на којој живе четвороношци, и постоји земља у ваздуху, по којој ходају и живе птице; ако оне пожеле да стоје или да ходају по овој земљи, постоје ловци који их хватају. Постоји и земља за рибе, а то је морска вода. Свака животиња, ма где да се родила — на земљи или у ваздуху, тамо има станиште, храну и починак. На тај начин, постоји и сатанска земља и област, тј. место где живе, ходају и почивају тамне силе и зли духови, а постоји и лучезарна земља Божанства, где ходају и почивају војске анђела и светих духова. И као што мрачна земља не може да буде видљива или примећена очима овога тела, тако је и лучезарна земља Божанства и неприметна и невидљива телесним очима, али је видљива за људе духовне; чистом оку срца су, пак, видљиви и сатанска земља таме и лучезарна земља Божанства.

Према казивању световних мудраца, постоје огњене горе јер је у њима пламен, и тамо постоје животиње, сличне овцама; да би их ухватили, праве гвоздене обруче и бацају и спуштају у ватру удице. Будући да овим животињама ватра даје и храну, и пиће, и починак, и узрастање, и живот и да им замењује све, ако их извучеш на други ваздух, оне умиру. Када се запрља њихово крзно, оне се не чисте у води, него се перу у пламену и постају чистије и беље. Тако и хришћани за своју храну имају онај небески огањ; он је за њих починак, он их чисти и пере и освештава њихова срца, он чини да узрастају, он је за њих и ваздух и живот. Чим изађу одатле — они пропадају због злих духова. И као што умиру тамошње животиње када изађу из ватре, као што угину рибе које се извуку из воде, као што се угуше четвороношци бачени у море, и као што пернате птице, ходајући по земљи, падају у руке ловцима, тако се и душа, која не остане на оној земљи, гуши и пропада; уколико оним божанственим пламеном не замени храну, пиће, одећу, очишћење срца и душевно просветљење, уловиће је и погубити зли духови. Испитајмо брижљиво и ми да ли смо засејани на оној невидљивој земљи и да ли смо засађени у небеском винограду? Слава великом милосрђу Божијем! Амин.

ПЕТНАЕСТА БЕСЕДА. ОВА БЕСЕДА САДРЖИ У СЕБИ ОПШИРНО УЧЕЊЕ О ТОМЕ, КАКО БИ ДУША ТРЕБАЛО ДА У СВЕТОСТИ, НЕПОРОЧНОСТИ И ЧИСТОТИ ОБИТАВА ПРЕД СВОЈИМ ЖЕНИКОМ — ИСУСОМ ХРИСТОМ, КАО И НЕКА ВЕОМА ПОУЧНА ПИТАЊА — НА ПРИМЕР, О ТОМЕ, ДА ЛИ ЋЕ СВИ УДОВИ УСТАТИ ПРИЛИКОМ ВАСКРСЕЊА, АЛИ И МНОГА ДРУГА — О ЗЛУ, О БЛАГОДАТИ, О СЛОБОДНОЈ ВОЉИ, О ДОСТОЈАНСТВУ ЉУДСКОГА РОДА

Неки богати човек, веома славни цар, обратио је своју благонаклоност на убогу жену која нема ничега, осим свог сопственог тела; он ју је заволео и намерио је да ову жену одведе код себе као невесту и супругу. Ако и она покаже своју благонаклоност према мужу, онда ће, гајећи љубав према њему, ова убога и сиромашна жена, која ништа није имала, постати господарица целокупног иметка које њен муж поседује. Међутим, ако учини нешто противно обавезама и дужности, и ако се у дому свога мужа буде недолично понашала, онда ће је он истерати уз срамоћење и поругу. Она ће онда поћи положивши обе руке на главу, као што је и у Мојсејевом закону прописано за жену која је непокорна и неугодна свом мужу (5. Мојс. 24; 1). Она ће тада туговати и горко плакати, помишљајући какво је богатство изгубила и какве се славе лишила, изложивши се срамоћењу због своје неразборитости.

Тако је и душа, коју за Своју невесту заручи небески Женик — Христос, за тајанствену и божанствену заједницу са Њим и која окуси небеско богатство, дужна да са великом усрдношћу искрено благоугађа Христу, зарученом са њом; она је дужна да духовно служење, које јој је поверено, извршава на достојан и доличан начин, како би у свему благоугодила Богу, како ничим не би ожалостила Духа и на достојан начин чувала савршену целомудреност и љубав према Христу, да би се добро владала у дому небескога Цара и била потпуно предана благодати која јој је дарована. Таква душа бива постављена за господарицу над свим Господњим добрима, тако да и само њено тело бива прослављено Божанством Христовим. Ако, пак, она у нечему погреши и ако током служења буде поступала противно дужности, ако не учини оно што је Христу угодно, ако не следи Његову вољу, ако не буде сатрудница благодати Духа која је у њој, онда ће уз поруге бити изложена недоличном срамоћењу и одлучена од живота, јер је постала бескорисна и неспособна за заједништво са небеским Царем. Због овакве душе тугују, жалосте се и плачу сви свети и умни духови: анђели, силе, апостоли, пророци и мученици јадикују због ње.

Као што, према речима Господњим, велика радост бива на небесима због једног грешника који се каје (Лк. 15; 7), тако на небесима бива и велика жалост и плач због једне душе која отпада од вечног живота. И као што на земљи, када умре неки богат човек, њега са песмама, сузама и туговањем испраћају из овог живота његова браћа, рођаци, пријатељи и познаници, тако и због оне душе са сузама и песмама плачу сви свети. На другом месту писмо то наговештава, говорећи: Ридај, јело, јер паде кедар (Зах. 11; 2). Израиљ је у оно време, када је, како се чинило, благоугађао Господу (иако то никада није чинио како је доликовало), испред себе имао стуб од облака који га је осењивао, као и пламени стуб који га је просветљивао; Израиљ је тада испред себе видео раздељено море и чисту воду која истиче из камена. Када су се, пак, ум Израиљаца и њихова воља одвраћали од Бога, тада су бивали препуштени змијама и својим непријатељима, били су одвођени у тешко ропство и мучени горким робовањем: тако се, наравно, догађа и са нашим душама. Означавајући ово на тајанствен начин Дух је код пророка Језекиља о таквој души, као о Јерусалиму, рекао: нађох те обнажену у пустињи, и окупах те водом од твоје нечистоте, и обукох те у хаљину, и метнух ти наруквице на руке, и гривну око врата и обоце у уши, и постала си славна међу свим народима; јела си бело брашно и мед и уље, али си касније заборавила моја доброчинства и пошла си трагом оних који ти повлађују, блудничећи срамно са њима (в. Језек. 16; 8-15).

Тако Дух саветује и душу, која је по благодати познала Бога; очистила се од пређашњих грехова, украсила се украсима Светога Духа и причестила божанственом и небеском храном; међутим, када се, и поред великог знања, не влада како доликује и не чува на доличан начин дужну благонаклоност и љубав према небеском Женику — Христу, бива одбачена и лишава се живота којим је некада била испуњена. Сатана, наиме, може да се преузноси и да се узвиси чак и над онима који имају такву меру благодати; против оних, који су у благодати и сили познали Бога, злоба се још више узвисује и на све начине настоји да их сруши. Зато смо дужни да се подвизавамо и да се са највећом разборитошћу опрезно понашамо, како бисмо, према оном што је написано, са страхом градили своје спасење (Фил. 2; 12). Зато сви ви, који сте постали причасници Духа Христовог, ни у чему, ни малом, ни великом, не поступајте са немаром и не жалостите благодат Духа, да не бисте били лишени онога живота, којем сте већ постали причасни.

Показаћу то и на други начин. Ако слуга улази у царску палату да служи, онда одећу у којој ће служити узима од онога што припада цару, јер у палату улази наг и служи цара у одећи која је царево власништво. Овде је већ потребно много разборитости и расуђивања да се приликом служења не би учинило нешто недолично, да се на царску трпезу не би изнело једно јело уместо другог, него да се сва јела, од првог до последњег, изнесу по реду. Ако слуга услед незнања или неразборитости буде служио цара како не доликује, биће изложен опасности и смрти. Тако је и души, која служи Богу по благодати и по духу, потребно велико расуђивање и знање, да не би погрешила у нечему у вези са Божијом одеждом, односно, у служењу Духу, уколико буде показивала своју сопствену вољу, несагласну са благодаћу. Душа може да служи Господу духовним служењем, које у тајности врши унутрашњи човек, као и својом сопственом одеждом, то јест духом унутрашњег човека; без Његове одежде, односно без благодати, нико не може да служи Богу, тј. да Му угоди, испуњавајући у свему вољу Божију.

Када душа прими благодат, потребно јој је много разборитости и расуђивања. Све ово, међутим, Сам Бог даје души која то од Њега тражи, како би угодно могла да Му послужи духом који прима, ни у чему не будући надвладана пороком, не грешећи скретањем са пута услед незнања, одсуства страха Божијег и нерада, нити тако што ће, противно дужности, прекршити вољу Господњу, јер ће таквој души као казна послужити смрт и плач, о чему говори и божанствени апостол: да проповедајући другима не будем сам одбачен (1. Кор. 9; 27). Видиш ли какав је страх он имао, иако је био Божији апостол? Зато ћемо молити Бога да сви ми, који смо примили благодат Божију, духовно служење пролазимо превасходно у сагласности са Његовом вољом и не навикавајући се на мисао која све запоставља; на тај начин ћемо, поживевши угодно пред Богом, у сагласности са Његовом вољом и служећи Му духовним служењем, наследити вечни живот.

И ономе, ко је обузет болешћу, неки телесни делови су здрави, на пример, орган вида, тј. око, док су остали делови повређени; или, пак, рука може бити здрава а ноге повређене. Слично се догађа и у духовном расуђивању. Некоме могу бити здрава три духовна дела, али то човека још не чини савршеним. Видиш ли колико је духовних степена и мера, и како се зло чисти и искорењује по деловима, а не одједном? У свему постоји Господње промишљање и домострој: и сунце излази, и све су твари створене ради Царства, које ће наследити избрани, да би постојало царство у којем владају мир и јединомислије.

Због тога су хришћани дужни да се на сваки начин постарају и да никога не осуђују, ни јавну блудницу, ни грешнике ни безаконике, него да на све гледају простодушно и чистим оком, како би за човека постало природно и непроменљиво да никога не понижава и не осуђује, да се никога не гнуша и да не прави разлику међу људима. Угледаш ли једнооког, не осуђуј га у свом срцу, него гледај на њега као на здравога; онога са сувом руком не гледај као суворуког, хромога гледај као онога што правилно хода а на одузетога — гледај као на здравога. Чистота срца састоји се у томе да, када видимо грешнике или слабе, састрадавамо са њима и будемо милосрдни. И светитељима Господњим догађа се да седе на позорници света и да гледају његове обмане; они, међутим, по свом унутрашњем човеку беседе са Богом, док се, истовремено, према спољашњем човеку, онима што их виде чини да посматрају [светитељи] оно што се догађа у свету.

Световни људи подложни су другачијем утицају духа обмане, према којем мудрују на земаљски начин; хришћани, пак, имају другачију вољу и другачији ум; они су људи другачијег века и другачијег града, јер Дух Божији општи са њиховим душама и они газе противника, као што је написано: Последњи непријатељ укинуће се — смрт (1. Кор. 15; 26). И као што благочестиви [побожни] људи господаре над свим, тако су и слаби у вери и грешници у правом смислу робови; њих и пламен пече, и погубљују их и камен и мач, док најзад демони не загосподаре над њима.

Питање: Да ли ће о Васкрсењу бити васкрснути сви удови?

Одговор: Богу ништа није тешко. Такво је и Његово обећање. Људској слабости, међутим, и људском разуму ово изгледа као немогуће. Бог је, узевши прах и земљу, начинио неку другу природу, тј. природу телесну, која није слична земљи, и створио је многе врсте природа, као што су коса, кожа, кости и вене; игла која је бачена у пламен мења боју и претвара се у ватру, али се природа гвожђа не уништава, него остаје иста. Тако ће и о Васкрсењу бити васкрснути сви удови, према оном што је написано: ни длака с главе неће пропасти (Лк. 21; 18), и све ће се појавити на светлости, све ће се погрузити и претворити у светлост и у пламен, али се неће, као што неки тврде, разложити и постати ватра, тако да нестане пређашња природа. Петар ће остати Петар и Павле — Павле, и Филип — Филип; сваки ће, испунивши се Духом, остати у својој сопственој природи и суштини. Ако, пак, тврдиш да се природа разградила, онда више нема ни Петра ни Павла, него је у свему и свуда Бог; они који одлазе у геену не осећају казну а они што иду у Царство не осећају доброчинство.

Замисли врт у којем се налази плодно дрвеће сваке врсте — крушка, јабука и винова лоза са плодовима и лишћем; замисли онда да су се и врт и све дрвеће и лишће променили и претворили у неку другу природу, да је све пређашње постало озарено светлошћу. Тако ће се и људи променити приликом васкрсења, и њихови удови постаће свети и озарени светлошћу. Зато су људи Божији дужни да се припреме за борбу и подвиг. Као што одважни младић подноси борбу и на ударце које му задају одговара ударцима, тако су и хришћани дужни да подносе недаће, и спољашње и унутрашње борбе, како би, прихватајући ударце, победили трпљењем. Такав је пут хришћанства. Где је Дух Свети, тамо, као сенка, за њим следе прогони и борба. Видиш ли како су пророке, иако је у њима дејствовао Дух, увек прогонили њихови саплеменици? Видиш ли како Господа, Који је Пут и Истина, није прогонио ниједан други народ, него управо Његов? Његово племе, Израиљци, прогонили су Га и распели. Слично овоме догађало се и апостолима, јер је од времена крста дошао Дух Утешитељ и настанио се у хришћане: нико од Јудејаца није био прогоњен и једино су хришћани били мученици. Они стога не би требало да се чуде, јер је нужно да истина буде прогоњена.

Питање: Неки кажу да зло долази споља и да га човек, ако хоће, не прима у себе, него да га удаљује.

Одговор: Као што је змија, која је разговарала са Евом, проникнула у њену душу услед њене послушности [пристајања], тако и сада кроз људску послушност у човека улази грех, који је изван њега. Грех, дакле, има власт и слободу да уђе у срце, јер помисли нису изван човека, него унутар њега и долазе из срца. Апостол каже: Хоћу дакле да се мужеви моле… без гнева и лукавих двоумљења (1. Тим. 2; 8), јер, према Јеванђељу, помисли излазе из срца (Мт. 15; 15). Услед тога, када приступаш молитви, обрати пажњу на своје срце и на свој ум; пожели да чисту молитву пошаљеш Богу, и при том превасходно пази на то да ли нешто спречава молитву, да ли је молитва чиста, да ли твој ум помишља на Господа онако, као што земљоделац помишља на земљоделство, муж на жену, а трговац на трговање; када своја колена приклониш на молитву, да ли други отимају твоје помисли?

Ти, међутим, кажеш да је Господ, када је дошао, крстом осудио грех и њега (греха) више нема унутар човека. Напротив! Као што војник, ако у нечији дом постави своју кочију, има власт да улази у тај дом и да излази из њега када то хоће, тако и грех има власт да поведе разговор у срцу јер је написано: уђе сатана у Јудино срце (Лк. 22; 3). Ако, пак, кажеш да је Христовим доласком грех осуђен и да после крштења зло више нема свој удео да би повело разговор у срцу, зар не знаш да су се од доласка Господњег па све до сада многи крстили, а опет понекад помишљали на зло? Зар неки од њих нису падали у славољубље или у блуд, или у стомакоугађање? Да ли сви мирјани, који су у Цркви, имају безазлено и чисто срце? Зар не налазимо да је и после крштења много грехова и да многи греше? Због тога је и после крштења разбојнику могуће да иде и да чини што хоће. Написано је: љуби Господа Бога твојега свим срцем својим (5. Мојс. 6; 5). И ти кажеш: ја љубим и имам Светога Духа. Међутим, да ли се уистину сећаш Господа, имаш ли љубав и пламену усрдност према Њему? Да ли си даноноћно привезан за Господа? Ако имаш такву љубав, онда си чист. Ако је, пак, немаш, онда у оно време, када дођу земаљске бриге и нечисте и рђаве помисли, истражи: да ли заиста ниси наклоњен томе, да ли твоју душу увек привлачи љубав Божија и да ли је привржена Богу? Световне помисли развејавају ум земаљским и пропадљивим и не допуштају да љубиш Бога или да се сећаш Господа. Често се догађа да и неук човек приступи молитви, да приклони колено и да се његов ум успокоји; у оној мери у којој поткопава зид злобе који му се супротставља, у тој мери се он и руши; човек долази до виђења и мудрости, до чега не допиру силни, паметни или учени беседници; ови поменути не могу да разумеју или да познају истанчаност његовог ума [тог неуког човека], јер се он бави божанским тајнама. Онај ко је неискусан у разликовању квалитета бисера, он, услед свог неискуства, неће знати ни да их процени. Хришћани презиру оно што је славно на земљи и сматрају га смећем у поређењу са оном величином, која дејствује у њима.

Питање: Може ли човек да падне ако има благодатни дар?

Одговор: Ако је немаран, онда ће пасти, јер непријатељи никада не мирују и воде битку не препуштајући се лењости. Утолико пре ти не би требало да прекинеш своју прозбу пред Богом, јер ћеш много себи нашкодити уколико се препустиш нераду, чак и ако си, како се чинило, био испитан у самој тајни благодати.

Питање: Да ли благодат остаје у човеку и после његовог пада?

Одговор: Богу је угодно да поново уведе човека у живот и Он подстиче човека да поново плаче и да се покаје. Ако човек настави да то чини, онда онога, који се каје због својих давних прегрешења [грехова], Бог убеђује да поново плаче и да приноси покајање.

Питање: Предстоји ли савршенима недаћа или битка, или су они потпуно безбрижни?

Одговор: Не постоји човек којега је непријатељ престао да напада. Сатана је немилосрдан и човекомрзац и зато не оклева да нападне сваког човека; чини се, међутим, да не напада свакога с подједнаким напором. И епарси [старешине појединих области] и комите плаћају данак цару; такав човек, међутим, храбро се уздајући у своје богатство, злато и сребро, као да од свог преобиља даје оно што је дужан у државну касу, не сматрајући то за губитак, као што ни о1нај који даје милостињу, то ни у ком случају не сматра губитком. На исти начин, и сатана то сматра успутним делом. Другога, пак, који је убог и нема чак ни насушну прехрану, бију и муче јер не може да плати порез. Некога сурово бичују и муче, али он не умире, а за некога, због једне речи, заповедају да буде обезглављен и он гине. Тако и међу хришћанима неки подносе силну борбу и мучење од греха, па се чак и укрепљују и уразумљују у борбама, тако ниподаштавајући противничку силу, и њима у том погледу не прети опасност, јер су непоколебиви и уверени у своје спасење; они су често били испитивани и стекли су искуство у борби са злом, и Сам Бог је са њима; њихов путовођа је Бог и они су спокојни.

Неки, пак, који се још испитују, уколико падну у само једну недаћу и ако започне битка против њих, истог часа бивају бачени у несрећу и пропаст. Када неки иду градом и желе да виде оне које воле и познају, иако се на трговима сусрећу са многима, не задржавају се са њима, јер намеравају да се састану са пријатељима; када затим споља закуцају на врата и позову их по имену — они што их воле с радошћу им отварају; међутим, да су се заустављали и слушали шале на трговима, или да су се задржавали са онима које су сусрели, врата би остала затворена и нико им не би отворио. Тако су и они који хитају да дођу код уистину љубљеног нашег Господа Христа дужни да занемаре и презру све остало. Као што су епарси или комите који долазе у царску палату обузети великим страхом због тога какав ће одговор дати цару, страхујући да не буду изложени прекору и казни ако погреше у одговору; међутим, сељаци и прост народ, који никада није ни видео кнеза (архонта), понашају се безбрижно: тако и читав овај поднебески свет, почев од царева па до сиромаха, не упознавши славу Христову, брине се само о житејским [свакодневним] делима и готово да се нико и не сећа дана Суда; они, пак, који помислима ступају на суд Христов, где је Христов престо, и они који свагда стоје пред Христом, живе у непрестаном страху и трепету да у нечему не погреше против Његових светих заповести.

Земаљски богаташи, када је већ сабрано много плодова у њихове житнице, опет почињу свакога дана још више да раде, да би свега имали у изобиљу и да не би оскудевали. Ако се поуздају у богатство сабрано у житницама и престану да раде, не додавши ништа ново, него трошећи оно што је остављено, убрзо ће пасти у сиромаштво и немаштину. Зато су они, сабирајући добитак и уносећи га у житнице, дужни да поново раде и да поново сабирају, да не би дошли до оскудице. Тако је и у хришћанству могуће да човек окуси благодат Божију, јер је речено: Испитајте (окусите) и видите како је добар Господ (Пс. 34; 9): ово окушање је несумњиво дејствовање силе Духа, која врши служење у срцу. Они, који су синови светлости и служења Новом Завету у Светоме Духу, ничему се не уче од људи, јер су научени од Бога. Сама благодат исписује на њиховим срцима законе Духа. Услед тога, они су дужни да се уверавају не само на основу Писама, исписаних мастилом; већ и на таблицама срца благодат Божија исписује законе Духа и небеске тајне, будући да срцу припада господарско и царско место у читавом телесном саставу. И када благодат овлада пашњацима срца, она тада царује над свим удовима и помислима, јер су тамо ум и све помисли и очекивања душе. Због тога благодат и прониче у све делове тела.

Тако и насупрот овоме, у онима који су синови таме, над срцем царује тама и прониче у све делове: Из срца излазе зле помисли (Мт. 15; 19). Грех, који се на тај начин разлива, помрачује човека. Нека се они што тврде да у човеку нема зла, које се заједно с њим храни и нараста, не брину о сутрашњем дану, и нека немају жеља. Зло је на неко време престало да их узнемирава тако што би их наводило на неку жељу: због тога човек, заклињући се, тврди: "У мени се не буди таква и таква страст". После извесног времена, међутим, он изгара од [те] жеље, тако да се, поред тога, и лажно заклео. Као што вода тече у потоку, тако и грех тече у срцу и помислима. Оне који то поричу разобличује и исмева сам грех када тријумфује над њима, јер зло настоји да се притаји и прикрије у човековој мисли.

Услед тога, ако неко љуби Бога, и Бог њему предаје Своју љубав; ко је једном поверовао у Бога, томе предаје небеску веру и човек се удвостручује. Као што ти од својих удова приносиш Њему дар, тако и Он, слично томе, од Својих сопствених удова удељује твојој души, да би све чинио, и љубио и молио се чисто, јер је високо човеково достојанство. Погледај какви су небо, земља, сунце и месец, а Господ није благоволео да отпочине у њима, него само у човеку. Због тога је човек драгоценији од свих твари, па ћу се усудити да кажем — не само од видљивих, него и невидљивих, то јест од духова који служе. Господ није о арханђелима Михаилу и Гаврилу рекао: Хајде да створимо по Нашем лику (образу) и подобију (в. 1. Мојс. 1; 26), него је то рекао о човечијој умној [мисленој] суштини, а под тим подразумевам бесмртну душу. Написано је: анђелске војске стоје око оних који се Њега боје (Пс. 34; 7); а видљиве твари свезане су неком непокретном природом.

Небо, а са њим и сунце, месец и земља, једном су постављени у одређени поредак (и Господ није према њима показао Своје благовољење); напротив, они не могу да изађу из таквог стања у каквом су створени и немају своју вољу. Ти си, међутим, створен према лику [образу] и подобију Божијем; и као што је Бог слободан и твори што хоће (ако би Њему било угодно, Он би, по Својој власти, могао да пошаље праведне у геену и грешне у Царство, али Он то неће изабрати, нити ће се сагласити са тим јер је Господ праведан), тако си слободан и ти; ако хоћеш да пропаднеш, твоја природа се лако може променити; ако хоћеш да изговориш хулу, да припремиш отров и да некога убијеш, нико ти се не противи и нико ти то не забрањује. Ко хоће, он се и покорава Богу, иде путем правде и господари својим жељама, јер се његов ум супротставља и чврстом помишљу може да надвлада порочне тежње и мрске жеље.

Ако у великој кући, где су зидови и таванице прекривени златом и сребром, где постоји различита одећа, злато и сребро, живе слуге и слушкиње (иако наша природа, према греху који у њој постоји, може све да пожели), тако што зауздавају свој ум, и, из људског страха пред господарима, уздржавају стремљења својих жеља, онда је утолико пре тамо, где постоји страх Божији, ум дужан да се противи и супротставља пороку који живи у човеку, јер ти је Бог заповедио оно што је за тебе могуће. Прематоме, природа бесловесних животиња је свезана; на пример, змија је по природи зла и отровна, због чега су све змије такве; вук је навикао да отима, и сви вукови имају ту особину; јагњешце услед своје безазлености лако бива ухваћено и сви јагањци имају ту особину; голуб је лишен лукавства и непорочан, и сви голубови имају ту особину. Човек, међутим, није такав. Неко је — грабљиви вук, док некога хватају као јагње, а обојица потичу од једног истог, људског рода.

Неко се не задовољава својом сопственом женом и живи као блудник, док други не дозвољава ни да се појави пожуда у његовом срцу. Један отима наслеђе ближњег, а други, услед своје побожности, раздаје и своје сопствено. Видиш ли како је променљива једна иста природа, која може бити наклоњена час рђавоме, а час, насупрот томе, ономе што је прекрасно, и услед једног и другог способнаје да се сагласи са каквим хоће делима. Зато је наша природа пријемчива и за добро и за зло, и за Божију благодат, и за противну силу. Она, међутим, ни на шта не може да буде приморана.

Сам Адам је, првобитно живећи у чистоти, царевао над својим помислима; међутим, чим је преступио заповест, на његов ум налегло је тешко бреме, и порочне помисли, које су се умешале, постале су као његове сопствене. Ниједна од њих, међутим, није његова сопствена, јер њих подржава порок.

Потребно ти је, најзад, да потражиш светиљку да би је запалио и са њом пронашао чисте помисли, будући да су оне природне за тебе — Господ их је створио као чисте. Они што су одгајени на мору уче се да пливају, и када се подигну буре и таласи, њих не обузима страх. Такви су и хришћани. Као што ум трогодишњег детета не може да обухвати или да разуме мисао савршеног софисте због велике разлике у њиховом узрасту, тако и хришћани, слично одојчади, схватају свет гледајући на меру благодати. Њима је туђ овај век, јер они имају други град и други починак. Хришћани у себи имају утеху Духа, сузе, плач и уздахе, и саме сузе за њих значе насладу. Приликом радости и весеља они осећају и страх, и на тај начин постају слични људима који на својим рукама носе своју крв, не уздајући се у саме себе и не мислећи о себи да нешто значе, него се понашају као понижени и одбачени од свих људи.

Ако цар остави своје благо код неког сиромаха да га овај чува, онда сиромах не сматра ово благо својим власништвом, а самога себе и даље сматра сиромахом, који не сме да троши туђе благо, јер сам са собом расуђује овако: "Ово благо не само да је за мене туђе, него га је код мене оставио моћни цар и он може да га узме кад год то пожели". Они, који имају благодат Божију, дужни су да на исти начин размишљају о себи, да буду смиреноумни и да исповедају своје сиромаштво. Ако, пак, сиромах, примивши од цара благо које му је поверено, почне да се узда у то туђе благо и да се горди због њега као због свог сопственог богатства, и ако се његово срце испуни разметљивошћу, цар ће му одузети то благо, и онај, који га је чувао, остаће исто онако сиромашан као што је и пре био. Ако се, дакле, погорде они што имају благодат и ако њихова срца почну да се надимају, Господ ће им одузети Своју благодат, а они ће остати управо онакви, какви су били пре него што су од Господа примили благодат.

Многи, међутим, иако им је својствена благодат, не знају да их поткрада грех. Замисли да у некој кући живи млада жена, а такође и млад мушкарац, и да се жена, коју мушкарац обмане, најзад сагласи са њим, почини прељубу и буде презрена: тако и страшна змија греха живи поред душе, саблажњава је и убеђује и, ако се она сагласи, бестелесна душа ступа у општење са бестелесном злобом духа, односно, дух ступа у општење са духом, и онај који у себе прихвата помисао нечастивога и саглашава се са њом, чини прељубу у свом срцу. Према томе, мера твог подвига састоји се у томе да не чиниш прељубу у мислима, него да се супротстављаш умом и да изнутра водиш битку, да се бориш са пороком и да га не слушаш, да се у помислима не наслађујеш њиме. Ако Господ у теби пронађе спремност за то, онда ће те у последњи дан примити у Своје Царство.

Постоје ствари које Господ устројава да Његова божанска благодат и Његов призив не би остали непосведочени. Постоје ствари које се устројавају с допуштењем, да би човек био испитан и извежбан и да би се показала човекова слободна воља. Они који су изложени недаћама и искушењима, ако их издрже, неће бити лишени небеског Царства. Због тога хришћани не тугују и не жалосте се када се нађу у недаћама. Ако бивају испитивани сиромаштвом и недаћама, не би требало томе да се чуде него би, у већој мери, требало да се наслађују убогошћу и да је сматрају за богатство, пост за насладу, а презреност и срамоћење за славу. Насупрот томе, ако им се догоди нешто што се у овом животу сматра славним и ако их то привуче ка телесном спокојству или ка богатству, или ка слави, или ка раскоши, онда не би требало да се свим тим наслађују, него би требало да беже од тога као од ватре.

У видљивом свету, ако малобројан народ крене у борбу против неког силног цара, цар се не труди да сам пође у рат, него шаље војнике са војсковођама и они воде рат; ако, пак, на његаустане многобројан народ који може да опустоши његово царство, онда и цар са дворјанима и својом војском бива приморан да пође и да учествује у рату. Зато обрати пажњу на своје достојанство: Сам Бог се покренуо заједно са Својом војском, тј. са анђелима и светим духовима, и Сам је дошао да ти помогне и да те избави од смрти. Утврди се и помисли, какво је промишљање о теби.

Будући да се још налазимо у овом животу, узимамо примере и из обичног живота. Замисли да се цар, нашавши убогог и повређеног, не постиди овог човека, него исцељујућим средствима почне да лечи његове ране и пренесе га у своје одаје, обуче га у порфиру, на главу му стави дијадему и учини га заједничарем у својој трпези; тако је и небески Цар Христос дошао код болесног човека, исцелио га и присајединио Својој царској трпези; Он то при том није учинио присиљавањем његове воље, него га је, дејствујући на њега саветима, уздигао до такве почасти.

У Јеванђељу је написано да је Господ послао слуге да позову оне који желе да дођу и да им обзнане: Ево сам обед Свој уготовио (Мт. 22; 4), али саме званице су то одбиле уз разне изговоре. Један је рекао: Купих пет јармова волова, а други: Ожених се (Лк. 14; 19–20). Видиш ли да је Онај Који позива спреман, а да су званице одбиле и, наравно, сами су себи били узрок за то? Такво је достојанство хришћана! Видиш да им је Господ припремио Царство и позива их да уђу у њега, али они то неће. О дару, који наслеђују хришћани, праведно се може рећи да, ако би сваки човек од оног времена, када је створен Адам па до свршетка света водио битку са сатаном и [пре]трпео недаће, не би учинио ништа велико у поређењу са оном славом какву наслеђује, јер ће у бесконачне векове царевати са Христом. Слава Ономе Који је толико заволео душу да је Самога Себе и Своју благодат подарио и поверио души! Слава величини Његовој!

Према спољашњем изгледу сви ми, браћа која овде седимо, имамо један лик и једно, Адамово лице. Међутим, да ли и у тајности и у самој унутрашњости имамо сви једну вољу и једно срце? Да ли смо сви ми једно, да ли смо сви добри и благочестиви? Или су само неки од нас такви, јер неки имају заједницу са Христом и са анђелима Његовим, а неки — са сатаном и са демонима, иако сви седимо заједно, као да представљамо једног човека, сви имајући једно Адамово лице? Увиђаш ли да је умна суштина, унутрашњи човек, нешто сасвим другачије од спољашњег човека? Сви ми, дакле, као да представљамо једнога, али неки обитавају са Христом и са анђелима, а неки са сатаном и са нечистим духовима. И зато, у срцу постоји нека безгранична дубина; тамо постоје и трпезарије, и спаваонице, и двери, и предворја, и многе службе, и излази; тамо постоји радна одаја за дела правде и неправде; тамо постоји смрт, а тамо постоји и живот; тамо постоји добра и њој супротна трговина.

Замисли сада простране одаје: оне су, међутим, опустеле и испуњене су сваким смрадом и мноштвом мртвих тела. Тако је и срце одаја Христова, али оно је напуњено сваком нечистотом и мноштвима нечистих духова. Зато је нужно да се оно обнови и васпостави, да се припреме његове унутрашње одаје и ложнице. Цар Христос са анђелима и светим духовима долази да тамо отпочине и да се настани, да га походи и да оснује Своје Царство. Као што на лађи, ако је потпуно опремљена, о свему одлучује и свим управља кормилар, тако да једне усмерава, а другима говори шта да учине, тако и срце има кормилара — ум, и савест која разобличује, и помисли које осуђују и оправдавају, јер апостол каже: мисли се њихове међу собом оптужују или оправдавају (Рим. 2; 15).

Увиђаш ли да се савест не саглашава са оним помислима које се потчињавају греху, него их истог тренутка разобличује, јер она не лаже и, свагда разобличујући, сведочи да ће у дан Суда говорити пред лицем Божијим? Ако су кола, узде, животиње и све штоје за то потребно урукама једног кочијаша, онда он, када то хоће, покреће кола највећом брзином, а када хоће, задржава кола; осим тога, куда он хоће, он кола и окреће и она тамо иду, због чега су васцела кола у власти кочијаша. Тако и срце има много природних помисли које су тесно повезане с њим, а ум и савест уразумљују и усмеравају срце и успављују природне помисли када се појаве у срцу, јер је у души много саставних делова, иако је она једна.

Чим је Адам преступио заповест, змија, која је ушла, загосподарила је домом и она се налази уз душу, као друга душа. И Господ каже: сваки, који се не одрекне самога себе и не омрзне своју душу није Мој ученик (в. Лк. 14; 26), као и: Који воли своју душу (свој живот), изгубиће је (Јн. 12; 25). Грех, који је ушао у душу, постао је њен део; он се прилепио чак и за телесног човека, и кроз срце протиче мноштво нечистих помисли. И зато, ко испуњава хтења своје душе, испуњава и хтења срца, јер је душа повезана и сједињена с њим. Зато је онај, који покорава своју душу и гневи се сам на себе и на жеље које постоје у њему, сличан ономе што покорава град својих непријатеља, и такав бива удостојен да дође у добру меру духа; он божанском силом прима у себе чистог човека и постаје нешто веће од њега самог, јер се такав обожује и постаје син Божији, примајући у своју душу небески печат. Избраници Божији помазују се, наиме, јелејем који ихосвећује и они постају цареви племићи.

Човек има такву природу која допушта да и онај, који је огрезао у пороку и служи греху, може да се окрене ка добру, али и да онај који је свезан Светим Духом и напојен небеским, има власт да се окрене ка злу. Замисли жену, одевену у дроњке, измучену глађу и прекривену прљавштином; ако она, после великих напора, досегне до царског чина, обуче се у порфиру и добије круну, ако постане царева невеста, онда она, сећајући се своје пређашње нечистоте, показује вољу да се врати у првобитно стање, али се не одлучује да се спусти до пређашње срамоте, јер би то било неразумно. Међутим, и сами они који су окусили благодат Божију и већ постали причасници Духа, уколико не буду опрезни, могу да се угасе и да постану још гори него онда, када су живели у свету. Ово се не догађа зато што је Бог променљив и слаб или што се гаси Дух, него зато што се сами људи не саглашавају са благодаћу, због чега и застрањују и падају у хиљаде зала. Наиме, и они који су окусили онај дар имају уз себе и једно и друго, — како радост и утеху, тако и страх и трепет, како радост, тако и плач; они оплакују саме себе и васцелог Адама, јер људи имају једну природу, и сузе таквих су хлеб, а њихов плач — наслађивање и спокојство.

Ако видиш да се неко преузноси и горди тиме што је он — испуњен благодаћу, онда ће га, макар и чинио знамења, макар и мртве васкрсавао, уколико своју душу не буде сматрао ништавном и пониженом а себе сиромашним Духом и мрским, опљачкати зло, а да он сам неће то ни знати. Чак и кад би творио чуда — њему не треба веровати, јер је знак хришћанства и онога који је испитан пред Богом — настојање да се ово сакрије од људи; такав ће, чак и ако код себе има васцело царево благо, скривати то благо и увек говорити: "То није моје благо, други гаје оставио код мене; ја сам сиромашан и, када то пожели Онај Који га је оставио, узеће га од мене".

Ако, пак, неко каже: "Ја сам богат и довољно ми је и оно што сам стекао, више ми и не треба", онда такав није хришћанин, него сасуд прелести и ђавола. Наслађивање Богом је незасито, и у којој га мери неко окуша и бива му причастан, у тој мери осећа све већу глад. Такви људи имају усрдност и незадрживу љубав према Богу; уколико више настоје да узнапредују и да задобију, утолико више сматрају себе сиромашнима и убогима који ништа нису стекли. Они говоре: "Ја сам недостојан да ме то сунце озари" То је знак хришћанства, то је смирење.

Ако неко каже: "Довољно ми је и имам у изобиљу", он лаже и обманут је. Као што се Тело Господње прославило и преобразило у божанствену славу и у безграничну светлост када је Он узашао на гору, тако се и тела светих прослављају и постају блистава. Као што се Христова унутрашња слава у тој мери распростирала да је заблистала и на Христовом Телу, тако ће се, слично овоме, и сила Христова која је у светима у онај дан излити и споља, на њихова тела, јер су они већ сада својим умом причасни Христовој суштини и Христовој природи, као што је написано: И Онај Који освећује и они који се освећују, сви су од једнога (Јев. 2; 11) и: Славу коју си Ми дао, Ја сам дао њима (Јн. 17; 22). Као што се једним пламеном могу запалити многе светиљке, тако је и телима светих, тим удовима Христовим, неопходно да постануједно исто са Самим Христом.

Питање: У ком смислу хришћани постају узвишенији од првог Адама? Адам је био бесмртан и непропадљив по души и по телу, док хришћани умиру и бивају трулежни.

Одговор: Истинска смрт је изнутра, у срцу, и она је скривена; том смрћу умире унутрашњи човек. И зато, ако је неко из смрти прешао у скривени живот, онда он уистину у векове живи и не умире. Чак и ако се тела таквих привремено распадну, поново ће бити васкрснута у слави, будући да су освећена. Због тога ми, хришћани, смрт називамо сном и успењем [уснућем]. Ако би, пак, човек постао бесмртан и непропадљив по телу, онда би се цео свет, видевши ову неуобичајену ствар, односно, да тела хришћана не пропадају, приклонио добру као по некој нужности, а не по својој слободној вољи.

Међутим, да би се јасно видела и да би се у човеку задржала она слобода коју му је Бог дао у почетку, све се устројава са посебним промишљањем о томе: тела пропадају, да би обраћање ка добру или ка злу долазило од човекове воље. Као што савршени није никаквом нужношћу привезан за добро, тако ни онај, који је огрезао у грех и који је себе учинио сасудом ђавола због којега је свет осуђен, није привезан за зло. Напротив, и он има слободу да постане "сасуд изабрања" и живота; исто тако, ни они који су опијени божанством, иако су испуњени и свезани Светим Духом, не бивају задржани никаквом нужношћу, него имају слободу да се обрате и да у овом веку чине што год хоће.

Питање: Да ли се зло постепено умањује и искорењује, а човек напредује у благодати, или се зло одмах искорењује, оног тренутка када започне напредовање?

Одговор: Заметак у мајчиној утроби не постаје одмах човек, него постепено добија човечији облик и рађа се, и то као човек несавршеног узраста; он најпре расте током многих година и постаје човек. Слично томе, ни јечмена или пшенична семена не пуштају корење оног тренутка када су бачена у земљу, него када прођу хладноће и ветрови тада, у одговарајуће време, постају стабљике; ни онај који сади крушку не сабира одмах од ње плодове. Тако је и у духовном, где постоји толико мудрости и истанчаности: човек постепено узраста и досеже до човека савршена, у меру раста (Еф. 4; 13), а не као што други тврде као да је то исто што и свући се и обући.

Онај ко хоће да изучава граматику, најпре мора научити слова, и када тамо буде први, ступа у школу ромејске [грчке] граматике, где ће бити међу свима последњи; и када поново и тамо постане први, ступа у граматичку школу, где ће опет бити међу свима последњи и почетник; након тога, када постане схоластик, биће почетник и последњи међу правницима; а када и тамо постане први, тада ће постати управитељ, а када постане старешина, узеће пријатеља за помоћника. И зато, ако је у видљивом толико степени напредовања, колико онда небеске тајне допуштају напредовања и узрастања по многим степенима? Једино после дуготрајних вежби, онај, који је избегао многа искушења, постаје савршен. Они хришћани, који су уистину окусили благодат и имају крсно знамење у уму и срцу, сви, од владара до сиромаха, сматрају (световно) за ђубре и злосмрадије и једино они могу да разумеју да су читав земаљски мир и царске ризнице, и богатство, и слава, и мудре речи, слични неком маштању, да ништа од тога нема чврсте темеље, него је пролазно; и ако постоји нешто под небом, онда је то за њих достојно сваког ниподаштавања.

Зашто је то тако? Зато што је чудесно и прекрасно оно што је изнад небеса, чега нема ни у царским ризницама, ни у мудрим речима, ни у овоземаљској слави. Достојанство или богатство које су стекли они — који у унутрашњем човеку имају Господа и Свестворитеља, није пролазна имовина, него она која вечно остаје. Хришћани знају да је душа драгоценија од свих здања, јер је једино човек створен по лику и подобију Божијем. Погледај како су необухватни небо и земља, како су драгоцене твари које се налазе на њима, и како је величанствено оно што им припада! Човек је, међутим драгоценији од свега тога, јер је Господ Своје благовољење показао једино према њему, иако су и морски китови, и планине и звери, по спољашњем изгледу већи од човека. Услед тога, погледај на своје достојанство и на то колико си ти драгоцен; Бог те поставио изнад анђела, када је Он Сам у Свом лику дошао на земљу да буде твој Заступник и твој Искупитељ.

Када су, ради твог спасења, долазили анђели? Цар и Царев Син сатворио је савет са Својим Оцем и послат је Логос;

Он се обукао у Тело и сакрио Своје Божанство, да би сличним спасао слично и Своју душу положио на крсту. Толико је велика Божија љубав према човеку! Бесмртни је благоволео да буде распет за тебе. Зато погледај како Бог тако заволе свет даје Сина Свога Јединородног дао за њега (Јн. 3; 16). Како да нам с Њиме и све не дарује (Рим. 8; 32)? Писмо на другом месту каже: Заиста вам кажем: поставићу га над свим имањем својим (Мт. 24; 47). И на још једном месту се показује да су анђели служитељи светих. Када је Илија био на гори и када су на њега кренули иноплеменици, дечак је рекао: "Мноштво људи иде на нас, а ми смо сами", Илија је тада одговорио: "Зар не видиш да су око нас војске и мноштво анђела који нам помажу око нас?" Видиш ли, да се Сам Господар и мноштво анђела налазе уз Његове слуге? Према томе, шта је душа, и колико је вредна пред Богом? И Бог и анђели траже душу да би имали заједницу са њом и да би била у њиховом Царству, као што је траже и сатана и његове силе, да би је привукли на своју страну.

Као што у видљивом свету цар за оне који ће му служити не одабира пастире, него наочите и добро образоване људе, тако и у небеским одајама небеском Цару служе они који су непорочни, беспрекорни и чистога срца. И као што се у царским одајама налазе прекрасне девојке које немају никакав порок, које су прекрасног лика и налазе се у царевом друштву, тако и у духовном свету само душе, украшене сваком добром особином, бивају удостојене заједнице са небеским Царем. У видљивом свету, ако се догоди да се кнез негде заустави, и ако се догоди да се у том дому нађе нека нечистота, онда тај дом поправљају, украшавају бројним украсима и посипају мирисима; утолико је више потребно да дом душе, у којем почива Господ, има многе украсе, како би Пречисти и Свесавршени могао ту да уђе и да ту отпочине, јер у таквом срцу почива Бог и васцела небеска Црква.

У видљивом свету, ако отац има имање, ако има дијадеме и драго камење, он их склања у скривене одаје и чува за свог љубљеног сина, и све то предаје њему. Тако је и Бог Своје богатство и Своје сопствене драгоцености поверио души. У видљивом свету, ако предстоји рат и ако цар са својом војском пође да се бори знајући да је његова земља мања или слабија, неће оклевати да упути изасланике и да замоли за мир. Уколико, пак, силан народ зарати са народом подједнако силним и цар са царем (на пример, ако зарате персијски и ромејски цар), онда је нужно да се оба цара покрену са свом својом војском. Погледај зато какво је твоје достојанство: наиме, Бог је са Својом сопственом војском (а мислим на анђеле и духове) кренуо у битку са противником да би тебе избавио од смрти. Због тога је Бог дошао ради тебе.

Замисли да цар пронађе неког сиромаха, којем су сви удови прекривени губом; замисли да се цар не застиди овог сиромаха, него да почне да ставља мелеме на његове ране и да излечи његове красте, те да га најзад уведе за царску трпезу, да на њега положи порфиру и да га учини царем. Тако је Бог поступио са људским родом: Он је људима опрао ране, исцелио их и увео у небеску брачну ложницу. Зато је велико достојанство хришћана: оно се ни са чим не може упоредити. Ако је, пак, неко доведен до расејаности и ако га је опљачкала злоба, он постаје сличан граду који нема одбрамбене зидине, тако да разбојници несметано улазе у њега одакле год хоће, пустоше га и спаљују. Према томе, ако си и ти нерадан и непажљив према самоме себи, онда долазе нечисти духови, пустоше и чине ништавним ум, а помисли развејавају по овом веку.

Многи, који строго мотре на спољашње, који се баве наукама и брину о правилном животу, сматрају да је такав човек савршен; они не проничу у срце и не примећују тамо пороке који господаре душом. Међутим, у удовима постоји корен порока, сразмеран унутрашњој порочној мисли, и у самом дому крије се разбојник, односно противничка сила која се супротставља и која је при том духовна. И ако се неко не бори са грехом, онда ће унутрашњи порок, постепено се разливајући, са својим умножавањем одвући човека у очигледне грехове, довешће га до тога да их изврши и на самом делу. То се догађа зато што зло, као врело извора, свагда из себе излива млаз. Зато се труди да задржиш бујице порока, како се не би догодило да те, када паднеш у хиљаде зала, обузме неописиво запрепашћење. Тада ћеш бити сличан племенитом и богатом човеку који је безбрижно живео а којега су изненада ухапсиле кнежеве слуге и чиновници и одвеле га к њему говорећи: "Оптужен си за злочин и осуђен си на смртну казну". Престрашен таквом вешћу, овај човек губи способност расуђивања и бива обузет неизрецивим ужасом.

Због тога ово исто закључи и о злим духовима. Видљиви свет, почев од царева па до сиромаха, у потпуности се налази у пометњи, у нереду и у борби. И нико од њих не зна томе узрок, односно, оно очигледно зло које се појавило услед Адамове непослушности, те жаоке смрти, јер је грех који се тада појавио као нека разумна сила и суштина сатане, засејао свако зло: он потајно утиче на унутрашњег човека и на ум, борећи се са њим посредством помисли. Људи не знају да ово чине подстакнути неком туђом силом; напротив, мисле да је то природно и да то чине на основу свог сопственог расуђивања. Они, међутим, који у самом уму имају Христов мир и Христово озарење, знају одакле се све то покреће.

Свет страда од болести порока а да то и не зна. Постоји нечиста ватра која распламсава срце, продире у све удове и подстиче људе на недоличан начин живота и нахиљаду зала. Они, који се њиме распламсавају и са њим се наслађују, изнутра, у срцу, чине блуд; када, пак, зло на тај начин пронађе себи храну, онда падају и у очигледан грех. Ово исто примени и на среброљубље, и на славољубље, и на гордост, и на љубомору, и на раздражљивост. Слично се догађа када некога позову на гозбу, па му понуде мноштво јела: тако и грех наговара да се све окуша, и тада душа, која се тиме наслађује, бива обремењена. Страсти су неподношљиво тешка брда; међу њима се налазе потоци змија, отровних животиња и гмизаваца. Замисли да неко у своју утробу прогута човека: тако и грех прогута душу. Страсти су распаљени огњени пламен и усијане стреле лукавога, јер апостол каже: да погасите све огњене стреле нечастивога (Еф. 6; 16), јер је зло загосподарило и поставило темељ у души.

Мудри, међутим, не слушају страсти када се ове узбуне, него изливају гнев на рђаве жеље и самима себи постају непријатељи; сатана, наиме, силно жели спокојство и простор у души, и жалости се и осећа тескобу када га душа не слуша. Неки у тој мери бивају надвладани божанственом силом да, чак и ако виде младића [недостојно] са женом, чак и ако помисле нешто, њихов ум се не скрнави и не чини унутрашњи грех. Ни такав, уосталом, не би требало да се храбро узда у себе. Постоје и такви, код којих се пожуда потпуно прекратила, угасила и увенула; ову меру, међутим, достижу једино они велики. Као што се трговци, скинувши одећу, спуштају у морску дубину где им под водом прети смрт, да би тамо пронашли бисере погодне за царску круну и за порфиру, тако и монаси, свукавши са себе све, одлазе из света и погружавају се у дубину мора зла и у бездан таме, а онда из дубина узимају и износе драго камење, погодно за Христову круну, за небеску Цркву, за нови век, за лучезарни град, за анђелски сабор.

Као што у рибарску мрежу упадају разне врсте рибе, а оне које су неупотребљиве истог часа бивају враћене у море, тако се и мрежа благодати распростире на све и за све тражи починак, али се људи не покоравају и зато опет бивају бачени у ону исту мрачну дубину. Као што се злато испира из великог мноштва песка и то у виду најситнијих зрна, сличних просу, тако и међу многима само неколицина бивају они истински испитани. Примећују се, наиме, они што се труде ради царства, видљиви су они што украшавају његову реч; такође су видљиви и они, што су разблажени небеском сољу и говоре оно што је позајмљено из ризница Духа. Видљиви су сасуди на којима је благовољење Божије и којима Он даје Своју благодат. Други, пак, уз велико трпљење примају у себе силу која освећује према многоликом благовољењу Господњем. И зато, онај ко говори, али се не руководи небеском светлошћу и премудрошћу, не може у уму сваког човека да укорени уверење, јер постоје многе склоности, и неки [људи] су у борби, а други — у спокојству.

Замисли опустели град, који неко хоће поново да подигне; он без оклевања руши све што је склоно паду и што је већ пало, а затим почиње да копа и да у јаме поставља темеље, да подиже зграде, али у граду још нема дома. Ко хоће да насади врт у пустим и смрадним местима, он најпре почне да чисти то место, да га затвара оградом и да припрема водовод, па тек онда почиње да сади. Оно што је засађено почиње да расте да би на тај начин, када прође много времена, врт донео плодове. Тако су и људске склоности подивљале, запустеле и обрасле трњем услед преступа, јер је Бог рекао човеку: Трње и коров ће ти рађати земља (1. Мојс. 3; 18). Зато је потребно много труда и подвига да би неко нашао и положио темељ, док у човечије срце сиђе огањ и почне да чисти трње; људи тада почињу да се освећују, славећи Оца и Сина и Светога Духа у векове. Амин.

ШЕСНАЕСТА БЕСЕДА. О ТОМЕ ДА СУ ДУХОВНИ ЉУДИ ПОДЛОЖНИ ИСКУШЕЊИМА И НЕДАЋАМА КОЈЕ ПОТИЧУ ОД ПРВОРОДНОГ ГРЕХА

Сва разумна бића, а под њима подразумевам анђеле, душе и демоне, Створитељ је саздао као чиста и сасвим проста. То што су нека од њих застранила у зло — догодило се због њихове слободне воље, јер су се према својој сопственој вољи удаљили од доличних помисли. Ако кажемо да ихје Створитељ саздао као зла, онда ћемо неправедним судијом назвати Бога, Који сатану шаље у огањ. Постоје, међутим, јеретици који тврде да је вештаство [материја] беспочетно, и да је оно корен, коренита сила, једнака Богу. Против овога можеш основано да пришвориш: која сила на крају побеђује? Мора се рећи да је то — сила Божија. У том случају, побеђени већ није савечан или једнаке силе са Победником. Они што тврде да је зло самостално ништа не знају, јер у Богу, услед Његовог бестрашћа и Божанства, не постоји никакво самостално зло. У нама, пак, зло дејствује свом својом снагом и приметношћу, наводећи нас на све нечисте жеље; оно, међутим, није са нама помешано онако, као што неки, говорећи о томе, говоре о мешању воде и вина; напротив, оно се налази у нама онако, као што на истој њиви расте и пшеница сама по себи, и коров сам по себи, или као што се у једној кући сам за себе налази разбојник, и сам за себе домаћин куће.

Извор излива чисту воду, али на његовом дну лежи блато. Ако неко узмути блато, цео извор постаје замућен. Тако се и душа, када је помућена, меша са пороком. И сатана постаје нешто једно са душом; у време блуда или убиства оба духа чине нешто једно. Због тога, ко се са блудницом свеже, једно је тело са њом (1. Кор. 6; 16). Уосталом, у друго време самостална душа дејствује сама по себи и каје се због својих поступака, плаче, моли се и у сећање дозива Бога. Кад би душа заиста засвагда била погружена у зло, како би могла то [покајање] да учини? Сатана, наиме, као каменосрдан, никако не жели да се људи обрате ка покајању. И жена је, услед брака са мужем, једно са њим, али су у другом тренутку они међусобно раздвојени, јер се често догађа да једно од њих умре, а да друго остане живо. Слично томе догађа се и приликом општења душе са Светим Духом: душа постаје један дух са Њим. Ко се сједини са Господом, један је дух са Њим (1. Кор. 6; 17). Ово се догађа када је човек у потпуности обузет самом благодаћу.

Други су, иако су окусили сладост Божију, још увек подложни дејствовању противника, и они се услед свога неискуства чуде што им, и после посете Божије, помисли показују своје деловање, чак и у време хришћанских Тајни. Они, међутим, који су остарили у том стању не чуде се овоме. Они су слични искусним земљоделцима: услед дуготрајне навике они, током плодног периода, нису сасвим безбрижни, јер очекују и глад и оскудицу; супротно томе, када дође период глади или оскудице, не губе сасвим наду, јер знају да се времена мењају. Тако се догађа и у духовном: када душа падне у разна искушења, она се не чуди и не очајава, јер зна да је према Божијем допуштењу злу дозвољено да је испитује и кажњава; насупрот томе, и поред свог великог богатства и спокојства, она није безбрижна, јер очекује промену. Сунце је тело и твар, али, обасјавајући смрадна места на којима се налазе блато и нечистота, нимало не трпи због тога, нити се скрнави: утолико више чисти и Свети Дух — обитавајући у души која је још под утицајем нечастивога — ништа од тога не добија, јер светлост светли у тами и тама је не обузе (Јн. 1; 5).

И зато, када је човек у дубини благодати и када је њоме обогаћен, у њему још увек постоје остаци порока, али он има и Заступника Који му помаже. Због тога онај, који је у невољи или је обузет буром страсти, не би требало да губи наду, јер на тај начин очајањем још више душу увлачи у грех и отупљује у њему. Када се, пак, неко непрестано нада у Бога, зло као да се умањује и да бледи у њему. Ако су неки одузети и имају повређене удове, ако страдају од грознице и болују, онда се то догодило услед греха, јер је он корен сваког зла; од њега потичу душевне жеље и рђаве помисли. Ако извор тече, онда и места око њега бивају наквашена и влажна. Међутим, чим наступи жега, пресуши и извор и места око њега. Тако се и у слугама Божијим, који преизобилују благодаћу, догађа да она исуши ону жељу коју подстиче нечастиви, али и ону која је природна, јер су сада људи Божији постали узвишенији од првог Адама.

Бог је неограничен и необухватан, и Он Се свуда открива: и на горама, и у мору, и на дну бездана, не прелазећи с једнога места на друго, слично као што анђели са неба силазе на земљу; Он је и на небу, Он је и овде. Ти, међутим, питаш: како је могуће да Бог буде у геени, или како је могуће да Он буде у тами или у сатани, или на смрадним местима? Ја ти одговарам да је Бог бестрастан и да све обухвата, јер је неограничен. Он свезује и сатану, као Његову твар, и оно што је добро не скрнави се, нити се помрачује. Ако, пак, не тврдиш да Бог обухвата све, и геену и сатану, онда допушташ да се закључи да је Он ограничен оним местом на којем се налази нечасгиви и примораваш нас да тражимо другог бога који је изнад Њега, јер је нужно да Бог буде свуда и изнад свега. Међутим, услед тајанствености и истанчаности Божанства, тама коју Он обухвата не обухвата Њега. Зло не може да буде причасно чистоти која постоји у Богу. За Бога, дакле, не постоји самостално зло, јер Њему ништа не може да нашкоди.

За нас, међутим, постоји зло, јер оно живи и дејствује у срцу, наводећи на рђаве и нечисте помисли, спречавајући нас да приносимо чисте молитве и чинећи ум заточеником овога века. Оно се облачи у душе и продире до самих костију. Као што се у ваздуху нађе сатана, а Бог, који је тамо такође присутан, не бива нимало ограничен због тога, тако и у души постоји грех, али је подједнако присутна, без имало ограничавања, и Божија благодат. Као што слуга, ако је у близини свога господара, за све то време, док је у његовој близини, бива обузет страхом и без њега ништа не чини, тако смо и ми дужни да своје помисли откривамо и показујемо пред Господарем и Срцезналцем Христом, у Њега се надајући и уздајући, јер је Он — моја слава, Он је — мој Отац, Он је моје богатство. Зато си дужан да у савести увек имаш бригу и страх. Ако, пак, неко у себи још нема усађену и утврђену Божију благодат, нека се даноноћно, као за нешто природно, његова душа привеже за оно што га повремено руководи, побуђује и усмерава ка добру. Нека, у крајњем случају, у њему буду као нешто природно и непроменљиво, брига, бол и скрушено срце, које ће бити свагда утврђено у њему.

Као што пчела у тајности прави саће у кошници, тако и благодат у тајности твори своју љубав у срцима и горчину претвара у сладост, а каменосрдност у меко срце. Као што филигран и резбар, по деловима правећи резбарије на тањиру, прекривају разне животиње које су на њој урезали, а када окончају рад показују тањир у пуном сјају, тако и истински Уметник Господ украшава резбаријама наша срца и тајанствено их обнавља, док се не преселимо из тела; тек тада постаје видљива лепота душе. Они који желе да начине посуде и да на њима прикажу животиње, најпре начине воштани калуп и по његовом моделу изливају посуду, чиме дело на крају добија свој прави изглед. Тако и грех, будући да је духовног карактера, има своје обличје и преображава се у многе видове. Слично овоме, и унутрашњи човек је неко живо биће, које има своје обличје и своје обрисе, јер је унутрашњи човек подобије спољашњег. Он је важан и скупоцен сасуд, јер је њему Бог више благонаклоњен, него свим осталима тварима. И као што су добре помисли душе сличне драгом камењу и бисерима, тако су и нечисте помисли испуњене мртвим костима и сваком нечистотом и смрадом.

Хришћани зато припадају другачијем веку, они су синови небеског Адама, нови пород, чеда Духа Светога, лучезарна браћа Христова, слични свом духовном Оцу и лучезарном Адаму; они су из тог града, из тог рода, они су причасни тој сили; не припадају овом, него другачијем свету, јер Сам Господ каже: ви нисте од света, као што Ја нисам од света (Јн. 17; 16). Као што трговац, враћајући се издалека вишеструко увећавши своју робу, шаље новац ближњима да би му купили кућу, вртове и неопходну одећу, и када се врати у отаџбину доноси са собом велико богатство док га ближњи и рођаци примају с великом радошћу, тако се догађа и у духовном. Ако неки стекну небеско богатство, о томе дознају суграђани, односно духови светих и анђела и, дивећи се, говоре: "Велико су богатство стекла наша браћа, која су на земљи". Имајући са собом Господа, овакви, приликом свог одласка саземље, са великом радошћу усходе ка вишњима, и примају их они који су са Господом, припремивши им тамо обитељи, вртове, свеблиставе и скупоцене одежде.

Зато је у свему потребна трезвеност, да нам и она добра која, како се чини, поседујемо, не би узроковала штету. И људи, који су по природи добри, уколико не буду опрезни, постепено бивају заведени самом добротом, као што и оне, који поседују мудрост, покраде сама мудрост. Због тога човек мора да буде умерен у свим деловима: доброта се разблажује строгошћу, мудрост расуђивањем а реч делом, док се сва нада полаже на Господа, а не на самога себе. Врлина се усавршава многим стварима, као што је и за припремање неког јела потребно миомирисно вино или нешто слично, и није потребан само мед, него и бибер, и тек тада постаје погодно за употребу.

Они што тврде да у човеку нема греха, слични су људима који се у време поплаве утапају у великој води и не признају то, него говоре: "Чули смо хуку воде". Тако и ови, погрузивши се у дубину таласа порока, тврде да у њиховом уму и помислима нема греха. Постоје и они који поседују и реч, и беседе, али нису припремљени небеском сољу и зато, расуђујући о царској трпези, они сами не окушају ову трпезу и ништа не задобијају. Неко, пак, и самога цара види и, када се отворе његове ризнице, улази и добија наслеђе, пије и окуша ону скупоцену храну.

Ако је мајка имала сина јединца, прекрасног лица, мудрог и украшеног сваким добром, и ако је у тог сина полагала све своје наде, али га је сахранила, онда њој није преостало ниша осим непрестане туге и неутешног плача. Тако би требало да и због душе, када умре за Бога, ум почне да плаче и да пролива сузе, да непрестано тугује и скрушава срце, да буде обузет страхом и бригом и да свагда буде гладан и жедан добра. Таквоме ће најзад приступити благодат Божија и нада, и он више неће плакати; напротив, радоваће се као онај који је пронашао благо и поново стрепи да га не изгуби, јер га нападају разбојници. Замисли некога ко је више пута падао у руке разбојницима, ко је претрпео од њих губитак и са великим напором утекао од њих, а након тога стекао огромно богатство и велики иметак. Он се, због увећаног богатства, више не плаши пљачке; тако се ни духовни људи, који су у почетку прошли многа искушења и страшна места а затим се испунили благодаћу и обилују добрима, више не плаше оних који би хтели да их покраду, јер њихово богатство није мало. Уосталом, страхују и они, али то више није страх људи преплашених злим духовима, него страх и брига како да управљају духовним даровима који су им поверени.

Такав човек себе сматра униженијим од свих грешника и ова помисао усађена је у њега као природна; уколико дубље он прониче у познање Бога, утолико више себе сматра незналицом; уколико више учи, утолико више сматра да ништа не зна. Благодат која му помаже ствара ово у души као нешто природно. Ако младић на рукама држи дете, он га носи куда год хоће: тако и благодат, која прониче до дубине, држи на рукама ум и узноси га на небеса, у савршени свет, у вечни починак. И у самој благодати, међутим, постоје мере и чинови. Један је старешина војничке чете који има одважност пред царем, а други — предводник целокупне војске. Као што се из куће препуне дима тај дим развејава и на спољашњи ваздух, тако се и порок, препунивши душу, излива споља и доноси плодове. Као што се они, којима је поверено управљање неком облашћу или царском ризницом, у сваком тренутку брину како не би нечим увредили цара, тако су и они којима је поверено духовно дело увек забринути и, будући спокојни, као да то нису, јер још из душе изгоне царство таме која је продрла у град, односно у душу, као и варваре, који су освојили њене пашњаке.

Цар Христос шаље осветнике у овај град, свезује његове тиране и настањује тамо, као у сопствену отаџбину, небеску војску, пук светих духова. На крају и сунце заблиста у срцу и његове луче продиру у све удове, да би се тамо зацарио дубоки мир. Човекова борба, и подвиг, и испитаност, и приврженост Богу постају видљиви онда када, уз повлачење благодати, човек остане одважан и настави да призива Бога. А да ли ти, слушајући да постоје реке змија и лавље чељусти, и мрачне поднебеске силе, и огњени пламен који кључа у удовима и каквога нема на земљи, знаш да ће они, уколико при твом исходу из тела, не примиш залог Светога Духа, задржати твоју душу, не дозвољавајући ти да се уздигнеш ка небесима? Да ли, слично овоме, слушајући и о достојанству душе и о томе колико је скупоцена ова умна суштина, разумеш да Бог није о анђелима, него о људској природи рекао: Хајде да створимо по Нашем лику (образу) и подобију (1. Мојс. 1; 26), и да небо и земља пролазе, док си ти позван на усиновљење, на братство, за невесту Цареву? У видљивом свету, све жениково припада и невести: тако се и све Господње поверава теби, јер је Он Сам дошао да би био твој Заступник, да би те позвао. Ти, међутим, ни о чему не размишљаш и не схваташ своју племенитост. Због тога духоносни Давид праведно оплакује твој пад, говорећи: Човек у части будући не разумеде, изједначи се са стоком неразумном и постаде јој сличан (Пс. 48; 21). Слава Оцу и Сину и Светоме Духу у векове! Амин.

СЕДАМНАЕСТА БЕСЕДА. О ДУХОВНОМ ПОМАЗАЊУ И СЛАВИ ХРИШЋАНА И О ТОМЕ ДА НАМ ЈЕ БЕЗ ХРИСТА НЕМОГУЋЕ ДА СЕ СПАСЕМО ИЛИ ДА ПОСТАНЕМО ПРИЧАСНИЦИ ВЕЧНОГ ЖИВОТА

Савршени хришћани, који су се удостојили да ступе у меру савршенства и да постану блиски Цару, свагда себе посвећују на дар крсту Христовом. Као што је у време пророка највећа част било помазање, јер су помазани били цареви и пророци, тако и сада духовни људи, помазани небеским помазањем, постају хришћани по благодати да би били цареви и пророци небеских тајни. Они су и синови, и господари, и богови, и свезани који се одводе у ропство, и свргнути, и распињани, и посвећени на дар. Ако је помазање јелејем [уљем], који добијамо од земаљског биља, од видљивог дрвета, имало такву силу да су помазани беспоговорно добијали чин (јер су сви признавали да су они постављени за цареве, а помазани Давид је истог тренутка био изложен прогонима и недаћама, али након седам година постао је цар), онда утолико пре они, чији се ум и унутрашњи човек помазују освећујућим и радостотворним, небеским и духовним јелејем радовања, примају печат оног непропадљивог царства и вечне силе, залог Духа, самог Светог Духа и Утешитеља (а чуо си да Утешитељ и теши и испуњава радошћу оне који су у недаћама).

Ови, помазани јелејем небеског растиња, дрвета живота, тј. Исуса Христа, бивају удостојени да ступе у меру савршенства, односно, царства и усиновљења, будући да су, налазећи се још у овом свету, већ сатајници небескога Цара и имају одважност пред Сведржитељем; они улазе у Његову ложницу, где су анђели и духови светих. Иако још нису добили савршено наслеђе које им је приуготовљено у оном веку, обезбедили су се оним залогом који су сада већ примили, као већ крунисани и они који царују. Пошто поседују преобиље и присуство Духа, њима није чудно што ће царевати са Христом. Зашто? Зато што су, будући још у телу, већ у себи осетили ону сладост и оно дејствовање силе.

Ко је царев пријатељ, непрестано борави у његовим одајама, зна његове тајне, види његову порфиру; када, пак, он сам постане цар и када добије круну, неће се због тога изненадити и престрашити, јер се током дугог времена бавио тајнама царских одаја. Осим искусних и образованих људи, никоме од пастира и простог народа, који нисуупознати са царским тајнама, није ни могуће да дође и да се зацари. Тако се ни хришћани не чуде што ће царевати у будућем веку, јер су претходно већ познали тајне благодати. Када је човек прекршио заповест, ђаво је васцелу његову душу прекрио мрачном копреном. Због тога најзад долази благодат и свлачи читаву копрену тако да душа, поставши чиста и примивши своју сопствену природу, оно беспрекорно и чисто створење, увек чисто и чистим очима созерцава славу истинске светлости и истинско сунце правде које је заблистало у самом срцу.

Приликом свршетка света, када овај свод нестане, праведници ће живети у царству, у светлости и слави, и неће видети ништа друго осим Христа Који свагда обитава у слави, са десне стране Оца: тако и они, који су већ сада уграбљени и као заробљеници одведени у онај век, созерцавају све тамошње красоте и чудеса. Ми, заправо, будући још на земљи, имамо живљење на небесима, јер смо по уму и унутрашњем човеку житељи и грађани оног света. Као што видљиво око, ако је чисто, увек чисто види сунце, тако и ум, када се савршено очисти, увек види славу светлости — Христа, и даноноћно обитава са Господом, слично као што Тело Господње, сјединивши се са Божанством, свагда саобитава са Светим Духом. Ову меру, међутим, људи не могу одмах да досегну, и то чине тек након труда, страдања и великог подвига. Постоје, наиме, и они у којима, упркос саприсутној благодати која дејствује и почива у њима, обитава и порок, тако да у једном срцу дејствују два вида живота — живот светлости и живот таме.

Ти ћеш ми, наравно, рећи: Шта заједничко има светлост са тамом (2. Кор. 6; 14)? Да ли се било где помрачује и помућује божанска светлост и да ли се било где скрнави неоскрнављено и чисто? Записано је: И светлост светли у тами и тама је не обузе (Јн. 1; 5). Ствари, међутим, не би требало схватати једнолико и једнострано. Неки у таквој мери отпочину у Божијој благодати, да бивају одважнији од порока који живи у њима и, иако имају молитву и велико спокојство пред Богом, у другом тренутку подлежу утицају рђавих помисли и бивају покрадени од стране греха, иако још обитавају у благодати Божијој. Они људи, који су непромишљени и неуки, чим благодат почне да дејствује у њима помисле да у њима више нема греха; они, пак, који расуђују и који су разборити, не усуђују се да тврде да, имајући у себи благодат Божију, нису подложни утицају срамних и нечистих помисли.

Често видимо код браће да су неки (међу њима) задобили велику радост и благодат и да су, током пет или шест година, говорили о себи: "У нама је увенула пожуда". После тога, међутим, када су сматрали да су се потпуно ослободили пожуде, покренуо би се порок који се крио у њима и они су се распламсавали пожудом, због чега су се и сами чудили и говорили: "Откуда то да се у нама после толико времена пробудио овакав порок?" Услед тога се ниједан, који здраво расуђује, неће усудити да каже: "Будући да у мени обитава благодат, ја сам потпуно слободан од греха". Насупрот томе, на ум дејствују два лица. Они који су неискусни у (подвижничком) делу, чим унеколико, макар и незнатно, на њих делује благодат, сматрају да су већ победили и да су већ постали савршени хришћани. Ја, међутим, сматрам следеће: када на небу, на чистом ваздуху, блиста сунце, а онда на њега наиђу облаци, заклоне га и згусну ваздух, онда сунце, будући иза облака, не трпи никакву штету ни у погледу светлости, ни у погледу своје суштине. Тако се догађа и са онима који нису достигли савршену чистоту. Они обитавају у благодати Божијој, али су у дубини душе још увек обузети грехом, тако дау себи још имају и природна кретања као и помисли који их крепе у стремљењу ка Богу, иако нису у потпуности утврђени у добру.

Насупрот томе, и они који се у дубини душе придржавају добра (тј. благодати), још увек остају слуге и заробљеници рђавих помисли и налазе се на страни порока. Зато је потребно много расуђивања да би човек искуствено познао шта се догађа у нама. Кажем ти да ни апостоли, имајући у себи Утешитеља, нису били потпуно безбрижни. Они су, приликом радости и весеља, такође осећали и страх и трепет, и то под утицајем саме благодати, а не од стране порока; сама благодат их је упозоравала да ни у нечему малом не би застранили. Када каменчић бацимо на зид, тиме овај зид нимало не оштећујемо, нити га померамо са места; када стрелом гађају човека у оклопу, неће нашкодити ни гвожђу ни телу, јер оклоп одбија стрелу: слично томе, ако би се апостолима у малој мери и приближавао порок, он није био у стању да им нашкоди, јер су били обучени у савршену силу Христову и, будући и они сами савршени, имали су слободу да творе праведна дела.

С обзиром да неки тврде да, уколико постоји благодат, душа нема о чему да се брине, знајте да Бог и од савршених тражи душевну вољу за служење Духу, како би дејствовали у складу са благодаћу, јер апостол каже: Духа не гасите (1. Сол. 5; 19). Неки не желе да обремењују друге, неки сами себе услужују, а неки узимају од мирјана и деле сиромасима. Ово је савршеније: неки се, имајући благодат, брину једино о самима себи, док се други труде да буду од користи и душама других. Ови други у великој мери превазилазе прве. Неки, пак, имајући благодат, имена Божијег ради предају своја тела изругивању и страдањима. Ови су, опет, узвишенији од претходних. Неки, опет, вежбајући се у врлини, желе да их људи хвале и поштују, па говоре о себи: "Ми смо хришћани и причасници Светога Духа"; неки се труде да се сакрију и од сусрета са људима, и ови други у великој мери превазилазе прве. Увиђаш ли да, и поред самог савршенства, усрдност према Богу зависи од природне воље, и да може бити већа и превасходнија?

Када човек, одевен у сиромашку одећу, у сну види себе као богаташа, он затим, уставши из сна, опет види себе као сиромашног и обнаженог: тако и они, који расуђују о духовном, на први поглед доследно говоре; уколико, међутим, оно о чему говоре није у уму потврђено неким искуством, силом и уверењем, они се онда заустављају на неком сањарењу. Као када би се жена, сва одевена у свилу и бисере, појавила у јавној кући, тако је и код сличних људи срце место где блудниче нечисти духови: иако они говоре о праведности, нису проникли у њена дела.

Као што је за рибу немогуће да живи без воде или човеку да хода без ногу, или да види светлост без очију, или да говори без језика или, пак, да слуша без ушију, тако је и без Господа Исуса и без дејствовања Божије силе немогуће познати тајне и премудрост Божију, и немогуће је да човек постане духовно богат и истински хришћанин. Такви су, наиме, истински мудраци, борци, јунаци, Божији мудрољупци [философи], који се према унутрашњем човеку руководе и управљају Божијом силом. Јелински философи уче се да овладају речима, али постоје и други философи који су невешти са речима, али се радују и веселе због Божије благодати, и то су благочестиви људи. Просудимо сада, ко је од њих бољи? У Писму је речено: Царство Божије није у речима, него у делу и сили (1. Кор. 4; 20).

Није тешко некоме рећи да је овај хлеб начињен од пшенице, али је потребно да се исцрпно објасни како се заправо хлеб припрема и пече. О бестрашћу и савршенству само неколицина може да расуђује. Јеванђеље се сажето изразило: не гневи се, не пожели. Ако те неко удари по десном образу, окрени му и други, и ако се неко одважи да узме твоју кошуљу, подај му и хаљину (в. Мт. 5; 39–40). Говорећи даље о томе како је потребно да са трпљењем и смиреношћу постепено извршавамо дело очишћења, апостол опширно поучава, најпре хранећи нас млеком, као децу, а затим узводећи ка узрастању и савршенству. Јеванђеље је рекло да се одећа прави од вуне, а апостол је објаснио појединости њене израде.

Када неко говори о духовном, а да га он сам није окусио, сличан је човеку који, када настане дневна жега, иде пустим пољем, и мучен жеђу, описује извор са којег истиче вода и представља себе како пије, док су се његови уста и језик осушили од жеђи која их пали. Осим тога, такав је сличан и човеку који говори како је мед сладак, а да га он сам никада није окусио и не познаје силу његове сладости. Према томе, ако о савршенству, о радости или о бестрашћу говоре они који у себи нису осетили њихово дејство, нити су се уверили у њих, то значи да се на делу не догађа све онако, као што они кажу. Када се такав човек временом удостоји да макар и делимично приступи делу, тада сам са собом расуђује овако: "Није се показало онако, као што сам ја претпостављао. Другачије сам расуђивао ја, а другачије дејствује Дух".

Хришћанство је храна и пиће. Уколико га неко више окуша, утолико више његов ум бива подстакнут сладошћу и постаје незадржив и незасит, све више и више захтевајући и окушајући. Замисли да некоме ко је жедан дају слатко пиће; када га окуси, жеђ се још више распламса у њему и он се још више приближава пићу; тако и окушање Духа ствара готово неутољиву жеђ која се исправно пореди са жеђу таквог човека. То нису само речи, него дејствовање Светога Духа, који тајанствено потпомаже ум. Неки мисле да су већ свети само због тога што се уздржавају од општења са женом и од свега видљивог. На делу, међутим, није тако, јер се порок налази у уму, живи и преузноси се у срцу. Свети је онај који је очистио и осветио унутрашњег човека. Тамо где прониче истина, заблуда се бори са њом, трудећи се да је затамни и помути.

Када су Јудејци имали своје свештенство, били су прогоњени и угњетавани неки из овога народа, јер су заступали истину; такви су, на пример, Елеазар и Макавеји. Сада, пак, када је од времена Крста и цепања храмовне завесе Дух одступио од Јудејаца, истина се открила и дејствује овде, тако да опет неки из овог народа трпе прогоне. Тада су, пак, у целом народу само неки били прогоњени и угњетавани, да би истинољубиви постали мученици. Како би се иначе показала истина, када не би имала противнике, лажљиве људе који устају против истине? И међу браћом постоје они који на себи носе страдања и недаће. Њима је потребно много опрезности да не би пали. Неко од браће је, молећи се заједно са другима, био уграбљен божанском силом и, будући узнесен, видео је горњи град Јерусалим, лучезарна изображења и безграничну светлост. Зачуо је глас, који је говорио: "Ово је место починка за праведне". Убрзо потом он је, погордивши се и помисливши да је имао виђење о самоме себи, пао у сам бездан и у дубину греха и у хиљаду зала.

Према томе, ако је пао човек који је био узвишен и живео унутрашњим животом, може ли онда неко, ма ко то био, да каже: "Ја постим и живим отшелничким [пустињачким] животом, делим свој иметак, према томе, ја сам свет човек?" Уздржавање од рђавога још увек није само савршенство, чак и ако си ступио у просветљен ум и ако си убио змију, која се крије испод самог ума, у дубини помисли, гнездећи се и умртвљујући те у такозваним унутрашњим одајама и спремиштима душе. И само срце је бездан, чак и ако си га умртвио и избацио сваку нечистоту која се налазила у теби. Сви мудрољубиви, и Закон, и апостоли, и долазак Христов, имају за свој циљ очишћење. Сваки човек, и Јудејац и Јелин, љуби чистоту, али не може себе да учини чистим. Стога треба истражити како се и на који начин може достићи чистота срца. Ово се не може учинити другачије, осим уз помоћ за нас Распетога. Он је пут, живот, истина, врата, бисер, живи и небески хлеб. Без ове Истине, нико не може да позна истину и да се спасе. И зато, као што си се у расуђивању спољашњега човека и видљивих ствари одрекао свега и поделио своје имање, онда, ако поседујеш знање и силу речи и у световној мудрости, мораш све од себе одбацити и све сматрати ништавним; тек тада ћеш бити у стању да се поучаваш на лудости проповеди која је истинска мудрост, а она се не састоји у красноречивости, него у сили која дејствује светим Крстом. Слава једносуштној Тројици у векове! Амин.

ОСАМНАЕСТА БЕСЕДА. О БЛАГУ ХРИШЋАНА, ОДНОСНО О ХРИСТУ И О СВЕТОМЕ ДУХУ КОЈИ ИХ НА РАЗЛИЧИТЕ НАЧИНЕ ВОДИ КА ДОСТИЗАЊУ САВРШЕНСТВА

Ако је неко у свету веома богат и ако има скривено благо, он од овог блага и богатства које поседује добија све што жели и у свету без напора стиче оно што је њему угодно ослањајући се на своје благо, јер се њиме без тешкоћа добија свака ствар коју човек пожели да има. Тако и они који су пре свега код Бога тражили и пронашли, и који већ имају небеско благо Духа, Самог Господа, Који је заблистао у њиховим срцима — овим благом, Христом Који је у њима, задобијају сваку правду врлина и сваки иметак доброте заповести Господњих; овим благом они себи стичу још веће небеско богатство. Уз помоћ небеског блага и чврсто се ослањајући на обиље духовног богатства које је у њима, испуњавају сваку врлину правде и силом невидљивог богатства благодати којаје у њима без напора извршавају сваку правду и заповест Господњу. И апостол каже: имајући ово благо у глиненим посудама (2. Кор. 4; 7), односно, будући још у телу, удостојили су се да у себи задобију ово благо — освештавајућу силу Духа, јер је речено и ово: Који нам постаде премудрост од Бога, праведност и освећење и избављење (1. Кор. 1; 30).

И зато, онај који је задобио и има у себи ово небеско благо Духа, он њиме беспрекорно и чисто извршава сваку правду по заповестима и свако творење врлина, сада већ без присиљавања и тешкоћа. Зато ћемо и ми молити Бога, тражићемо и просити да и нама подари благо Својега Духа, да бисмо и ми на тај начин могли да беспрекорно чисто обитавамо у свим Његовим заповестима, да чисто и савршено испуњавамо сваку правду Духа уз помоћ небеског блага, тј. Христа. Ко је убог и сиромашан, ко се исцрпљује глађу, он, услед свог сиромаштва, не може ништа да задобије у свету. Онај, међутим, ко има благо, он, као што је речено, лако и без напора добија сваки иметак који само пожели. Тако и душа, која је обнажена и лишена заједнице са Духом, која живи у страшном сиромаштву због греха, пре причасности Духу не може, чак и кад би то желела, уистину да донесе духовни плод правде.

Уосталом, свакоме предстоји да се присили да моли Господа, да се удостоји да пронађе и да прими небеско благо Духа, да без напора доспе у такво стање да лако, беспрекорно и чисто извршава све заповести Господње, које раније, и поред свих напора, није могао да испуни. Будући сиромашан и наг, без заједнице са Духом, како је и могао да стекне такав духовни иметак, немајући у себи духовно благо и богатство? Душа, која је кроз тражење Духа, кроз веру и велико трпљење пронашла Господа — ово истинско благо, доноси плодове Духа, као што је већ речено, и сваку правду и све заповести Господње, заповеђене Духом, у самој себи и сама од себе извршава чисто, савршено и беспрекорно.

Употребимо још једно поређење. Ако је неко богат и припрема скупоцену вечеру, он троши од свога богатства и од блага које поседује, а поред великог богатства не страхује да ће му било шта недостајати. На тај начин, он раскошно и величанствено увесељава позване госте, нудећи им разнолика и необична јела. Ако, пак, сиромашан човек који не поседује богатство намери да за некога припреми вечеру, он све позајмљује, чак и само посуђе, и одећу и остале ствари; чим званице обедују, уколико то и могу код сиромаха, он свакоме враћа што је од кога позајмио, било да је то сребрна посуда, одећа или нека друга ствар. Кад на тај начин врати другима све што им припада, сам остаје и сиромашан и наг, немајући сопствено богатство којим би могао да се развесели.

Тако и они, који су обогаћени Светим Духом, уистину имајући у себи небеско богатство и заједницу Духа, ако некоме изговоре реч истине и ако некоме пренесу духовну реч и пожеле да га развеселе, они ту реч изговарају од свог сопственог богатства и од свог сопственог блага које поседују и њоме обрадују душе оних што слушају духовну реч. Они се не плаше сопствене оскудице, јер у себи поседују небеско благо доброте из којега износе храну и духовно увесељавају оне које су угостили. Насупрот томе, онај који је сиромашан и још није стекао богатство Христово, немајући у души духовно богатство, из којег извире свако добро речи и дела, и божанствених помисли, и неизрецивих тајни, ако и жели да изговори реч истине и да обрадује неке од слушалаца, онда он, који није стварно и истински задобио реч Божију него се само присећа и позајмљује речи из сваке књиге Писма или препричава и преноси оно што је слушао од духовних људи, привидно увесељава друге и други се наслађују његовим речима. Међутим, чим оконча своју беседу, свака његова реч враћа се на своје место одакле је и узета, а он сам опет остаје наг и убог, јер оно духовно благо које он користи и којим увесељава друге није његово власништво и најпре њега самог Дух не весели и не радује.

Због тога би пре свега требало да са срдачним болом и вером просимо од Бога да нам подари да у својим срцима стекнемо Његово богатство, истинско благо Христово, у сили и дејствовању [енергији] Духа; када на тај начин најпре у себи задобијемо корист и спасење и вечни живот Господњи, онда ћемо, колико имамо снаге и могућности, користити и другима, нудећи из Христове унутрашње ризнице сваку красоту духовних речи и описујући небеске тајне. Тако је благоволела благост Очеве воље да обитава у сваком верујућем и у сваком који проси од Њега. Који Мене љуби, каже Господ, тога ће љубити Отац Мој: и Ја ћу га љубити, и јавићу му се Сам (Јн. 14; 21) иЈа и Отац Мој њему ћемо доћи и у њему ћемо се настанити (Јн. 4; 23). Тако је хтела безгранична доброта Очева, тако је благоволела неописива љубав Христова, тако је обећала неизрецива благост Духа. Слава неисказаном милосрђу Свете Тројице!

Удостојивши се да постану чеда Божија и да се роде одозго, од Светога Духа, имајући у себи Христа Који их просветљује и успокојава, они су на многолике и различите начине руковођени Духом и благодат невидљиво дејствује у њиховом срцу уз духовно спокојство. Ми ћемо, пак, од видљивих наслада у свету преузети примере, да бисмо таквим сличностима макар делимично показали на који начин благодат дејствује у душама таквих људи. Они понекад осећају као да се налазе на царској вечери, и радују се неизрецивом радошћу и весељем. У другом тренутку су као невеста, која је, у заједништву са својим жеником, отпочинула божанственим починком. Понекад, пак, налазећи се још у телу осећају у себи исту онакву лакоћу и окриљеност какву осећају бестелесни анђели. Понекад су, опет, као опијени пићем, развесељени и напојени Духом, у опијености божанским духовним тајнама.

Понекад, међутим, као да плачу и тугују због људског рода и моле се за васцелог Адама, проливају сузе и јецају, распламсани духовном љубављу према човечанству. Понекад их Дух распламса таквом радошћу и љубављу да би, кад би то било могуће, у своје срце сместили сваког човека, не правећи разлику између рђавога и доброга. Понекад се у смиреноумљу духа толико унижавају пред сваким човеком да себе сматрају последњима и најмањима од свих. Понекад их Дух непрестано држи у неизрецивој радости. Понекад се уподобљују силном ратнику који, обукавши се у царско свеоружије, излази у бој са непријатељима и одлучно се подвизава да би их победио. Слично томе, и духовни се облачи у небеска оружја Духа, јуриша на непријатеље и води битку са њима да би их покорио под своје ноге.

Понекад душа почива у неком великом безмолвију, у тишини и миру, обитавајући само у духовној наслади, у неизрецивом спокојству и благостању. Понекад је благодат умудрује да нешто разуме, у неизрецивој мудрости, у знању неистраживог Духа, што се не може изговорити језиком и устима. Понекад човек изгледа као један од обичних. Према томе, благодат разнолико дејствује у људима и на многе начине руководи душу, успокојавајући је по вољи Божијој и на разне је начине увежбавајући, како би је као савршену, беспрекорну и чисту представила небеском Оцу.

Ова дејства Светог Духа која смо набројали у великој мери достижу они који су близу савршенству. Набројана, разнолика успокојења благодати различито се изражавају речима и у људима се непрестано извршавају тако да једно дејство следи за другим. Када се душауздигне до савршенства Духа, савршено се очистивши од свих страсти, и када у неизрецивој заједници ступи у сједињење и стапање са Духом Утешитељем, и када се, сједињена са Духом, и сама удостоји да постане дух, она тада постаје сва светлост, сва око, сва дух, сва радост, сва спокојство, сва радовање, сва љубав, сва милосрђе, благост и доброта. Као што је у морском бездану камен са свих страна окружен водом, тако се и ови људи, сједињени са Светим Духом, уподобљују Христу, непоколебиво имајући у себи врлине духовне силе, док су изнутра беспрекорни, непорочни и чисти. Како би они, који су обновљени Духом, споља могли да дају плод порока? Насупрот томе, у њима свагда и у свему блистају плодови Духа.

Због тога ћемо и ми молити Бога, с љубављу и са великом надом верујући у Њега, да нам Он подари и небеску благодат духовног дара, да би нас Сам Дух управљао и руководио ка извршењу сваке Божије воље и да би нас успокојавао многоликим начинима Свог починка, да бисмо се, уз такво благодатно руковођење и вежбање и уз духовни напредак, удостојили да дођемо до савршенства пуноте Христове, као што каже апостол: да бисмо се испунили сваком пуноћом Божијом (Еф. 3; 19) и: док не достигнемо у човека савршена, у меру раста пуноће Христове (Еф. 4; 13). Господ је свима, који уистину верујуу Њега и који од Њега траже, обећао да ће им подарити тајне неизрециве духовне заједнице. Зато ћемо и ми, у потпуности се предавши Господу, похитати да задобијемо поменута добра; посветивши Њему и душу и тело и приковавши се за крст Христов, постанимо достојни вечног Царства, прослављајући Оца и Сина и Светога Духа у векове векова. Амин.

ДЕВЕТНАЕСТА БЕСЕДА. ХРИШЋАНИ КОЈИ ЖЕЛЕ ДА НАПРЕДУЈУ И УЗРАСТАЈУ ДУЖНИ СУ ДА СЕБЕ ПРИМОРАЈУ НА СВЕ ШТО ЈЕ ДОБРО, ДА БИ СЕ ИЗБАВИЛИ ОД ГРЕХА КОЈИ ЖИВИ У ЊИМА И ДА БИ СЕ ИСПУНИЛИ СВЕТИМ ДУХОМ

Ко хоће да приступи Господу, да се удостоји вечног живота, да се у њему настани Христос, да се испуни Светим Духом, да би био способан да доноси плодове Духа и да чисто и беспрекорно извршава заповести Христове, тај би требало да започне од тога што ће најпре чврсто поверовати у Господа, и потпуно се предати саветима Његових заповести, што ће се у свему одрећи света, како се његов ум не би бавио ничим видљивим. Такав би требало да непрестано обитава у молитви, с вером и у очекивању Господа, свагда очекујући Његову посету и помоћ, имајући то у сваком тренутку за циљ свога ума. Затим би, услед греха који у њему живи, требало да се присиљава на свако добро дело, на извршење свих заповести Господњих. Тако би, на пример, требало да се примора на смиреноумље пред сваким човеком, да себе сматра нижим и рђавијим од свакога, и да ни од кога не тражи за себе поштовање, похвалу или славу, као што је и написано у Јеванђељу, него да свагда пред очима има само Господа и Његове заповести, да једино Њему жели да угоди у кроткости срца, као што каже Господ: Научите се од Мене, јер сам Ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим (Мт. 11; 29).

Слично овоме, нека се навикава да, колико је могуће, буде милостив, добар, милосрдан и благ, као што говори Господ: будите добри и благи, као и Отац ваш небески што је милостив (Лк. 6; 36), ако Ме љубите, заповести Моје држите (Јн. 14; 15)и борите се да уђете на уска врата (Лк. 13; 24). Нека, изнад свега, свагда као пример има на уму смирење Господње и Његов живот, Његову кроткост и однос према људима; нека обитава у молитвама, свагда верујући и тражећи да Господ дође и да се настани у њему, да га усаврши и укрепи у извршењу свих Својих заповести, да би Сам Господ постао обиталиште његове душе. На тај начин ће оно, што сада чини с присиљавањем и невољнога срца, једнога дана чинити драговољно, непрестано се поучавајући у добру, свагда се сећајући Господа и непрестано Га очекујући са великом љубављу. Тада ће Господ, видевши такву његову вољу и добру ревност, видевши како присиљава самога себе на сећање на Господа и како своје срце, чак и противно његовој вољи, непрестано води ка добру, ка смиреноумљу, ка кроткости и ка љубави, када види да он то, колико је могуће, чини са сваким напором, тада ће му, кажем, Господ учинити милост Своју, избавиће гаод непријатеља и од греха који живи у њему, испуњавајући га Духом Светим. Тада ће, пак, без напора и труда у свој истини творити све заповести Господње или, боље речено, Сам Господ ће у њему творити Своје заповести, и он ће тада чисто доносити плодове Духа.

Ономе што приступа Господу предстоји на тај начин да пре свега, чак и против воље срца, присиљава себе на добро, свагда са несумњивом вером очекујући милост Господњу; предстоји му да се присиљава на љубав, ако неко нема љубави; да се присиљава на кроткост, ако нема кроткости; да се присиљава на то да буде милосрдан и да има милостиво срце; да се присиљава на то да трпи ниподаштавање и да, када га ниподаштавају да буде трпељив, и када га понижавају или срамоте да не негодује, према ономе што је речено: Не чините освету за себе, љубљени (Рим. 12; 19);предстоји му да се присиљава на молитву, уколико неко нема духовну молитву. У таквом случају, када Бог види да се човек толико подвизава и да се, противно вољи свога срца, с напором обуздава, даће му истинску духовну молитву, даће му истинску љубав, истинску кроткост, милосрдно срце, истинску доброту и, једном речју, испуниће га духовним плодом.

Ако се неко, немајући молитву, присиљава само на молитву да би имао молитвену благодат, али се не присиљава на кроткост, на смиреноумље, на љубав и на испуњење осталих заповести Господњих, и ако се не брине, не улаже труд и напор да би напредовао у њима, онда му се, сразмерно његовој склоности и слободној вољи, сагласно са његовом прозбом понекад делимично даје молитвена благодат, у спокојству и радости духа, али по начину живота он остаје исти, какав је и раније био. Он нема кроткости, јер није уложио труд, нити се припремио да себе учини кротким; он нема смиреноумље, јер није тражио и није присиљавао себе на то; он нема љубави према свима јер се, тражећи молитву, није за то побринуо и није уложио напор. Када се бави неким делом, нема вере и уздања у Бога, јер је мислио да познаје себе, али није приметио да много тога нема у себи, због чега се није потрудио да са болом тражи од Господа чврсту веру и истинско уздање у Њега.

Свакоме предстоји да присили и примора себе, чак и противно хтењу свога срца — како на молитву, тако и на уздање, тако и на смиреноумље, тако и на љубав, тако и на кроткост, искреност и простосрдачност, тако и на свако трпљење, па чак и на дуготрпљење, при чему све то, као што је написано, треба да буде са радошћу (в. 1. Сол. 5; 16);осим тога, морамо себе присиљавати и на самопонижење, на то, да себе сматрамо сиромашнима и последњима; морамо себе присиљавати и на то да не говоримо ни о чему бескорисном, него да размишљамо и да срцем и устима увек изговарамо оно што је Божије; морамо себе присиљавати и на то да се не раздражујемо и да не вичемо, јер је речено: Свака горчина, и гнев, и љутина, и вика и хула са сваком злобом нека су далеко од вас (Еф. 4; 31);морамо себе присиљавати и на то да се у начину живота у свему уподобимо Господу; морамо себе присиљавати на сваки врлински подвиг, на добар и прекрасан живот, на сваку доброту у опхођењу, на свако смиреноумље кроткости; морамо себе присиљавати на то да се не преузносимо, да се не гордимо, да не будемо охоли и да ни о коме не говоримо ништа лоше.

На све ово мора се присиљавати онај који жели да стекне добро искуство и да угоди Христу. Тада ће му Господ — видевши при том његову усрдност и склоност са којима он приморава и са напором присиљава самога себе на сваку доброту, простодушност, благост, смиреноумље, љубав и молитву — подарити васцелог Себе. Осим тога, тада ће Сам Господ, у свој чистоти и истини, без труда и напора извршити у њему све оно што он сам, услед греха који је живео у њему, није могао да очува, чак ни уз напоре. Тада за њега свако подвизавање у врлини као да се претвара у његову сопствену природу; на крају долази и Сам Господ и обитава у њему, и он обитава у Господу; Сам Господ без труда твори у њему Свбје сопствене заповести, испуњавајући га духовним плодом. Ако неко присиљава себе само на молитву док не прими овај дар од Бога, али се не приморава, не присиљава и не навикава, на тај исти начин, и на остале поменуте врлине, он није у стању да их извршава уистину чисто и беспрекорно. Напротив, потребно је да се на исти начин, колико је могуће, припрема за добро. Благодат Божија му понекад приступа, због његове прозбе и мољења, јер је Бог благ и милостив и онима што од Њега траже Он и даје оно што траже; међутим, ко не поседује поменуте врлине, ко се није навикао и припремио за њих, он, чак и ако прими благодат, ту благодат губи одмах након што је прими, јер страда од надмености или, пак, не напредује и не узраста у благодати која му је дарована, јер се није свом вољом предао извршењу заповести Господњих. Дакле, обиталиште и починак Духа могу да буду смиреноумље, љубав, кроткост и остале заповести Господње.

Услед тога, ко хоће да уистину угоди Богу, да од Њега прими небеску благодат Духа, да узраста и да се усавршава у Духу Светом, мора самога себе приморати на извршење свих заповести Божијих и мора покорити срце, чак и против његове воље, према ономе што је речено: Ради тога по свим Твојим заповестима управљах се, сваки пут неправедан омрзнух (Пс. 118; 128). Као што неко присиљава и приморава себе на обитавање у молитви све док не узнапредује у томе, тако би, ако хоће, требало да се присили и примора на свако вежбање у врлини, у стицању добре навике, да непрестано тражи и моли Господа и да, када добије тражено, окуси сладости Божије и постане причасник Светога Духа, чинећи да дар који је добио расте и цвета, отпочинувши у његовом смиреноумљу, љубави и кроткости.

Ово му дарује Сам Дух и учи га истинској молитви, истинској љубави и истинској кроткости на које је раније присиљавао самога себе, које је тражио, о којима се бринуо, на које је помишљао и који су му најзад и дати. На тај начин, узрастајући и усавршавајући се у Богу, он бива удостојен да постане наследник Царства, јер смирени никада не пада. Где и да падне онај који је ниже од свих? Преузношење је велико понижење. Смиреноумље је велика висина, част и достојанство. Због тога ћемо се и ми, чак и против воље срца, присиљавати и приморавати на смиреноумље, кроткост и љубав, тражећи и непрестано молећи Бога са вером, надом и љубављу — у том очекивању и с том мишљу да ће послати Свога Духа у наша срца и тада ћемо се молити и клањати Богу духом и истином.

Сам Дух научиће нас истинској молитви коју сада не можемо да творимо ни са напором, научиће нас унутрашњем милосрђу, доброти и томе да све заповести Господње истински извршавамо, без напора и присиле, као што Сам Дух зна да нас испуни Својим плодовима. Кад на тај начин испунимо све заповести Божије Духом Божијим, Који једини зна вољу Господњу, и када нас Дух усаврши у Себи, и када буде савршен у нама, који смо се очистили од сваке скверне и греховне нечистоте, тада ће Дух наше душе, слично прекрасним невестама, представити Христу као чисте и беспрекорне; и ми ћемо отпочинути у Богу, у Његовом Царству, и Бог ће почивати у нама у бесконачне векове. Слава Његовој милости, милосрђу и љубави, јер је такве части и славе удостојио људски род, јер је удостојио људе да буду синови Оца Небеског и назвао их Својом браћом! Слава Њему у векове! Амин.

ДВАДЕСЕТА БЕСЕДА. ЈЕДИНО ХРИСТОС, ИСТИНСКИ ИСЦЕЛИТЕЉ УНУТРАШЊЕГ ЧОВЕКА, МОЖЕ ДА ИСЦЕЛИ ДУШУ И ДА ЈЕ УКРАСИ ОДЕЖДОМ БЛАГОДАТИ

Ако неко у себи нема божанствену и небеску одежду, тј. силу Духа (као што је речено: Ако неко нема Духа Христова, он није Његов, (Рим. 8; 9)нека плаче и моли Господа да прими ову одежду која се шаље са неба и да у њу одене душу, лишену божанских енергија; великим стидом срамних страсти прекривен је онај који није обучен у одежду Духа. Као што у видљивом свету обнажени трпи велики стид и срамоту, и као што се пријатељи одвраћају од пријатеља и рођаци од рођака уколико су ови обнажени, и као што су деца, видевши свога оца обнаженог, одвраћала своје погледе да не би гледала очево обнажено тело, и прилазила окренувши се лицем натраг, и прекрила га одвраћајући своје погледе (в. 1. Мојс. 9; 23), тако се и Бог одвраћа од душа које нису са потпуним уверењем одевене у одежду Духа, које се нису у сили и истини обукле у Господа Исуса Христа.

И сам први човек се постидео, увидевши да је наг, толико је срамоте у обнажености! Ако је телесна обнаженост изложена таквом стиду, онда се утолико већим стидом и срамотом покрива она душа која је обнажена од божанске силе, која нема на себи и није уистину обучена у неизрециву, непропадљиву и духовну одежду — у Самог Господа Исуса Христа. Сваки, који је обнажен од те божанске славе, требало би да се стиди самога себе и да буде свестан своје срамоте онолико, колико се постидео Адам, који је био наг телесно: и мада је себи начинио одећу од смоквиног лишћа, трпео је стид, јер је разумео своје сиромаштво и обнаженост. И зато, нека је таква душа тражи од Христа, Који даје одежду и облачи у славу и неизрециву светлост; нека не прави себи одећу од испразних помисли и нека не мисли, обмањујући се сопственом праведношћу, да има одежду спасења.

Ко се заустави само на својој праведности и мисли да ће самога себе избавити, тај се узалудно и бескорисно труди. Наиме, свако ће се преузношење због сопствене праведности открити у последњи дан као нечиста хаљина, према речима пророка Исаије: и сва наша правда би као нечиста хаљина (Иса. 64; 6). Због тога ћемо просити и молити Бога да нас обуче у одећу спасења, у нашег Господа Исуса Христа, у неизрециву светлост коју душе, обучене у Њега, неће скинути у векове. Насупрот томе, у васкрсењу ће и њихова прослављена тела бити слава ове светлости, у коју су још сада обучене верне и племените душе, као што каже апостол: Онај Који је подигао Христа из мртвих оживеће и наша мртва телеса Духом Својим Који живи у нама (Рим. 8; 11). Слава Његовој неизрецивој милости и неописивом милосрђу!

Као што је крвоточива жена, уистину поверовавши и дотакавши се краја одеће Господње, истог тренутка била исцељена и пресахнуо је поток нечистог извора крви, тако ће и свака душа, која има неизлечиву рану греха, извор нечистих и злих помисли, ако приђе Христу и затражи истински верујући, добити спасоносно исцељење од неизлечивог потока страсти; једино ће силом Исусовом пресушити и пресахнути онај извор са којег се изливају нечисте помисли; никоме другом, међутим, није могуће да исцели ову рану. Непријатељ је управо и хтео да Адамовим преступом рани и помрачи унутрашњег човека, тј. ум који господари и созерцава Бога. Када су његовим очима постала недоступна небеска добра, оне су прогледале за пороке и страсти.

Човек је, дакле, тако рањен да нико не може да га исцели, осим Господа. Једино је Њему ово могуће, јер је Он дошао и узео грех света, односно, исушио је нечисти извор душевних помисли. Она крвоточива жена је све своје имање разделила онима који би могли да је исцеле, али ни од кога није имала никакве користи док се није приближила Господу, истински у Њега поверовавши, и док није дотакла крај Његове одеће, при чему је истог тренутка осетила исцељење и зауставило се течење крви: тако и душу, на почетку рањену неизлечивом раном штетних страсти, није могао да исцели нико нити од праведника, нити од Отаца, нити од пророка, нити од патријараха.

Дошао је Мојсеј, али није могао да пружи савршено исцелење. Постојали су свештеници, дарови, десетине, суботовања, новомесечја, прања, жртве, свеспаљенице и свака друга правда извршавала се по Закону, али душа није могла да се исцели и очисти од нечистог тока злих помисли; ни сва њена правда није била у стању да излечи човека док није дошао Спаситељ, истински Исцелитељ Који бесплатно лечи и Који Себе даје као искупљујућу цену за људски род. Једино је Он извршио велико и спасоносно искупљење и лечење душе. Он ју је ослободио од ропства и извео ју је из таме, прославивши је Својом сопственом светошћу; Он је у њој исушио извор нечистих помисли, јер је речено: Гле, Јагње Божије, које узима на Се грехе света (Јн. 1; 29).

Од такве, невидљиве ране, душу нису могли да исцеле њени сопствени лекови, узети од земље, тј. једино њена праведна дела; само је силом небеске и божанске природе, даром Светога Духа — овим јединим леком, човек могао да добије исцелење и да досегне живот, након што Духом Светим очисти срце. Она (крвоточива) жена, иако није могла да се исцели и будући рањена, ипак је имала ноге да дође до Господа и да добије исцелење; слично томе и онај слепи, иако није могао да приђе и приступи Господу јер није видео, послао је свој глас који је потекао брже од гласника када је рекао: Сине Давидов, помилуј ме (Мк. 10; 47). Он је на тај начин, поверовавши, добио исцелење када му је Господ пришао и подарио вид. Тако и душа, иако је изранављена ранама срамних страсти, иако је ослепљена греховном тамом, ипак има жељу да завапи ка Исусу и да Га призове, како би Он дошао и сатворио души вечно избављење.

Да онај слепи није завапио и да она крвоточива није пришла Господу, не би добили исцелење: према томе, уколико неко не приступи Господу по сопственој вољи и са свим својим хтењем, ако Га не буде молио са свом несумњивошћу вере, неће добити исцелење. Зашто су они, поверовавши, истога часа били исцељени, а ми још нисмо истински прогледали и нисмо се исцелили од тајних страсти? Господ се више брине за бесмртну душу, него за тело. Ако душа прогледа, према речи онога који каже: Отвори очи моје (Пс. 118; 18), она довека неће бити слепа, и када се исцели, неће бити поново рањена. Ако се Господ, дошавши на земљу, бринуо о пропадљивим телима, зар се онда неће утолико више бринути о бесмртној души, створеној према Његовом лику? Међутим, због нашег неверја, због наших различитих мишљења, због тога што не љубимо Господа од свег срца и не верујемо истински у Њега, ми још нисмо добили духовно исцелење и спасење. Поверујмо зато уистину у Њега и уистину Му приступимо, да би и нас ускоро исцелио, јер је обећао да ће дати Духа Светога онима који ишту од Њега (Лк. 11; 13), да ће отворити врата онима који куцају и да ће пронаћи оне који Га траже (в. Мт. 7; 7), јер не обмањује Онај Који обећа (Тит 1; 2).Њему слава и сила у векове! Амин.

ДВАДЕСЕТ ПРВА БЕСЕДА. ХРИШЋАНИНУ ПРЕДСТОЈИ ДВОСТРУКА БОРБА, УНУТРАШЊА И СПОЉАШЊА; ОВА ДРУГА СЕ САСТОЈИ У УДАЉАВАЊУ ОД ЗЕМАЉСКИХ РАЗОНОДА, ДОК СЕ ПРВА ОДВИЈА У СРЦУ И ВОДИ СЕ С ПОМИСЛИМА НА КОЈЕ НАС НАВОДЕ НЕЧИСТИ ДУХОВИ

Ко хоће да уистину угоди Богу и ко уистину ненавиди противничку страну злобе, мора водити двојаку битку у подвизима и борбама, односно, у видљивим делима овога света мора се уклањати од овоземаљских разонода, од љубави према световним везама и од грешних страсти, док се у скривеним делима мора борити са самим духовима злобе, о којима је апостол рекао: Не ратујемо против крви и тела, него против поглаварства, и власти, и господара таме овога света, против духова злобе у поднебесју (Еф. 6; 12).

Преступивши заповест и будући изгнан из раја, човек је свезан на двојак начин и двојаким оковима. У овом свету, човек је свезан житејским делима и љубављу према свету, односно према телесним задовољствима и страстима, према богатству и слави, према жени, деци, рођацима, према отаџбини, према месту и одећи, једном речју, према свему видљивом, за шта нам реч Божија заповеда да га се ослободимо по сопственој слободној вољи (зато што се свако за све видљиво и привезује према сопственој слободно) вољи) јер, када се одреши и ослободи од свега тога, човек може да постане савршен у извршењу заповести. С друге стране, човека у тајности духови злобе спутавају, ограђују, опкољавају и свезују му душу оковима таме; због тога он није у стању нити да љуби Господа, нити да верује, нити да се моли колико би желео, јер је још од времена преступа првог човека нама овладало и видљиво и скривено противљење.

И зато када неко, након што је чуо реч Божију, ступи у подвиг, одбаци од себе житејска [световна, овосветска] дела и мирјанске везе, када се одрекне свих телесних наслада и када се одреши од њих, тада, непрестано управљајући мисао ка Господу, може да дозна да се у срцу одвија још једна борба, још једно тајно противљење, још једна одбрана помисли од нечистих духова и да му предстоји још један подвиг. Када на тај начин буде са несумњивом вером и великим трпљењем непрестано призивао Господа, очекујући Његову помоћ, он ће још овде моћи да задобије унутрашње ослобођење од окова, мрежа, ограда и таме лукавих духова, односно, од дејствовања тајних страсти.

Ова битка може бити прекраћена благодаћу и силом Божијом, јер човек, сам по себи, није у стању да се избави од противљења, од лутања помисли, од невидљивих страсти и замки нечастивога. Ако је неко привезан за видљиве ствари у овом свету, ако самога себе обавија разноликим земаљским оковима и ако бива привучен шкодљивим страстима, он неће ни разазнати да се унутар њега одвија друга борба, и битка, и рат. О, када би човек — након што се с напором истргне и ослободи од ових видљивих световних окова, вештаствених брига и телесних наслада, када започне да се постојано привезује за Господа удаљујући се од овога света — макар после свега тога био у стању да препозна борбу страсти која се настанила унутар њега, и унутрашњу битку, и рђаве помисли! Ако се, пак, као што смо већ рекли, с напором не одрекне света, ако се свим срцем не одреши од земаљских жеља и ако не пожели да се у потпуности привеже за Господа, неће препознати обману скривених духова злобе и тајних шкодљивих страсти, него ће остати туђ самоме себи, јер ће му бити непознате његове сопствене ране; имајући у себи тајне страсти, он их неће препознати, него ће се добровољно привезати за видљиво и прилепљивати за световне бриге.

Онај који се уистину одрекао света, који се подвизава и збацио је са себе земаљско бреме, ослободио се испразних жеља, од телесних наслада, од славе, од старешинства и људских почасти, који се свим срцем уклања од овога, тај ће — када му Господ, сразмерно одрицању његове воље од света, тајно помогне у овом видљивом подвигу, и када се он сам потпуно, тј. телом и душом утврди и када буде непрестано служио Господу — пронаћи у себи противљење, тајне страсти, невидљиве окове, скривену борбу, тајни рат и тајни подвиг. Када, опет, испроси од Господа и прими са неба духовно оружје које је набројао блажени апостол — оклоп правде, кацигу спасења, штит вере и духовни мач (Еф. 6; 14–17), и када се њиме наоружа, биће у стању да се супротстави тајним замкама ђавола и лукавствима које овај припрема. Задобивши ово оружје молитвом, трпљењем, прозбом, постом, а највише вером, биће способан да се подвизава у борби с поглаварствима, властима и господарима таме овога света; на тај начин ће, победивши противничке силе уз помоћ Духа и уз сопствену усрдност у свим врлинама, постати достојан вечног живота, прослављајући Оца и Сина и Светога Духа. Њему слава и сила у векове! Амин.

ДВАДЕСЕТ ДРУГА БЕСЕДА. О ДВОЈАКОМ СТАЊУ ОНИХ ШТО ОДЛАЗЕ ИЗ ЖИВОТА

Када човечија душа изађе из тела, том приликом извршава се нека велика тајна. Ако је крива због грехова, приступају мноштва демона, а зли анђели и мрачне силе настоје да уграбе ту душу и да је одведу на своје сопствено место. Овоме нико не би требало да се чуди јер, ако им се душа у овом животу, налазећи се у овом веку, потчињавала и покоравала и била њихова слушкиња, онда ће је они утолико пре задржати и она ће остати у њиховој власти када буде одлазила из овога света. Што се тиче доброг удела, требало би да замислиш да се све догађа на следећи начин. Уз свете слуге Божије већ сада се налазе анђели, а свети духови их окружују и чувају. Када они одлазе из тела, тада зборови анђела примају њихове душе на своје сопствено место, у чисти век, и на тај начин их приводе Господу.

ДВАДЕСЕТ ТРЕЋА БЕСЕДА. КАО ШТО ЦАРСКИ И СКУПОЦЕНИ БИСЕР МОГУ ДА НОСЕ САМО ОНИ КОЈИ СУ СЕ РОДИЛИ ОД ЦАРСКОГ СЕМЕНА, ТАКО И НЕБЕСКИ БИСЕР МОГУ ДА НОСЕ САМО ЧЕДА БОЖИЈА

Крупан, скупоцен и царски бисер, који се полаже у царску круну, припада једино цару и једино цар може да носи тај бисер; другом човеку није допуштено да носи такав бисер. Ако, дакле, неко није рођен од царског и Божијег Духа и ако није постао небески и царски род и чедо Божије, према ономе што је написано: Онима који Га примише даде власт да буду чеда Божија (Јн. 1; 12), онда, ако није постао Царев син, не може да носи небески и скупоцени бисер, то обличје светлости, неизрециве светлости, односно Господа, јер ће они, који поседују овај бисер и који га носе живети и царевати са Христом у векове. Тако је, наиме, рекао апостол: Као што носимо слику земљанога, тако ћемо носити и слику Небескога (1. Кор. 15; 49).

Све док са дивљим животињама пасе у шумама, коњ остаје непокоран људима. Када га ухвате, тада, да би га укротили, на њега полажу тешку узду, док не научи да складно и правилно хода. Затим га искусан коњаник вежба да би га оспособио за борбу. Тада на њега полажу опрему а под тим подразумевам грудни оклоп и визир, а пређашњу узду вешају и протресају непосредно пред његовим очима да би се навикао и да се не би плашио, и на тај начин га коњаник обучава. Ако се не обучи, не може да иде у борбу, а чим се обучи и навикне на битку, он, тек што послуша и зачује борбени звук, и сам спремно иде на непријатеље, тако да и самим својим рзањем изазива страх код непријатеља.

Слично овоме догађа се и са душом која је од времена преступа подивљала и постала непокорна, зближивши се у пустињи света са зверима — нечистим духовима, настављајући да служи греху. Када, пак, чује реч Божију и поверује, тада, зауздана Духом, напушта дивљу нарав и телесно умовање, будући руковођена коњаником Христом. Затим пролази кроз недаће и патње да би се умирила а што је потребно ради њеног испитивања, да би је Дух постепено укротио, уз њено постепено лишавање и искорењивање греха. На тај начин, душа се облачи у оклоп правде, у кацигу спасења, у штит вере и, примивши духовни мач, бива научена да води борбу са својим непријатељима; наоружана Духом Господњим, она се бори са духовима злобе и гаси огњене стреле нечастивога. Без духовног оружја не ступа у битку; међутим, чим добије оружје Господње, она тек што зачује и осети силну борбу, иступа, смеје се страху и не плаши се мача као што је речено код Јова (Јов 39; 25),јер непријатељи падају и од самог гласа њене молитве. Онај који је извршио такав подвиг и уз помоћ Духа извојевао победу у бици, с великом одважношћу прима победничке венце и почиваће заједно са небеским Царем. Њему слава и сила у векове! Амин.

ДВАДЕСЕТ ЧЕТВРТА БЕСЕДА. СТАЊЕ ХРИШЋАНА СЛИЧНО ЈЕ ТРГОВИНИ И КВАСЦУ. КАО ШТО ТРГОВЦИ САБИРАЈУ ЗЕМАЉСКУ ДОБИТ, ТАКО И ХРИШЋАНИ САБИРАЈУ ПОМИСЛИ, РАСЕЈАНЕ ПО ОВОМЕ ВЕКУ. И КАО ШТО СЕ ОД КВАСЦА УКИСЕЛИ СВЕ ТЕСТО, ТАКО И ГРЕХОВНИ КВАСАЦ ПРОНИЧЕ У ВАСЦЕЛИ АДАМОВ РОД, АЛИ ХРИСТОС У ВЕРНЕ ДУШЕ ПОЛАЖЕ НЕБЕСКИ КВАСАЦ ДОБРОТЕ

Хришћани су слични трговцима који од трговине стичу велику добит. Као што трговци са земље сабирају земаљску добит, тако и хришћани по читавој земљи, свим својим врлинама и силом Духа сабирају помисли свога срца, расејане по овом веку. То је најважнија и истинска трговина, јер се овај свет противи вишњем свету, јер је овај век супротстављен вишњем веку. Због тогаје хришћанину, сагласно са Светим Писмима, потребно да се одрекне од света, од овога века, у који, још од Адамовог преступа, бива погружен и уловљен ум, да се умом премести и пресели у други свет и да својом мишљу обитава у вишњем свету Божанства, као што је речено: Наше живљење је на небесима (Фил. 3; 20).

У овоме се ни на који начин не може успети, уколико душа свим срцем не поверује у Господа, одрекавши се овога века, и уколико сила Духа Божијег не сабере у љубав према Господу срце које је расејано по читавој земљи и уколико не пресели мисли у вечни свет. Још од времена Адамовог преступа, душевне помисли, отргнувши се од љубави Божије, развејале су се по овом веку и помешале са вештаственим и земаљским помислима. Пошто је Адам, преступивши заповест, у себе примио квасац погубних страсти, тако су и они, који су се родили од њега и целокупан Адамов род посредством прејемства [наслеђивања] постали причасници овог квасца; уз постепено напредовање и нарастање, греховне страсти су се у тој мери умножиле у људима да су досегле до прељубништва, развратништва, идолопоклонства, убистава и других недоличних дела, док целокупно човечанство није било заквашено пороцима. Зло је у тој мери нарасло у људима да су помислили да чак и нема Бога, па су почели да се клањају неживом камењу; нису били у стању да створе чак ни појам о Богу — до тог је степена квасац погубних страсти закиселио род старог Адама.

Господ је, међутим, Својим доласком благоволео да пострада за све, да све искупи Својом крвљу и да небески квасац доброте положи у верне душе, унижене грехом, и да на тај начин, уз њихово постепено напредовање и нарастање, сатвори у њима сваку правду заповести и све врлине, све док не буду потпуно заквашене добром и док не постану, према Павловој изреци, један дух са Господом (1. Кор. 6; 17), када пороку и злу већ постане немогуће да дођу чак и на мисао ове душе, у потпуности заквашене божанским Духом, као што је речено: љубавне мисли о злу (1 Кор. 13; 6). Без небеског квасца, тј. силе божанског Духа, за душу је немогуће да се присаједини Господњој доброти и да досегне живот; као што ни Адамовом роду не би било могуће да у тој мери застрани у порок и зло, да у њега претходно није ушао квасац порока, а то је грех, нека врста сатанине мислене и умне силе.

Ако неко раствори брашно са водом, али у њега не стави квасац, онда, ма колико се старао да га умеси и ма колико се трудио над тестом, оно ће остати незаквашено и неће бити погодно за храну; међутим, када се стави квасац, он себи привуче све брашно и све брашно постаје заквашено; и Сам Господ је са овим упоредио Царство, рекавши: Царство небеско је као квасац, који узме жена и метне у три копање брашна док све не ускисне (Мт. 13; 33). Ако неко узме месо и на сваки начин се побрине за њега, али га не посоли сољу која уклања црве и уништава смрад, оно ће се усмрдети, иструлити и постати неупотребљиво за људску исхрану. Слично овоме, замисли читаво човечанство као месо и незаквашено тесто, а под сољу и квасцем из другачијега века подразумевај божанску природу Светога Духа. И зато, ако у понижену људску природу не буду унети и са њом помешани небески квасац Духа, као и добра и света со Божанства из онога века и из оне отаџбине, душа се неће ослободити од злосмрадија порока и неће ускиснути услед тежине и безквасности зла.

У ономе, пак, што душа привидно чини сама од себе, што предузима и што настоји да изврши ослањајући се само на сопствену снагу и сматрајући да сама од себе, без садејства Духа може довести дело до савршенства — у томе, дакле, много греши, јер бива бескорисна за небеске обитељи и бескорисна за царство она душа, која мисли да ће сама од себе и само својим снагама и без Духа, узнапредовати у савршеној чистоти. Ако човек, који је под утицајем страсти, не приступи Богу одрекавши се света, ако са надом и трпљењем не поверује да прима неко, за његову сопствену природу необично добро, односно силу Светога Духа, и ако Господ са небеса не улије у душу божанствени живот, она неће осетити истински живот, неће се отрезнити од вештаственог пијанства и у помраченој души неће заблистати озарење Духа, неће засијати у њој свети дан и она се неће пробудити из најдубљег сна незнања да би уистину познала Бога Божијом силом и дејствовањем благодати.

Ако се човек не удостоји да по вери прими благодат, постаје бескористан и неспособан за Царство Божије. Насупрот томе, онај који, примивши благодат Духа, ни у чему не застрањује и не вређа благодат нерадом и рђавим делима, него се на тај начин подвизава током дужег времена и не огорчује Духа, моћи ће да задобије вечни живот. Као што неко у себи осећа дејствовање зла у страстима, а то су раздражљивост, пожуда, завист, душевна обремењеност, нечисте помисли и друге недоличности, тако би требало да човек у врлинама осети и благодат и божанствену силу, тј. да је осети у љубави, у снисхођењу, у благости, у радости, у лакоћи и у божанственој радости, да би на тај начин био у могућности да се уподоби благој и божанственој природи, као и да се сједини са благим и светим дејствовањем благодати. Сразмерно напредовању и узрастању, уз протицање времена и година, слободна воља ће бити испитана у добру, уколико свагда буде сједињена с благодаћу и њој угодна и ако, према мери напредовања, у целини постане духовна; када је Дух учини светом и чистом, постаће достојна Царства. Слава и поклоњење Пречистом Оцу и Сину и Светоме Духу у векове! Амин.

ДВАДЕСЕТ ПЕТА БЕСЕДА. ОВА БЕСЕДА ГОВОРИ О ТОМЕ ДА НИЈЕДАН ЧОВЕК, УКОЛИКО НИЈЕ УКРЕПЉЕН ХРИСТОМ, НИЈЕ У СТАЊУ ДА НАДВЛАДА ИСКУШЕЊА НЕЧАСТИВОГА И ПОКАЗУЈЕ ДА ЈЕ НЕОПХОДНО ДА ЖУДИМО ЗА БОЖАНСТВЕНОМ СЛАВОМ; ОСИМ ТОГА, ОНА ПОУЧАВА ДА СМО ПОСРЕДСТВОМ АДАМОВЕ НЕПОСЛУШНОСТИ ПОЧЕЛИ ДА РОБУЈЕМО ТЕЛЕСНИМ СТРАСТИМА, И ОД ОВОГ РОПСТВА ИЗБАВЉАМО СЕ ТАЈНОМ КРСТА; НАЈЗАД, ОВА БЕСЕДА ПОКАЗУЈЕ КОЛИКО ЈЕ ВЕЛИКА СИЛА СУЗА И БОЖАНСКОГ ОГЊА

Они, у којима божански закон није исписан мастилом и словима, него им је усађен у телесна срца, имају просветљене очи ума и њих не побуђује чулна и видљива, него невидљива и духовна нада. Они могу да надвладају саблазни нечастивога, али само непобедивом силом. Они, пак, који нису украшени Божијом речју и нису научени божанским законима, узалудно и гордећи се сматрају да ће својом сопственом слободом удаљити од себе побуде на грех, који осуђује тајна Крста. Слобода која је могућа за човека распростире се до његове могућности да се успротиви ђаволу, али не и на то да, поред ове могућности, безусловно има и власт над страстима, јер је речено: Ако Господ неће градити дом, узалуд се труде зидари (Пс. 127; 1).

Немогуће је да стане на аспиду и василиска и да погази лава и змију онај који се није претходно очистио, колико је то могуће човеку, и којега није укрепио Онај Који је апостолима рекао: Ево вам дајем власт да стајете на змије и на шкорпије и на сву силу вражију (Лк. 10; 19). Када би људска природа и без свеоружија Светога Духа могла да се супротстави ђаволским замкама, апостол не би рекао: Бог мира брзо ће сатрети сатану под ноге ваше (Рим. 16; 20)и: Господ ће га убити духом уста Својих (2. Сол. 2; 8). Зато нам је и заповеђено да тражимо од Господа: Не уведи нас у искушење, но избави нас од злога (Мт. 6; 13). Ако се не удостојимо усиновљења, избавивши се вишњом помоћи од огњених стрела нечастивога, онда се узалудно трудимо, јер смо далеко од силе Божије.

И зато, онај који хоће да буде причасник божанске славе и који хоће да лик Христов, као у огледалу, види у владајућој сили своје душе, он ће с незаситом љубављу, са неугасивом жудњом, од свег срца и свим својим силама дању и ноћу тражити свесилну Божију помоћ. Њу је, међутим, немогуће добити уколико се, према ономе што је већ речено, човек најпре не уздржи од световног сладострашћа, од жеља противничке силе, којој је туђа светлост и која је зло делање, непријатељ добром делању и потпуно од њега отуђена. И зато, ако хоћеш да сазнаш због чега смо се ми, који смо створени у части и настањени у рају, касније присајединили и уподобили бесловесним животињама, лишивши се своје пречисте славе, знај да смо кроз непослушност постали слуге телесних страсти, да смо сами себе протерали из блажене земље живих и да, поставши заробљеници, још увек седимо на рекама вавилонским. Како се још увек задржавамо у Египту, то значи да нисмо наследили Обећану земљу у којој теку млеко и мед, да још нисмо разблажени квасцем чистоте, него да све до сада обитавамо у квасцу зла. Наше срце још није попрскано Божијом крвљу, и зато се у њему још увек налазидубоки гроб адов (Приче Сол. 9; 18)и у њега је дубоко забодена удица злобе.

Ми још нисмо примили Христову спасоносну радост, јер је у наша срца дубоко заривена жаока смрти. Још се нисмо обукли у новога човека, сазданога по Богу у праведности, јер нисмо свукли старога човека, који пропада у жељама варљивим (Ефес. 4; 24,22). Ми у себи још не носимо лик [образ] Небескога, и нисмо постали саобразни Његовој слави. Још нисмо почели да се клањамо Богу духом и истином, јер у нашем умртвљеном телу царује грех. Још нисмо видели славу непропадљивог, јер се још налазимо под утицајем ноћне таме. Још се нисмо обукли у оружје светлости, јер са себе нисмо збацили оружје, стреле и дела таме. Још се нисмо преобразили обнављањем ума, јер се, у сујети ума, саображавамо са овим веком. Још се нисмо сапрославили са Христом, јер не страдамо са Њим. На свом телу не носимо Христове ране и не пребивамо у тајни Крста Христовог, јер се налазимо у телесним страстима и пожудама. Још нисмо постали наследници и санаследници Христови, јер је у нама још увек дух ропски, а не дух усиновљења. Још нисмо постали храм Божији и обиталиште Светога Духа, јер смо све до сада, због своје тежње ка страстима идолски храмови и сасуди нечистих духова.

Уистину, још нисмо задобили простодушност и светлост ума. Нисмо се још удостојили истинског и духовног млека, нити умног узрастања. Још нас није озарио дан, и звезда-даница није заблистала у нашим срцима. Још нисмо проникнути Сунцем правде и Његове луче још нас нису обасјале. Још на себе нисмо примили подобије Господње, нисмо постали причасници божанске природе. Још нисмо постали истинска царска порфира, истински лик Божији. Још нисмо рањени божанственом чежњом, нити духовном љубављу према Женику. Још нисмо познали неизрециву заједницу, нисмо разумели силу и мир који проистичу из светиње. Изражавајући све ово у свеукупности, ми још нисмо род изабрани, нисмо царско свештенство, нисмо народ свети, нисмо народ задобијен (1. Пт. 2; 9),јер смо ми — змије, породи аспидин (Мт. 3; 7).

Како да нисмо змије, када нисмо послушни Богу, него живимо у непослушности, на коју нас је наговорила змија? Због свега тога, не знам како да достојно оплачем ову несрећу. Не знам како да са сузама завапим Ономе Који има моћ да из мене протера ону обману што се настанила у мени. Како ћу певати песму Господњу у земљи туђој (Пс. 137; 4)?Како да оплачем Јерусалим? Како да избегнем тешко фараоново ропство? Како да напустим срамно место пресељења? Како да се одрекнем од горког мучења? Како да изађем из египатске земље? Како да пређем Црвено море? Како да пређем велику пустињу? Како да не погинем ја, којега су изуједале змије? Како да победим иноплеменике? Како да у себи истребим незнабожачке народе? Како да на своју таблицу прихватим речи божанственог закона? Како да видим истински стуб светлости, и стуб од облака Духа Светога? Како да се наслађујем манном вечнихутеха? Како да испијем воду из живототворног камена? Како да пређем Јордан и ступим у свету Обећану земљу? Како да погледам на архистратига Господњег, пред којим је Исус Навин, угледавши га, истог часа пао ничице на земљу и поклонио се (Ис. Нав. 5; 14)?

Ако и поред свега тога не истребим у себи незнабожачке народе, онда ја, када уђем, нећу отпочинути у светилишту Божијем, нећу постати причасник царске славе. Зато се труди да постанеш беспрекорно чедо Божије и да уђеш у онај починак, где као претеча за нас уђе Христос (Јев. 6; 20). Потруди се да будеш записан у Цркви на небесима, заједно са првороднима, да би се нашао са десне стране величанства Свевишњега. Потруди се да уђеш у Свети град, у мирни и вишњи Јерусалим, где је и рај. У противном се нећеш удостојити ових дивних и блажених виђења, него ћеш даноноћно проливати сузе, слично ономе који каже: Сваку ноћ квасим одар свој, сузама својим натапам постељу своју (Пс. 6; 6). Није ти непознато да ће који сеју са сузама, са радошћу пожњети (Пс. 126; 5). Због тога и пророк одважно говори: сузе моје немој прећутати (Пс. 38; 13), изнесох сузе моје преда Те као у обећању Твоме (Пс. 55; 9), бише ми сузе моје хлеб дан и ноћ (Пс. 41; 4)и у другом псалму: пиће своје са плачем мешах (Пс. 101; 10).

Суза, која се уистину пролива услед велике жалости и од срдачне тескобе, уз познање истине и са распламсаним срцем, значи храну за душу која се даје од небеског хлеба. Тим хлебом се, седећи поред ногу Господњих и плачући, најпре причестила Марија, према сведочењу Самог Спаситеља, јер Он каже: Марија је добри део изабрала којијој се неће одузети (Лк. 10; 42). О, какви се скупоцени бисери налазе у изливању блажених суза! О, како је то исправно и покорно слушање! Како одважан и мудар ум! Каква проникнутост Духом Господњим, каква љубав, која тако снажно привлачи ка Пречистом Женику! Како оштра жаока душевног стремљења ка Богу — Логосу! Какво присно заједништво невесте са небеским Жеником!

Подражавај Марију, чедо, њу подражавај, немајући у виду ништа друго и гледајући само на Онога, Који је рекао: Дођох да бацим огањ на земљу, и како бих желео да се већ распалио (Лк. 12; 49)! Распламсавање духа оживотворује срца. Невештаствени и божанствени пламен освећује душе и искушава их као што чисто злато бива испробано у ватри, док порок спаљује као трње и сламу, јер је Бог наш огањ који спаљује (Јев. 12; 29), у огњу пламеноме даје казну онима који не познају Бога и не покоравају се Јеванђељу Његовом (2. Сол. 1; 8). Овај огањ је дејствовао и у апостолима када су проговорили огњеним језицима. Овај огањ је обасјао Павла гласом и просветио]е његов ум, помрачивши му истовремено чуло вида, јер је он будући у телу видео силу оне светлости. Овај огањ видео је и Мојсеј у купини. Овај огањ је, у виду кочије, узнео Илију са земље. Тражећи дејствовање овога огња, блажени Давид је рекао: Испитај ме Господе, и окушај ме, претопи утробу моју и срце моје (Пс. 25; 2).

Овај огањ загревао је срце Клеопе и његовог сапутника, када је, после васкрсења, Спаситељ говорио са њима. И анђели и служашчи духови причешћују се светлошћу овог огња, према ономе што је речено: Који чини анђеле Своје духовима, и слуге Своје пламеном огњеним (Јев. 1; 7). Овај огањ, спаљујући трунке у унутрашњем оку, очишћује ум да би, задобивши поново своју природну прозорљивост, непрестано созердавао чудеса Божија, слично ономе који каже: Отвори очи моје и схватићу чудеса Твоја од закона Твога (Пс. 118; 18). Услед тога, овај огањ прогони демоне и искорењује грех, он је сила васкрсења, дејствовање бесмртности, просвећење светих душа, утврђење духовних сила. Молићемо се да тај огањ и нас дотакне и тада, непрестано корачајући у светлости, чак ни у нечему незнатном нећемо своје ноге спотаћи о камен, него ћемо, као светиљке које су се појавиле у свету, у себи носити речи вечног живота и, наслађујући се Божијим добрима, отпочинућемо у животу са Господом, прослављајући Оца и Сина и Светога Духа. Њему слава у векове! Амин.

ДВАДЕСЕТ ШЕСТА БЕСЕДА. О ДОСТОЈАНСТВУ, СКУПОЦЕНОСТИ, СИЛИ И ДЕЛАЊУ БЕСМРТНЕ ДУШЕ И О ТОМЕ КАКО ДУШУ ИСКУШАВА САТАНА, И КАКО СЕ ОНА ИЗБАВЉА ОД ИСКУШЕЊА. ОВДЕ СУ ДОДАТА И НЕКА ВЕОМА ПОУЧНА ПИТАЊА

Проникни, љубљени, у умну суштину душе, и немој површно проницати. Бесмртна душа је неки скупоцени сасуд. Погледај како су велики небо и земља, а опет, Божије благовољење није било управљено ка њима, него само ка теби. Погледај своје достојанство и племенитост, јер Он није послао анђеле, него је Сам Господ дошао као Заступник за тебе, да би призвао пропалога и изранављенога, да би ти вратио првобитни лик чистог Адама. Човек је био господар свега, почев од неба па све до оног што је доле, знао је да разликује страсти, био је туђ демонима, чист од греха или од порока. Он је био Божије подобије, али је пропао услед преступа, био је рањен и мртав. Сатана је помрачио његов ум. У нечему је човек заиста мртав, а у нечему живи, расуђује и има вољу.

Питање: Да ли се, после доласка Светога Духа, заједно са грехом искорењује и природна пожуда?

Одговор: Претходно сам рекао и да се грех искорењује, и да човек добија првобитни лик чистог Адама. Силом Духа и услед духовног препорођења, човек доспева у меру првог Адама и постаје чак и узвишенији од њега, зато што бива обожен.

Питање: Да ли се сатани допушта да нас напада само у извесној мери или он то чини колико хоће?

Одговор: Његови напади нису усмерени само на хришћане, него и на идолопоклонике, и на цео свет. И зато, ако би му било дозвољено да напада колико хоће, он би све истребио.

Зашто? Зато што је то његово дело, и што је таква његова воља. Када грнчар ставља посуде у ватру, он сразмерно распаљује пећ — нити сувише снажно, да се посуде, које се пеку до одговарајућег времена, не би претвориле у крхотине, нити, пак сувише мало — да посуде, оставши недопечене, не би узалудно пропале. Исто тако, и они што праве ствари од злата и сребра сразмерно подешавају ватру; ако се ватра појача, злато и сребро ће се растопити, постаће течни и пропашће. И људски ум зна да одмери тежину са снагом теглећих животиња, тј. камиле или неке друге животиње, и зна какав терет она може да понесе. Према томе, Бог, Који познаје снагу људских сасуда, утолико пре допушта противничкој сили да делује са разним мерама.

Као што је земља једна иста, али је негде каменита, а негде плодна, негде погодна за сађење винове лозе, а негде за сејање пшенице и јечма, тако су различита и људска срца и слободна воља. Сагласно томе, дају се и дарови са небеса: једноме се даје да служи речи, другоме се даје расуђивање, а трећем — дар исцелења. Бог зна како неко може да употреби оно што му је дато и сагласно томе даје различите дарове. Слично томе догађа се и у (духовним) борбама: у којој мери неко може да прихвати и издржи борбу, у тој мери се и допушта противничкој сили да делује на људе.

Питање: Да ли онај, који је у себе примио божанствену силу и истог тренутка се изменио, остаје у својој природи?

Одговор: Да би се и после доласка благодати воља испитивала у томе чему је склона и са чим је сагласна, природа остаје непромењена; строгом човеку се оставља његова строгост, а простодушном — његова простодушност. Догађа се и то, да се неко неук духовно препорађа, да се претвара у мудрог и да му постају познате скривене тајне, иако је по природи неук. Неко, ко је по природи строг, предаје своју вољу побожности и Бог га прихвата; природа остаје строга, али је Бог благонаклон према њему. Неко има благу нарав, скроман је и добар, посвећује себе Богу и Господ га прима. Ако, пак, не обитава у добрим делима, Господ није благонаклон према њему, зато што се сва природа Адамова лако приклања и добру и злу; будући пријемчива за зло, она може и да не чини зло, ако тако жели.

Таблица може бити исписана на различите начине: ти на њој записујеш што хоћеш а затим то бришеш, јер таблица прима у себе сваки запис. Тако и строг човек предаје своју вољу Богу, обраћа се ка добру и Бог га прима, зато што Бог, желећи да покаже Своје милосрђе, свакога прима и прима сваку слободну вољу. Ма у који град да су одлазили, апостоли су тамо проводили неко време, и неке болеснике исцељивали, а неке нису. Сами апостоли желели су да оживе све мртве и да све болесне учине здравима; њихова жеља није се, међутим, у потпуности испунила, јер им није било дато да учине све што би желели. Слично се догодило и Павлу, када га је ухапсио намесник; да је тако благоволела благодат, која је била уз њега, онда би он, као човек који у себи има Утешитеља, могао да сруши и намесника и зидове; апостол је, међутим, био спуштен у котарици (2 Кор. 11; 32–33). Где је тада била божанска сила, која је обитавала са њим? Ово се догађало према Божијем промишљању, тако да су апостоли у једном творили знамења и чудеса, а у другом се показивали као слаби. Посредством тога показала се различитост вере верних и неверних, испитивана је људска слобода и пројављивало се да ли неке саблажњава њихова слабост. Да су апостоли чинили све што су желели, они би, као неком принудном силом, знамењима и својом вољом утврђивали људе у благочашћу [побожности] и више не би било места ни за веру, ни за неверу. Хришћанство је камен спотицања и камен саблазни.

Није једноставно ни оно што је написано о Јову, о томе како га је сатана тражио за себе, јер ништа није могао да учини без допуштења. Шта ђаво каже? Дај га мени у руке, да ли ће Те и тада благосиљати (Јов 1; 11)? Тако је и сада — и Јов је онај исти, и Бог је исти, а и ђаво је исти. У оно исто време, када је Јов видео помоћ Божију, када је, по благодати, био ревностан и ватрен, сатана га тражи за себе и говори Господу: "Он Ти служи будући да му помажеш и да га штитиш. Остави га и предај га мени; да ли ће Те и тада благосиљати?" Најзад се догађа да се, готово због оног истог чиме се душа теши, благодат удаљује од ње и душа бива предата искушењима. Због тога долази ђаво и наноси јој хиљаде недаћа, доноси јој безнађе, очајање и рђаве помисли; он унижава душу да би је ослабио и удаљио од уздања у Бога.

Душа која је разборита и у недаћама и у жалости не губи наду, него и даље поседује оно што је поседовала, и ма шта да јој се догоди, међу хиљадама искушења, она све трпи и говори: "Чак и ако умрем, нећу Га напустити". Тада, пак, ако човек претрпи до краја, Господ почиње да се препире са сатаном: "Видиш ли колико си му зла и недаћа нанео, а он те није послушао, него Мене служи и Мене се плаши". Ђаво тада бива постиђен и више ништа не може да каже. Да је и за Јова знао да ће, будући изложен искушењима, све претрпети, и да му неће дозволити да га победи, не би га ни тражио за себе да не би био посрамљен. Тако и сада сатана бива постиђен од оних који претрпе недаће и искушења и горко жали због тога што ни у чему није успео, јер му тада Господ говори: "Ето, препустио сам га твојој вољи, допустио сам ти да га искушаваш; да ли си било шта могао да учиниш? Да ли те бар у нечему послушао?"

Питање: Зар сатана познаје све човечије помисли и намере?

Одговор: Ако човек, разговарајући са човеком, зна оно што се њега тиче, и ти, проживевши двадесет година, знаш оно што се тиче твог ближњег, како онда да сатана, који је од твог рођења уз тебе, не познаје твоје помисли, када је њему већ 6000 година? Ја не кажем да он, пре него што искуша човека, зна шта ће човек учинити. Кушач искушава, али не зна хоће ли га душа послушати или неће, док се она по својој вољи не преда у ропство. Не кажем, такође, ни да ђаво зна све помисли и жеље срца. Као што дрво има много грана и много делова, тако постоји и неколико огранака помисли и намера, које поседује сатана; постоје, међутим, и друге помисли и намере, којима сатана не влада.

Када се подстакну помисли, у нечему снажнија бива страна зла, а у нечему, пак, надвладава људска помисао, прихватајући помоћ и избављење од Бога и противећи се злу; у нечему, опет, човек бива надвладан, а у нечему има своју вољу. Понекад се догађа да човек са ревношћу приступа Богу; сатана то зна и види да човек дела противећи се њему, и не може да загосподари човеком. Зашто? Зато што човек има вољу да завапи ка Богу и добија природне плодове од тога што љуби Бога, што је поверовао у Њега, што Га је тражио и што Му је приступио. У видљивом свету, земљоделац обрађује земљу. Тако се и у оном духовном ствари појављују у два вида. Зато је потребно да човек, према сопственој слободној вољи, обрађује земљу свога срца и да се труди, јер Бог тражи од човека труд, напоре и делање. Међутим, ако се одозго не појаве небески облаци и благодатне кише, земљоделац, иако се труди, ни у чему неће успети.

Ово је обележје хришћанства: ма колико да се потрудиш, ма колико праведних дела да учиниш, остани при мисли да ништа ниси учинио; када постиш, кажи: "нисам постио"; када се молиш, реци: "нисам се молио"; обитавајући у молитви, кажи: "не обитавам у молитви, само постављам почетак подвизима и труду". Чак и ако си праведан пред Богом, требало би да кажеш: "Ја нисам праведник, не трудим се, и свакога дана само почињем". Хришћанин би, међутим, свакодневно требало да има наду, радост и очекивање будућег Царства и избављења, и требало би да говори: "Ако нисам избављен данас, бићу избављен ујутро!" Онај који сади виноград и пре него што започне да ради има радост и наду и онда када још нема вина: он живо замишља точило, рачуна приходе и у таквим мислима прихвата се посла; нада и очекивање наводе га да се усрдно труди и да прави још веће трошкове у дому. На сличан начин и зидар и земљоделац најпре троше много од своје имовине са надом у будућу добит. Тако се догађа и овде: ако човеку не буде пред очима радост и нада да ће задобити избављење и живот, неће моћи да истрпи недаће и да на себе прихвати бреме и корачање уским путем. Међутим, нада и радост које га прате чине да се он труди, да трпи недаће, да прихвата на себе бреме и да иде уским путем.

Као што је угарку тешко да избегне пламен, тако ни душа без великог труда не може да избегне пламен смрти. Изговарајући се добрим помислима којима ће, наводно, човек угодити Богу, сатана намеће души своје наговоре и увлачи је у истанчане и привидно добре замисли; онај којега привлачи не уме то да препозна [разликује], и услед тога упада у ђаволску мрежу и пропаст. За борца и подвижника, најважније оружје састоји се у томе да, ушавши у срце, започне битку са сатаном, да омрзне самога себе, да се одрекне своје душе и да се разгневи на њу, да је прекорева и да се противи својим уобичајеним жељама, да се препире с помислима, да се бори са самим собом.

Ако, споља посматрано, чуваш своје тело од искварености и блуда, док изнутра чиниш прељубу у блудничиш у својим помислима, онда си пред Богом прељубник, и твоје девствено тело неће ти донети никакву корист. Када младић лукавством превари девојку и исквари је, тако да због блудничења она постане мрска свом женику, тако и бестелесна душа, општећи са змијом која живи унутра, са нечистим духом, блудничи пред Богом. Тако је и написано: Сваки, који погледа на жену са жељом за њом, већ је учинио прељубу у срцу своме (Мт. 5; 28). Постоји, дакле, блуд који се извршава телесно, а постоји и блуд душе, која ступа у општење са сатаном. Једна иста душа може да буде заједничарка и сестра или демона, или Бога и анђела, и ако чини прељубу са ђаволом, постаје бескорисна за небеског Женика.

Питање: Да ли сатана икада мирује и да ли се човек ослобађа битке или је, напротив, дужан да води битку док год је жив?

Одговор: Сатана никада не мирује од својих насртаја, и све док човек живи у овом веку и док на себи носи тело, до тада трпи његове насртаје. Међутим, када су усијане стреле нечастивога угашене, да ли и тада може да нашкоди човеку? Ако сатана и дође на окршај, онај други је царев пријатељ и сукоби се с противником. И зато, када је цар на страни овог човека и кадаје благонаклон према њему, он му и сам помаже, тако да тај човек не трпи ни најмању штету. Од кога онај, који је прошао све чинове и степене и који је постао царев пријатељ, може да претрпи било шта? У видљивом свету, неки градови од цара добијају дарове и залихе хране и зато, ако и поднесу мале намете, ни у ком случају нису оштећени, јер добијају толико дарова и повлашћени су код цара. Тако је и са хришћанима: ако их непријатељ и нападне, они имају уточиште у Божанству; они су се обукли у вишњу силу и спокојство и борба их нимало не узнемирава.

Господ је одложио свако старешинство и власт и обукао се у тело: тако и хришћани бивају обучени Светим Духом и обитавајуу спокојству. Ако споља и започне битка, ако сатана насрне, они су изнутра ограђени силом Господњом и не помућују се приликом сатанских напада. Кадаје Господ у пустињи био искушаван четрдесет дана, да ли Му је и најмање нашкодио онај који се споља приближио Његовом телу? У том телу је обитавао Бог. Тако и хришћани, ако споља и бивају искушавани, изнутра су испуњени силом Божанства и не трпе никакву штету. Међутим, ако је неко достигао такву меру, он је ступио у савршену љубав Христову и испуњење Божанства. Онај, пак, који није такав, изнутра још води битку. У једном тренутку он се успокојава у молитви, а у другом бива обузет тегобом и води борбу. Господу је, наиме, тако угодно да човека, док је још незрео, вежба у биткама. Унутар њега као да се појављују два лица — светлост и тама, спокојство и тегоба [жал за светом]; у једном тренутку, он се спокојно моли, а у другом га напада пометња.

Зар ниси слушао шта каже Павле? Ако имам све дарове, ако предам тело моје да се сажеже, ако језике анђелске говорим а љубави немам, ништа сам (1. Кор. 13; 1–3). Ови дарови само руководе ка савршенству; и они који их достигну, макар и у светлости, још увек су незрели. Многи од браће уздизали су се на овај степен и имали су дар исцелења, откривења и пророштва; међутим, како још нису задобили савршену љубав, у којој је свеза савршенства (Кол. 3; 14), у њима се подигла битка и они су, будући немарни, пали. Онај, међутим, који достигне савршену љубав, тај већ постаје заточеник и заробљеник благодати. Онај, пак, који се постепено приближава савршеној мери љубави, али није још дошао до тога да је постао заточеник љубави, још се налази под страхом и прети му битка и пад и уколико се не огради, сатана ће га срушити.

Тако је многе у заблуду довело и само дејствовање благодати у њима: они су помислили да су достигли савршенство, и почели су да говоре: "Нама је ово довољно, ништа нам више није потребно". Господ је, међутим, бесконачан и несхватљив [непојмив]. Хришћани не би смели да кажу да су схватили, него би даноноћно требало да се смирују. У видљивом свету, науке су безграничне, и ово нико не зна, осим научника који их изучава колико је потребно. Тако је и овде: Бог ни за кога није схватљив и нико Га не може измерити, осим оних који су од Њега Самог окусили оно што су примили и који су познали своју немоћ. Уколико научник, који површно познаје науку, дође у село где живе неуки људи, они га онда прослављају, јер сеоски житељи уопште не могу да суде о њему. Ако, пак, овај недовољно учени човек дође у град, у којем живе беседници и научници, неће се одважити да се појави и да говори пред њима, јер ће други научници о њему изнети исти суд, као и о сеоском житељу.

Питање: Ако се човек, док је још у борби и док у његовој души дејствују и грех и благодат, престави из овога света, куда ће отићи тај који је обузет и једним и другим?

Одговор: Отићи ће тамо где је циљ његовог ума и оно што ум љуби. Уколико те сустигне жалост [тескоба греха] или борба, на теби је само да им се супротставиш и да их ненавидиш. Почетак борбе не зависи од тебе, али то хоћеш ли је ненавидети — зависи само од тебе. Тада ће Господ, видевши твој ум, а будући да се подвизаваш и да љубиш Господа свом душом, у једном часу удаљити смрт од твоје душе (Њему то није тешко), и примиће те у Своје окриље и у светлост; у једном временском тренутку истргнуће те из чељусти таме и без оклевања те одвести у Своје Царство. Богу је лако да све изврши у једном тренутку, само ако ти имаш љубав према Њему. Бог од човека захтева да дела, јер је душа удостојена да буде у заједници са Божанством.

Више пута смо помињали причу о земљоделцу који, када се потруди и баци семена у земљу, мора још да чека кишу са неба. Ако се не појави облак и ако не буду дували ветрови, овај труд неће земљоделцу донети никакву корист и семе неће добити што мује потребно. Примени ово и на духовно. Ако се човек ограничи само на своје сопствено делање и не прими оно штоје необично за његову природу, неће бити у стању да принесе достојне плодове Господу. У чему се састоји делање самог човека? У томе да се одрекне, да се удаљи из света, да обитава у молитвама, у бдењу, да љуби Бога и браћу; обитавање у свему овоме јесте његово сопствено дело. Ако се, пак, ограничи само на своје делање, ако се не буде надао да ће примити нешто друго и ако на душу не буду дували ветрови Светога Духа, ако се не појави небески облак и са неба не сиђе киша да ороси душу, човек неће бити у стању да принесе достојне плодове Господу.

Написано је да посленик, када види лозу која родрађа чисти је, да више рода роди, а лозу која не рађа рода одсеца, искорењује и спаљује (Јн. 15; 2). Без обзира да ли пости, бди, моли се или чини нешто добро, човек је дужан да све приписује Господу, овако говорећи: "Кад ме Бог не би укрепио, не бих био у стању ни да постим, ни да се молим, ни да напустим свет". Када види твоју добру вољу, односно да и оно што је твоје и учињено твојим природним снагама, приписујеш Богу, и Он Сам ће теби подарити Своје сопствено, духовно, божанско и небеско. А шта је то? То су плодови Духа, радост и крепост.

Питање: Будући да су овоме слични и природни плодови као љубав, вера и молитва, реци нам где је разлика и зашто се они називају духовним?

Одговор: Оно твоје сопствено, што чиниш ти сам, иако је добро и Богу угодно, ипак је нечисто. На пример, ти љубиш Бога, али несавршено; долази Господ и даје ти непроменљиву и небеску љубав. Ти се молиш, а у исто време твоје помисли природно лебде; Бог ти, међутим, даје чисту молитву, која се твори духом и истином. У видљивом свету, земља, сама од себе, најчешће рађа трње; земљоделац окопава земљу, марљиво је обрађује и сеје; трње, пак, иако није засејано, расте и умножава се, зато што је Адаму, после преступа, речено: трње и короврађаће ти земња (1. Мојс. 3; 18). Земљоделац поново ради и ископава трње, али се оно још више умножава. Ово схвати на духован начин; после преступа земља нашег срца рађа трње и коров; човек обрађује земљу и труди се, а трње нечистих духова и даље рађа. Затим сам Свети Дух помаже људској слабости и Господ у ову земљу срца сеје небеско семе и обрађује га. Чак и када падне Господње семе, и даље рађа трње и коров. Сам Господ и човек поново обрађују земљу душе, али тамо и даље ниче и појављује се семе нечистих духова и трње, и тако буде све док не наступи лето, тј. док се не умножи благодат и док се трње не осуши од сунчеве топлоте.

Иако порок живи у самој [палој] природи, он може да надвлада једино тамо где за себе пронађе пашњак. Нежне стабљике пшенице може да угуши коров. Међутим, када са доласком лета биљке постану суве, коров ни најмање не може да нашкоди пшеници. Замисли да се нађе тридесет мерица чисте пшенице, али да у њој има и примесе корова, да га се ту нашло неколико прегршти; коров ће бити неприметан у мноштву пшенице. Тако је и са благодати: када се дар Божији и благодат умноже у човеку и када се он обогати у Господу, тада порок, иако се делимично и задржава у њему, не може више да му нашкоди, нема никакву моћ над њим и никаквог удела у њему. Због тога се догодио и долазак Господњи, због тога и постоји Његово промишљање, да би нас, поробљене, криве и потчињене пороку, ослободио и учинио победницима смрти и греха. И зато, браћо, не би требало да се чудимо ако од некога трпимо невоље, да бисмо се кроз то ослободили порока.

И у Старом Завету Мојсеј и Арон су, имајући свештенство, много страдали. Кајафа је, седећи на њиховој катедри, сам прогонио и осудио Господа. Господ је, међутим, указујући на поштовање према свештенству, допустио да се ово догоди. Слично томе, јудејски народ је прогонио пророке. Најзад је Петар постао Мојсејев наследник када су му били поверени нова Црква Христова и истинско свештенство. Ми сада имамо крштење огњем и духом, и обрезање које се извршава у срцу, зато што божански и небески Дух обитава у уму. Ни ови савршени, међутим, док обитавају у телу, нису избављени од брига, чему је узрок слобода, и још увек страхују, због чега се и допушта да имају искушења. Када душа уђе у онај град светих, тек тада ће моћи да буде без невоља и искушења, јер тамо нема брига, невоља, труда, или старости, као што нема ни сатане ни борбе; напротив, тамо постоји починак, радост, мир и спасење. Тамо је међу њима Господ, Који се назива Спаситељем, будући да спасава заточене; назива се Исцелитељем, јер даје небеске и божанствене лекове и исцељује душевне страсти, које у некој мери господаре над човеком. Једном речју, Исус је Цар и Бог, а сатана — мучитељ и кнез зла.

Осим тога, Бог и Његови анђели хоће да човек буде са њима у Царству, али га, слично томе, желе и ђаво и његови анђели, да би био са њима. Зато се душа налази између две суштине и на коју се страну приклони душевна воља, човек постаје син те стране. Ако отац пошаље сина у туђу земљу, где ће успут сусрести звери, он му даје отров и противотров да би, када га нападну звери и змије, могао да им да отров и да их убије. Тако се и ви трудите да добијете небески лек који исцељује душу и служи јој као противотров којим ће умртвити отровне звери — нечисте духове. Није лако задобити чисто срце и човеку је потребно много борбе и труда да би му савест и срце били чисти и да би потпуно искоренио зло у себи.

Догађа се и то, да у некоме постоји благодат, али да је срце још нечисто. Зато су и падали многи; они нису веровали да у њима, заједно са благодаћу, обитава и дим и грех. Праведници су, идући тесним и узаним путем, до краја угодили Богу: Авраам је био богат по Богу, а у односу на свет називао се прахом и пепелом (1. Мојс. 18; 27). И Давид говори о себи: Подсмех људима и руг народу, ја сам црв, а не човек (Пс. 21; 7). Слично томе, страдали су и били прекоревани сви апостоли и пророци. Погледај у каквом је унижењу дошао Сам Господ — Који је Пут и Бог и Који није дошао ради Себе, него ради тебе, да би за тебе постао образац свега доброга; Бог и Син Божији, Цар и Син Царев, примио је обличје слуге. Он даје исцељујуће лекове и исцељује рањене, али по спољашњости и Сам изгледа као један од рањених.

Немој ниподаштавати Божију величину када видиш да је и Он по спољашњости унижен и као сличан једноме од нас: Он се као такав појавио не ради Себе, него ради нас. Размисли, да ли је Он био најуниженији у оном часу, када су викали: Распни, распни Га, и када се окупио народ! Као што се у свету, када кнез изговори пресуду над неким злочинцем, сав народ гнуша злочинца и понижава га, тако су и Господа у време распећа, када Он умире као осуђен човек, фарисеји сматрали ништавним. Зар онда, када су Га пљували, и на главу Му стављали трнов венац, и када су Га шамарали, није била превршена мера сваког понижења? У Писму је речено: Леђа Своја подметах онима који ме удараху, и образе Своје онима који ме чупаху, не заклоних лица Својега од руга ни од пљувања (Иса. 50; 6). Ако је Бог прихватио толико поруга, страдања и понижења, онда ти, који си по природи блато и смртник, ма колико да се смирујеш, нећеш учинити ништа слично свом Господару. Бог је ради тебе смирио [унизио] Себе, а ти ни ради себе нећеш да се смириш, него се гордиш и размећеш. Он је дошао да на Себе узме недаће и бремена, а теби да подари Свој починак; ти, међутим, нећеш да прихватиш труд, нити да пострадаш да би на тај начин исцелио своје ране. Слава Његовом страдању и дуготрпљењу у векове! Амин.

ДВАДЕСЕТ СЕДМА БЕСЕДА. ОВОМ БЕСЕДОМ ЗАВРШАВА СЕ ОПШИРНО РАСУЂИВАЊЕ ЗАПОЧЕТО У ПРЕТХОДНОЈ, А ГОВОРИ О ДОСТОЈАНСТВУ И СТАЊУ ЧОВЕКА — ХРИШЋАНИНА. ОНА ПОУЧАВА МНОГИМ КОРИСНИМ СТВАРИМА ВЕЗАНИМ ЗА СЛОБОДНУ ВОЉУ, ПРИСАЈЕДИЊУЈУЋИ ТОМЕ И НЕКА ПИТАЊА, ИСПУЊЕНА БОЖАНСТВЕНОМ МУДРОШЋУ

Познај, човече, своју племенитост и достојанство, колико си драгоцен ти као брат Христов, као Царев пријатељ и као невеста небеског Женика! Онај који је у стању да позна достојанство своје душе, тај може да позна и силу и тајну Божанства и да се услед тога још више смири зато што, уз помоћ Божије силе, човек види свој пад. Међутим, како је Сам Христос претрпео страдања и крст, а затим се прославио и сео са десне стране Оца, тако и ти треба да сапострадаш и да се сараспнеш и да се затим узнесеш и седнеш са Њим, да се сјединиш са Телом Христовим и да у оном веку свагда царујеш са Христом: пошто с Њим страдамо, да се с Њим и прославимо (Рим. 8; 17).

Сви они, који су били у стању да превазиђу и пређу преграде греха, ступају у небески град, миран и испуњен многим добрима, где почивају духови праведника. Да би се то задобило, потребно је много труда и подвига, јер би било неправедно да Женик, Који је због тебе дошао, пострада и да буде распет, а да невеста, због које је Женик дошао, буде равнодушна и да лута тамо-амо. Као што се у видљивом свету блудница недолично предаје свакоме, тако се и душа предала сваком демону и бива искварена нечистим духовима. Неки, наиме, чине грех и оно што је зло по својој слободној вољи, а неки га, опет, не чине по слободној вољи. Шта ово значи? То да они који чине зло по својој слободној вољи предају своју вољу пороку, да се њиме наслађују и да се друже са њим; они су у свету са сатаном и у својим помислима не воде битку са ђаволом; они, пак, који то не чине по својој слободној вољи, имају у себи грех који се, како каже апостол, бори против закона у удима њиховим (Рим. 7; 23). Поред њихове слободне воље налази се мрачна сила и копрена и они се не саглашавају са помислима, не наслађују се њима, не покоравају им се, него им противурече и супротстављају им се, гневе се на саме себе. Ови други су далеко бољи и драгоценији пред Богом, него они први, који по сопственој слободној вољи предају своју вољу пороку и наслађују се њиме.

Замисли да се цар, нашавши неку убогу девојку одевену у дроњке, није ње постидео, него да је са ње скинуо прљаву одећу, да је опрао њену нечистоћу и украсио је блиставим хаљинама и учинио је царском заједничарком и учесницом у царској гозби и трпези. Тако је и Господ пронашао рањену и унижену душу, дао јој лек, свукао са ње потамнелу одећу и срамоту порока, а затим је обукао у царске, небеске, божанствене, лучезарне и славне одежде, ставио на њу круну и присајединио је царској трпези, да се радује и весели. Замисли врт: тамо постоји плодно и миомирисно дрвеће; тамо је много пријатних и прекрасних места испуњених мирисом и радошћу; ма ко да ту уђе развесели се и нађе спокојство. Тако је и душама у царству; оне у потпуности окушају радост, весеље и мир, оне су тамо цареви, господари и богови, јер је написано: Цар царева и Госиодар господара (1. Тим. 6; 15).

Због тога хришћанство није нешто неважно, оно је — велика тајна. Познај своју племенитост, односно, да си призван на царско достојанство, да си ти род избрани, царско свештенство и народ свети (1. Пт. 2; 9). Тајна хришћанства је необична за овај свет. Царева видљива слава и богатство су нешто земаљско, пропадљиво и пролазно, а ово Царство и ово богатство су божанствени, небески и славни, никада не пролазе и никада не престају. У небеској Цркви, царују са небеским Царем, и као што је Он Сам прворођени из мртвих (Кол. 1; 18), тако су прворођени и они који царују са Њим. Иако су такви изабрани и испитани пред Богом, они саме себе сматрају сасвим малим и неискусним; за њих је постало сасвим природно и непроменљиво да себе сматрају нискима, па чак и ништавнима.

Питање: Зар такви не знају да им је дато оно што нису имали и да су задобили нешто што је необично за њихову природу?

Одговор: Кажем ти да они себе не сматрају искуснима и напреднима и знају да су добили оно што нису имали. Благодат која силази на такве сама их учи да, чак и ако напредују, не сматрају своју душу драгоценом, док су они и природно за себе сматрали да ничему не вреде. Будући драгоцени пред Богом, нису били такви за саме себе; и поред свог напредовања и богопознања, сматрају да ништа не знају и, будући богати пред Богом, самима себи изгледају сиромашни. Као што је Христос, узевши обличје слуге, победио ђавола смиреноумљем, тако је на почетку и змија срушила Адама преузношењем и надменошћу. И сада ова змија, која се посредством надмености уселила у срце, руши и погубљује хришћански род.

Замисли да у свету живи слободан и племенит човек који, имајући велико богатство, добија још прихода и сабира плодове; он се заборавља и постаје самопоуздан, тако да свима постаје неподношљив, свакога гази ногама и шамара. Тако се догађа са некима; немајући расуђивање они су, задобивши извесно спокојство и дар молитве, почели да се горде, да се заборављају и да осуђују друге и на тај начин су се сурвали у преисподњу. Та иста змија, која је преузношењем прогнала Адама, рекавши: бићете као богови, и сада полаже преузношење у срца, говорећи: "Ти си савршен, теби је довољно, већ си се обогатио и више ти није потребно, ти си блажен". Неки у свету, имајући богатство и добијајући од њега приходе кроз мноштво сабраних плодова, придржавају се расуђивања, не хвале се и не горде се, него су равнодушни, јер знају да иза изобиља следи оскудица. И опет, када претрпе штету и оскудицу, они се не жалосте, него бивају равнодушни, јер знају да ће након тога доћи обиље. Будући да су више пута искусили и једно и друго, они се више не чуде; не горде се због добитка и изобиља, а када морају да претрпе штету, не чуде се томе.

Зато се дело хришћанства састоји у следећем: у окушању истине, у томе да им храна и пиће буде истина и да је при том окушају и пију сразмерно својим снагама и делању. Замисли сада извор и нека тамо неки жедан човек почне да пије; затим га, док је пио, неко одвлачи одатле и не допушта му да пије колико би желео. У њему се, међутим, након окушања воде још више распламсала жеђ и он још више тражи да пије. Тако се догађа и у духовном: неко већ окуша небеску храну и причешћује се њом, а онда га, управо у то време, заустављају, и неко му не допушта да се насити.

Питање: Зашто му не допуштају да се насити небеском храном?

Одговор: Господ познаје људску слабост и зна да се човек лако погорди; зато га зауставља и допушта му да непрестано вежба, да непрестано буде у кретању. Ако се догоди да, након што си примио нешто мало, за све постанеш неподношљив и надмен, колико ћеш тек онда постати неподношљив ако ти дају да се одједном наситиш? Бог, међутим, познавајући твоју слабост, према Свом промишљању шаље ти невоље да би постао смирен и да би ревносније тражио Бога. У свету је један сиромах, пронашавши кесу са златом, лакомислено почео да обзнањује: "Нашао сам, нашао сам кесу, ја сам богат!" Када се проширио глас о томе, чуо га је и онај што је кесу изгубио, па ју је узео себи. Други богаташ се заборавио па је почео свакога да гази, свакога да вређа а над некима и да се преузноси. Када је за то чуо цар, пописао је његово имање. Тако се дешава и у духовном: неки, ако окусе извесно спокојство, не умеју да га искористе, него губе и оно што су добили, јер их грех искушава и помрачује њихов ум.

Питање: Зашто неки падају након што их је посетила благодат? Зар сатана не дејствује у њима далеко слабије? Како је могуће да ноћ буде тамо где је дан?

Одговор: Они не падају због тога што се благодат гаси или слаби; Бог допушта злоби да делује да би испитао твоју слободну вољу и твоју слободу, тј. где су оне наклоњене. Када се опет својом вољом приближиш Господу, поново призиваш на себе посету благодати. Зашто је иначе написано: Духа не гасите (1. Сол. 5; 19), када се Он не гаси, него је лучезаран? Зато што се ти, не марећи за Духа и не саглашавајући се с Њим својом вољом, гасиш за Духа. На сличан начин, Писмо каже: Не жалостите Светога Духа Божијега, Којим сте запечаћени за дан избављења (Еф. 4; 30). Видиш ли да од твоје слободне воље и хтења зависи хоћеш ли поштовати Светога Духа или ћеш Га жалостити? Ја ти кажем да и код савршених хришћана, који су заробљени и опијени добром, постоји слободна воља и зато се, будући испитани хиљадама зала, обраћају ка добру.

Замисли угледне људе, богате и племените. И гле, они по свом хтењу и по својој слободној вољи напуштају богатство, и племенитост, и своја звања, удаљују се и облаче у прљаву и сиротињску одећу. Уместо у слави, живе лишени поштовања, у сиромаштву и понижењу; то је препуштено њиховој сопственој вољи. Ја ти кажем да ни апостоле, савршене у благодати, благодат није спречавала да раде оно што хоће, чак и ако би пожелели да учине нешто што би било неугодно благодати, јер је наша природа пријемчива и за добро и за зло; противничка сила може да подстакне, али не присиљава. Најзад, ти имаш слободну вољу да се приклониш ка ономе што је теби угодно. Зар не видиш да и Петар беше за осуду (Гал. 2; 11) и да му се Павле супротставио и разобличио га? И такав је човек могао да буде за осуду! Чак је и Павле, духовни човек, по својој сопственој вољи започео расправу са Варнавом, тако да су се услед расправе раздвојили један са другим (в. Дела аи. 15; 39). И он на другом месту каже: ви духовни исправљајте таквог, чувајући себе да и ти не будеш искушан (Гал. 6; 1). И духовни, дакле, трпи искушења, јер и они имају слободну вољу, а непријатељи их нападају све док су у овом веку.

Питање: Да ли су апостоли могли да сагреше да су хтели, или је благодат била јача и од саме воље?

Одговор: Они нису могли да сагреше јер се, обитавајући у светлости, и поред такве благодати нису преузносили. Уосталом, не кажем да је благодат у њима била немоћна, него тврдим да благодат допушта и савршеним духовним људима да имају своју слободну вољу и могућност да чине што хоће или да се приклоне чему год хоће. И сама људска природа, будући слаба, има могућност да се удаљи од добра које саобитава са њом. Они што су одевени у пуно наоружање, у оклоп и остала оружја, изнутра су већ безбедни и непријатељи не нападају на њих; или их, пак, нападају, али већ од њихове воље зависи хоће ли и на делу употребити оружје, супротставити се непријатељу, ступити с њим у борбу и извојевати победу или, имајући код себе оружје, неће ратовати с непријатељима, него ће се с њима веселити и бити у миру. Тако се догађа и хришћанима: будући обучени у савршену силу и имајући код себе небеско оружје и они могу, ако хоће, да се наслађују заједно са сатаном и да буду у миру а не у рату са њим; природа је, наиме, непостојана и човек, услед слободне воље која остаје код њега, ако хоће, постаје син Божији или син пропасти.

Једна је ствар расуђивати о хлебу и о трпези, а друга — јести и примати у себе прехрану од хлеба и крепити све удове. Једна је ствар речима говорити о најслађем пићу, а друга поћи и захватити са самог извора и наситити се окушањем слатког пића. Једна је ствар расуђивати о рату, о храбрим борцима и војницима, а друга — поћи у војничку чету и ступити у сукоб са непријатељима, нападати и повлачити се, примати и задавати ударе и извојевати победу. Тако је и у духовном. Једна је ствар само знањем и умом објаснити себи оно што је речено, а друга — суштински и на самом делу, без икакве сумње, поседовати ризницу, благодат, окушање и дејствовање Светога Духа у унутрашњем човеку и уму. Они који само изговарају речи сањаре и горде се својим умом. Наша реч, међутим, и наша проповед, као што је речено, није у убедљивим речима људске мудрости, него у показивању Духа и силе (1. Кор. 2; 4). Апостол и на другом месту каже: Циљ заповести јесте љубав од чистог срца, и савести добре, и вере нелицемерне (1. Тим. 1; 5). Такав човек неће пасти. Многима су, када су тражили Бога, врата била отворена; они су видели благо и кренули унутра. Међутим, чим су са радошћу почели да говоре: "пронашли смо благо", Бог је пред њима затворио врата и они су почели да јецају, плачу и тугују: "пронашли смо благо и одмах га изгубили". Према посебном промишљању, благодат се удаљује од нас, да бисмо је усрдније тражили. Благо се показује према мери тражења.

Питање: Будући да неки кажу да човек, када прими благодат, прелази из смрти у живот, може ли неко, обитавајући у светлости, имати нечисте помисли?

Одговор: Написано је: Почевши Духом, сад телом завршавате (Гал. 3; 3). Апостол каже и следеће: Обуците се у свеоружје Духа, да бисте се могли одржати против лукавства ђаволског (Еф. 6; 11). Према овим речима, постоје два места на којима се човек облачи у оружје и на којима води битку с поглаварствима и са властима, односно у светлости или у тами. Апостол каже и ово: Моћи ћете да погасите све огњене стреле нечастивога (Еф. 6; 16), не жалостите Светога Духа Божијег (Еф. 4; 30) и: није могуће оне који су једном просветљени, и окусили дар небески (Божији) и постали заједничари Духа Светога, пошто су отпали обнављати (поново враћати на покајање) (Јев. 6; 4–6).

Дакле, отпадају и они који су просветљени и који су окусили (благодат). Увиђаш ли да човек има вољу да се сагласи са Духом, као што има и вољу да Га жалости? Несумњиво је, пак, да он добија оружје зато да би ишао у битку и борио се са непријатељима; несумњиво је и то да је просветљен зато, да би војевао против таме.

Питање: У каквом смислу апостол каже: Ако имам свако знање и свако пророштво, и ако језике анђеоске говорим, ништа сам (в. 1. Кор. 13; 1–2)?

Одговор: Ово не би требало да схватимо у том смислу као да је апостол ништа; међутим, у поређењу с оном љубављу која је савршена, ови дарови су још увек мали. Онај, који се налази на овом степену, може и да падне, док онај који има љубав не може да падне. Кажем ти да сам видео људе који су имали све дарове и који су постали заједничари Духа, али су, не достигавши савршену љубав, ипак падали. Неки племенити човек се одрекао света, продао своје имање и подарио слободу робовима. Као разборит и уман, већ се беше прославио часним животом, али се затим препустио умишљености и надмености, због чега је најзад пао у раскалашност и хиљаде зала.

Једноме су у време прогона мучили тело и био је исповедник; касније, када је наступио мир, био је ослобођен и сви су га поштовали: очни капци су му били повређени јер су га мучили у великом диму. Овај човек, којега су сви прослављали, био је једном позван на молитву; узео је хлеб, преломио га и изненада се догодило док га је давао свом слуги, да је његов ум у том тренутку доспео у такво стање, као да никада није ни чуо речи Божије. Други је у време прогона предао тело на мучење: био је свезан и мучен, а затим бачен у тамницу. Њега је, због вере, служила једна хришћанка и, зближивши се њом, док је био у тамници пао је у блуд. Погледај због чега су пали — и онај богати који је продао своје имање, и ови који су своје тело предали на мучење?

Неко други, један разборити подвижник, живео је у истом дому и молио се заједно са мном. Био је тако богат благодаћу да је, молећи се покрај мене, бивао обузет умилењем, јер је у њему изобиловала благодат. Њему је био дат дар исцелења и не само да је изгонио демоне, него је и оне, одузетих руку и ногу који су имали јаке болове, исцељивао полагањем руку. Затим је постао немаран и, будући прослављан од света, почео је да се наслађује самим собом. Погордио се и пао у саму дубину греха. Погледај, пао је и онај који је имао дар исцелења! Видиш ли како падају они што нису доспели у меру љубави? Онај, пак, који је достигао љубав, који је њоме свезан и опијен, погружен је у њу и као заточеник је одведен у други свет, и он више као да и не осећа своју сопствену природу.

Питање: Шта значе речи: Што око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође (1. Кор. 2; 9)?

Одговор: У оно време су велики, праведни цареви и пророци знали да ће доћи Избавитељ, али нису знали, нити су слушали, нити им је у срце долазило да ће Он пострадати, да ће бити распет, да ће на крсту бити проливена крв, да ће настати крштење огњем и Светим Духом, да ће се у Цркви приносити хлеб и вино у виду Његовог Тела и Крви, да ће они, што се причешћују видљивим хлебом, духовно окушати Тело Господње, да ће апостоли и хришћани примити Утешитеља, да ће се обући у силу са небеса и да ће се испунити Божанством, да ће се душе удостојити сједињења са Светим Духом. Ово нису знали пророци и цареви, ово им није долазило у срца. Сада се, пак, хришћани другачије обогаћују и испуњавају љубављу према Божанству, али и поред тога што имају такву радост и утеху, живе у страху и трепету.

Питање: У каквом страху и трепету живе хришћани?

Одговор: (У страху) да се у нечему не спотакну, него да живе сагласно са благодаћу. Замисли да неко код себе има благо и да се запутио на она места, на којима има разбојника: он се радује због свог богатства и блага, али и страхује да га разбојници не нападну и не опљачкају, и налази се у таквом стању као да своје сопствено тело носи у својим рукама. Сви смо се ми, на видљив начин, одрекли света, постали отшелници и нестјажатељни [нестицатељи материјалног], лишили смо се телесног општења; најзад, наша тела су приклоњена на молитву. Ми смо, међутим, браћо, дужни да прозремо, да ли се и наш ум саглашава са нашим телом? Као што су у свету, код уметника и занатлија, у великој мери и тело и ум даноноћно предани уметности, тако и ти обрати пажњу на себе: да ли је истина да је, када се твоје тело удаљи од овога света, и твој ум отуђен од овога века и више не кружи по свету? За сваког мирјанина, било да је војник, или трговац, можемо рећи даје тамо, где му је тело, привезан и ум, да је тамо његово благо, као што је написано: Где је ваше благо, тамо ће бити и срце ваше (Мт. 6; 21).

Према каквом је благу устремљен твој ум? Да ли је он сав у потпуности предан Богу, или није? Ако није, дужни сте да ми кажете, шта вас у томе спречава? Разуме се да нечисти духови, сатана и демони, задржавају ум и спутавају душу. Довитљиви ђаво, који поседује резе, трострука врата и много препредености, заузима душевне пашњаке и помисли, не допуштајући да се правилно молимо и приближимо Богу; то долази отуда што сама природа може да општи и са демонима и нечистим духовима исто као и са анђелима и са Светим Духом, тако да може да буде храм сатанин и храм Светога Духа. И зато, браћо, обраћајте пажњу на свој ум — с ким је он у заједници, да ли са анђелима, или са демонима? Чији је он храм: да ли је храм Божији, или је обитавалиште ђаволско? Каквимје благом испуњено срце, благодатним или сатанским? Слично као кућу испуњену смрадом и нечистотом, тако и срце треба у потпуности очистити, украсити и испунити сваким мирисом и благом, да би, уместо сатане, дошао Свети Дух и отпочинуо у хришћанским душама.

Уосталом, не догађа се да човек, чим чује реч Божију, постане достојан доброг удела: ако би, истовремено када и чује, постао и достојан доброг дела, онда више не би било нити подвига, нити повода за битку, нити арене за борбу; свако би, без труда, чим чује, задобијао спокојство и меру савршенства. На делу се, међутим, ово не догађа. Ако тврдиш супротно, онда човеку одузимаш вољу и поричеш постојање противничке силе, која се супротставља уму. Ми, пак, кажемо да онај који слуша реч постаје скрушен; затим се, према Божијем промишљању и ради човекове користи, благодат удаљује од њега; он почиње да вежба и да се поучава у бици, бори се и подвизава против сатане и после дуготрајног надметања и борбе задобија победу и постаје хришћанин. Ако би се, пак, само слушањем и без труда задобијао добар удео, онда би и глумци и блудници ушли у Царство и у живот. Нико им, међутим, неће дати живот без труда и подвига, јер је узан и тесан пут (в. Мт. 7; 14). Ми треба да корачамо овим неравним путем и да трпимо, и да патимо, и да на тај начин уђемо у живот.

Ако би се и без труда могло напредовати, онда хришћанство више не би било камен спотицања и камен саблазни, не би више било ни вере, ни неверја. Осим тога, ти чиниш да човек више не буде слободан, да нема могућности да се приклони ни добру ни злу, а закон је дат ономе који може да се приклони и на једну и на другу страну, који има слободну вољу да води битку са противничком силом. За неслободну природу, овај закон не постоји: ни сунце, ни небо, ни земља нису обавезни закону, пошто ове твари имају неслободну природу. Због тога нити заслужују почаст, нити су подложне кажњавању. Слава и част су, наиме, припремљени за онога који се приклонио добру, као што су и геена и казна припремљени за ону колебљиву природу, [која је ипак] способна да избегне зло и да се приклони добру и десној страни (тј. добром уделу). Ти, међутим, тврдиш да човекова природа није слободна и, услед тога, ни доброг човека не сматраш достојним похвале. Онај који је по природи добар и благ, још није достојан похвале, иако је достојан љубави; добро, које не потиче од слободне воље, није достојно похвале, иако је пожељно. Похвале је достојан онај, који је свој ом сопственом ревношћу, са напором и борбом, по својој слободној вољи изабрао добро.

Замисли персијски и ромејски табор; из њих излазе два подједнако снажна младића окриљена храброшћу, да би повела борбу. Тако су и противничка сила и ум међусобно једнаки и имају подједнаку снагу: као што сатана ласкањем привлачи душу и приклања је својој вољи, тако му и душа противуречи и ничим му се не покорава, јер обе силе могу само да подстакну, али не и да присиле на зло или на добро. Таквој слободној вољи даје се Божија помоћ, и она својом борбом може да задобије оружје са неба којим ће победити и искоренити грех. Душа, наиме, може да се противи греху, али без Бога не може да победи или да искорени зло. Они, пак, који тврде да је грех сличан снажном џину а да је душа слична детету, говоре неистину. Када би међу њима постојала толика разлика, и када би грех био сличан џину а душа детету, онда би био неправедан Законодавац Који је човеку дао закон да води борбу са сатаном.

Ово је темељ за пут ка Богу: ићи путем живота са великим трпљењем, са надом и смиреноумљем, у духовном сиромаштву и са кроткошћу. Овим човек може, сам од себе, да добије оправдање, а под оправдањем подразумевам Самог Господа. Саме заповести, које то прописују, јесу нека врста путоказа и знакова царског пута који путнике води у небески град, јер Господ каже: блажени сиромашни духом; блажени кротки; блажени милостиви; блажени миротворци (в. Мт. 5; 3–9). Управо то и јесте хришћанство! Ако, пак, неко не иде овим путем, онда лута по беспућима и поставио је рђав темељ. Слава милосрђу Оца и Сина и Светога Духа у векове! Амин.

ДВАДЕСЕТ ОСМА БЕСЕДА. У ОВОЈ БЕСЕДИ ОПИСУЈЕ СЕ И ОПЛАКУЈЕ НЕСРЕЋА ДУШЕ, ЈЕР УСЛЕД ГРЕХА ГОСПОД НЕ ОБИТАВА У ЊОЈ; ТАКОЂЕ СЕ ГОВОРИ О ЈОВАНУ КРСТИТЕЉУ, ТЈ. ДА НИКО ОД РОЂЕНИХ ОД ЖЕНА НИЈЕ ВЕЋИ ОД ЊЕГА

Разгневивши се једном на Јудејце, Бог је Јерусалим предао да га срамоте непријатељи; ненавидници су загосподарили над њима и тамо више није било ни празника, ни приношења жртава. Тако се разгневио и на душу због преступања заповести и предао је непријатељима, демонима и страстима. Они су је обманули и потпуно понизили, тако да у њој више није било ни празника, ни тамјана, ни приношења жртава које душа нуди Богу, јер су се путеви према ономе што је у њој најзнатније испунили дивљим зверима и у њој су се угнездили гмизавци — нечисти духови. Као што се кућа, ако домаћин не живи у њој, облачи у таму, непоштовање и поругу, испуњавајући се нечистотом и прљавштином, тако се и душа, уколико у њој не ликује Господар са анђелима, испуњава греховном тамом, срамним страстима и сваким бешчашћем.

Тешко оном путу којим нико не корача и на којем се не чује људски глас, јер је такав пут постао уточиште зверима! Тешко души када у њој не корача Господ и Својим гласом из ње изгони нечисте духовне звери. Тешко кући, када у њој не живи домаћин. Тешко земљи када нема земљоделца који би је обрађивао. Тешко лађи, када на њој нема кормилара, јер она онда пропада, будући ношена таласима и морском буром. Тешко души када у себи нема истинског Кормилара — Христа јер, налазећи се усред горког мора таме и будући усталасана буром страсти и нападнута нечистим духовима, на крају долази до пропасти. Тешко души, када у себи нема Христа Који ће је усрдно обрађивати да би могла да донесе добре духовне плодове; у том случају, она ће опустети и испунити се трњем и коровом, а њени плодови биће достојни спаљивања огњем. Тешко души, када у њој не обитава њен Господар — Христос, јер, опустевши и испунивши се смрадом страсти, постаје уточиште порока.

Када пође да обрађује земљу, земљоделац мора са собом да узме одговарајућа оруђа и одећу Тако је и Христос, небески Цар и истински Посленик, дошавши међу човечанство запустело од порока, обукавши се у тело и поневши крст уместо оруђа, обрадио запустелу душу, избацио из ње трње и коров нечистих духова, истргнуо коров и све биљке греха спалио огњем. Обрадивши је на тај начин дрветом крста, засадио је у њој најлепши духовни врт, који сваку врсту слатких и пожељних плодова приноси Богу као Господару.

Као што у Египту, током тродневне помрчине, син није видео оца, брат — брата, а пријатељ — искреног пријатеља, јер је све њих покривала тама, тако је и Адам, после преступања заповести, отпао од прежашње славе и потчинио се духу овога света, а на његову душу спустила се копрена таме; почев од њега па до последњег Адама — Господа, човек није видео истинског небеског Оца, милосрдну и добру мајку — благодат Духа, најслађег и најжељенијег брата — Господа, пријатеље и своје искрене другове — свете анђеле, с којима је некада радосно ликовао и празновао. И не само до [доласка у свет] последњег Адама [Господа, Богочовека], него чак и сада — они за које није заблистало Сунце правде — Христос, којима се нису отвориле душевне очи, просветљене истинском светлошћу, сви су они покривени оном истом тамом греха и имају у себи оно исто дејствовање сластољубља, подлежу истој казни и немају очи којима би могли да виде Оца.

Сваки би требало да зна да постоје очи које су унутрашњост ових очију, и да постоји слух, који је унутрашњост овога слуха. И као што ове очи чулно виде и препознају лице пријатеља или вољенога, тако и очи достојне и верне душе, просветљене божанском светлошћу, чим се ова душа озари поклоњења достојним Духом, духовно виде и препознају истинског пријатеља, најслађег и најжељенијег Женика — Господа. На тај начин душа, мислено созерцавајући жељену и једину неизрециву Лепоту, бива рањена божанском љубављу, стреми ка свим духовним врлинама и, услед тога, задобија безграничну и неисцрпну љубав према Господу за Којим чезне. И зато, шта је блаженије од оне вечне изреке, којом Јован пред наше очи изводи Господа и каже: Гле, Јагње Божије, Које узима на Се грехе света (Јн. 1; 29)?

Уистину, међу рођенима од жена нико није већи од Јована Крститеља, јер је он — пунота свих пророка. Сви су пророковали о Господу и издалека указивали на Његов долазак, али је Јован, пророкујући о Спаситељу, извео Господа свима пред очи и, ускликнувши, рекао: Гле, Јагње Божије! Како је сладак и прекрасан глас човека који непосредно указује на Онога о Којем проповеда! Нико међу рођенима од жена није већи од Јована Крститеља: И најмањи у Царству небескоме већи је од њега (Мт. 11; 11). То су апостоли, који су од Бога рођени са небеса и који су први примили Духа Утешитеља; они су се, наиме, удостојили да суде са Христом, да буду сапрестолници Христови, постали су избавитељи људи. Открићеш такође да они расецају море нечистих сила и приводе верне душе; открићеш да су они посленици који обрађују душевни виноград; открићеш да су они Женикови пријатељи и душе заручене са Христом, јер је речено: Обручих вас Мужу јединоме (2. Кор. 11; 2); открићеш да они људима дају живот; једном речју, открићеш да они у много чему и на разне начине служе. То су они најмањи који су већи од Јована Крститеља.

Земљоделац, имајући уз себе пар волова, обрађује земљу. Слично томе и Господ Исус, савршени и истински Посленик, сабравши апостоле два по два, посла их (Лк. 10; 1), обрађујући Сам са њима земљу оних што су слушали и истински поверовали. И ово би требало приметити: Царство Божије и апостолска проповед нису само реч која се чује, тако да би требало само знати говорити и предати другима; напротив, Царство је у сили и у дејствовању Духа. Израиљци су ово искусили на себи: свагда се поучавајући у Писму и, несумњиво, размишљајући о Господу, нису примили саму Истину, тако да су и само своје наслеђе предали другима. Тако и они, који другима преносе речи Духа, а сами не поседују реч у њеној сили, предају је другима у наслеђе. Слава Оцу и Сину и Светоме Духу у векове! Амин.

ДВАДЕСЕТ ДЕВЕТА БЕСЕДА. ДЕЉЕЊЕ БЛАГОДАТИ ЉУДСКОМ РОДУ БОГ ИЗВРШАВА ДВОЈАКО, С ТИМ ШТО ЋЕ НА ПРАВЕДНОМ СУДУ ТРАЖИТИ ЊЕНЕ ПЛОДОВЕ

Безгранична и несхватљива премудрост Божија на несхватљив и неистражив начин многолико извршава дељење благодати људском роду, ради испитивања слободне воље, да би се показали они који љубе Бога свим срцем и ради Њега подносе сваку опасност и сваки труд. Неке, наиме, чим приступе са вером и молитвом, док још живе у свету, без труда, зноја и исцрпљивања, дочекују дарови и поклони Светога Духа. Бог при том благодат не даје без разлога, неблаговремено и случајно, него према некој неизрецивој и несхватљивој премудрости, да би се испитале слободна воља и слободно хтење оних који брзо добију Божију благодат, односно, да би се испитали у томе да ли осећају доброчинство, милост која им је показана и сладост Божију, сразмерно благодати коју су добили без сопственог труда. Удостојивши се ове благодати, они су дужни да од свог хтења и од своје слободне воље покажу ревност, марљивост, напор и дар љубави, дужни су да узврате дарове, тј. да потпуно предају себе, посветивши се љубави Господњој и творећи једино Господњу вољу, потпуно се удаљујући од сваке телесне жеље.

Другима, опет, иако су се, према Јеванђељу, удаљили из света и одрекли овога века, иако са великим трпљењем напредују у молитви, у посту, у усрдности и осталим врлинама, Бог не даје брзо благодат, спокојство и духовно радовање, него оклева и задржава дар. Ни ово се не догађа без разлога, неблаговремено и случајно, него према некој неизрецивој премудрости, ради испитивања слободне воље, да би се видело да ли уистину као верног и истинитог поштују Бога, Који је обећао да ће дати онима што траже и отворити врата живота онима што на њих куцају, да би се видело да ли су уистину поверовали у Његову реч, хоће ли до краја остати у несумњивој вери и хоће ли са свом усрдношћу просити и тражити или ће се у страдањима и страху одвратити од Бога, хоће ли се препустити лењости и пасти у неверје и безнађе, не претрпевши до краја услед дужине времена и испитивања њиховог хтења и слободне воље.

Ко не прими брзо, када Бог одлаже и оклева, тај се још више распламсава и још снажније жели небеска добра, свакога дана показује све већу жељу, усрдност, марљивост, напор, свеукупност свих врлина, глад и жеђ, не би ли добио благо; такав не слаби услед порочних помисли које живе у души, не падау лењост, нетрпељивост и очајање; такав се неће, под изговором оклевања, предати слабости, руководећи се оваквом помишљу: "Кад ћу најзад добити благодат Божију", што би учинило да га нечастиви увуче у неделање. Насупрот томе, онолико колико Сам Господ одлаже и оклева испитујући веру и љубав његове воље, утолико он усрдније и брижљивије, неослабљено и неуморно, мора да тражи дар Божији, једном поверовавши и убедивши се да је веран и истинит Бог Који је обећао да ће дати Своју благодат онима који је до краја траже са вером и са сваким трпљењем.

Верне душе сматрају Бога верним и истинитим, утврдивши према истинитој речи да је истинит (Јн. 3; 33). Сагласно овоме, а према већ описаном поимању вере, они испитују сами себе, у чему, колико то од њих зависи, имају недостатак — да ли у труду, или у напору, или у усрдности, или у вери, или у љубави, или у осталим врлинама; испитавши себе са највећом брижљивошћу, колико је то у њиховој моћи, приморавају и присиљавају себе да угоде Господу, пошто су једном поверовали да их Бог, као истинит, неће лишити духовног дара, ако до краја са свом усрдношћу остану пред Њим у служењу и трпљењу и да ће се, док сујош у телу, удостојити небеске благодати и задобити вечни живот.

Они на тај начин сву своју љубав управљају ка Господу, одрекавши се свега и једино Њега очекујући са силном чежњом, са глађу и жеђу, свагда ишчекујући спокојство и утеху благодати, не тражећи утеху и спокој ни у чемуу овоме свету. Добровољно свезујући саме себе, непрестано се противе вештаственим помислима и очекују само Божију помоћ и Божије заступање; очекују, када ће у таквим душама које су слободном вољом прихватиле усрдност и трпљење, Сам Господ бити тајно присутан, помагати им, чувати их и подржавати у њима сваки плод врлине; очекују, иако живе у труду и недаћама, иако у познању истине и у душевном откривењу још нису примили благодат Духа и успокојење небеским даром, иако га нису несумњиво осетили, а што се догађа према неизрецивој премудрости и према неистраживим судовима Бога, Који на различите начине испитује верујуће душе и гледа на љубав која потиче од хтења и слободне воље. Постоје, наиме, граница, мера и тежина слободне воље, љубави и склоности према Његовим светим заповестима. Душе које су на тај начин испуниле меру своје љубави и своје дужности бивају удостојене Царства и вечног живота.

Праведан је Бог и праведни су судови Његови; код Њега не постоји лицемерје, него ће по мери добрих дела, телесних и духовних, или знања, или разумевања, или расуђивања (које је Бог на различите начине положио у људску природу) судити свакоме и тражити плодове врлина, због чега ће у достојној мери свакоме дати по делима његовим. И силни ће силније бити мучени а мали је достојан милости (Прем. Сол. 6; 6). И Господ каже: Онај слуга који је знао вољу Господара својега и није приправио нити учинио по вољи његовој, биће много бијен. А који није знао па је учинио што заслужује батине, биће мало бијен. А од свакога коме је много дано, много ће се и тражити; а коме је поверено много, од њега ће се више искати (Лк. 12; 47–48). Знање и поимање схвати на различите начине, било да је реч о онима који се дају по благодати и по небеском дару Духа, или о онима који су природна последица разумевања, расуђивања и изучавања божанских Писама. Од свакога се захтевају плодови врлина, сразмерно доброчинствима која му је Бог учинио, било да су ти плодови природни или даровани Божијом благодаћу. Зато у дан Суда ниједан човек неће моћи да се изговори пред Богом, било да је слушао или да никад није чуо реч Божију; од свакога ће се тражити плодови вере и љубави и сваке њему сразмерне врлине, као онога што потиче од хтења слободне воље.

Верна и истинољубива душа, гледајући на вечна добра припремљена праведнима и на неизрециво доброчинство Божије благодати која ће се спустити, сматра и себе и своју усрдност, и свој труд и подвиг недостојнима неизрецивих обећања Духа. Такав је сиромашан духом, којега Господ назива блаженим. Такав је гладан и жедан правде. Такав је скрушен срцем. Они што су прихватили такву слободну вољу, усрдност, труд и љубав према врлинама и који су до краја остали такви, уистину ће моћи да добију живот и вечно Царство. И зато, нека се нико од браће не горди пред братом, и онај којега је нечастиви обмануо нека не иде даље у надмености, говорећи: "Ево, ја већ имам духовни дар". Недостојно је хришћана да размишљају на такав начин. Теби је непознато шта ће са братом учинити сутрашњи дан и не знаш какав ће бити твој и његов крај. Насупрот томе, нека сваки, будући пажљив према себи, непрестано испитује своју савест и нека испитује дело свога срца, са каквом ревношћу и напором његов ум стреми ка Богу. Имајући у виду савршени циљ — слободу, бестрашће и духовни починак, нека непрекидно и неуморно хита, не ослањајући се с поуздањем ни на какав дар или оправдање. Слава и поклоњење Оцу и Сину и Светоме Духу у векове! Амин.

ТРИДЕСЕТА БЕСЕДА. ДА БИ УШЛА У ЦАРСТВО БОЖИЈЕ, ДУША МОРА ДА СЕ РОДИ ОД СВЕТОГА ДУХА, И О ТОМЕ НА КОЈИ СЕ НАЧИН ОВО ДОГАЂА

Они што слушају реч, дужни су да у својим душама покажу дело речи, јер реч Божија није празна реч, него има дело које се извршава у души. Због тога се и назива делом, да би се као таква показала и за оне који слушају. Нека зато Господ открије дело истине и за оне што слушају, да би ваша реч дала плодове. Као што сенка представља тело и само указује на тело, док је сама стварност заправо тело, на сличан начин је и реч својеврсна сенка истине — Христа, и реч представља истину. Очеви на земљи рађају децу од своје природе, од свог тела и од своје душе и рођене, као своју децу, брижљиво поучавају са свом усрдношћу док не постану одрасли људи и наследници. Очеви, наиме, на почетку имају тај циљ и бригу да роде децу и да имају наследнике; када их не би родили, то би за њих значило велику жалост и недаћу. Зато се и догађа супротно: када их роде, радују се томе, па се радују чак и рођаци и суседи.

На исти начин је и наш Господ Исус Христос, прихвативши на Себе бригу о човековом спасењу, сатворио васцели домострој и од самог почетка усрдно се трудио посредством отаца и патријараха, посредством Закона и пророка, да би на крају и Сам дошао и, занемаривши крсну срамоту, претрпео смрт. Сав Његов труд и сва Његова усрдност били су због тога да би од Себе, од Своје природе, Духом родио чеда, благоволећи да се она рађају са небеса, од Његовог Божанства. И као што земаљски оци брину ако не рађају, тако је и Господ, заволевши људски род као Свој сопствени лик, хтео да их роди од Свог божанског семена. Ако неки неће да прихвате такво рођење и да буду рођени из бедара Духа Божијег, ондаје то велика жалост за Христа, Који је ради њих страдао и трпео да би их спасао.

Господ хоће да се сви људи удостоје овог рођења, јер је Он умро за све и све је призвао у живот. Живот је, пак, рођење од Бога, са небеса. Без овог рођења душе немогуће је живети, као што каже Господ: Ако се ко не роди одозго, не може видети Царства Божијега (Јн. 3; 3). Због тога сви они, — који су поверовали у Господа и, приступивши, били удостојени овог рођења, — значе радост и велико весеље на небесима за оне који су их родили. Сви анђели и свете силе радују се због душе рођене од Духа, која је и сама постала дух. Ово тело је подобије душе, а душа — лик Духа; и као што је тело без душе мртво и ништа не може да учини, тако је без небеске душе, без Духа Божијег, душа мртва за Царство, и без Духа не може да чини оно што је Божије.

Сликар пажљиво посматра царево лице и изображава његов лик; када се царево лице налази наспрам сликара и када је окренуто ка њему, тада му је лако и добро да изображава лик. Међутим, када цар окрене лице, уметникује тада немогуће да слика, јер лице није управљено према ономе који га слика. На исти начин и најузвишенији Живописац — Христос, у оним душама које верују у Њега и непрестано су устремљене ка Њему, готово по Свом лику живопише небеског човека, и од Свог Духа, од ипостаси Своје неизрециве светлости, изображава небески лик и даје души њеног прекрасног и доброг Женика. Уколико, пак, неко није непрестано устремљен ка Њему, и ако није презрео све остало, Господ Својом светлошћу не изображава у њему Свој лик. Зато је потребно да према Њему устремимо свој поглед, у Њега поверовавши, Њега заволевши, све одбацивши и мотрећи једино на Њега, као би, изобразивши Свој небески лик, ниспослао тај лик у наше душе. На тај начин смо, носећи у себи Христа, примили вечни живот и, уверивши се у то, још овде ћемо отпочинути.

Ако златни новчић на себи не носи и нема утиснут царев лик, не обрће се у трговини и не полаже се у царску ризницу, него свако настоји да га одбаци. Тако се догађа и са душом: ако нема лик небеског Духа у неизрецивој светлости, односно, ако нема у њој утиснутог Христа, онда је бескорисна за небеске ризнице и одбацују је трговци Царства — свети апостоли. Тако је и онај, који је био зван, али није имао свадбено рухо, као туђи био избачен у туђу таму, јер у себи није имао небески лик. То је знамење и знак Господа утиснутог у душе, то је Дух неизрециве светлости. И као што је мртвац непотребан и ни на који начин не користи живима, због чега га износе напоље и полажу изван града, тако и душа, која у себи нема небески лик божанствене светлости, односно живот душе, постаје као безвредна и потпуно одбачена, јер је за град светих бескорисна душа која је мртва и нема у себи лучезарног и божанског Духа. Као што је у овом свету душа живот тела: тако је и у вечном и небеском свету живот душе — Дух Божији.

Због тога онај који настоји да поверује и да приступи Господу, треба да се моли да још овде прими Дух Божији, јер је Он живот душе. Господ је због тога и дошао, да би још овде души дао живот — Свога Духа, јер је речено: Док светлост имате, верујте у светлост (Јн. 12; 36); долази ноћ, када нико не може радити (Јн. 9; 4). Услед тога, ако неко овде није тражио и примио живот душе, односно божанску светлост Духа, он се у време исхода из тела одлучује на леву страну таме; он не улази у небеско Царство, него окончава у геени, са ђаволом и са његовим анђелима. Када се злато или сребро баце у ватру, они постају чистији и бољи и ништа, ни дрво, ни трава, не могу да их промене, јер и они сами постају као ватра која прождире све што јој се приближи. Исто тако и душа, обитавајући у духовном пламену и у божанској светлости, неће претрпети никакво зло ни од једнога од нечистих духова; акојој се нешто и приближи, уништиће га небески пламен Духа. Када лети у висини, птица нема никаквих брига: не плаши се ловаца, нити лукавих звери; високо лебдећи, она се свему томе подсмева. Исто тако се и душа која је примила крила Духа и узлетела у небеске висине које све надвисују, подсмева свему (демонском).

Када је Мојсеј разделио море, телесни Израиљ је прешао преко његовог дна: хришћани, пак, поставши чеда Божија, корачају поврх горког мора нечистих сила, јер су њихова тела и душе постали дом Божији. Онога дана, када је пао Адам, Бог је дошао и ходао по рају. Угледавши Адама, Он га је, да тако кажемо, жалио и рекао: "И поред оваквих добара, какво си ти изабрао зло! После онакве славе, какав срам носиш на себи! Зашто си сада тако помрачен, тако наказан, тако блатњав? После онакве светлости, каква те тама покрила!" Када је Адам пао и умро за Бога, Творац је жалио због њега. Анђели, све силе, небеса, земља и сва створења оплакивали су његову смрт и пад. Сва створења су видела да је онај, који им је дат за цара, постао слуга противничке и нечисте силе. Тако је он своју душу обукао у таму, у горку и нечисту таму, пошто се над њим зацарио кнез таме. Управо је он био човек којег су ранили разбојници и оставили полумртвог када је ишао из Јерусалима у Јерихон (в. Лк. 10; 30).

Онај Лазар, којега је васкрсао Господ, онај Лазар од којега се ширио страшан смрад тако да нико није могао да се приближи његовом гробу, био је обличје Адама који је у своју душу примио велико злосмрадије и испунио се црнилом и тамом. Ти, међутим, када слушаш о Адаму, о ономе којег су ранили разбојници, и када слушаш о Лазару, не дозволи да твој ум лута као да иде по планинама, него га закључај унутар своје душе, јер и ти носиш те исте ране, тај исти смрад, ту исту таму. Сви смо ми синови овог помраченог рода, сви смо заједничари тог истог злосмрадија. Од оне слабости од које је страдао Адам, страдамо и сви ми, који потичемо од Адамовог семена. Таква иста слабост је, како каже Исаија, сустигла и нас: Нема ништа здраво, него убој и модрице и ране гнојаве, ни исцеђене, ни завијене, ни уљем заблажене (Иса. 1; 6). И ми смо рањени таквом, неизлечивом раном, и једино Господ може да је исцели. Због тога је и дошао Он Сам, јер нико од старозаветних, ни сам Закон, ни пророци, нису могли да исцеле ове ране: једино је Он, када је дошао, исцелио ову неизлечиву душевну рану.

Прихватимо, дакле, Бога и Господа, истинског Исцелитеља Који једини, дошавши и много се ради нас потрудивши, може да излечи наше душе. Он непрестано куца на врата наших срца да бисмо Му отворили, да би ушао и отпочинуо у нашим душама и да бисмо ми сами опрали и помазали Његове ноге, како би се настанио у нама. Господ и тамо прекорева онога који Му није опрао ноге (в. Лк. 7; 44), док на другом месту каже: Ево стојим на вратима и куцам: ако ко чује глас Мој и отвори врата, ући ћу к њему (Отк. 3; 20). Он је због тога благоволео да много пострада и да Своје Тело преда на смрт; искупио нас је из ропства да би се, дошавши нашој души, настанио у њој. Зато и онима који ће на Његовом суду бити постављени са леве стране и које ће са ђаволом послати у геену, Господ каже: Странац бејах, и не примисте Ме; огладнех, и не дадосте Ми да једем; ожеднех, и не напојисте Ме (Мт. 25; 42–43). Његова храна, пиће, одећа, покривач и починак — налазе се у нашим душама. Због тога непрестано куца на врата, желећи да уђе код нас. Примимо Га и уведимо код себе, јер је и Он за нас и храна, и живот, и пиће, и живот вечни. Свака душа, која Га није примила у себе и која Га није сада успокојила у себи или, боље речено, која се није успокојила у Њему, нема наслеђа са светима у Царству небеском, и не може ући у небески град. Ти Сам, Господе Исусе Христе, уведи у њега нас који прослављамо име Твоје са Оцем и Светим Духом у векове. Амин.

ТРИДЕСЕТ ПРВА БЕСЕДА. ВЕРУЈУЋИ ТРЕБА ДА СЕ ИЗМЕНИ У СВОМ УМУ И ДА У БОГУ САБЕРЕ СВЕ ПОМИСЛИ, У ЧЕМУ СЕ ЗАПРАВО И САСТОЈИ ЦЕЛОКУПНО СЛУЖЕЊЕ БОГУ

Верујући треба да се моли Богу за себе да би се преображајем срца, које ће се из горчине изменити у сладост, променила и његова слободна воља. Он увек треба да има на уму како је исцељен слепи, како је крвоточива добила исцелење дотакавши крај одеће, како је укроћена природа лавова или зауздана природа ватре, јер је Бог најузвишенија Лепота; ка Њему треба да узносиш ум и помисли и да у мислима не задржаваш ништа друго, осим очекивања да Га видиш.

Нека зато душа, као несташнудецу сабере и умири помисли расејане грехом; нека их уведе у дом свога тела, непрестано у посту и са љубављу очекујући Господа када ће доћи и уистину је сабрати у једно. Пошто је будућност непозната, нека се још више нада, прекрасно полажући своју наду на Кормилара; нека се сети како је Рава, живећи међу иноплеменицима, поверовала Израиљцима и удостојила се да живи међу њима, али и како су се Израиљци својим жељама враћали у Египат. Као што Рави нимало није нашкодило њено обитавање међу иноплеменицима, него ју је, насупрот томе, вера присајединила уделу Израиљаца, тако ни грех неће нашкодити онима који са надом и вером очекују Искупитеља. Када, пак, Он дође, Он ће преобразити душевне помисли и учинити их божанственим, небеским и добрим, Он ће научити душу истинској, непометеној, нерасејаној молитви. Речено је: не плаши се, Ја ћу ићи пред тобом, и путеве неравне поравнићу, врата бакарна разбићу и преворнице гвоздене сломићу (Иса. 45; 2). Још је речено: Чувај се да у срцу твоме не буде потајно реч безакоња (5. Мојс. 15; 9);не говори у срцу своме: народ је овај многобројан и силан (5. Мојс. 2; 21)[1].

Ако се не улењимо и не дамо у себи просторе за несређене и порочне помисли, и ако својом вољом привучемо ум присиљавајући помисли да се устреме ка Господу, онда ће несумњиво Господ Својом вољом приступити нама, и заиста нас сабрати код Себе, јер свако угађање и служење (Богу) зависи од помисли. Зато се труди да угодиш Господу, свагда Га изнутра очекујући, тражећи Га у помислима, побуђујући и присиљавајући своје хтење и своју слободну вољу да непрестано стреме ка Њему. Погледај како Он долази код тебе и у теби се настањује. Наиме, у којој мери ти сабираш свој ум трагајући за Њим, у таквој и још већој мери Он се Својим сопственим милосрђем и Својом добротом приморава да дође код тебе и да те успокоји. Он стоји и посматра твој ум, помисли и кретање мисли, мотри како Га тражиш, — да ли свом својом душом или лењо и немарно.

Када пак види твоју усрдност док Га тражиш, тада ће ти се јавити и открити, даће ти Своју помоћ и припремиће ти победу, избављајући те од твојих непријатеља, јер је претходно посматрао твоје стремљење ка Њему, као и то да је све твоје очекивање непрестано обраћено ка Њему. Он ће те научити и даће ти истинску молитву и истинску љубав, а то је Он Сам, Који све у теби устројава и за тебе је и рај, и дрво живота, и бисер, и венац, и домостројитељ, и земљоделац, и страдални, бестрасни човек, Бог, вино, вода жива, овца, Женик, војник, оружје, — све и у свему је Христос. Као што дете не зна само себи да помогне или да се побрине о себи и зато само гледа на мајку и плаче док се она не сажали и не узме га, тако се и верне душе свагда надају једино у Господа, Њему приписујући свако савршено и добро дело. Као што се суши грана откинута од винове лозе, тако се догађа и са онима који желе да се оправдају без Христа. Као што је разбојник и лопов онај који не улази на врата, него прелази на другом месту (в. Јн. 10; 1) такав је и онај који самога себе оправдава, без Онога Који ће оправдати.

Подигнимо стога ово тело, саградимо жртвеник и положимо на њега сваку нашу помисао. Молићемо Господа да са неба пошаље невидљиви и силан пламен који ће прогутати и жртвеник и све што је на њему. Тада ће пасти сви свештеници Ваалови, односно противничке силе; тада ћемо угледати небески облак који се, сличан стопи човечијој (в. 1. Цар. 18; 44), спушта у душу. Тада ће се на нама испунити Божије обећање, као што је речено код пророка: Подићи ћу пали шатор (скинију) Давидов и затворићу му пукотине, и поправићу што је разваљено (Амос 9; 11). Молићемо се да Господ, према Својој доброти, озари душу која обитава у ноћи и у тами, у опијености незнањем; она ће тада, пробудивши се, корачати без спотицања, творећи дела дана и живота. Душа се, наиме, храни оним што окуша, било да је то од овога света или од Духа Божијег, и Бог се тамо храни, живи, почива и обитава.

Свако би, уосталом, могао, ако то хоће, да самога себе подвргне испитивању — чиме се он храни, где живи и чиме се бави, како би се на тај начин, разумевши и задобивши способност да поуздано разликује, потпуно предао стремљењу ка добру. Осим тога, када твориш молитву, пази на себе и проничи у помисли и поступке — одакле они долазе и да ли су од Бога или од противника? Ко даје храну срцу, да ли Господ или властодршци овога века? Будући да си душа која је испитала и познала себе, са трудом и љубављу затражи од Господа небеску храну, узрастање и дела Христова, према ономе што је речено: Наше живљење је на небесима (Фил. 3; 20), а не у спољашњем виду и обличју, како што неки мисле. Наиме, онај ум и начин размишљања који имају само изглед благочашћа [побожности] уподобљују се свету; код њих су присутни колебање и таласање слободне воље, непостојана мисао, стрепња и страх, према ономе што је речено: са уздисајима и дрхтањем бићеш на земљи (в. 1. Мојс. 4; 12). Према неверју и ускомешаности непостојаних помисли које се тако дуго колебају, они се, као и сви остали људи, само спољашњим изгледом и телесним поступцима спољашњег човека, али не и мислима, разликују од света; њихова срца и умове привлачи свет и земаљске привезаности, опкољавају се бескорисним бригама и срцем не задобијају небески мир, као што каже апостол: мир Божији нека влада у срцима вашим (Кол. 3; 15). То је онај мир који царује и обнавља умове верних у љубави према Богу и васцелом братству. Слава и поклоњење Оцу и Сину и Светоме Духу у векове! Амин.

ТРИДЕСЕТ ДРУГА БЕСЕДА. СЛАВА ХРИШЋАНА ВЕЋ САДА ОБИТАВА У ЊИХОВИМ ДУШАМА, А У ВРЕМЕ ВАСКРСЕЊА ОНА ЋЕ СЕ ПОКАЗАТИ И ПРОСЛАВИЋЕ ТЕЛА, ПРЕМА МЕРИ ЊИХОВОГ БЛАГОЧАШЋА

У овом свету постоје разни језици, јер сваки народ има свој језик. Хришћани се и сада уче једном језику и сви добијају лекције од једне премудрости, од премудрости Божије, а не од мудрости овога света и пролазног века. И као што хришћани живе међу тим истим творевинама, они, позајмивши повод од видљивог, усходе ка новим небеским созерцањима, славама и тајнама. Постоји род кротких животиња као што су, на пример, коњ или во; сваки од њих има своју телесну грађу и своје оглашавање. Исто примећујемо и код звери: лав има своју телесну грађу и своје оглашавање, а слично томе, има их и јелен. И међу гмизавцима постоји велика разлика, као што и код птица постоји много разлика у телесној грађи; другачију телесну грађу и другачији глас има орао, а другачију телесну грађу и другачији глас има јастреб. Ово исто налазимо и у мору; тамо је много тела, несличних једно другоме. И на копну је много семена и свако семе има свој плод; много је и дрвећа, тако да оно може бити и велико и мало. Постоје велике разлике и међу самим поврћем, јер свако од њих има свој укус. Постоје траве, и међу њима је велика разлика; неке су корисне за здравље, друге само шире миомирис. Свако дрво из своје унутрашњости ствара своју спољашњу одежду, лишће, цвеће и плодове. Исто тако, и семена унутар себе садрже своју спољашњу одећу, тако да и сами кринови из своје унутрашњости стварају своју одежду и украшавају биље.

Ако се, дакле, неки од хришћана још овде удостојио да задобије небеску одежду, онда она сама обитава у њиховим душама. И пошто је од Бога предодређено да ова твар буде уништена и да прођу небо и земља, ова небеска одежда (која је већ сада обукла и прославила душу), у каквом је облику задобијена у срцу у таквом ће у онај дан обући васкрсла тела, након што обнажена устану из гробова. Очигледно је да ће их у славу обући онај невидљиви дар и она небеска одежда које су хришћани већ сада добили. Када овце или камиле пронађу траву, оне је жудно и брзо гутају, стварајући себи залиху хране; у време глади, оне ту исту храну враћају из утробе и преживају, тако да за њихову прехрану служи оно што су раније примиле у себе. Тако се догађа и са онима који су већ сада уграбили небеско Царство и, живећи духом, окусили небеску храну; у време васкрсења, то исто ће прекривати и загревати све њихове удове.

Као што смо већ рекли о различитости семена, односно да се на једној земљи сеју многа семена и да дају различите плодове, несличне један другоме, и као што смо већ рекли о дрвећу, да је неко од њих веће а неко мање, иако се корење сваког дрвета налази у једној земљи, тако је и небеска Црква, будући једна, истовремено и небројена, и сваки је у њој на особит начин украшен славом Духа. Птице из свог тела стварају своју одећу, тј. перје, али међу њима постоји велика разлика; неке готово да лете само по земљи, а неке узлећу високо у ваздух. Или, као што је небо једно, али је на њему много звезда, тако да су неке светлије, неке веће, а неке мање, али су све утврђене на једном небу, тако су и свети различито укорењени на једном небу Божанства и на невидљивој земљи. Слично томе, и помисли које долазе на ум једном истом Адаму бивају различите, али Дух Који долази у срце ствара једну помисао и једно срце; зато што и доњима и горњима управља један Дух.

Шта представљају животиње са раздвојеним копитима? Будући да су, уколико имају удвојена копита, слободније да се крећу, оне служе као символ оних што право ходе у Закону. Сенку тела ствара само тело, али она приликом служења не може собом да замени тело; сенка не може да превије рану, да понуди храну или да говори, али она је творевина самога тела и унапред указује на његово присуство. Тако је и стари закон сенка Новог Завета. Сенка је, међутим, унапред указивала на истину, али није собом замењивала Духа, јер Мојсеј, обучен у тело, не би могао да уђе у срце и да свуче нечисте одежде таме, да силу нечисте таме није срушио Дух од Духа, и Пламен од Пламена. У оној сенци коју представља Закон постојало је обрезање и оно је указивало на приближавање истинског обрезања срца, као што је и прање, прописано законом, било сенка истине. Тамо су прали тело, а овде крштење огњем и Духом очишћује и пере оскрнављени ум.

Тамо је јереј, обавијен људском слабошћу, улазио у Светињу и приносио жртву за себе и за народ: овде је истински Архијереј — Христос једном ушао у нерукотворену скинију, до горњег жртвеника, и спреман је да онима који то од Њега траже очисти и оскрнављену савест, јер каже: бићу с вама до свршетка века (Мт. 28; 20). Првосвештеник је на грудима имао два драга камена, на којима су се налазила имена дванаесторице патријараха. Оно што се тамо налазило било је праобраз; тако је и Господ, окруживши Се дванаесторицом апостола, у цео свет послао ове апостоле као благовеснике и проповеднике. Погледај како сенка која се приближава показује истину. Као што сенка не може да служи и као што не исцељује болести, тако ни стари закон није могао да излечи душевне ране и слабости, јер у себи није имао живот.

Два сједињена лица чине нешто савршено, а такав је случај и са два Завета. Човек је створен према лику и подобију Божијем и има два ока, две обрве, две руке и две ноге; ако се догоди да је једноок или једнорук или да има само једну ногу, онда му то служи ако својеврсна казна. Као што птица не може да лети ако има само једно крило, тако и људска природа, ако би остала онако обнажена каква је сама по себи, кад не би у себе примала сједињење и заједницу са небеском природом, не би чинила ништа добро, него би, сама по себи, остала обнажена и достојна казне због своје велике нечистоте. И сама душа је названа храмом и обитавалиштем Божијим, и царевом невестом. Бог је рекао: Уселићу се у њих и живећу у њима (2. Кор. 6; 16). Бог је био толико благонаклон према теби да је сишао из светиње небеса и примио на Себе твоју умну природу, сјединивши земаљско тело са Својим божанским Духом, да би и ти, земљани, примио у себе небеску душу. И када твоја душа буде у заједници са Духом, и када небеска душа ступи у твоју душу, тада постајеш савршени човек у Богу, наследник и син.

Као што Божије величанство и Божију несхватљивост [непојмивост, несазнативост] не могу да обухвате ни горњи ни доњи век, тако ни унижење Божије и начин на који Он умањује Себе до понижених и малих, не могу да схвате ни горњи ни земаљски светови. Непојмљиви су, дакле, и величанство и унижење Божије. Када се, према домостроју Божијем, нађеш у недаћама, страдањима и ранама, тада ће оно за шта сматраш да ти је противно, твојој души послужити на корист. Ако хоћеш да живиш и да се обогатиш у свету, сусрешће те свака несрећа, па ћеш, сам са собом, почети да расуђујеш: "Несрећан сам у свету, отићи ћу, одрећи ћу се света и служићу Богу". Када најзад дођеш до те мисли и чујеш заповест која каже: продај све што имаш (Мт. 19, 21), омрзни телесно општење и служи Богу. Тада почињеш да благодариш због своје несреће у свету, [благодариш] због тога што си, у овом случају, послушан Христовој заповести. Најзад, ако си делимично изменио свој начин размишљања у односу на видљиво, ако си се удаљио од света и од телесног општења, онда ти предстоји да промениш и свој ум, и да телесно мудровање замениш за небеско. Тада почињеш да расуђујеш о оној истој заповести коју си чуо и још ниси спокојан, због чега прихваташ на себе бригу и труд да задобијеш оно, о чему си слушао.

Када помислиш да си, одрекавши се света, учинио све, Господ ти упућује следеће речи: "Зашто се размећеш? Зар нисам Ја створио твоје тело и душу? Шта си ти учинио?" Исповедајући се Господу, душа почиње да Га моли и каже: "Све је Твоје — и кућа у којој живим је Твоја и моја одећа припада Теби. Ти ме храниш, Ти ми дајеш све што ми је потребно". Тада Господ на ово додаје: "Учинићу ти милост, јер је то што имаш твоје власништво, као што је и та добра воља — твоје власништво. Због твоје љубави према Мени и будући да си Ми притекао, даћу ти и оно што до сада ниси имао и што немају људи на земљи. Заједно с твојом душом, прими и Мене, Господа, да би се свагда веселио и радовао са Мном".

Када се жена заручи са човеком, онда сав свој иметак и свој мираз с великом љубављу приноси и предаје у руке мужу, говорећи: "Ја немам ништа што је моје сопствено; моја имовина је постала твоја, овај мираз је твоје власништво, а моја душа и тело припадају теби". Тако је и целомудрена душа Господња невеста, која ступа у заједницу са Светим Духом Господњим. Будући да је Господ, дошавши на земљу, пострадао и био распет, и теби предстоји да пострадаш са Њим. Чим се удаљиш од света, почнеш да тражиш Бога и да расуђујеш о Њему, већ ћеш морати да се бориш са својом природом, са пређашњим начином живота и са оном навиком која ти је урођена. У време борбе са овом навиком, наићи ћеш на помисли које ће ти се противити и које ће се борити са твојим умом; ове помисли ће те повући и почеће да те окрећу по оном видљивом, од чега си побегао. Управо тада почеће борба и битка, побуњујући помисли против помисли, ум против ума, душу против душе, дух против духа; и управо се овде налази вечна Душа.

Показује се, наиме, нека скривена и истанчана сила таме, која обитава у срцу. Господ ће се наћи у близини твоје душе и тела, и гледаће твоју борбу; Он ће у тебе уносити скривене, небеске помисли и почеће тајно да те успокојава. Међутим, како ће те још задржати под обуком, и у самим недаћама благодат ће промишљати о теби. А када задобијеш спокојство, допустиће ти да Га познаш и показаће ти да је ради твоје користи допуштао да будеш у борби. Замисли сина богатог човека, који има васпитача. Све док га учитељ кажњава, њему су тешки и учење, и повреде, и ударци, и то ће потрајати све док не одрасте, а тада ће већ почети да благодари васпитачу. На исти начин те и благодат промислитељски обучава док не израстеш у савршеног човека.

Земљоделац свуда баца семена и онај који сади винову лозу жели да свака од њих доносе плод; затим долази са српом и жали ако не нађе плодове. Тако и Господ хоће да Његова реч буде засејана у људска срца. И као што земљоделац жали због оскудне њиве, тако и Господ жали због оскудног срца, које не доноси плод. Као што ветрови дувају свуда, по читавој творевини, и као што сунце обасјава читаву васељену, тако је и Божанство свуда и увек ћеш Га наћи. Ако Га тражиш на небесима, и тамо ћеш Га наћи, у анђелским мислима. Ако Га тражиш на земљи, налази се и овде, у људским срцима. Међу многим хришћанима се, међутим, нађе само неколицина оних који су Му угодили. Слава и величанство Оцу и Сину и Светоме Духу у векове! Амин.

ТРИДЕСЕТ ТРЕЋА БЕСЕДА. МОРАМО СЕ НЕПРЕСТАНО И УСРДНО МОЛИТИ БОГУ

Молитву не би требало да творимо по телесној навици, по обичају да вапимо, ћутимо или приклањамо колена, него тако што ћемо, трезвено пазећи на ум, очекивати када ће доћи Бог и посетити душу на свим њеним изласцима и стазама и у свим чулима. На тај начин, понекад је потребно да ћутимо [безмолвствујемо, тихујемо], а понекад да призивамо и да се молимо са вапајем, али само да ум буде утврђен у Богу. Када тело нешто ради, оно у целини припада том делу и потпуно се њиме бави, тако да сви удови помажу један другоме. Нека се тако и душа потпуно посвети молитви и љубави Господњој, без расејаности и кружења у помислима; напротив, нека све своје очекивање положи на Христа.

У таквом случају, Сам Господ ће просветити душу и научити је истинској прозби; Он ће јој дати чисту, духовну и Бога достојпу молитву, као и поклоњење духом и истином. Онај који је одлучио да се бави трговином нема у виду само један посао ради стицања добити, него се свим силама труди да увелича и умножи добит и са једног посла прелази на други. Он одатле хита ка новом извору добити и, напуштајући посао који не доноси корист, свагда се окреће ка оном најпогоднијем. Тако ћемо и ми на разне начине и са много вештине обезбедити своју душу да би стекла истинску и велику добит, односно Бога, Који нас учи да се истински молимо. У том случају Господ ће отпочинути у доброј вољи душе, чинећи је престолом славе, заседајући и отпочинувши у њој. Тако смо код пророка Језекиља слушали о духовним животињама, упрегнутим у господарска кола. Оне су нам тамо приказане као бића са мноштвом очију, а таква је и душа, која у себи носи Бога или, боље речено, која је ношена од Бога, јер и она сва постаје око.

Кућа у којој борави сам домаћин пуна је украса и лепоте. Тако се и душа, која у себи има свог Господара и у којој Он обитава, испуњава сваком лепотом и красотом, јер у њој обитава и њом руководи Господ са Његовим духовним благом. Тешко кући чији је домаћин одсутан и у којој нема господара, јер ће се срушити, опустети и испунити се сваком нечистотом и нередом; тамо се, према речима пророка, настањују авети и демони (в. Иса. 13; 21), јер у опустелој кући налазе за себе место дивље мачке, пси и свака нечистота. Тешко души, која не устане после свог тешког пада и која унутар себе има оне што је убеђују и приморавају да живи у непријатељству са својим Жеником, који намеравају да искваре њене мисли и одврате је од Христа.

Кад Господ види да се душа, сразмерно својим снагама, сабира у једно, даноноћно тражећи Господа и вапијући ка Њему и, према заповести, непрестано се молећи за све (в. 1. Сол. 5; 17), Он ће је тада одбранити, као што је обећао (Лк. 18; 7), очистивши је од порока које има у себи и Сам ће је Себи представити као непорочну и чисту невесту. Ако верујеш да је ово истинито, као што заиста и јесте, онда пази на себе; погледај да ли је твоја душа пронашла светлост која ће је руководити на путу, да ли је пронашла истинску храну и истинско пиће, односно Господа? Ако није, онда се даноноћно моли [твоја душа] да то добије. Прематоме, када видиш сунце, тражи истинско Сунце, јер си слеп. Када погледаш светлост, загледај се и у своју душу: да ли си задобио истиниту и благу Светлост? Све видљиво јесте сенка невидљивог у души; осим видљивог човека, постоји и други, унутрашњи човек; постоје друге очи, које је ослепео сатана, као и друге уши, које је он оглувео. Међутим, дошао је Исус да исцели овог унутрашњег човека. Њему слава и сила са Оцем и Светим Духом у векове! Амин.

ТРИДЕСЕТ ЧЕТВРТА БЕСЕДА. О СЛАВИ ХРИШЋАНА КОЈА ЋЕ СЕ (ТЕ СЛАВЕ) О ВАСКРСЕЊУ УДОСТОЈИТИ ЊИХОВА ТЕЛА, ПРОСВЕТИВШИ СЕ ЗАЈЕДНО СА ДУШАМА

Као што телесне очи све виде јасно, тако су и душама светих очигледне и видљиве оне лепоте Божанства, са каквима се сједињују и на какве помишљају хришћани. Од телесних очију је, пак, скривена она слава која се јасно открива верујућој души; она је била умртвљена грехом, али њу Господ васкрсава као што васкрсава мртва тела, припрема јој ново небо, нову земљу и Сунце правде и даје јој све од Свог Божанства. Постоји истинити свет и земља живих, и плодни виноград, и хлеб живота, и вода жива, као што је написано: Верујем да ћу видети добра Господња у земљи живих (Пс. 26; 13) и вама који се бојите Господа засијаће сунце правде и здравље ће бити на зрацима његовим (Малах. 4; 2). И Господ је рекао: Ја сам истински чокот (]н. 15; 1), Ја сам хлеб живота (Јн. 6; 35) и Који пије од воде коју ћу му Ја дати неће ожеднети довека, него вода коју ћу му Ја дати постаће у њему извор воде која тече у живот вечни (Јн. 4; 14).

Васцели долазак Господњи био је ради човека, који је лежао мртав у гробу таме, греха, нечистог духа и нечастивих сила, да би Господ сада, у овом веку, васкрсао и оживео овог човека, да би га очистио од сваког црнила, просветлио Својом светлошћу и обукао га у Своје небеске одежде Божанства. О васкрсењу тела, чије су душе претходно васкрсле и прославиле се, прославиће се и ова тела, и биће просветљена душом, која је већ сада просветљена и прослављена, јер је Господ за њих и дом, и скинија, и град. Обући ће се у нерукотворени, небески дом, у славу божанске светлости, јер су постали чеда светлости. Један другога неће гледати злобним оком, јер је зло укинуто: нема више тамо ни мушког, ни женског, ни роба, ни слободног (Гал. 3; 28), јер се сви преображавају у божанствену природу, поставши добри, богови и чеда Божија. Тамо ће брат сестри без стида назвати мир, јер је све једно у Христу и сви се успокојавају у једној светлости. Они ће пазити једни на друге, и док један на другога буду пазили, истог тренутка ће се озарити истином, истинским созерцањем неизрециве светлости.

Тако ће једни друге видети у многим обличјима и у многим и различитим божанственим славама, и сваки ће се дивити и радовати неизрецивом радошћу гледајући на славу другога. Видиш ли како су славе Божије неописиве и непојмљиве, јер су оне — неизрецива светлост, вечне тајне, небројена добра. Као што у видљивом свету никоме није могуће да изброји све разнолико биље, семена и цвеће на земљи, као што нико није у стању да измери и упозна све земаљско богатство, као што ниједном човеку није могуће да умом обухвати сва жива бића у мору или њихов број, врсте или разлике, или количину саме воде или пространство мора, као што је немогуће да се спозна број птица у ваздуху, или њихове врсте, или њихове разлике, као што је немогуће да се схвати величина неба, или положај звезда, или њихово кретање, тако је немогуће изразити или описати неизмерно, безгранично и непојмљиво богатство хришћана. Ако су, дакле ове твари тако необухватне и непојмљиве за људе, колико је онда више непојмљив Онај Који их је створио и припремио? Стога је човек обавезан да се најпре радује и весели, јер је хришћанима приуготовљено такво богатство и наслеђе да нико није у стању нити да га изрази, нити да га опише. Са сваком брижљивошћу и смиреноумљем треба приступити хришћанском подвигу и примити оно богатство, јер је наслеђе и удео хришћана Сам Бог. Тако је и речено: Господ је удео наслеђа мога и чаше моје (Пс. 15; 5). Нека је у векове слава Ономе Који даје Самога Себе и Своју свету природу сједињује са хришћанским душама! Амин.

ТРИДЕСЕТ ПЕТА БЕСЕДА. О СТАРОЈ И НОВОЈ СУБОТИ

У сенци Закона, датог посредством Мојсеја, Бог је заповедио да свако отпочине у суботу и да ништа не дела. Ово је представљало праобраз [праслику] и сенку истинске суботе, коју Господ дарује души. Душа која се удостојила да се избави од срамних и нечистих помисли суботује истинску суботу и почива истинским починком, не творећи ниједно мрачно дело и будући слободна од таквих дела. У оној суботи, која је била само праобраз, телесно су почивали, али су душе биле свезане злом и пороцима. Међутим, ова истинска субота је истински починак душе која не твори сатанске помисли и очишћена је од њих, која почива у вечном Господњем починку и у радости.

Бог је тада заповедио да и саме бесловесне животиње отпочину у суботу: вола нису стављали у јарам и на магарца нису полагали терет, јер су и саме животиње почивале од тешких послова. Тако је Господ, Који је дошао и подарио истинску и вечну суботу, одморио душу, обремењену и оптерећену бременима безакоња и нечистих помисли, душу која је творила дела неправде јер је била роб сурових господара. Господ ју је олакшао од неподношљиво тешких бремена, од испразних и нечистих помисли; скинуо је са ње тешки јарам неправедних дела и одморио је преморену нечистим помислима.

Господ позива човека на починак, говорећи: Ходите к Мени сви који сте уморни и натоварени и Ја ћу вас одморити (Мт. 11; 28). Оне душе, које се покоре и приђу, Он одмара од ових тешких и нечистих помисли које их оптерећују; оне престају да чине свако безакоње и суботују истинску суботу, угодну и свету, празнују духовни празник неизрециве радости и весеља и од чистог срца врше чисто и Богу угодно служење. То је истинита и света субота. Стога ћемо и ми молити Бога да и ми уђемо у овај починак, да отпочинемо од срамних, рђавих и испразних помисли; на тај начин, и нама ће бити могуће да служимо Богу од чистога срца и да празнујемо празник Светога Духа. Блажен је онај који уђе у такав починак. Слава Оцу Који је тако благоволео, и Сину и Светоме Духу у векове! Амин.

ТРИДЕСЕТ ШЕСТА БЕСЕДА. О ДВОЈАКОМ ВАСКРСЕЊУ ДУШЕ И ТЕЛА, И О РАЗЛИЧИТОЈ СЛАВИ ВАСКРСЛИХ

Васкрсење мртвих душа догађа се већ сада, а васкрсење тела догодиће се у онај дан. Међутим, како ни звезде, утврђене на небу, нису све једнаке, и како се једна од друге разликују светлошћу и величином, тако и духовна напредовања у једном истом Духу бивају по мери вере и један се показује као богатији од другог. Писмо каже: Који говори језике, Духом Божијим говори (1. Кор. 14; 2) и он је, говорећи са Богом, духован. Онај, пак, који пророкује, Цркву изграђује (1. Кор. 14; 4) и овај има изобиље благодати. Први, наиме, поучава једино самога себе, док други поучава и себе, и ближњег; другим речима, он је сличан пшеничном зрну посејаном у земљу, јер из једног срца износи многа и различита зрна. И међу самим класовима неки бивају већи, а неки мањи, али се сви сабирају на једно гумно, у једну житницу, и мада су међусобно различити, од њих се прави један хлеб.

Слично томе, и у граду је много људи; неки су мала деца, неки одрасли, а неки младићи, али сви они пију воду из једног извора, окушају један хлеб и у себе уносе један ваздух. Замисли сада светиљке: ако једна има две, а друга седам цеви, онда она, у којој је веће обиље светлости, другачије и светли. Тако ни они, који обитавају у пламену и светлости, не могу бити у тами, али међу њима постоји велика разлика. Ако неко, будући отац, има два сина — једног дечака а једног младића, онда ће младића слати у разне градове и земље, док ће млађега свуда пратити он сам, јер овај још ништа не може да дела. Богу слава! Амин.

ТРИДЕСЕТ СЕДМА БЕСЕДА. О РАЈУ И ДУХОВНОМ ЗАКОНУ

Пријатељство према свету, како је написано, непријатељство је према Богу (Јак. 4; 4). Зато Писмо свакоме заповеда: Сврх свега што се чува, чувај срце своје (Приче Сол. 4; 23) да би се човек, као рај чувајући реч у њему, насладио благодаћу, не слушајући змију која пузи унутра и наговара га на оно што служи задовољству од којега се рађа братоубилачки гнев. Због тог задовољства, душа која га рађа умире. Напротив, послушај Господа Који каже: побрините се за веру и наду, од којих се рађа богољубива и човекољубива љубав, која води у вечни живот. У овај рај је ушао Ноје, чувајући и извршавајући заповест, и због љубави био је избављен од гнева. Чувајући овај рај, Авраам је чуо глас Божији. Чувајући овај рај, Мојсеј је примио славу на лицу; слично њему и Давид га је чувао и обрађивао, због чега је надвладао непријатеље. Чак је и Саул, док је чувао срце, у свему напредовао, али када је до краја преступио заповест, био је остављен од Бога. У оној мери, која одговара способностима свакога, човек и разуме реч Божију; колико је ко поседује, толико и она њега поседује; колико је ко чува, толико и она њега чува.

Због тога је васцели збор светих пророка, апостола и мученика чувао реч у својим срцима немајући никакву другу бригу, презирући земаљско и обитавајући у заповести Светога Духа, свему претпостављајући оно што је угодно Духу и добро; не само речју и спољашњим знањем, него су и уистину, и речју и делом, уместо богатства одабирали сиромаштво, уместо славе унижење, уместо задовољства злопаћење и, услед свега тога, уместо раздражљивости — љубав. Ненавидећи житејске [овосветске] удобности, они су утолико више заволели оно што их ускраћује, сматрајући да то погодује њиховом циљу и уздржавали су се од осуђивања доброг [по свету] и злог. Добрих се нису одрицали, као што никога нису ни оптуживали, него су све сматрали сврховитим служитељима Господњег домостроја. Због тога су према свему били благонаклони. Када су, наиме, од Господа чули: Опростите и опростиће вам се (Мт. 6; 14), тада су оне што су их вређали почели да сматрају својим доброчинитељима, будући да им дају прилику за опраштање увреде. Када су, исто тако, чули и речи: Како хоћете да вама чине људи, тако чините и ви људима (Лк. 6; 36), тада су, према својој савести, заволели и добре. Напустивши своју праведност и тражећи правду Божију, пронашли су, како је и доликовало, у њој природно скривену љубав.

Предавши многе заповести о љубави, Господ је заповедио да тражимо правду Божију, јер је знао да је она мајка љубави. Нама је немогуће да се спасемо другачије осим посредством ближњег, као што је и заповеђено: Опростите, и опростиће вам се. То је духовни закон, исписан у срцима верних; то је испуњење првог закона, јер Господ каже: Нисам дошао да укинем Закон, него да га испуним (Мт. 5; 17). Послушај, пак, како се испуњава закон. Први закон је, из благословеног разлога, увређенога осуђивао више него онога што је сагрешио, јер је речено: У чему судиш другоме, себе осуђујеш, а што се опрашта, и њему ће бити опроштено (Рим. 2; 1 и Прем. Сир. 28; 2), јер се, према речи закона, расуђује између суда и суда, и између ране и ране (5. Мојс. 17; 8).

Због тога је опраштање сагрешења испуњење закона. О првом закону нисмо говорили у том смислу да је Бог дао људима два закона; напротив, закон је један; у односу на природу он је духован, али у односу на казну, он свакога излаже праведној казни; он опрашта ономе који опрашта, и прогони онога који прогони, јер је речено: Са избранима бићеш изабран а са развраћенима бићеш развраћен (Пс. 17; 27). Због тога они који духовно испуњавају закон и који су, сразмерно томе, причасни благодати, не љубе само доброчинитеље, него чак и оне који их руже и прогоне, очекујући као дар за ова добра духовну љубав. Ове називам добрима не због тога што праштају увреде, него зато што чине добро душама оних што су их увредили; за њих се моле Богу и као да кроз њих примају блаженство, према ономе што је речено: Блажени сте када вас срамоте и прогоне и лажући говоре против вас свакојаке рђаве речи због Мене (Мт. 5; 11).

Они су се таквом умовању научили под духовним законом. Будући да су трпели и сачували духовну кроткост, Господ је, видевши трпљење срца које се бори и несавладиву љубав, срушио преграде; они су одбацили непријатељство и, не више са напором, него уз Божију помоћ, задобили љубав. Господ, најзад, уздржава мач који се вијаше и тамо и амо (1. Мојс. 3; 23) и побуђује помисли; они улазе унутар иза завесе, Где као претеча за нас уђе Господ (Јев. 6; 20) и наслађују се плодовима Духа, созерцавајући будућност у постојаности срца а не као у огледалу, у загонетки и, сагласно са апостолом, говоре: Што око не виде, и ухо не чу и у срце човеку не дође, оно припреми Бог онима који Га љубе (1. Кор. 2; 9).

Питање: Поставићу, међутим, питање о овој чудној ствари: ако ово човеку у срце не дође, како онда ви знате за то, када смо и сами дознали из Дела апостолских да сте и ви нама слични смртни људи (в. Дела ап. 14; 15)?

Одговор: Послушајте шта на ово одговара Павле: Нама, каже он, Бог откри Духом Својим, јер Дух све испитује, и дубине Божије (1. Кор. 2; 10). Да неко не би рекао да је њима дат Дух као апостолима а да наша природа не може то да обухвати, Павле на другом месту, узносећи молитву, каже: Да вам по богатству славе Своје даде силу да ојачате Духом Његовим у унутрашњем човеку, да се Христос вером усели у срца ваша (Еф. 3; 16–17), Дух (Свети) је Господ, а где је Дух Господњи, онде је слобода (2. Кор. 3; 17) и: Ако неко нема Духа Христова, он није Његов (Рим. 8; 9).

Зато ћемо се и ми молити, с увереношћу и осећањем, да бисмо и ми постали причасни Светом Духу и да бисмо ушли тамо одакле смо изашли, да би се од нас удаљила душегубна змија, горди саветник, дух непотребне бриге и разузданости; зато ћемо, чврсто поверовавши, чувати заповести Господње и посредством тога узрастати у човека савршеног, у меру раста; над нама више неће господарити прелести овога века и, уверени духом, нећемо изгубити веру у то да је благодат Божија благонаклона према грешницима који се кају. Оно, пак, што се дарује по благодати не може се поредити са пређашњом слабошћу, јер у противном благодат није благодат. Поверовавши, дакле, у свемогућег Бога, незлобивог и нељубопитљивог срца приступимо Ономе Који причасност Духу дарује по вери, а не по уподобљењу делу вере, јер је речено: нисте примили Духа од дела закона, него кроз проповед вере (Гал. 3; 2).

Питање: Кажеш да се све духовно скрива у души; шта значе речи: у Цркви волим рећи пет речи умом својим (1. Кор. 14; 19)?

Одговор: Црква се може разумети на два начина — или као сабрање верних, или као душевни склоп. И зато, када реч "црква" схватимо духовно, у значењу човека, она тада подразумева његов целокупан састав. Пет речи означавају пет општих врлина које се деле на многе видове и поучавају васцелог човека. Као што онај који говори о Господу помоћу пет речи обухвата целокупну мудрост, тако се и онај који следи Господа помоћу пет врлина учи великом благочашћу [побожности]: ових врлина је пет, али оне собом обухватају и све остале. Прва је молитва, а затим следе уздржање, милостиња, сиромаштво и дуготрпљење; будући да се извршавају по жељи и слободном вољом, све су оне душевне речи, које изговара Господ и које се слушају срцем; наиме, Господ дејствује и Дух тада говори на умни [духовни] начин, и у којој мери срце има одлучну жељу [жели оно што је Божије], у тој мери и јавно извршава вољу Божију.

Будући да ове врлине садрже у себи и све остале, оне служе и као родне за те остале. Ако одсуствује прва, поништавају се и остале; на сличан начин, одсуство друге поништава и оне што за њом следе, и тако даље. Наиме, како ће се човек молити, ако Дух не дејствује у њему? Сведок мојих речи је Писмо, које каже: Нико не може рећи: Исус је Господ, осим Духом Светим (1. Кор. 12; 3). Како ће онај, који се уздржава без молитве, истрајати без те помоћи? Како ће онај, који се не уздржава у свему, бити милостив према гладноме, жедноме или увређеноме? Онај, пак, ко је немилосрдан, неће се по својој слободној вољи сагласити на сиромаштво. И обрнуто, раздражљивост живи заједно са пристрашћем према новцу, било да га човек има или нема. Врлинска душа присаједињује се Цркви не по ономе што је учинила, него по ономе шта јој је жеља [где сујој жеље], јер човека не спасава његово сопствено дело, него Онај Који дарује силу. И зато, ако неко и ране Господње на себи носи, нека се ни због чега не преузноси, чак и ако је нешто учинио, па чак ни због тога што је заволео и започео дело. Немој мислити да ћеш врлином икада предухитрити Господа, према речи онога који каже: Бог је Онај Који чини у нама, и да хоћете и да творите по Његовом благовољењу (Фил. 2; 13).

Питање: Шта Писмо заповеда човеку да чини?

Одговор: Претходно смо већ рекли да човек по природи има способност да изврши оно што је поставио као циљ, и управо то од њега тражи Бог. Зато и заповеда да човек најпре разуме, кад разуме да заволи и да затим добровољно изврши. Да би се мисао претворила у дејство, да би се поднео напор или извршило дело — то благодат Господња даје ономе који је пожелео и поверовао. Због тога се човекова воља појављује као суштински услов. Ако нема воље, Сам Бог ништа не чини, иако би то могао по Својој слободи. Према томе, дела која се извршавају Духом зависе од човекове воље. И опет, ако ми предамо своју потпуну вољу, чудесни и у свему потпуно несхватљиви Бог све дело приписује нама. Ми, људи, имамо моћ да разумемо само један део оних чуда која твори Бог, и то чинимо утемељивши се на Писму или, боље речено, поучавајући се њиме, према ономе што је речено: Ко познаде ум Господњи (1. Кор. 2; 16)? И Сам Бог каже: Колико пута хтедох да саберем чеда твоја, и не хтедосте (Лк. 13; 34). Зато морамо веровати да Онај који нас сабира од нас захтева само вољу, а чиме ћемо вољу показати, ако не добровољним трудом?

Гвожђе сече, копа, помаже у обради земље и засађивању биља и при том њиме неко други управља и руководи, а када се поломи, растапа се у пламену и обнавља. Тако се догађа и са човеком. Иако се, творећи добро, мучи и напреже, Господ скривено дејствује у њему и у време труда и напора теши и обнавља срце, као што каже и пророк: Хоће ли се секира величати над оним који њоме сече? Хоће ли се пила разметати над оним који њоме ради (Иса. 10; 15)? Исто се догађа и са злом: када се човек потчини и постане спреман, тада га сатана подстиче и изоштрава као што разбојник чини са својим мачем. Срце смо упоредили са гвожђем због његове безосећајности и отврдлости. Међутим, не би требало да, слично безосећајном гвожђу, не знамо онога који нама управља, него смо, насупрот томе, обавезни да, слично волу и магарцу, знамо ко нас подстиче и управља нама према својој замисли, јер је речено: Во познаје господара својега и магарац јасле господара својега, а Израиљ Мене не познаје (Иса. 1; 3). Зато ћемо се молити да задобијемо познање Божије и да се научимо духовном закону за испуњење Његових Светих заповести, прослављајући Оца, Сина и Светога Духа у векове. Амин.

ТРИДЕСЕТ ОСМА БЕСЕДА. ПОТРЕБНО НАМ ЈЕ МНОГО ПАЖЊЕ И РАСУЂИВАЊА ДА БИСМО ПРЕПОЗНАЛИ ИСТИНСКЕ ХРИШЋАНЕ И ОНОГА КО ЈЕ ИСТИНСКИ ХРИШЋАНИН

Многе, који изгледају као праведни, сматрају хришћанима, али је на искусним и опитним људима да препознају да ли ови уистину имају на себи Царев печат и лик, и да ли је лажни печат стављен на уметничко дело, због чега се уметници или чуде или га поричу? Ако нема искусних људи, онда ће бити немогуће да се препознају варалице, јер ови на себи носе лик монаха или хришћана. И лажни апостоли су страдали за Христа, и они су доносили благу вест о Царству небеском, због чега апостол каже: Више сам се трудио, одвише боја поднео, више пута био у тамници (2. Кор. 11; 23), чиме хоће да покаже да је он сам пострадао више од њих.

Злато се лако проналази, док се бисер и драго камење, који су погодни за царску круну, ретко проналазе, а често се догађа и да многи од њих нису ни погодни за њу. Тако и хришћани, који поучавају друге ради венца Христовог, ретко проналазе да су те душе постале заједничари са светима. Слава Ономе, Који је толико заволео ову душу, пострадао за њу и васкрсао је из мртвих! Међутим, као што је на Мојсејевом лицу била копрена да народ не би могао да гледа његово лице, тако и сада на твом срцу лежи копрена да се не би видела слава Божија. Када се, пак, скине копрена, Бог ће се јавити и откриће се хришћанима и онима који Га љубе и истински траже, као што и Сам каже: Јавићу му се, и у њему ћу се настанити (Јн. 14; 21–23).

Потрудимо се да приступимо верном Христу да бисмо примили обећање и Нови Завет који је Господ обновио, крстом и смрћу срушивши врата ада и греха, изводећи верне душе, дајући им унутра Утешитеља и уводећи их у Своје Царство.

И ми ћемо с Њим царевати у Јерусалиму, Његовом граду, у небеској Цркви, у збору светих анђела. Они међу браћом, који су се током дутог времена подвизавали и који су стекли искуство, могу помагати неискуснима и састрадавати са њима.

Неки су у великој мери оснажили и, уз снажно дејствовање благодати Божије у њима, осетили да су њихови удови у тој мери освећени да су закључили да у хришћанству више нема места за пожуду, него да се задобија целомудрен и чист ум и да унутрашњи човек већ лебди у божанском и небеском. Услед тога, овакав човек сматра да је он несумњиво достигао савршену меру; а онда, када већ верује да је ступио у безбедну луку, на њега се подижу таласи и он види да је опет усред мора, да је одвучен тамо где постоје само небо и вода и смрт која га спремно чека. Тако грех, који је ушао у нас, ствара сваку рђаву пожуду. Када се, пак, такав поново удостоји извесне благодати и када, да тако кажемо, од васцеле морске дубине прими неку капљицу, у томе самом свакога дана и свакога часа налази да се извршава чудо, због чега се онај, који је изложен тако необичном, новом и божанском дејству, чуди и пита како је могао да се обмане. Најзад, благодат га, као божанска и небеска, просветљује, руководи, успокојава и све устројава на добро, због чега цареви и господари, мудраци и племићи у поређењу с њим изгледају као мали и ниски. Током времена настаје час када се ствари мењају, тако да такав човек уистину за себе мисли да је грешнији од свих људи. У другом тренутку, опет, види себе као великог и необичног цара или као моћног царевог пријатеља; и опет, у други час види себе као слабог и убогог. Ум, најзад, долази у тешкоћу, питајући се зашто се догађа овако или онако, јер ненавидник добра, сатана, наговара на зло оне који су узнапредовали у врлини и настоји да их исквари. Тако се, дакле, догађа.

Ти се, међутим, не покоравај томе, творећи правду која се извршава у унутрашњем човеку, где је постављен Христов олтар заједно са неоскрнављеним светилиштем, да се сведочанство твоје савести похвали крстом Христа, Који твоју савест очишћује од мртвих дела и да послужиш Богу духом својим, да дознаш Коме се поклањаш, према ономе што је речено: Ми се клањамо, Ономе Кога знамо (в. Јн. 4; 22). Повери себе Богу који те руководи на путу, и нека твоја душа ступи у заједницу са Богом као невеста са Жеником, јер је речено: Тајна је ово велика, а ја говорим о Христу (Еф. 5; 32) и о непорочној души. Слава Господу у векове! Амин.

ТРИДЕСЕТ ДЕВЕТА БЕСЕДА. ЗБОГ ЧЕГА НАМ ЈЕ БОГ ДАО БОЖАНСКО ПИСМО?

Када Цар напише посланице (писма) онима, којима хоће да поклони повеље и своје дарове, он им тада обзнањује: "Потрудите се да што пре дођете код мене, да добијете од мене царске дарове". Ако не дођу и ако их не добију, онда им читање посланице не доноси никакву корист, и пре би се могло догодити да буду осуђени на смрт, јер нису хтели да дођу и да се из царских руку удостоје части. Тако је и божанска Писма Цар-Бог, као Своје посланице, понудио људима, обзнањујући им да ће они, који буду призивали Бога и који буду поверовали у Њега тражити и добити небески дар од ипостаси Његовог Божанства, јер је написано: да постанемо причасници божанствене природе (2 Пт. 1; 4). Ако човек не дође, не затражи и не прими, онда неће имати користи од читања Писма; напротив, биће осуђен на смрт, јер није желео да од небеског Цара прими дар живота, без којега се не може задобити бесмртни живот, то јест Христос, Њему слава у векове! Амин.

ЧЕТРДЕСЕТА БЕСЕДА. О ТОМЕ ДА СУ СВЕ ВРЛИНЕ, АЛИ И СВА РЂАВА ДЕЛА, МЕЂУСОБНО ПОВЕЗАНЕ И ДА, КАО КАРИКЕ У ЛАНЦУ, ЗАВИСЕ ЈЕДНЕ ОД ДРУГИХ

О спољашњем подвижништву и о томе, који је начин живота узвишен и превасходан, требало би, љубљени, да знате следеће: све врлине су међусобно повезане као карике у духовном ланцу и једна од друге зависи: молитва од љубави, љубав од радости, радост од кроткости, кроткост од смирења, смирење од служења, служење од наде, нада од вере, вера од послушања, послушање од (срдачне) простоте. Тако се догађа и са супротне стране, јер и рђава дела зависе једно од другог: мржња од раздражљивости, раздражљивост од гордости, гордост од славољубља, славољубље од неверја, неверје од каменосрдности, каменосрдност од нерада, нерад од ленчарења, ленчарење од унинија [чамотиње], униније од нетрпељивости, нетрпељивост од сластољубља; остали огранци порока такође су међусобно повезани, као што су на доброј страни и врлине међусобно повезане и зависе једне од других.

У свакој доброј ревности оно главно и врх је — марљиво обитавање у молитви. Помоћу ње и тражећи од Бога, свакодневно можемо задобијати и остале врлине. Одатле код оних који су га се удостојили потиче заједница у Божијој светости, у духовним енергијама, као и привезивање склоности ума за Господа у неизрецивој љубави. Онај који свакодневно присиљава себе да обитава у молитви, тај се духовном љубављу према Богу распламсава за божанствену приврженост и пламену чежњу, и прима благодат духовног савршенства које га освећује.

Питање: Будући да неки продају имање, ослобађају робове и испуњавају заповести, али немају прави труд [двиг] да у овом свету приме Духа, значи ли то да они, живећи на тај начин, неће ући у небеско Царство?

Одговор: Ово је врло истанчан предмет за расуђивање. Неки, наиме, тврде да је и Царство једно, и да је геена једна; ми, пак, кажемо да је много степени, мера и разлика и у једном истом Царству и у једној истој геени. Сви удови имају једну душу, и горе она дејствује у глави (мозгу) а доле покреће ноге. Тако и Божанство обухвата све твари — и небеске, и оне које су испод бездана, и свуда целовито обитавау твари иако је, према Својој неизмерности и необухватности, Оно и изван твари. Зато Само Божанство пази на људе и све премудро устројава. И ако се неко моли и не знајући шта тражи, неки посте, а неки служе, Бог као праведни Судија свакога награђује сразмерно његовој вери. Наиме, то што они чине, чине због страха Божијег, али нису сви они синови, цареви и наследници.

Неки су у свету убице, неки прељубници, неки пљачкаши, а неки, опет, своје имање деле сиромасима. Господ гледа и на једне и на друге и онима који чине добро даје починак и награду; постоје мере преизобиља, а постоје и мале мере, у самој светлости и у самој слави постоји разлика. У самој геени и у казнама постоје тровачи, и разбојници, али и они који су сагрешили у малом. Они, пак, који тврде да је једно Царство и једна геена и да не постоје степени, погрешно говоре. Колико је сада мирјана који похађају позоришта и препуштају се разним другим недоличностима? И колико је још оних који се моле и који се плаше Бога? Бог гледа и на једне и на друге и, као праведни Судија, једнима припрема починак, а другима казну.

Када упрегну коње, људи управљају колима и јуришају један на другога. Сваки се труди да обори и да победи противника. Тако и срце подвижника представља својеврсну позорницу: тамо се нечисти духови боре са душом, а Бог и анђели мотре на подвиг. Осим тога, свакога часа појављују се многе нове помисли, било да их ствара сама душа, било да их намеће нечастиви. Душа, наиме, има много скривених помисли и у једном часу она их ствара и рађа; и нечастиви има много помисли и циљева, и у сваком тренутку рађа нове помисли против душе. Ум је кочијаш, и он упреже кочију душе, држећи узде помисли и устремљујући се против сатанске кочије, јер се и сатана припремио да крене на душу.

Питање: Ако је молитва починак, зашто неки кажу "не можемо да се молимо" и не обитавају у молитви?

Одговор: Сам починак, у свом преобиљу, води ка милосрђу и другим служењима, као што је посећивање браће и служење речју. И сама природа захтева да се оде, да се видимо са браћом и да изговоримо реч. Оно што је бачено у ватру не може да остане у својој сопственој природи, него нужно и само постаје ватра. Ако у ватру бациш ситан камен, од тога ће настати мало креча. Ако се човек исувише погрузи у море и оде на саму средину, потонуће и погинуће. Онај, пак, који постепено улази у воду, тај жели да опет изађе, да отплива, да дође до пристаништа и да види људе на земљи. Тако је и у духовном; неки ступа у дубину благодати, а опет се сећа својих пријатеља; и сама природа захтева да се састанемо са браћом, да испунимо дужност љубави и да их укрепимо речју.

Питање: Како је могуће да у срцу истовремено обитавају и благодат и грех?

Одговор: Када постоји ватра испод бакарне посуде, и када затим на ватру набацаш дрва, посуда се загрева а оно, што је унутар ње, кува се и кипи због ватре, распаљене изван посуде. Ако се неко улењи и не набаца дрва, жар ће почети да слаби и као да се гаси. Тако и благодат представља небески пламен који је унутар тебе. Ако се будеш молио и ако своје помисли предаш Христу, то је слично као да си нанео дрва и твоје помисли ће постати пламен, погружавајући се у љубав Божију. Иако се Дух удаљује и изгледа као да је изван тебе, Он обитава и унутар тебе, као што се појављује и изван тебе. Ако се неко олењи па се, макар и мало, преда или световним делима или расејаности, опет ће приступити грех, обући ће се у душу и почеће да тлачи човека. Душа се тада сећа пређашњег спокојства, почиње да тугује и више да страда.

Ум се онда поново обраћа Богу, и поново почиње да му се приближава пређашње спокојство, поново почиње снажно да тражи Бога и говори: "Преклињем Те, Господе!" Постепено почиње да се увећава пламен који разгорева и успокојава душу, слично као што удица постепено извлачи рибу из дубине. Када, пак, не би било тога, и када душа не би окусила горчину и смрт, како би могла да разликује горко од слатког и смрт од живота, и да заблагодари живототворном Оцу и Сину и Светоме Духу у векове?! Амин.

ЧЕТРДЕСЕТ ПРВА БЕСЕДА. ВЕОМА СУ ДУБОКЕ ТАЈНЕ ОДАЈЕ ДУШЕ, КОЈА ПОСТЕПЕНО УЗРАСТА И У БЛАГОДАТИ И У ПОРОЦИМА

Драгоцени сасуд душе обитава у великој дубини, као што је негде речено: "Он испитује бездан и срце" (Сир. 42; 18). Након што се човек удаљио од заповести и био подвргнут осуди гнева, грех га је учинио својим подаником и сам је, као неки бездан горчине, и истанчан и дубок, ступио унутра и овладао просторима [дословно: пашњацима] душе, све до њених најтајнијих делова. На тај начин се и душа и грех, који се са њом помешао, уподобљују великом дрвету, које има много грана, а корење мује у дубини земље. Тако се и грех, који је ушао у душу и овладао њеним просторима до најдубљих тајних одаја, претворио у навику и предубеђење, нарастајући у свакоме још од детињства, васпитавајући га и поучавајући у ономе што је зло.

И зато, када дејствовање божанске благодати осени душу (а то се догађа по мери вере сваког човека), и када душа прими помоћ одозго, благодат је осењује још само делимично. Немој мислити да се некоме озарила васцела душа; унутар ње остаје велики простор за порок и човеку су потребни велики труд и напор, усаглашени са благодаћу која дејствује у њему. Због тога божанска благодат, која би у једном тренутку могла да очисти човека и да га учини савршеним, почиње да посећује душу постепено, како би испитала човекову слободну вољу и да ли је он сачувао целовиту љубав према Богу, ни у чему се не спајајући са нечастивим, него се у потпуности предајући благодати. На тај начин, душа, која током времена и много година стиче добро искуство, ничим не огорчујући и не жалостећи благодат, налази помоћ у самој овој постепености. И сама благодат почиње да осваја душевне просторе и, сразмерно томе колико душа током многих година стиче искуство и постаје сагласна са благодаћу, она (благодат) пушта корење до њених најдубљих делова и помисли док сва душа не буде обухваћена небеском благодаћу, која сада већ царује у том сасуду.

Ако неко не сачува велико смиреноумље, предаје се сатани и бива обнажен од божанске благодати која му је дата; тада се пројављује његова надменост, јер је заправо наг и убог. Из тог разлога, онај који се обогаћује Божијом благодаћу треба да живи у великом смиреноумљу и скрушености срца, мора себе сматрати убогим и оним који ништа своје не поседује. Другим речима, он треба да размишља на следећи начин: "Оно што имам код себе — све је туђе, други ми је то дао, и када буде хтео, може ми то и одузети." Ко се тако смирује пред Богом и људима, моћи ће да сачува благодат која му је дата, као што је речено: Који се понизи, узвисиће се (Мт. 23; 12). Будући Божији избраник, нека осуђује самога себе, и будући веран, нека себе сматра недостојним. Такве душе ће угодити Богу и Христос ће их оживети. Њему слава и сила у векове! Амин.

ЧЕТРДЕСЕТ ДРУГА БЕСЕДА. ЧОВЕКА КА САВРШЕНСТВУ, ИЛИ КАО ОНОМЕ ШТО МУ ШКОДИ, НЕ ВОДИ ОНО СПОЉАШЊЕ, НЕГО ОНО УНУТРАШЊЕ, ИЛИ ДУХ БЛАГОДАТИ, ИЛИ ДУХ ЗЛОБЕ

Ако су велики град, након рушења његових зидина, непријатељи заузели и опустошили, онда нема никакве користи од његове пространости. Он, због величине, мора имати и чврсте зидине, да непријатељи не би ушли у њега. Тако се и душе, украшене знањем, поимањем и најоштријим умом, уподобљују великим градовима. Поставља се, међутим, једно питање: да ли су оне укрепљене силом Духа, да у њих не би ушли непријатељи и опустошили их? Наиме, мудраци овога света, Аристотел, Платон или Сократ, који беху разборити у (световном) знању, уподобљују се великим градовима, али су их непријатељи опустошили, јер нису имали Духа Божијега.

Неуки људи, међутим, који су постали причасници благодати, слични су малим градовима, укрепљеним крсном силом. Они, се, пак, лишавају благодати и пропадају из два разлога: или зато што не подносе трпељиво недаће које их сустигну, или зато што, насладивши се греховним задовољствима, почињу да им робују. Они не могу да пређу свој пут без искушења. Приликом порођаја, и најсиромашнија жена и царица осећају подједнаке болове; исто тако, ни земља богатога ни земља сиромашнога не може да донесе добре плодове ако није обрађена како је потребно. И у душевном делању, ни мудри ни богати неће се зацарити благодаћу другачије него трпљењем, недаћама и великим трудом, јер такав треба да буде живот хришћана. Као што мед, будући да је сладак, не прима у себе ништа горко или отровно, тако је и са хришћанима: ма шта да им се догоди, било да је добро или лоше, они остају благи, као што је речено: Будите благи, као што је Отац ваш небески (Лк. 6; 36). Оно, пак, што је шкодљиво и што скрнави човека, налази се унутар њега: Из срца излазе зле помисли (Мт. 15; 19), као што каже Господ. Човека, дакле, скрнави оно што је унутар њега.

Из тог разлога унутра, у души, пузи и хода дух зла, онај умни покретач, односно копрена таме, стари човек којега морају свући сви они што притичу Богу, да би се обукли у небеског и новог човека, односно у Христа. Зато човеку не може да нашкоди ништа спољашње, може да му нашкоди само живи и делатни дух таме који обитава у срцу. Због тога је сваки дужан да води борбу у помислима, да би у његовом срцу заблистао Христос. Њему слава у векове! Амин.

ЧЕТРДЕСЕТ ТРЕЋА БЕСЕДА. О НАПРЕДОВАЊУ ЧОВЕКА ХРИШЋАНИНА, ЧИЈА СВА СИЛА ЗАВИСЕ ОД СРЦА, А ШТО СЕ ОВДЕ ОПИСУЈЕ У РАЗНИМ ПРИМЕРИМА

Kао што се ватром пале многе светиљке и пламтеће свеће, и као што се све свеће и светиљке пале и светле оним што је по природи једно исто, тако се и хришћани распламсавају и светле по природи једним истим божанским пламеном Сина Божијег. И они у својим срцима имају упаљене свеће и, будући још на земљи, светле пред Њим слично Њему Самом, јер је речено: Тога ради помаза Те Бог Твој јелејем радовања (Пс. 44; 8). Он је због тога и назван Христом (Месијом, Помазаником), да бисмо и ми, будући помазани тим истим јелејем каквим је помазан и Он, постали помазаници и били, да тако кажемо, једноприродни и једног тела са Њим, као што каже апостол: И Онај Који освећује и они који се освећују, сви су од једнога (Јев. 2; 11).

Зато се хришћани делимично уподобљују светиљкама које у себи имају јелеј, односно плодове правде. Ако њихове светиљке нису упаљене светиљком Божанства, они су онда ништа. Господ је био упаљена светиљка, по Духу Божанства, Који је суштински обитавао у Њему и распламсавао Његово срце по човечијој природи. Слично старој врећи напуњеној бисерима, и хришћани су дужни да по спољашњем човеку буду смирени и презрени, док у себи, у унутрашњем човеку, имају скупоцени бисер. Други се пореде са окреченим гробовима: споља су уређени и украшени, али су изнутра пуни мртвих костију, јаког смрада и нечистих духова, мртви су пред Богом и прекривени сваком срамотом, нечистотом и противничком тамом.

Апостол каже да се дете, док је још мало, налази под старатељством и управитељима (Гал. 4; 2), нечистим духовима. Ови духови неће да дете одрасте, јер ће у противном, када постане зрео човек, почети да прониче у своја домаћа дела и да господари над њима. Хришћанин је обавезан да се увек сећа Бога, јер је написано: Љуби Господа Бога својега од свег срца својега (5. Мојс. 6; 5), односно, не само када ступаш у дом молитве, него и када си на путу, и када говориш, и када окушаш храну, сећај се Бога и чувај љубав и приврженост према Њему. Он је рекао: "Где је твој ум, тамо је и благо твоје" (в. Мт. 6; 21). Оно, за шта је привезано човеково срце, и чему га привлачи жеља, и јесте његов бог. Ако срце свагда жели Бога, онда је Бог Господар његовог срца. Чак и онај који се одрекао света и постао нестјажатељан, бездоман и испосник, може да буде привезан за самога себе или за световне ствари, или за родитељску љубав. Оно, пак, за шта је привезано његово срце и оно што поробљује његов ум, и јесте његов бог. Испоставља се да је он на широка врата изашао из света, али да на мала врата улази и пада у свет. Као што иверје, бачено у ватру, не може да се супротстави сили огња, него истог тренутка сагорева, тако и демони, када хоће да нападну човека, удостојеног дарова Духа, бивају спаљени и истребљени божанском ватреном силом, али само ако је сам човек свагда привезан за Господа и ако је на Њега положио уздање и наду. И ако су демони чврсти као камене горе, они се пламеном, тј. молитвом, спаљују као да су восак. Души, међутим, предстоји велика борба и битка са њима. Тамо су реке змија и лавље чељусти, и огањ који пали душу. Као што онај који се усавршио у злу, будући опијен обманом, било да убија или чини прељубу, не зна за границу у рђавим делима, тако су и хришћани, крштени Светим Духом, неискусни у злу. Они, међутим, који истовремено и имају благодат и још су привезани за грех, живе под страхом и иду опасним путем [колебљивости].

Иако их прати повољан ветар и мирно море, трговци који плове морем обузети су страхом све док не стигну у пристаниште. Они страхују да ће се изненада подићи противан ветар, да ће се море усталасати и да ће њихова лађа бити изложенаопасности. Тако се дешава и са хришћанима: иако осећају дах угодног ветра Светога Духа, још увек страхују да ће наићи и дунути ветар противничке силе и да ће можда у њиховим душама подићи неку пометњу и таласање. Зато је потребна велика усрдност да би се ушло у пристаниште починка, у савршени мир, у вечни живот и вечну насладу, у град светих, у небески Јерусалим, у Цркву првородних (Јев. 12; 23). Онај, пак, који још није прешао оне степене, има много разлога да страхује да ће му противничка сила, у време овог преласка, припремити неки пад.

Жена, која је зачела у утроби, унутар себе носи своје дете у тами и, да тако кажемо, на нечистом месту. Када се најзад догоди да дете, у одговарајуће време, изађе из утробе, она види да се за небо, земљу и сунце појавила нова твар, каквајош никад није виђена. Истог тренутка, рођаци и пријатељи узимају новорођенче у своје наручје. Ако се, пак, због неког поремећаја догоди да дете умре у утроби, неопходно је да за то одређени лекари прибегну оштром оруђу. Дете тада прелази из смрти у смрт, из таме у таму. Сада све ово примени и на оно духовно. Они који су у себе примили семе Божанства невидљиво га носе у себи и, услед греха који у њима живи, крију га на тамним местима и страшним местима. Ако се, пак, ограде и сачувају семе, у одређено време рађају га јавно да би их најзад, приликом њиховог разлучења са телом, анђели и сви вишњи зборови примили радосног лица. Ако, пак, онај који је прихватио на себе оружје Христово да би се одважно борио, у једном тренутку ослаби, убрзо ће се предати непријатељима а онда ће, приликом разлучења са телом, из таме која га сада обузима поћи у другу, још страшнију таму и пропаст.

Замисли врт у којем се налази плодно дрвеће и остало, миомирисно биље; читав овај врт је прекрасно обрађен и украшен, а ради заштите, уместо ограде, опкољен је малим зидом. Замисли сада да поред врта протиче и брза река. Ако вода, макар и лагано, удара о зид, она ће нашкодити његовом темељу, наћи ће себи пролаз а затим постепено сасвим подлокати темеље. Затим ће ући у врт и ту поломити и искоренити све биљке, уништиће сав труд и врт учинити бесплодним. Тако се догађа и са људским срцем. Постоје у њему прекрасне помисли, али се срцу непрестано приближавају и бујице греха, спремне да га сруше и одвуку на своју страну. И ако је ум макар донекле непромишљен, ако се преда нечистим помислима, духови обмане већ су тамо пронашли себи пашњаке, провалили и порушили све красоте, поништили све добре помисли и опустошили душу.

Око је мало у поређењу са свим осталим телесним деловима; зеница, међутим, иако је мала, представља најважнији сасуд, јер у једном тренутку може да види небо, звезде, сунце, месец, градове и остале ствари, и сви видљиви предмети подједнако се изображавају и живопишу у малој зеници ока. То исто представља и ум за срце. Само срце је мали сасуд, али тамо постоје змије, лавови и отровне звери, тамо су све ризнице порока, тамо су неравни и стрми путеви, тамо су провалије. Тамо су, међутим, и Бог и анђели, тамо је живот и Царство, тамо је светлост и апостоли, тамо су ризнице благодати, тамо је све. Као што се магла распростире по читавој васељени и човек не види човека, тако, од времена преступа, тама овога века лежи на читавој творевини, на васцелој људској природи. Због тога људи, покривени овом тамом, живе у ноћи и на страшним местима. Као што у некој кући има много дима, тако се и грех, са његовим нечистим помислима и небројено мноштво демона прикрадају у помисли срца и тамо заседају.

Када се у свету догоди да објаве рат, учени људи и великаши, страхујући од смрти, не одлазе у борбу, него остају код куће. У рат тада позивају сиромахе и неуке; догађа се да они извојују победу над непријатељима и да их протерају са границе. Због тога од цара добијају награде и венце, почасти и достојанства, док они великаши остају иза њих. Тако се догађа и у духовном. Када неуки први пут чују реч, са правдољубивим помислима извршавају је на делу и примају од Бога духовну благодат. Међутим, мудри и они који се до појединости удубљују у речи избегавају битку и не напредују, него остају иза оних који су учествовали у борби и победили.

Ветрови који снажно дувају покрећу сву твар у поднебесју и стварају велику буку. Тако и демонска сила покреће и носи помисао, колеба дубине срца и приклања га својој вољи, расејавајући помисли да би њој служиле. Као што порезници седе у тесним пролазима где заустављају и муче пролазнике, тако и демони посматрају и задржавају душе, и ако се душе нису потпуно очистиле, онда им, приликом исхода из тела, није допуштено да ступе у небеске обитељи и да стану пред свог Господара, него их сурвавају ваздушни демони. Они, пак, који су још у телу, уз труд и велики напор још могу да задобију благодат са небеса, од Господа; и они ће, заједно са онима који су због врлинског живота већ достигли починак, отићи код Господа, као што је Он Сам обећао: Где сам Ја, онде ће и слуга Мој бити (Јн. 12; 26) и у бесконачне векове ће царевати са Оцем, и Сином, и Светим Духом, сада и свагда, и у векове векова! Амин.

ЧЕТРДЕСЕТ ЧЕТВРТА БЕСЕДА. О ТОМЕ КАКВУ ПРОМЕНУ И КАКВО ОБНАВЉАЊЕ У ЧОВЕКУ ХРИШЋАНИНУ ИЗВРШАВА ХРИСТОС, КОЈИ ИСЦЕЉУЈЕ ДУШЕВНЕ СТРАСТИ И БОЛЕСТИ

Ко приступа Богу и заиста жели да буде Христов следбеник, мора приступити са циљем да се промени, да измени своје пређашње стање и понашање, да се покаже као бољи и као човек који није задржао ништа од онога што је било својствено старом човеку, јер је речено: Ко је у Христу, нова је твар (2. Кор. 5; 17). Наш Господ Исус Христос је управо због тога и дошао да би изменио, преобразио и обновио природу и ову душу, коју су услед преступа срушиле страсти; Он је дошао да је поново створи, сјединивши је са Својим сопственим божанским Духом. Он је дошао да оне, који верују у Њега учини новим умом, новом душом, новим очима, новим слухом, новим духовним језиком, једном речју, да их учини новим људима или новим меховима, помазавши их светлошћу Свога знања да би у њих улио ново вино, односно Свога Духа. Речено је, наиме, да се ново вино мора улити у нове мехове (в. Мт. 9; 17).

Када је непријатељ уграбио човека који му се потчинио, он га је за себе учинио новим: опколио га је шкодљивим страстима, помазао га је духом греха, улио је у њега вино сваког безакоња и рђавог учења. Тако је и Господ, избавивши човека од непријатеља, учинио човека новим, помазао га Својим Духом и улио у њега вино живота, ново учење Духа. Онај Који је пет хлебова претворио у мноштво хлебова, Који је магарици, по природи бесловесној, подарио глас, блудницу окренуо ка целомудрености, учинио да ватра, која по природи спаљује, ороси младиће бачене у пећ, Који је због Данила укротио природу дивљих звери, тј. лавова, Тај, Светим и благим Духом обећања, може и душу која је опустела и подивљала од греха, да претвори у Своју благост, кроткост и мир.

Као што пастир може да излечи шугаву овцу и да је сачува од вукова, тако је и једини истинити Пастир, Христос, дошавши међу људе, заблуделу и крастама прекривену овцу, тј. човека могао да исцели од греховне нечистоте и куге и да је врати Себи. Пређашњи свештеници, левити и учитељи нису могли да излече душу приношењем дарова и жртава или шкропљењем крвљу; они нису били способни да исцеле чак ни саме себе, јер су и они сами били обавијени слабошћу: Није могуће, каже апостол, да крв јунаца и јараца спере гехе (Јев. 10; 4). Показујући немоћ тадашњих лекара, Господ је рекао: Свакако ћете ми рећи ову пословицу: Лекару, излечи се сам (Лк. 4; 23). Тиме је хтео да каже: "Ја нисам такав као они, који су неспособни да излече саме себе; Ја сам истинити Лекар и добри Пастир; Ја сам душу положио за овце, и могу да исцелим сваку душевну немоћ и болест; Ја сам непорочна овца која се једном приноси на жртву, и могу да излечим оне који Ми приступају." Једино Господ може да подари души истинско исцелење, јер је речено: Гле, Јање Божије, Које узима на Се грехе света (Јн. 1; 29), односно, грехе душе која је поверовала у Њега и која Га љуби од свег срца.

Добар пастир, дакле, лечи овцу прекривену крастама, док овца овцу не може да излечи. И ако не буде излечена словесна овца — човек, неће ући у небеску Цркву Господњу. Тако се и у Закону говори као под сенком и у виду праобраза [праслике]. Ово нам тумачи Дух, обзнањујући о губавом и о оном који има телесни недостатак. Тамо је речено: нека губави и онај који има телесни недостатак не улази у цркву Господњу (в. з. Мојс. 21; 17–23). Губавоме је, међутим, прописано да оде код свештеника [јереја] и да га замоли да дође у његов шатор, да положи руке на губу, на место означено додиривањем губе, и да га тако излечи (в. з. Мојс. 13). Слично овоме и Христос, истински Архијереј будућих добара, снисходећи ка душама огубавелим од духовне губе, улази у њихов телесни шатор, где лечи и исцељује страсти. Душа тада већ може да уђе у небеску Цркву светих, истинског Израиља. Ниједна душа, која на себи носи греховну губу страсти, ако не приступи истинском Архијереју и ако је Он још сада не излечи, неће ући у дом светих, у небеску Цркву. Будући да је непорочна и чиста, ова Црква захтева и непорочне и чисте душе, јер је речено: Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети (Мт. 5; 8).

Она душа, која истински верује у Христа, мора из садашњег, порочног, прећи у другачије, добро стање, и своју садашњу, унижену природу изменити у другачију, божанствену, мора је учинити новом природом, уз садејство силе Светога Духа; она тада може да постане корисна за небеско Царство. Ово можемо да достигнемо једино ми, који верујемо, уистину Га љубимо, и испуњавамо све Његове свете заповести. Ако је, у време Јелисеја, дрво, које је по природи лако на води, будући бачено у воду изнело одатле гвожђе [секиру] које је по природи тешко, онда ће утолико пре Господ још овде послати Свог лаког, покретљивог, благог Духа; Њиме ће душу, погружену у воде зла, олакшати, окрилити и узнети у небеске висине, преобразивши и променивши њену сопствену природу.

У видљивом свету, нико није у стању да сам од себе преплива или пређе море, уколико нема лаку и покретљиву лађу, начињену од дрвета, тако да се може кретати по води. Ако нема лађе, онај који крене по мору сигурно ће потонути и пропасти. Тако је и души немогуће да сама од себе пређе, надвлада и преплива горко море греха, непроходни бездан нечистих сила и мрачних страсти, уколико у себе не прими покретљивог, небеског, лакокрилог Духа Христовог, који гази и побеђује свако зло. Она ће кроз Њега бити у стању да, идући право, ступи у небеску луку починка, у град Царства. Они, међутим, који плове на лађи, воду за пиће не узимају из мора, нити од њега узимају одећу и храну, него их споља доносе на лађу. Тако ни хришћанске душе небеску храну и духовну одећу не примају из овога света, него одозго, са небеса, и тиме живе на лађи благог и живототворног Духа, пролазећи поред противних, нечистих сила поглаварстава и власти. И као што су све лађе на којима људи могу да препливају горко море начињене од једног, дрвеног вештаства [материје, твари], тако и хришћанске душе, укрепљујући се једним Божанством небеске светлости и различитим даровима једнога Духа, прелазе преко васцелог мора зла.

Лађи је, међутим, за добру пловидбу, потребан кормилар, као и умерен и повољан ветар. У верној души, све ово јесте Господ. Он души даје силу да преплива сурове таласе зла, уз страшно невреме и олујне налете ветрова греха. Он Сам кроти таласе, онако како то само Он зна, и чини то са силом, брзином и умећем. Без небеског Кормилара, Христа, никоме није могуће да пређе зло море мрачних сила и узбуркане таласе горких искушења, јер је речено: Уздижу се до небеса и силазе до бездана (Пс. 106; 26). Сва вештина управљања лађом, вођења битке, издржавања искушења — позната је Ономе Који је ходао по узбурканим таласима, јер је речено: И Сам будући кушан, може помоћи онима који бивају кушани (Јев. 2; 18).

Због тога би требало да наше душе из садашњег пређу у другачије стање, да се природа промени у божанствену, да се од старе учини нова, односно од недоличне и неверне — добра, часна и верна. На тај начин ће доћи до доброг устројства и бити корисна за небеско Царство. Говорећи о својој промени и о томе како га је Господ уловио, блажени Павле пише следеће: Стремим не бих ли достигао, као што мене достиже Христос (Фил. 3; 12). Како га је Бог уловио? Када побуњеник некога зароби, он га одводи код себе а затим истинити цар зароби самог побуњеника. Тако се догодило и Павлу: док је у њему деловао побуњенички дух греха, он је прогонио и пљачкао Цркву; пошто је тако поступао услед незнања, не да би се противио Богу него да би се, наводно, подвизавао за истину, Господ га није презрео, него га је уловио. Небески и истинити Цар, Који га је неизрециво обасјао, удостојио да чује Његов глас и ударио по лицу као роба, подарио мује слободу. Видиш ли Господњу доброту и то да душе, привезане за порок и сурове, Господ у једном тренутку може да измени и да им подари Своју благост и мир?

Све је могуће за Бога, као што се догодило и са разбојником; у једном тренутку он је, преображен вером, био уведен у рај. Господ је због тога и дошао да би променио наше душе, да би их пресаздао и учинио причаснима божанској природи (као што је и написано, в. 2 Пт. 1; 4), да би у нашу душу положио душу небеску, божанског Духа, који ће нас руководити ка свакој врлини, да бисмо могли да живимо вечним животом. Због тога смо обавезни да свим срцем верујемо у Његова неизрецива обећања, јер је веран Онај Који је обећао. На нама је да љубимо Господа, да се свим силама трудимо да напредујемо у свим врлинама, да неуморно и непрестано тражимо, да бисмо целовито и савршено примили обећање Његовог Духа и да би наше душе оживеле док смо још у телу. Ако душа, због своје велике вере и молитава, још у овом свету не прими у себе светињу Духа и ако не постане причасна божанској природи, сједињујући се са благодаћу, уз чију помоћ може непорочно и чисто да испуни сваку заповест, она неће бити достојна небеског Царства. Оно добро, које је неко стекао овде, у онај дан ће за њега значити живот, по благодати Оца и Сина, и Светога Духа, у векове. Амин.

ЧЕТРДЕСЕТ ПЕТА БЕСЕДА. О ТОМЕ ДА ЧОВЕКА МОЖЕ ДА ИЗЛЕЧИ ЈЕДИНО ДОЛАЗАК ХРИСТОВ, А НЕ НЕКО УМЕЊЕ ИЛИ БОГАТСТВО ОВОГА СВЕТА. У ОВОЈ БЕСЕДИ УКАЗУЈЕ СЕ НА ВЕЛИКО СРОДСТВО ЧОВЕКА СА БОГОМ

Ко је изабрао усамљенички живот, мора себи туђим и страним сматрати све, ма шта да се догађа у овом свету. Ко уистину следи за крстом Христовим, он мора, одрекавши се свега, па чак и сопствене душе, имати ум који ће непрестано бити прикован за Христову љубав. То значи да Господа мора претпоставити и родитељима, и браћи, и жени, и деци, и рођацима, и пријатељима, и имовини. Ово је изрекао Господ, говорећи: Сваки ко не остави оца, или матер, или браћу, или жену, или децу, и не крене за Мном није Мене достојан (Мт. 10; 36). Као што смо чули, људи ни у чему другом не налазе спасење и починак. Колико се царева појавило из Адамовог рода, који су господарили читавом земљом и силно се гордили због своје царске власти? Ниједан од њих, међутим, није могао да позна оно зло које се преступом првог човека створило у души и помрачило је. Она зато не познаје промене које се у њој дешавају, тј. не зна да је првобитно чисти ум, будући у свом достојанству, созерцавао свог Господара а сада је, услед свог грехопада, обучен у стид. Осим тога, он услед ослепљења очију срца не види више ону славу какву је, пре свога преступа, видео наш отац Адам.

У свету је било и разних мудраца: неки од њих су показали своје првенство у мудрољубљу [филосфији], неки су изазивали дивљење својим вежбама у софизмима, неки су, опет, били силни беседници, неки граматичари и песници, неки су писали упоредне историје. Било је и разних уметника, који су се бавили световним уметностима; неки од њих су, извајавши од дрвета рибе, птице и људске ликове настојали да тиме покажу свој таленат; други су покушавали да од бакра начине обличја идола или нечега другог; други су подизали огромна и прекрасна здања; неки су, копајући земљу, из ње вадили сребро и злато или драго камење; неки су се, опет, поседујући телесну лепоту, гордили красотом свога лица, па су пали у грех и сатана их је још лакше уловио. Сви ови поменути уметници којима је господарила она змија, што се настанила унутар њих, нису познали грех који живи у њима и постали су заробљеници и робови нечисте силе, тако да нису имали никакве користи од свог знања и умећа.

Свет који је испуњен сваком разноликошћу сличан је богатом човеку који има велелепне и огромне куће, у изобиљу поседује сребро и злато, разна богатства и слуге, али изненада бива обузет разним болестима и слабостима. Сва његова родбина стоји испред њега: и поред свег богатства, не може да га избави од болести. Никаква житејска [световна] привезаност, ни браћа, ни богатство, ни било шта од претходно набројаног, не може да душу, која је погружена у грех и неспособна да јасно види, ослободи од греха, и једино долазак Христов може да очисти душу и тело. Према томе, одложимо сваку житејску бригу и предајмо се Господу, даноноћно Га призивајући. Колико су видљиви свет и удобност коју у њему окушамо привидно угодни телу, толико раздражују душевне страсти и увећавају њено страдање.

Један мудар човек пожелео је да се побрине за своју душу, па се усрдно потрудио да испита све који су крстарили овим светом, надајући се да ће задобити неку корист. Долазио је код царева, код владара, код кнежева, и није код њих пронашао спасоносни лек који би могао да примени на душу. Пошао је затим код световних мудраца, дуго боравио међу њима и никакву корист није имао. Отишао је затим код беседника, али је и њих напустио на исти начин, јер ни ту ништа није пронашао. Ишао је код сликара, код оних што из земље добијају злато и сребро, код свих уметника, али није пронашао никакав лек за своје ране.

Најзад је, удаљивши се од њих, почео да тражи Бога, који исцељује страсти и душевне болести. Чим је сагледао себе и размислио о томе, испоставило се да његов ум и даље лебди око оних ствари од којих се, омрзнувши их, на видљив начин удаљио.

Када у свету нека богата жена, која има много новца и раскошан дом, остане без заштите, многи долазе код ње и наносе јој штету, пустошећи њен дом. Пошто неће да трпи увреде, она полази да пронађе мужа који ће бити снажан, за све способан и учен. Када најзад, после много напора, пронађе таквог човека, она се радује због њега и он је од тада штити уместо чврстих зидина. Тако је и душу, после њеног преступа, силно угњетавала противничка сила. Душа је доведена до велике пустоши: због преступа заповести, постала је удовица коју је небески Муж оставио у самоћи да постане играчка свим противничким силама. Оне су је избезумиле и угушиле у њој небеску мисао. Она због тога не види шта су са њом учинили непријатељи и сматра да је таква била од почетка. Затим је однекуд дознала за своје усамљеништво и, зајецавши због своје пустоши пред Божијим човекољубљем, задобила је живот и спасење. У чему се то састојало? У томе што се вратила себи сроднима. Не постоји, наиме, таква блискост и присност, као што је она која постоји између душе и Бога и Бога и душе. Бог је створио разне врсте птица — једне да би се гнездиле на копну и овде проналазиле храну и починак, а друге да би се гнездиле на води и тамо проводиле живот. Он је, такође, створио и два света; један је горе, за служашче духове којима је заповедио да тамо живе, а други је доле, под овим ваздухом, и он је за људе. Створио је небо и земљу, сунце и месец, воде, плодно дрвеће и сваку врсту животиња. Међутим, ни у једној од ових ствари не почива Господ. Свака твар налази се у Његовој власти, али Он није у њима утврдио престо, нити је са њима установио заједницу. Он је Своје благовољење показао једино према човеку, с њим ступивши у заједницу и у њему отпочинувши. Видиш ли у томе сродство Бога са човеком, и човека са Богом? Због тога разумна и мисаона душа, која је обишла све творевине, нигде не налази починак, осим у Господу. Господ, пак, ни према коме није показао Своје благовољење, осим према човеку.

Подигнеш ли очи према сунцу, открићеш да је сунчев круг на небу, али да његова светлост и зраци силазе на земљу и да сва сила светлости и њена блиставост стреме према земљи. Тако и Господ седи с десне стране Оца, изнад сваког поглаварства и власти, али је Његово око устремљено ка срцима људи који живе на земљи, како би оне, што од Њега очекују помоћ, узнео тамо где и Он Сам обитава, јер каже: Где сам Ја, онде ће и слуга Мој бити (Јн. 12; 26) Павле је рекао и ово: Заједно васкрсе и заједно посади на небесима (Еф. 2; 6). Бесловесне животиње много су разумније од нас, јер се свака од њих сједињује са својом сопственом врстом: дивљи са дивљима, а овце са својим родом. Ти се, међутим, не враћаш свом небеском сродству, односно ка Господу, него се својим помислима саглашаваш са помислима зла и њима се приклањаш. На тај начин постајеш помоћник греха и заједно с њим ратујеш против самога себе. Тиме постајеш храна непријатељу, слично као што орао прождире птицу и вук овцу, или као што умире дете које је своју руку испружило према змији, а ова гаје ранила. Ови примери, у виду лица, представљају духовно дело.

Ма какве дарове да добије пре брака — било да је то накит, одећа или скупоцености, богата заручница се не смирује док не наступи време удаје и док се не оствари брачни савез. Тако и душа, која се припремила да буде невеста небеског Женика, прима залог Духа, дарове или исцелења, или знања, или откривења. Она се, међутим, не умирује тиме, све док не достигне савршену заједницу, односно љубав која неминовно и непогрешиво оне који је желе чини бестраснима и непоколебивима. Дете, одевено у бисере и у скупоцену одећу, када је гладно ништавним сматра све што је на њему и презире га, а сву пажњу обраћа само на груди које га хране да би окусило млеко. Тако расуђуј и о Божијим духовним даровима. Богу слава у векове! Амин.

ЧЕТРДЕСЕТ ШЕСТА БЕСЕДА. О РАЗЛИЦИ ИЗМЕЂУ РЕЧИ БОЖИЈЕ И РЕЧИ СВЕТА, ИЗМЕЂУ ЧЕДА БОЖИЈИХ И ЧЕДА ОВОГА СВЕТА

Реч Божија јесте Бог, а реч света јесте свет. Велики су растојање и разлика између речи Божије и речи света, између чеда Божијих и чеда света. Сваки пород уподобљује се својим родитељима. И зато, ако пород Духа пожели да се преда речи света, земаљским стварима и слави овога века, онда он умире и пропада, јер није могао да нађе истински починак, јер је његов починак тамо, где је и рођен. Загуши се, како каже Господ (Мт. 13; 22), и постаје неплодан за речи Божије, онај који је обузет земаљским бригама и везан земаљским оковима. Онај који је подједнако обузет телесним хтењем, тј. световни човек, ако пожели да слуша реч Божију гуши се и као да постаје неко од бесловесних. Они, који су навикнути на обмане порока, када слушају о Богу као да суузнемирени непријатном беседом и њихов ум бива огорчен.

И Павле, међутим, говори: Душеван (телесан) човек не прима што је од Духа Божија, јер му је лудост (1. Кор. 2; 14). И пророк је рекао: реч Божија постала је за њих на поругу и на подсмех (Јер. 20; 8) Видиш ли да се не може другачије живети, осим по том закону, по којем је сваки рођен? Морамо, међутим, на ово обратити пажњу и са друге стране. Ако телесни човек одлучи да се промени, он најпре умире и постаје неплодан за онај пређашњи, нечисти живот. Човек који је обузет болешћу, на пример грозницом, лежи на постељи и није у стању да се бави ниједним земаљским делом. Међутим, његов ум не мирује, него се бави бригом о послу, тражи лекара и шаље код њега своје пријатеље. Тако је душа преступањем заповести изложила себе слабости страсти и постала немоћна, али када приступи Господу и када поверује у Њега, од Њега добија заступање и, одрекавши се пређашњег, веома лошег живота, још лежи јер је слаба због старе болести и нема снаге да уистину изврши неко дело. Она је, међутим, обавезна и може да се брине о животу, да моли Господа и да тражи истинског Лекара.

Неки који су обманути лажним учењем неправилно тврде да је човек мртав и да не може да учини никакво добро. Иако дете нема снаге да нешто учини или није у стању да на својим ногама оде код мајке, оно се, тражећи мајку, креће, виче и плаче. Мајка се тада сажали над њим; она се радује што је дете тражи са напором и плачем. И како дете не може да дође код ње, сама мајка, савладана љубављу према детету, због његовог дуготрајног тражења одлази код њега и узима га с великом нежношћу, милује га и храни. Ово исто чини и човекољубиви Бог са душом, која Му приступа и тражи Га. Подстакнут Њему својственом љубављу и Његовом сопственом добротом, Он се још више привезује за разумни део душе и, према речима апостола, постаје један Дух са њом (1. Кор. 6; 7). Када се, пак, душа привеже за Господа, а Господ, милујући је и љубећи, дође и привеже се за њу, и када већ њен умни део непрестано обитава у благодати Господњој, тада душа и Господ постају један дух, једно сједињење, један ум. Тело душе остаје на земљи, али њен ум у потпуности живи у небеском Јерусалиму, усходећи до трећег неба, привезујући се за Господа и тамо Му служећи.

И Сам Онај Који седи у небеском граду, на престолу величине и на висини, сав обитава са душом у њеном телу, јер је њен лик Он поставио горе, у небески град светих, у Јерусалим, а сопствени лик неизрециве светлости Свог Божанства положио је у њено тело. Он њој служи у граду тела, а она Њему служи у небеском граду. Душа је постала Његова наследница на небесима, а Он је њу примио у наслеђе на земљи, јер Господ постаје наслеђе душе, и душа наслеђе Господње. Чак и код помрачених грешника мисао и ум могу да буду веома далеко од тела и имају моћ да уједном тренутку пређу огромне просторе, да се преместе у далеке земље; често се догађа да је тело бачено на земљу, а мисао у другој земљи обитава уз вољеног или уз вољену и види себе као да тамо живи. Ако је, дакле, и душа грешника тако танана и брзих крила, ако њен ум ништа не спречава да буде на далеким местима, онда она душа са које је силом Светога Духа скинута копрена таме и чије су очи просветљене небеском светлошћу, која је потпуно избављена од срамних страсти и постала чиста по благодати, утолико пре целовито служи Господу духом, и целовито Му служи телом, и толико се проширује својом мишљу да се може наћи свуда, тако да и где хоће, и када хоће, служи Христу.

Апостол говори овако: Да бисте могли разумети са свима светима шта је ширина и дужина, и дубина и висина, и познати љубав Христову која превазилази разум, да бисте се испунили сваком пуноћом Божијом (Еф. 3; 18–19). Размишљај о неизрецивим тајнама душе: Господ са ње скида таму која на њој лежи, и открива је, и Сам јој се открива. Колико се шири и распростире мисао њеног ума — и у ширину, и у дужину, и у дубину, и у висину васцеле видљиве и невидљиве твари! Према томе, душа је уистину велико, Божије и чудесно дело. Приликом њеног стварања, Бог ју је начинио таквом да у њеној природи није било порока; напротив, створио јује по лику [образу] врлина Духа, положио у њу законе врлина, расуђивање, знање, разборитост, веру, љубав и остале врлине, сагласно обличју Светога Духа.

Она већ сада у знању, разборитости, љубави и вери налази Господа и Он јој се јавља. Он је у њуположио разумевање, помисли, вољу, владајући ум; зацарио је у њој и неку велику истанчаност, учинио ју је покретљивом, лакокрилом, неуморном; подарио јој је способност дау једном тренутку дође и оде, и да мишљу служи Њему када то хоће Дух. Једном речју, створио ју је таквом да би је учинио Својом невестом и заједничарком, да би и Он био сједињен са њом и да би она са Њим била један дух, као што је речено: Ко се сједини са Господом, један је дух са Њиме (1. Кор. 6; 17). Њему слава у векове векова! Амин.

ЧЕТРДЕСЕТ СЕДМА БЕСЕДА. АЛЕГОРИЈСКО ТУМАЧЕЊЕ ОНОГА ШТО ЈЕ БИЛО ПОД ЗАКОНОМ

Слава коју је Мојсеј имао на лицу, била је праслика истинске славе. Као што тамо Јудејци нису могли да гледају Мојсејево лице, тако се догађа и сада: када ову славу светлости хришћани приме у своје душе, тама, која не подноси блистање ове светлости, бива ослепљена и даје се у бекство. Јудејци су, међутим, својим обрезањем, показивали да су они — Божији народ. Овде, пак, народ Божији изабрани (Тит 2; 14) прима унутар свога срца знамење обрезања, пошто небески мач обрезује сувишак ума, односно нечисти окрајак греха. Они су имали крштење које освећује тело, а ми имамо крштење Духом Светим и огњем, јер је ово проповедао Јован: Он ће вас крстити Духом Светим и огњем (Мт. 3; 11).

Тамо је постојала спољашња и унутрашња скинија: Улажаху свештеници свагда у први део скиније, да врше службу Божију, а у други једном у години сам првосвештеник, не без крви, коју приноси за себе и за народне грехе из незнања. Овим Дух Свети показује да још није отворен путу Светињу докле год прва скинија стоји (Јев. 9; 6–8). Овде су они који су се удостојили да уђу у нерукотворену скинију, где као претеча за нас уђе Христос (Јев. 6; 20). У Закону је свештенику било прописано да узме два голуба — једнога да закоље, а живога да пошкропи његовом крвљу и да га пусти да слободно одлети. Овај поступак је представљао праобраз [праслику] и сенку истине, јер је Христос заклан, а Његова крв, која насје пошкропила, дала нам је крила Светога Духа, како бисмо несметано узлетали у ваздух Божанства.

Јудејцима је био дат закон записан на каменим таблицама, а нама су дати духовни закони, исписани на телесним таблицама срца, јер је речено: Даћу им Закон Свој и на срцима њиховим написаћу га, и у мисли њихове ћу Га написати (Јерем. 31; 33). Све је то, међутим, било привремено и предвиђено да се укине; сада се уистину све извршава у унутрашњем новеку, јер је завет унутра, једном речју; Све ово њима се догађало за пример, све су то били праобрази, а написа се за поуку нама (1. Кор. 10; 11). Бог је Аврааму предсказао будућност: Знај зацело да ће семе твоје бити дошљаци у земљи туђој, да ће јој служити, и она ће их мучити четири стотине година (1. Мојс. 15; 13). Ово је такође било обличје сенке. Народ је уистину био пресељен, робовао је Египћанима и мучио се радећи са блатом и циглама. Фараон је над Израиљцима поставио надзорнике и доушнике, како би своје дело извршавали по нужности. Када су, пак, синови Израиљеви у својим патњама завапили пред Богом, Он их је посетио посредством Мојсеја и мношм казнама погодио Египћане. У месецу цветова — након што је прошла зимска хладноћа и тек што се појавило угодно пролеће — Он их је извео из Египта.

Бог је Мојсеју заповедио да узме јагње без недостатка, да га закоље и да његовом крвљу помаже прагове и врата, како их не би дотакли они што су убијали египатске првенце. Анђели, који су ради тога били послати, издалека су угледали знак крви и удаљавали се одатле, улазећи у куће које нису имале тај знак и убијајући сваког првенца. Осим тога, заповедио им је да из сваког дома узму квасац, а да заклано јагње једу са горким зељем и бесквасним хлебом. Требало је да Израиљци једу опасаних бедара, обувши чизме на ноге и носећи штап у руци. На тај начин, било је брижљиво заповеђено да Пасха Господња буде поједена до вечери и да се јагњету не ломе кости.

Извео их је са мноштвом сребра и злата и заповедио свакоме да од свога суседа, Египћанина, узме сребрне и златне посуде. Из Египта су изашли онда, кад су Египћани сахрањивали своје првенце. Једни су се радовали због избављења од тешког ропства, а други [Египћани] су плакали и туговали због погибије деце. Због тога Мојсеј каже: "То је ноћ о којој је Бог обећао да ће нас тада избавити". Све је ово тајна душе, избављене Христовим доласком. Наиме, реч "Израиљ" тумачи се као "ум који созерцава Бога", и он се ослобађа од робовања тами, од египатских духова.

Будући да је човек услед своје непослушности умро страшном душевном смрћу и примио проклетство за проклетством — трње и коров рађаће ти земља (1. Мојс. 3; 18) и: Кад земљу узрадиш, неће ти више давати блага својега (1. Мојс. 4; 12), на земљи његовог срца родили су и узрасли трње и коров. Непријатељи су му преваром отели славу и обукли га у стид. Била је украдена његова светлост и он је обучен у таму. Убили су његову душу, развејали и распарчали његове помисли, свукли су његов ум са висине и човек — Израиљ, постао је роб истинског фараона; он је над човеком поставио надзорнике и доушнике — нечисте духове, који присиљавају човека да, хтео — не хтео, твори њихова рђава дела и да слаже блато и цигле. Удаљивши човека од небеског начина размишљања, спустили су га до рђавих, вештаствених [материјалних], земаљских и блатњавих дела, до испразних речи, помисли и расуђивања, јер је душа, након што је пала са своје висине, сусрела човеконенавидно царство и сурове кнежеве који је приморавају да им подиже греховне градове порока.

Ако, пак, душа уздахне и завапи ка Богу, Он ће јој ниспослати духовног Мојсеја који је избавља из египатског ропства. Нека, међутим, пре тога јеца и уздише, и тада ће видети почетак избављења. Она избављење добија у месецу нових цветова, у време пролећа, када из душевне њиве могу да израсту прекрасни и расцветали изданци правде, и то након што је прошла сурова зима помраченог незнања и велике ослепљености — последица срамних дела и грехова. Бог, међутим, тада заповеда да се из сваког дома избаци сав стари квасац и да се, колико је могуће, одбаце дела и мудровања старог исквареног човека, нечисте помисли и нечиста умовања.

Мора се заклати и на жртву принети јагње чијом ће се крвљу помазати врата, јер је заклан Христос, истинито, благо и непорочно Јагње, и Његовом крвљу помазани су прагови срца, како би Христова крв, проливена на крсту, за душу била живот и избављење, а за Египћане, тј. за демоне, плач и смрт.

И заиста, крв непорочног Јагњета за њих значи плач, а за душу радост и весеље. Затим је, после помазања, Бог заповедио да се до вечери поједе јагње и бесквасни хлебови са горким зељем, и да при том Израиљци опасају бедра, обују чизме и у руке узму штапове. Наиме, ако душа не буде, сразмерно својим могућностима, благовремено припремљена добрим делима, неће јој бити допуштено да окуси Јагње. Међутим, ако је јагње слатко и бесквасни хлебови укусни, онда је зеље горко и опоро, јер душа са великом горчином и жалошћу окуша Јагње и добре хлебове, жалостећи се због греха који у њој живи.

Заповеђено је да се јагње поједе до вечери, јер вечерње време чини средину између светлости и таме. Тако се и душа пред ово избављење налази између светлости и таме, јер је уз њу тада сила Божија и не допушта тами да уђе у душу и да је прогута. Мојсеј је тада рекао: ово је ноћ обећања Божијег; тако да је Христос, када Му је у синагоги дата књига, према ономе што је написано, поменуо ово као пријатну Јодину Господњу и дан избављења (Лк. 4; 18). Тамо је ноћ освете, овде дан избављења. И то је праведно, јер је тамо све било само обличје и сенка истине, којим се тајанствено, у праобразима [прасликама], наговештавало истинско спасење душе која је била закључана у тами, свезана и скривена у јами преисподње, затворена бакарним вратима, тако да није могла да се ослободи без избављења посредством Христа.

Бог, дакле, изводи душу из Египта и из египатског ропства, и у време изласка убија египатске првенце, јер неки део силе истинског фараона већ пада. Египћани кроз плач јецају, ожалошћени спасењем заробљеника. Бог заповеда да се од Египћана узму златне и сребрне посуде и да се затим изађе из Египта, зато што душа, излазећи из таме, узима са собом сребрне и златне посуде, односно, своје сопствене добре помисли, седмоструко распламсане; Бог допушта да буду употребљене за служење Њему и отпочива у њима. Демони, који су некада били суседи душе, расејавали су њене помисли, господарили над њима и расипали их. Блажена је душа која се ослободила таме, и тешко души која не уздише и не вапи Ономе Који може да је избави од оних тешких и сурових надзорника!

Када су синови Израиљеви прославили Пасху, кренули су на пут. Напредује она душа која је примила живот Светога Духа, окусила Јагње, помазала се Његовом крвљу и храни се истинским хлебом — живом речју. Пламени стуб и стуб од облака иду испред Израиљаца и чувају их: Дух Свети укрепљује хришћане, подржавајући и руководећи душу ка осећању [ка развијеном духовном чулу]. Када су фараон и Египћани дознали да је народ побегао и да су лишени Израиљевог рада, усудили су се да, и накои убијања првенаца, крену за њима. Фараон је без оклевања упрегао своје кочије и са целим народом похитао да их истреби; и када је већ био спреман да упадне међу њих, облак се нашао у средини, задржавајући и помрачујући једне а озарујући и штитећи друге. Да не бих, препричавајући ову повест, продужио беседу, сам у овом пронађи оно што се може применити на духовно.

Чим душа побегне од Египћана, приступа сила Божија и помаже јој, руководи је на путу ка истини. Духовни фараон, цар греховне таме, зна да се душа удаљује од њега, да бежи из његовог царства, истргнувши помисли које је он још одавно обузео > и које су биле његово наслеђе; сурови, међутим, претпоставља и нада се да ће се душа опет вратити њему. Пошто је из убијања првенаца и отимања помисли закључио да душа потпуно измиче његовој власти, устремљује се са још већом жестином, јер се плаши да, ако душа утекне, више неће моћи да се нађе ниједан извршилац његове воље и дела. Он због тога прогони душу недаћама, искушењима и невидљивим борбама. Душа се негде искушава, негде се испитује, а негде треба да се покаже њена љубав према Ономе Који ју је извео из Египта, јер се она ради тога предаје испитивањима и искушењима сваке врсте.

Душа примећује да је непријатељска сила спремна да је нападне и погуби, али да нема снаге за то, јер између ње и египатских духова стоји Господ. Примећује такође и море туге, жалости и очајања, али нема снаге нити да иде назад, где види спремне непријатеље, нити да крене напред, јер је страх од смрти и страшне и различите недаће приморавају да пред собом види смрт. Зато се душа не узда у себе, јер због мноштва нечастивих који је окружују носи у себи смртну пресуду. Када, пак, Бог види да душа пада због смртног страха и да је непријатељ спреман да је прогута, даје јој малу помоћ и снисходи до душе, испитујући је да ли је чврста у вери и има ли љубав према Њему. Бог је, наиме, одредио да такав буде пут који води у живот — са недаћама и тескобом, са многим испитивањима и најгорчим искушењима. Ако душа још овде, у неизмерној жалости [због грехова] и имајући поред очима смрт, оконча овај пут, тада ће већ "руком крепком и мишицом високом", озарењем Светога Духа, срушити силу таме, заобићи страшна места и прећи море таме и свепрождирућег огња.

Овакве су душевне тајне, и оне се уистину извршавају у човеку који се труди да уђе у обећање живота, који је [човек] избављен из царства смрти, који је примио залог од Бога и причастан је Светоме Духу. Душа, која се спасла од својих непријатеља, Божијом силом прешла горко море и видела како пред њеним очима пропадају њени непријатељи којима је раније служила, радује се неизрецивом радошћу, прослављена је, бива утешена од Бога и отпочива у Господу. Тада Дух, Којега је она примила у себе, пева нову песму Богу с тимпаном, односно са телом, и са гуслама, односно са душом, на њеним словесним струнама, најистанчанијим помислима, са плектрумом [трзалицом] Божије благодати, и узноси похвале Живототворцу Христу. И као што ваздух, пролазећи кроз фрулу, испушта звук, тако и Свети Дух у чистом срцу светих и духоносних људи пева песме и химне и моли се Богу: "Слава Ономе што је душу спасао од фараоновог ропства, Који ју је учинио Својим престолом, домом, храмом и чистом невестом, Који је уводи у Царство вечног живота док је она још у овом свету!"

У време Закона, на жртву су приношене бесловесне животиње, и ако нису биле заклане, приношење није било угодно. Сада, пак, ако се не закоље грех, приношење нијеугодно Богу и није истинито. Народ је дошао у Меру, где се налазио извор чија је вода била горка и непогодна за пиће. Бог је стога заповедио сумњичавом Мојсеју да у горку воду баци дрво; чим је дрво бачено, вода је постала слатка и, изгубивши горчину, постала је погодна да је пије народ Божији. Подједнако горка бива и душа која пије змијско вино, која се уподобила горкој змијској природи и постала грешна. Из тог разлога Бог полаже дрво живота у најгорчи извор срца и душа постаје слатка, одбацивши своју горчину и сјединивши се са Духом Христовим. Када на тај начин постане корисна, почиње да служи свом Господару, пошто је постала духоносно тело. Слава Ономе Који нашу горчину претвара у сладост и доброту духа! Тешко ономе у којега није положено дрво живота! Он не може задобити никакву добру промену.

Мојсејев штап појављивао се у два вида: непријатељима је изгледао као змија која их уједа и убија, а Израиљцима као палица на коју су се ослањали. Тако и истинско, крсно дрво, односно Христос, за непријатеље, духове злобе, значи смрт, а за наше душе — то је палица, поуздани ослонац и живот у којем душа отпочива. У свему пређашњем, налазили су се праобрази и сенке ових истинитих ствари. Старозаветно богослужење било је сенка и праобраз [праслика] садашњег богослужења. И обрезање, и скинија, и кивот, и крчаг, и манна, и свештенство, и тамјан, и обредно прање и, уопштено, све што је постојало код Израиљаца и у Мојсејевом закону или код пророка — постојало је ради ове душе, која је створена према лику Божијем, али је пала у јарам ропства и у царство горке таме.

И управо је са њом Бог хтео да ступи у заједницу, њу је припремио за Своју царску невесту, њу је очистио од скверне и опрао од црнила и од њене срамоте, учинио је светлом, оживео из мртвих, исцелио од понижења и, прекративши непријатељство, помирио се са њом. Будући творевина, она се припрема да буде невеста Царевог Сина. Бог је прихвата и постепено мења Својом сопственом силом док не узрасте до Његовог сопственог узраста, док је не учини пространијом и не узвиси до безграничног и неизмерног узрастања, док је не учини непорочном и Њега достојном невестом. Он је најпре рађа код Себе, и Он Сам је узгаја док не прими савршену меру љубави према Њему зато што Он Сам, будући савршен Женик, и њу као савршену невесту прима у свету, тајанствену и чисту заједницу брака, и тада она царује са Њим у бесконачне векове. Амин.

ЧЕТРДЕСЕТ ОСМА БЕСЕДА. О САВРШЕНОЈ ВЕРИ У БОГА

Намеравајући да Своје ученике узведе до савршене вере, Господ је у Јеванђељу рекао: неверан у малом неверан је и у многом, а који је веран у најмањем, и у многом је веран (Лк. 16; 10). Шта означава ово мало? И шта означава ово много? Мало — то су обећања овога века, све оно за шта је Господ обећао да ће обезбедити онима који у Њега верују, на пример, храна, одећа и остало, што служи телесном спокојству, здрављу и сличном, а за шта нам је такође заповедио да се не бринемо, са поуздањем се уздајући у Њега, јер Господ о свему промишља ради оних који Му притичу. "Много", пак, означава дарове вечног и непропадљивог века, за које је обећао да ће их подарити онима што верују у Њега, који се непрестано о њима брину и траже их од Њега, јер им је тако заповедио: Тражите, каже, најпре Царство Божије и правду његову, а све ово ће вам се додати (Мт. 6; 33). Ово нам је заповедио зато, да би сваки од нас био испитан овим малим и привременим — да ли верује у Бога Који је обећао да ће нам све то обезбедити само уколико се ми не будемо бринули о томе и ако се будемо бринули о будућем и вечном.

Уколико човек сачува здраву веру у расуђивању о овоме што је речено, постаје очигледно да верује непропадљивом и да уистину тражи вечна добра. Сваки од оних, који се покоравају речи истине, дужан је или да самога себе испита и о самоме себи расуди или, пак, да се подвргне испитивању и расуђивању духовних људи о томе како је поверовао и предао се Богу, да ли је поуздано и у самој стварности сагласан са речју Његовом или, услед преузношења због свог оправдања и своје вере, самога себе сматра верујућим. Сваки се испитује и разобличује да ли је веран у малом, а тиме мислим на привремено. Како се то догађа? Саслушај. Ако себе називаш верујућим, да ли сматраш да ћеш се удостојити небеског Царства, да си, родивши се одозго, постао Син Божији и санаследник Христов, да ћеш бити са Христом, да ћеш у векове царевати и бити блажен у неизрецивој светлости у безграничне и небројене векове? Несумњиво је да ћеш одговорити: "Да, из тог разлога сам се удаљио од света и предао се Господу".

Према томе, испитај себе: занимају ли те земаљске ствари, да ли много бринеш о телесној храни и одећи, о осталим потребама и починку, да ли покушаваш да их се домогнеш сопственим снагама и да ли промишљаш о себи, иако ти је заповеђено да се уопште не бринеш о себи? Ако, дакле, верујеш да ћеш задобити бесмртно, вечно, непролазно и преизобилно, зар онда утолико пре за оно пролазно и земаљско, што Бог даје и безбожницима, и зверима и птицама, нећеш веровати да ће ти Господ и то обезбедити, јер је заповедио да се уопште не бринемо о томе, рекавши: не брините се о томе шта ћете јести или шта ћете пити, или у шта ћете се оденути, јер све ово незнабошци ишту (Мт. 6; 25, 32). Ако се још бринеш о овоме, и ако ниси у потпуности поверовао Његовој речи, онда знај да се до сада ниси уверио у задобијање вечних добара, односно Царства небеског, и себе само сматраш верујућим, показујући се као неверан у малом и пропадљивом. Осим тога, као што је тело скупоценије од одеће, и душа је скупоценија од тела. Верујеш ли онда да ће твоја душа од Христа примити исцелење вечних рана које људи не могу да исцеле, тј. срамних страсти, верујеш ли да је Господ ради тога и дошао овамо, да би верне душе излечио од неизлечивих страсти и очистио од скверне греховне губе као једини истински Лекар и Исцелитељ?

Ти ћеш рећи: "Несумњиво верујем и чврсто стојим у томе, и такво је моје уздање". Међутим, испитај себе и сазнај: да ли те телесна страдања понекад воде код земаљских лекара, као да Христос, у Којега си поверовао, не може да те излечи? Погледај како самога себе обмањујеш и сматраш себе верујућим, иако још не верујеш како би уистину требало. Ако би, пак, веровао да Христос исцељује вечне и неизлечиве ране бесмртне душе и греховне болести, онда би веровао и да Он има моћ да исцели и привремене и телесне слабости и болести, тако да би пре свега Њему притицао, не ослањајући се много на лекарска средства и услуге. Знај да је Онај Који је створио душу створио и тело, и да Онај, Који исцељује бесмртну душу може и тело да излечи од привремених страдања и болести.

Ти ћеш ми, наравно, рећи следеће: "Бог је за лечење тела дао земаљске траве и лекове, и за телесне слабости припремио је лекарска средства, одредивши да се тело, узето од земље, исцељује оним што земља и даје". Ја сам сасвим сагласан са тим. Међутим, буди пажљив и сазнај коме је ово дато и о коме је Бог посебно бринуо по Свом великом и бесконачном човекољубљу и доброти! Када је одступио од заповести која му је дата, човек је био подвргнут осуди гнева па је из рајске насладе протеран у овај свет као у ропство или срамоту или као у некујаму, покоривши се власти таме и поставши неверан услед обманутости страстима; због тога је на крају постао подложан страдањима и болестима тела, иако пре пада није знао ни за страдања, ни за болести. Очигледно је да су сви, који су од њега рођени, подложни тим страдањима.

Бог је, дакле, у овоме показао Своју бригу о немоћнима и невернима, јер по Својој великој доброти није хтео да грешни људски род потпуно пропадне. На радост и исцељење тела и за задовољење његових потреба, Он је световним људима и свима спољашњима дао лекове и дозволио да се користе овим средствима, јер још нису у стању да себе у потпуности повере Богу. Ти си, међутим, монах који је приступио Христу, јер си пожелео да будеш Син Божији, да се родиш одозго, од Духа, примивши при том обећања узвишенија и већа него што ихје примио први, бестрасни човек — благовољење Господњег доласка. Поставши туђи за свет, дужан си да задобијеш неке нове појмове, веру и начин живота, неуобичајене за све мирјане. Слава Оцу, и Сину, и Светоме Духу у векове! Амин.

ЧЕТРДЕСЕТ ДЕВЕТА БЕСЕДА. НЕМА ДОВОЉНО РАЗЛОГА ДА СЕ ЧОВЕК ОДРЕКНЕ НАСЛАДА ОВОГА СВЕТА УКОЛИКО НЕЋЕ УЧЕСТВОВАТИ У БЛАЖЕНСТВУ ОНОГА

Ако онај који је ради Господа напустио своје, ако се одрекао овога света и световних наслада, ако се одрекао имања, оца и мајке, ако је распео самога себе и постао бескућник и сиромах који ништа нема — ако, дакле, уместо световног спокојства не нађе божанствени починак, ако уместо привремене насладе не осети у својој души духовно наслађивање, ако се, уместо у пропадљиву одећу, по унутрашњем човеку не обуче у одежду божанствене светлости и ако уместо овог пређашњег и телесног општења у својој души несумњиво не упозна заједницу са небеским, ако уместо видљиве радости овога света не буде у себи имао радост духа и утеху небеске благодати, ако у душу, према ономе што је написано, не прими божанствено насићење када му се јави слава Господња (в. Пс. 16; 15), једном речју, ако уместо ове привремене насладе већ сада не задобије у својој души жељену непропадљиву насладу, ондаје он постао со која је обљутавела, и достојан је жаљења више од свих осталих људи — овдашњег се лишио, а божанственим се није насладио, није, према дејствовању Духа, у свом унутрашњем човеку познао божанствене тајне.

Човек се отуђује од света зато, да би се, према апостолу, његова душа у мислима преселила у други свет и век, као што је речено: Наше живљење је на небесима (Фил. 3; 20) и: Живећи у телу, не војујемо по телу (2. Кор. 10; 3). Услед тога, онај који се одрекао овога света мора чврсто веровати да му још сада, уз садејство Духа, предстоји да у мислима пређе у други век и да тамо живи, да се тамо радује и наслађује духовним благом, да се, по унутрашњем човеку, роди од Духа, као што је рекао Господ: Ко у Мене верује, прешао је из смрти у живот (в. Јн. 5; 23) . Постоји, наиме, и друга смрт, осим видљиве, као што постоји и други живот, осим видљивог. Писмо каже: Она што се одапа насладама, жива је умрла (1 Тим. 5; 6), и: Остави нека мртви сахрањују своје мртваце (Лк. 9; 60), неће мртви хвалити те, Господе, него ми живи благосиљаћемо Те (Пс. 113; 25).

Кад се сунце појави над земљом, све су његове луче на земљи, а када је на западу, оно тада, одлазећи у свој дом, поново сабира своје луче. Тако је и душа, која није одозго препорођенаДухом, својим помислима потпуно на земљи и њене мисли распростиру се до граница земље. Међутим, чим се удостоји да добије небеско рођење и заједницу од Духа, сабравши у једно све своје помисли и задржавши их код себе, онаусходи ка Господу, у нерукотворено обиталиште на небесима, и све њене помисли, ступајући у божанствени ваздух, постају небеске, чисте и свете, јер душа, ослободивши се из мрачне тамнице нечастивог кнеза — духа овога света — задобија чисте и божанствене помисли, пошто је Бог благоволео да човека створи као причасника божанствене природе.

Ако се, дакле, удаљиш од свега житејског [овосветског] и ако будеш марљиво обитавао у молитви, ускоро ћеш осетити да је овај труд испуњен спокојством и сматраћеш да су мала недаћа и напор препуни највеће радости и утехе. Чак и ако би твоји душа и тело, током читавог живота, били сваког тренутка исцрпљивани ради оволиких добара, шта би то значило? О, неизрециво милосрђе Божије! Бог бесплатно дарује Себе верујућима, и човек за кратко време постаје наследник Божији, Бог се настањује у човеково тело и Господ у Себи има прекрасно обиталиште — човека! Као што је Бог небо и земљу створио ради човековог обитавања, тако је и човекове тело и душу створио као Свој дом, да би се уселио и отпочинуо у његовом телу као у Свом дому, имајући за прекрасну невесту љубљену душу, створену према Његовом лику. Обручих вас, каже апостол, Мужу јединоме, да девојку чисту приведем Христу (2 Кор. 11; 2) и: Његов дом смо ми (Јев. 3; 6). Као што муж у свој дом брижљиво сабира свако добро, тако и Господ у Свом дому — у души и телу — сабира и полаже небеско богатство духа. Нити су мудри својом мудрошћу, нити су разумни својим разумом могли да схвате душевну истанчаност, или да кажу шта је душа; једино се уз садејство Светога Духа открива и задобија појам и поуздано знање о души. При том, међутим, разматрај, расуђуј и схватај како се то догађа, и слушај: Он је Бог, а она — није Бог; Он је Господар, а она — слушкиња; Он је Творац, а она — творевина; Он је Створитељ, а она — створење; Његова и њена природа немају ништа заједничко и Он је једино према својој бесконачној, неизрецивој и незамисливој љубави и према Свом милосрђу благоволео да се настани у овој творевини, у овој разумној твари у овом Свом часном и изабраном сасуду да бисмо, каже Писмо, били као првина од Његових створења (Јак. 1; 18), да бисмо били Његова мудрост и заједница, Његово сопствено обиталиште, Његова сопствена чиста невеста.

Будући да су таква блага која су нам приуготовљена и да су таква обећања која су нам дата, да је такво било благовољење Господње према нама, нећемо бити лењи и немарни, него ћемо, чеда, похитати ка вечном животу, и потпуно се посветити угађању Господу. Молићемо Господа да нас Својом божанском силом избави из мрачне тамнице срамних страсти, осветивши се за Свој сопствени лик, за Своје створење, да би му вратио светлост и учинио душу здравом и чистом; на тај начин ћемо се удостојити заједнице Духа, прослављајући Оца и Сина и Светога Духа у векове. Амин.

ПЕДЕСЕТА БЕСЕДА. КО ЧУДОТВОРИ У СВЕТИМ СВОЈИМ?

Ко је закључао небеска врата? Да лије то био Илија, или Бог Који је обитавао у њему и Који је заповедао киши? Сматрам да је Господар неба тада заседао у Илијиној души и да је његовим језиком реч Божија забранила киши да силази на земљу. Када ју је поново изговорио, отворила су се небеска врата и спустила се киша. На сличан начин је и Мојсеј положио свој штап, и он се претворио у змију; затим је изговорио реч, и он је опет постао штап. Узео је пепео из пећи, развејао га, и појавиле су се красте. Још једном је заповедио, и појавиле су се вашке и жабе. Да ли је ово могла да учини човечија природа? Мојсеј је заповедио мору — и оно се раздвојило; заповедио је реци — и она се претворила у крв. Очигледно је, дакле, да је небеска сила обитавала у његовом уму и да је кроз Мојсеја творила ова знамења.

Како је ненаоружани Давид могао да изађе на мегдан са онаквим џином? И када је Давид бацио камен на иноплеменика, онда је рука Божија Давидовом руком усмерила камен, и сама Божија сила је, остваривши победу, поразила непријатеља. Ово није могао да изврши Давид, чије је тело било слабо. Приближивши се Јерихону, Исус Навин је седам дана опседао град, али ништа није могао даучини својом силом. Међутим, када је заповедио Бог, зидине су се срушиле саме од себе. Када је улазио у Обећану земљу, Господ му је рекао: иди у битку. Исус Навин је, међутим, одговорио: "Жив је Господ, нећу поћи без Тебе!" Ко је заповедио сунцу да стоји током битке? Да ли је то била његова природа или сила која је обитавала у њему? Када је Мојсеј ратовао са Амаличанима, Израиљ их је побеђивао све дотле док су Мојсејеве руке биле подигнуте ка небу и ка Богу; међутим, чим би спустио руке, надјачавали су Амаличани.

Када слушаш о овоме, не дозволи свом уму да се удаљи. Будући даје све ово било праобраз [праслика] и сенка истинитих ствари, примени ово на себе. Када уздигнеш дланове свога ума и своје помисли уздигнеш ка небу, када пожелиш да се привежеш за Господа, твоје помисли ће срушити сатану. И као што је Божија сила срушила јерихонске зидине, тако ће и сада Божија сила срушити зидине порока које преграђују пут твога ума, срушиће сатанске ограде и истребиће твоје непријатеље. И у време Закона, који је био сенка, Божија сила је непрестано обитавала уз праведнике, творећи видљива чуда, док је унутар њих обитавала Божија благодат. Дух је дејствовао и у пророцима, и у њиховим душама служио је томе да би пророковао и саветовао и да би, када је то било потребно, откривао свету велика дела. Пророци, дакле, нису увек обзнањивали, него само онда када је то хтео Дух који се налазио у њима; уосталом, сила је свагда обитавала у њима.

Ако се и у сенци, каква је био Закон, Дух Свети изливао у таквој мери, онда се утолико више излива у Новом Завету, после Крста, после Христовог доласка, где се и извршило изливање Духа и опијање Духом, јер је речено: Излићу Дух Свој на свако тело (Јоиљ 2; 28). То има исто значење као и речи које је изговорио Господ: Ја сам с вама до свршетка века (Мт. 28; 20). Сваки који тражи налази и, као што је речено: Ако ви, зли будући, умете добре даре давати деци својој, колико ће више Отац ваш небески дати Духа Светога онима који ишту од Њега (Лк. 11; 10–13), према апостолској речи: у сили и са пуним убеђењем (1. Сол. 1; 5). Из тог разлога се ово задобија по мери, са трудом, са великим напором, са трпљењем и са љубављу према Њему, када су већ, према ономе што је речено, душевна чула обучена у разликовање добра и зла (Јев. 5; 14), односно за разликовање лукавства, наговора, разноликих напада и замки зла и, слично томе, и за разликовање разних дарова и разне помоћи по дејству и сили Духа. Наиме, онај који у себи препозна греховне красте које страстима скрнаве унутрашњег човека, али не препозна у себи помоћ која долази од Светога Духа истине, Који укрепљује његову слабост и обнавља душу срдачном радошћу, не поседује способност разликовања и није познао разноликост домостроја Божије благодати и Божијег мира. С друге стране, и онај, којем помаже Господ, и који има духовно весеље и небеске дарове, ако помисли о себи да више није подложан греху — самога себе обмањује и предаје се заблуди, не разликујући истанчаност порока и не схватајући да се узрастање из незрелости и усавршавање у Христу одвија постепено, јер уз помоћ, коју даје Свети и Божански Дух, истовремено и вера, која узраста, почиње да напредује, и сва упоришта нечистих помисли почињу постепено да се приближавају потпуном истребљењу.

Зато је сваки од нас обавезан да истражи да ли је пронашао благо у овом слабашном сасуду (тј. у смртном телу), да ли се обукао у порфиру Духа, да ли је видео Цара, да ли је отпочинуо, да ли Му је постао близак или још служи у спољашњим кућама? У души је, наиме, много делова, и њена је дубина велика, а грех, који је у њу ушао, већ је овладао свим деловима и просторима срца. Услед тога, када човек почне да тражи благодат, она му приступа и загосподари, можда, над два дела душе. Онај који је неискусан, будући утешен благодаћу, мисли да је благодат која се спустила овладала свим деловима душе и да је грех искорењен. Међутим, већи део душе и даље је у власти греха, док над једним делом господари благодат. Човек се на тај начин обмањује и не зна за ово.

Имајући још много тога о овоме да напишем вашој искреној љубави, оној неколицини међу вама, као разборитим људима, дајем повод да, применивши ово и истраживши силу речи, постанете још разборитији у Господу и да Његовом благодаћу и са силом истине умножите простоту вашег срца непоколебиво следећи пут свога спасења, избавивши се од сваке љубопитљивости и сваког лукавства противника, да бисте се удостојили да се не спотакнете и да будете неосуђени на дан суда Господа нашег Исуса Христа. Њему слава и сила са Оцем и животворним Духом Његовим, сада и свагда и у бесконачне векове векова! Амин.

НАПОМЕНЕ:

Цитати из Старог Завета наводе се углавпом према Септуагинти и црквенословенском преводу, прим. прев.