Свештеник Павле Гумеров
ПРАВОСЛАВНА АСКЕТИКА ЗА МИРЈАНЕ
ШТАМПАНО ИЗДАЊЕ
Издаје: ЕПАРХИЈА БИХАЋКО-ПЕТРОВАЧКА;
Манастир Клисина
С благословом: Његовог Преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког Господина Хризостома
Наслови изворника: Православная аскетика, изложенная для мирян
О борьбе со страстями
Сретенский монастырь, Москва, 2010.
Превела са руског: Наташа Јефтић
Уредник: Игуман Василије (Рожић)
Лектор: Наташа Јефтић
Место: Бања Лука
Година: 2011.
Штампа: "Графид д.о.о.", Бања Лука
За штампарију: Бранислав Иванковић
ИНТЕРНЕТ ИЗДАЊЕ
Објављено: 14. новембар 2015.
Издаје: © Svetosavlje.org
Уредник: прот. Љубо Милошевић
Основни формат: Владимир Благојевић
Коректура: Гојко Средовић
Дизајн странице: Гојко Средовић
http://www.svetosavlje.org/biblioteka/
У стара времена омиљено штиво редовно су биле књиге као што су: "Добротољубље", "Лествица" светог Јована Лествичника и друга душекорисна дела. Савремени православии хришћани, нажалост, ретко узимају у руке те велике књиге. А штета! Јер, оне нуде одговоре на питања, која често постављају на исповести: "Оче, како се уздржати од раздражљивости?" "Како се борити с унинијем и лењошћу?" "Како живети у свету са ближњима?" "Због чега се ми увек враћамо једним те истим гресима?" На та питања одговара наука, која се у богословљу назива аскетика. Она говори о томе шта су то страсти и греси, како се борити с њима, како наћи душевни мир и како стећи љубав према Богу и ближњима.
Реч "аскетика" одмах нас асоцира на древне подвижнике, египатске пустињаке и манастире. Аскетска искуства и борбу са страстима многи сматрају особито монашким чином. "А ми (људи) смо слаби самим тим што живимо у свету, што значи да можемо живети како било". То је, наравно, велика заблуда. На свакодневну борбу, рат са страстима и греховним навикама позван је сваки православии хришћанин без изузетка. О томе нам говори апостол Павле: А који су Христови (то јест сви хришћани — свешт. П.), распеше тијело са страстима и жељама (Гал. 5, 24). Као што војници полажу заклетву и заклињу се да ће бранити Отаџбину и уништавати њене непријатеље, тако се и хришћани, као војници Христови, у Светој Тајни крштења заклињу на верност Христу и "одричу се од ђавола и свих дела његових", то јест од греха. Значи, предстоји нам битка са суровим непријатељима нашег спасења: палим анђелима, страстима и гресима. Битка која није за живот него за смрт, тешка и свакодневна, ако не и непрекидна — "о спокоју можемо само да сањамо". И због тога је представљање православие аскетике у првом реду умесно, на основу учења о осам човечијих страсти и борби против њих.[1]
Речи "аскетика", "аскетизам" проистекле су од грчког глагола "аскео", што у преводу значи "вешто и приљежно прерађивати", тј. "обрађивати грубе материјале и у томе се вежбати". У древној незнабожачкој Грчкој аскетама су називали атлете, због тога што су они проводили време у сталним тренинзима и вежбањима и при томе су водили строг, уздржљив начин живота. Касније се назив "аскео" усталио за људе који се подвизавају у уздржању и стицању врлина.
На тај начин се труд хришћанина око спасења своје душе може упоредити са радом спортисте који јача своје тело и вољу константним вежбама, или војника који се тренира у борбеној вештини како би увек био спреман за ратне операције.
Свој скромни рад саставио сам на основу Светог Писма, светоотачких аскетских писаних споменика и малог личног свештеничког искуства. Учење Цркве о страстима и борби с њима у књизи је пребачено на савремени терен, за православие хришћане, којима је Господ наменио да живе и спасавају се у 21. веку. Исто тако, усудио сам се да искористим нека знања из базе практичне, примењене психологије, преосмисливши их сагласно учењу светих отаца о борби са страстима. И свети Теофан Затворник је наводио у својим делима психолошке аналогије, чак је и позивао да се састави уџбеник у којем би било могуће спојити хришћанство и психологију. Психологија проучава механизме људског понашања и мишљења. Практична психологија помаже човеку да изађе на крај са својим рђавим склоностима, да победи депресију, да научи да живи у миру са собом и људима, и у том смислу психолошка знања могу бити веома корисна у духовном делању.
Несрећа је у томе што психологија није општа научна дисциплина, као што су физика, математика, хемија или биологија. Постоји више школа, праваца, који себе називају психологијом. Под психологијом се подразумевав и психоанализа Фројда и Јунга и модерне тековине попут неуролингвистичког програмирања (НЛП). Неки правци у психологией су потпуно неприхватљиви за православие хришћане. Због тога треба прикупљати знања зрно по зрно, одвајајући жито од кукоља.
Пре него што се почнемо бавити основним страстима и методима борбе с њима, хајде да поставимо себи питање: због чега се ми боримо с нашим гресима и страстима? Недавно сам чуо једног чувеног православног богослова, професора Московске духовне академије (нећу наводити његово име, јер га веома ценим — био ми је професор, али по том питању у суштини нисам сагласан с њим), који је рекао: "Богослужење, молитва и пост — све су то, такорећи, зидарске скеле, подупирачи за подизање зграде спасења, али не и циљ спасења и смисао хришћанског живота. А циљ је избављање од страсти". Не могу с тим да се сложим, јер избављање од страсти такође није сврха по себи. Преподобии Серафим Саровски о правом циљу говори: "Стекни дух смирен и око тебе ће се хиљаде спасити". Циљ живота хришћанина јесте стицање љубави према Богу и ближњима. Сам Господ говори само о двема заповестима на којима се заснива читав Закон и Пророци. Љуби Господа Бога својега сейм срцем својим, и свом душом сеојом, и сейм умом својим и ближњега свога као самог себе (Мт. 22, 37–39) И даље: О овим двјема заповијестима виси сав Закон и Пророци (40). То су најважније заповести чије држање представља смисао и циљ хришћанског живота. А избављање од страсти је само средство, као што су, уосталом и молитва, богослужење и пост. Ако би то био циљ, онда би ми били врло блиски будистима, који исто тако траже бестрасност, односно нирвану.
Али човек не може испунити две главне хришћанске заповести док над њим господаре страсти. Онај човек који је подложан страстима и гресима, воли само себе и своју страст. Зар може сујетан и горд човек да воли Бога и ближње? А онај који се налази у унинију, гневу и који служи среброљубљу? Реторичко питање.
Служење страстима и греху не допушта хришћанину да испуни кључну заповест Новога Завета — заповест љубави.
У преводу са црквенословенског језика реч "страст" значи "мучење" (отуда, на пример, руски "страстотерпец" тј. онај који трпи страдања, мучења). И заиста, ништа толико не мучи људе као њихове личне страсти и укорењени греси.
На почетку они служе задовољењу греховних потреба, а затим самилуди почињу да служе њима: сваки који чини гријех роб је гријеху (Јн. 8, 34).
У свакој страсти постоји тренутак греховне насладе за човека, али ипак страсти муче, кидају и покоравају грешника.
Најблиставији пример страсне зависности су алкохолизам и наркоманија. Алкохол и наркотици не постају само део човекове душе, већ улазећи у размену супстанци, постају и део биохемијских процеса у његовом организму. Та зависност је заправо духовно-телесна, па је требалечити двојако, то јест, и душу и тело. Међутим, у основи леже грех и страст. Алкохоличари и наркомани све приносе на жртву због страсти — растура им се породица, истерују их са посла, губе пријатеље… Човек који је зависник од алкохола и наркотика, спреман је на било који злочин, како би задовољио своју страст. Није без разлога 90 % убистава која се почине под дејством алкохола и наркотика.
И друге страсти могу исто тако да покоре душу али у датом случају оне се појачавају телесном зависношћу.
Људи који су изван Цркве и духовног живота често виде у хришћанству само забране. Кажу смислили су некакве табуе, ограничена, само да би људима искомпликовали живот.
У Православљу нема ничег случајног, сувишног, све је хармонично и правилно. У духовном свету као и у физичком, постоје закони које, као и законе природе, не смемо нарушавати, јер би то неминовно довело до катастрофе. Део тих закона је исказан у заповестима које нас чувају од зла. Заповести и моралне прописе можемо упоредити са натписимаупозорења о опасности: "Опрез, високи напон!" "Неулази силом, убијам!"; "Стој! Зона радијације", "Отровно" "Токсично" итд. Нама је, наравно, дата слобода избора, али уколико ми не будемо узимали у обзир те прописе, треба после да се лутимо само на себе. Грех је нарушавање веома утанчаних и строгих закона духовне природе и он наноси штету у првом реду ономе који греши. А у случају страсти штета коју наноси грех појачава се више пута, јер грех постаје сталан, попримајући карактер хроничне болести.
Реч "страст" има два значења.
Прво. Као што говори преподобии Јован Лествичник: "Страшћу називају већ сами порок који се одавно гнезди у души и кроз навику као да постаје њено природно својство, јер душа већ својевољно и лично њему стреми". То јест, страст је нешто веће од греха, то је греховна зависност, робовање одређеном виду порока.
Друго значење речи "страст" обједињује читаву трупу грехова. На пример, у књизи "Осам главних страсти и њихове подгрупе и гране" коју је приредио свети Игњатије (Брјанчанинов), набројано је осам страсти и затим се наводи списак грехова, које обједињује та страст. На пример, ГНЕВ: "Плаховитост, гневне помисли, смишљање гнева и освете, озлојеђеност срца бесом, помрачење његовог ума, непрестани јаук, расправа, ружне речи, гурање, убиство, злопамћење, мржња, завада, освета, клеветање, осуђивање, увреда и озлојеђеност на ближњега".[2]
Свети оци, по правилу, говоре о осам страсти:
1. стомакоугађање,
2. блудничење,
3. среброљубље,
4. гнев,
5. туга,
6. униније,
7. сујета,
8. гордост.
Неки, говорећи о страстима, поистовећују тугу и униније. Међутим, ипак су то донекле различит појмови, о којима ћемо опширније касније говорити.
Понекад ових осам страсти називају смртним гресима, због тога што могу да (уколико сасвим овладајучовеком) наруше духовни живот, лише спасења и доведу до вечне смрти. Како кажу свети оци, иза сваке страсти стоји одређени демон, а зависност од истог и чини човека заробљеником одговарајућег порока. То учење се темељи на Јеванђељу: Кад нечисти дух изиђе из човјека, пролази кроз безводна мјеста тражећи покоја, и не налазећи говори: Вратићу се у дом ceoj откуда сам изашао; И дошавши нађе пометен и украшен; Тада отиде иузме седам других духова горих од себе, иушавши обитавају ондје; и потоње стање бива човјеку горе од првога (Лк. 11, 24–26).
О седам страсти обично пишу западни богослови, на пример, Тома Аквински. На Западу се броју седам иначе придаје посебан значај.
Страсти представљају изопачавање природних човекових потреба. Људској природи су својствене — поред потребе за храном — и тежња за продужетком врете. Гнев може бити праведан (на пример, према својим гресима или према непријатељима вере и отаџбине), а може да доведе и до убиства. Штедљивост прераста у среброљубље. Ми тугујемо кад губимо блиске људе, али то не сме да прерасте у очајање. Одлучност, издржљивост не морају обавезно да доведу до гордости.
Један западни богослов наводи одличан пример. Он пореди страст са псом. Веома је добро кад пас на ланцу седи и чува нашу кућу, али невоља настаје уколико се попне шапама на сто и пој еде наш ручак.
Свети Јован Касијан Римљанин говори да се страсти деле на душевне — оне које произилазе из душевних склоности, на пример гнев, униније, гордост итд.; на оне које хране душу, и на телесне — које се у телу зачињу и тело хране. Међутим, пошто је човек душевно-телесно биће, страсти разарају како душу, тако и тело.
Исти светитељ пише за првих шест страсти — као да произилазе једна из друге. И "сувишност претходне означава почетак следеће". На пример, из претераног стомакоугађања произилази страст блуда. Из блуда — среброљубље, из среброљубља — гнев, из гнева — туга, из туге — униније. И свака од њих лечи се истеривањем претходне. Да би победили страст блуда, треба да свежемо стомакоугађање. Да би победили тугу, треба да превазиђемо гнев итд.
Посебна тема су сујета и гордост. Међутим, оне су узајамно повезане. Сујета је извор гордости, а са гордошћу се треба борити након што победимо сујету. Свети оци верују да се неке страсти чине телом, али се зачину у души и излазе из човечијег срца: Најгоре од свега је што страсти не нестају са смрћу тела. А тело, као инструмент којим човек најчешће чини грех, умире и нестаје. Управо ће немогућност задовољења сопствених страсти мучити и пећи човека после смрти.
Свети оци уче да ће ТАМО страсти мучити човека много више него на Земљи, палиће као огњем. И не само телесне страсти, као што су блуд или пијанство, већ и душевне, тј. гордост, сујета и гнев, јер тамо такође неће бити могуће задовољити их. И главно: човек неће моћи да се бори са страстима, то је могуће само на Земљи, пошто је овоземаљски живот и дат човеку ради покајања и исправљања.
Доиста, с оним чему је и коме је човек служио у овоземаљском животу, с тим ће бити и у вечности. Ако служи својим страстима и нечастивом, с њима ће и остати. На пример, за наркомана ће бити бесконачна, непрестана апстиненција, за алкохоличара вечни мамурлук итд. Међутим, ако је човек служио Богу и био с ЬЬим у овоземаљском животу, може да се нада да ће бити с Њим и на небу.
Овоземаљски живот нам се даје као припрема за вечност, и ми овде, на Земљи, сазнајемо шта је за нас битније и шта чини смисао и радост нашег живота: задовољење страсти или живот са Богом. Рај је место нарочитог Божијег присуства, тј. вечног општења са Богом и Бог никог неће тамо силом сместити.
Протојереј Всеволод Чаплин наводи следећу аналогију: "Другог дана Васкрса 1990. године владика Костромске области Александар служио је, од времена репресије, прву службу у Ипатијевском манастиру. Тако је страшно било противљење радника музеја, да је до последњег тренутка било неизвесно да ли ће се обавити богослужење.
Када је владика ушао у храм, они су на челу са директорицом стајали у порти са гневним изразом на лицу, неки чак и са сузама у очима. "Попови скрнаве храм уметности…" Ја сам за време литије држао чашу са светом водом. И одједном владика ми рече: "Кренимо у музеј, а успут ћемо свратити и у њихове канцеларије!" Свратисмо. Владика гласно рече: "Христос васкрсе!" — и покропи раднике музеја светом водом. У знак одговора га погледаше од злобе искривљене фаце. Вероватно ће се исто тако и богоборци, преласком црте вечности, сами одрећиуласка у рај, јер ће им тамо бити неподношљиво.
Човек је биће које се на све привикава. Привикава се тако и на сопствене грехе и страсти. Премда осећа њихову ненормалност и нелагодност свог положаја, ипак нема одлучности и воље да започне борбу с њима. Често се дешава да супружници, који су се некад силно волели, западну у вишегодишњу апатију и мучење, и они се толико привикну на ту ситуацију да, иако жуде за љубављу и нормалним међуљудским односима, не успевају ни прстом да мрдну како би је променили. Греси су узрок наших духовних, а каткад и физичких болести. Чак то схватају и људи који су потпуно нецрквени. Гнев, униније, стомакоугађање, пијанство и друге страсти не муче само хришћане. Греси су ти који нам у овоземаљском животу, а тим пре у вечности, кваре срећу. Како може да буде срећан онај човек над којим господаре гордост, сујета, гнев или блуд?
Како започети борбу са страстима? Свети Теофан Затворник пише да у почетку треба дословно мрзети грех с којим се боримо, и "оделивши се од узнемирујуће страсти и спознавши у њој свог непријатеља, започните борбу са њом, узимајући оружје час једно час друго, све док она не побегне или се не сакрије од вас".[3]
Након што смо се чврсто одлучили да ступимо у борбу са грехом, неопходно је да се покајемо, јер једино у Тајни исповести добијамо разрешење од греха.
Задржимо се на тој теми подробније.
Покајање је без сумње основа духовног живота. О томе нам сведочи Јеванђеље. Претеча и Крститељ Господњи Јован започео је своју проповед речима: покајте се јер се приближило Царство Небеско (Мт. 3, 2). Баш са истим тим позивом излази на заједничко служење и Господ наш Исус Христос (уп: Мт. 4, 17). Без покајања нема приближавања Богу и побеђивања својих греховних склоности. Господ нам је дао велики дар — дар исповести, захваљујући којој се ми ослобађамо наших грехова, јер је свештеник обдарен од Бога влашћу "да везује и разрешава" грехе човечије.
Често се може чути следећа тврдња: "Вама, верујућим, све је лако: сагрешио сам — потом се покајао, и Господ ће све да опрости". У Пафнутијево-Боровском манастиру је у совјетско време био музеј. Након обиласка манастира и музеја водич је посетиоцима пустио са CD-плејера песму "Живело је дванаест разбојника" у извођењу Шаљапина. Фјодор Иванович је својим непоновљивим басом извео: "Напустио је Кудејар другове своје, напустио разбојничке нападе, и у манастир је отишао, да Богу и људима служи". Након што су је одслушали, водич је рекао отприлике следеће: "Па, ево чему учи Црква: греши, кради, пљачкај, свеједно се после можеш покајати". Ето такво је неочекивано тумачење познате песме. Је ли ли то заиста тако?
И стварно, има људи који доживљавају Тајну исповести управо тако: као некакву духовну праоницу. Можемо да се ваљамо по земли и блату без страха: гле, после ће свакако све опрати у души. "Блато није исто што и сало обришеш и скине се". Мислим да таква исповест није на корист. Човек ће јој приступати не на спасење, већ на суд и на осуду. И формално "исповеђени" разрешење грехова од Бога неће добити. Није све тако једноставно. Грех и страст наносе души велику штету, па чак и онај који се покајао сноси последице свога греха. Као код болесника који је прележао богиње — остају ожиљци. Недовољно је само исповедати грех; треба уложити напоре да се победи склоност ка греху у својој души. Када лекар уклања канцерозни тумор, прописује хемотерапију како би победио болест и спречио рецидив. Наравно, није једноставно одмах напустити страст. Међутим, покајник не сме да буде лицемеран: покајаћу се и опет ћу наставити да грешим. Човек је дужан да уложи све своје напоре како би кренуо путем исправке, и да се више не враћа греху молећи Бога за помоћ у борби са страстима: "Помози ми Господе јер сам немоћан". Хришћанин је позван да сажиже мостове који га враћају старом, греховном животу. Покајање се на грчком каже — "метаноиа" тј. у преводу "промена".
Због чега се ми кајемо ако Господ ионако зна све наше грехе? Да, зна их, али чека од нас покајање и њихово признавање. Навешћу пример. Дете се без питања завукло у ормар и појело све бомбоне. Отац одлично зна ко је то учинио, али чека да син сам приђе и затражи опроштај. И, наравно, у том тренутку се он нада синовљевом обећању да ће се потрудити да више никад тако не поступи.
Исповест, наравно, мора бити индивидуална, а не заједничка. Имам на уму праксу, по којој свештеник чита списак могућих грехова, а затим једноставно ставља епитрахиљ на главу онога који се исповеда. Слава Богу, остало је веома мало храмова у којима се обавља таква "исповест". Заједничка исповест је била готово општа појава у совјетско време, када су малобројни активни храмови недељним и празничним данима, а нарочито у време постова, били препуни верника. Све њих исповедити, било је просто немогуће. Одржавање исповести после вечерње службе, такође се готово нигде није одобравало. Један стари свештеник, који је прислуживао у нашем храму више од педесет година, испричао ми је да су оци у Великом посту морали да пролазе редове покајника, не би ли успели само да сваком понаособ ставе епитрахиљ на главу. Наравно, таква "исповест" је ненормална појава, која не доноси корист и очишћење душе.
Сама реч "исповест" значи да је хришћанин дошао да исприча (=поведать), исповеди и сам каже своје грехе. Свештеник у молитви пред исповест чита: "Ти сам као Благ и незлопамтљив Господ благоизволи да ове слуге Твоје речју разрешиш". Сам човек се посредством речи разрешава од својих греха и добија од Бога опроштај. Наравно, понекад нас је срамота, тј. није нам баш лако да откривамо своје душевне ране, али се управо на тај начин избављамо од греховних навика, побеђујући стид и чупајући их као коров из своје душе. Без исповести и очишћења од грехова и страсти немогуће је борити се с њима. Најпре их треба увидети, ишчупати, а затим учинити све да не би опет израсле у нашој души.
Неувиђање својих грехова је први симптом духовне болести. Због чега су подвижници своје грехе видели као песак морски? Светитељи су се приближавали источнику светлости — Богу и почињали да примећују таква тајна места своје душе, које ми једноставно не примећујемо. Они су посматрали своју душу у њеном истинском стану. Опште је познат пример: рецимо, соба је прљава и у нереду, али пошто је сад ноћ, све је сакривено полумраком. Међутим, заискрио је ево и први сунчев зрак на прозору и осветлио део собе. Почињемо да примећујемо неред. Што даље — све више, и када сунце осветли читаву собу, прљавштина и разбацане ствари су видљиве на све стране. Што смо ближи Богу, греси су видљивији.
Када је код преподобног оца Доротеја дошао један угледни грађанин градића Газе, он га је упитао: "Поштовани господине, реци ми, за кога ти сматраш себе у свом граду?" Он рече: "Сматрам себе за великог и првог". Тада га преподобии опет упита: "Ако би отишао у Кесарију, за кога би тамо себе сматрао?" тај човек одговори: "За последњег међу тамошњим велможама". — "Ако би се пак упутио у Антиохију за кога би себе тамо сматрао? "Тамо бих — рече он — сматрао себе за обичног човека из народа". "Ако би отишао у Цариград и приближио се цару, сматрао би себе…?" И он одговори: "Дословно убогим". Тада му отац Доротеј рече: "Ето тако и светитељи, што се више приближавају Богу, пре увиђају своју грешност".[4]
Исповест није извештај о духовном животу (о томе шта је у њему добро, а шта не ваља) или беседа са свештеником. То је разоткривање себе, без икаквог самооправдавања и самосажаљевања. Једино ћемо тако моћи да добијемо задовољење и олакшање и да одемо од налоња лако, као на крилима. Господ ионако зна све околности које су нас навеле на грех. Недопустиво је именовати људе који су нас подстакли на грех. Они ће сами за себе да одговарају, а ми треба да одговарамо само за себе. Није важно да ли су муж, брат или таст друговали нашем паду ми треба да схватимо у чему је заправо наша кривица. Свети праведни Јован Кронштатски говори: ко се овде навикао на кајање и на прекор због свог живота, томе ће бити лако да даје одговор и на Страшном Суду Божијем. Свети оци исповест називају другим крштењем, крштењем у сузама. Као и приликом првог крштења, другим добијамо дар опроштења грехова, који треба да ценимо. Исповест не треба одлагати за касније. Треба је упражњавати што чешће и подробније. Не знамо колико нам је Господ дао времена да се покајемо. Сваку исповест треба доживљавати као да је последња, јер нико не зна ни дана ни часа када ће нас Господ призвати к Себи.
Не треба се срамити исповедања грехова, већ се треба срамити чињења греха. Многи мисле да ће их свештеник, поготову ако се и лично познају осудити, па самим тим желе да се на исповести покажу бољим него што јесу. Ја вас уверавам да свештеника, који мање-више редовно исповеда, апсолутно ничим не можете запањити, и тешко да ћете му ви рећи нешто ново и необично. Велика утеха за свештеника је кад види пред собом искреног покајника, макар он био и највећи грешник. То значи да он не стоји узалуд код налоња.
Покајнику се кроз исповест даје не само опроштај грехова, већ и благодат и помоћ Божија за борбу са гресима. Стога исправљање нашег живота почиње од исповести. Ево шта је испричао Соловецки старац Наум: "Једном су довели код мене жену, која је хтела да поразговара са мном. Мој разговор с њом је био кратак, међутим, мене је спопала страсна помисао која ми није давала мира ни дању ни ноћу, и притом ме није мучила дан или два, већ читава три месеца. Шта све нисам радио! Нису помагала ни купања у снегу. Једном сам након вечерњег правила изашао испред плота у намери да одлежим у снегу. На моју несрећу, за мном су закључали капију. Шта сад да радим? Потрчао сам око плота ка другој, односно трећој манастирској капији — и оне су биле закључане. Отрчао сам у просторију за обраду коже, али тамо нико није живео. Пошто сам био само у подризнику, хладноћа ме је до кости прожимала. Нисам могао ишчекати јутро и једва сам се жив догегао до келије. Међутим, страст није јењавала. Када је почео Филипов пост[5] отишао сам код духовника, кроз сузе му исповедно свој јад и добио епитимију. Тек сам тада, Божијом благодаћу, постигао жељени душевни мир".
Исповест треба да буде честа и, по могућности, код истог свештеника. Данас, у време свеопштег непослушања, нажалост, ретко који православац има духовника. Уколико хришћанин заиста жели да води духовни рат са страстима, мора се поверити духовнику а он ће на основу тога спознати стање његове душе и моћи да га усмерава на путу спасења. Када се човек исповеда код истог свештеника, он тежи да се поправи макар због осећаја стида пред духовником. Ретка исповест (неколико пута у години) често доводи до окорелости срца. Савест се већ лако мири са тзв. ситним, свакидашњим гресима: "Па шта има ту посебно? Као да је све нормално. Не убијам, не крадем, нисам прељубник". Честа исповест приморава душу да се брине, тј. буди је из дремежа. Са гресима се не треба мирити и саживљавати. Чим почнеш да се бориш са првом греховном навиком, осетиш како се лакше дише и духовно и физички.
Дешава се да људи који се ретко или формално исповедају, понекад сасвим престану да примећују своје грехе. Сваком свештенику је то добро познато. Човек дође на исповест и каже: "Ја нисам грешан" или: "Много сам грешан" (што je заправо исто).
Све се то дешава, наравно, из духовне лењости и одсуства жеље за икаквим радом над својом душом. С тим у вези ваља споменути једну причу. Дошла нека старија жена да се исповеди код провинцијског свештеника и каже она њему: "Читав живот сам честито живела, никог нисам увредила, тако да немам греха". Иако се исповедник на све начине труди да је наведе на покајање, постављајући јој различита питања, старица је непоколебљива: "уопште нисам грешна и то је све". Тад је већ намргођени свештеник упита: "А где си ти мајчице радила?" Она одговори: "У колхозу, мили". "И значи, никад ништа туђе из колхоза ниси узела?" — "Наравно да нисам, а није се ни имало шта узети; нити су нам давали намирнице нити новац, једино су нам радне дане писали". Не уздржа се исповедник: "Не измишљај, мајчице, и ја сам радио у колхозу!" Нека ми не замере сеоски трудбеници, међу њима сигурно има кристално честитих људи. Једноставно, овај случај показује како понекад ружно изгледа онај човек који је дошао на исповест, а не види своје грехе.
Да резимирамо.
Дакле, пре ступања на пут борбе са страстима најпре треба имати чврсту решеност, мрзети страст из дна душе и наоружати се против ње. На другом месту треба да се покајемо за грехе, прибегавајући Тајни исповести, али не само исповедањем греха, већ и одлучношћу за борбу против њега. И након исповести, не осврћући се за собом, треба да спалимо све мостове који нас везују за претходни грешни живот и да идемо напред, побеђујући страсти.
Када је Јулије Цезар путовао из Галије кроз Ла-Манш, искрцао се на територији данашње Енглеске. Попео се са својом војском на стену и издао им наређење да погледају доле. Војници су доле угледали бродове у пламену Било је уништено последње што их је везивало за Земљу Преостало им је само једно: да иду даље и да побеђују. Онај који је ступио на пут борбе против страсти не може се освртати назад. И трећи услов, помоћу којег се одржава победа над страстима, јесте спознаја своје немоћи. Страсти се не могу победита само сопственим прегнућима, тј. без Божије помоћи. То онда неће бити борба против страсти нити очишћење од њих, већ замењивање једне страсти другом. Узгред буди речено, методом замењивања се користе неки несавесни психотерапеути. На пример, човеку се нуди побеђивање туге и депресије — самољубљем и сујетом. Дају се специјалне вежбе, како да заводимо себе и започнемо живот на сопствено задовољство. У том случају, демон се може тренутно удаљити од човека и претварати да је побеђен, међутим, након тога ће кренути у напад са новом, десетоструком снагом.
Ако се пак боримо са страстима без смирења, можемо упасти у гордост — најлошију од свих страсти. На њој се темељи таква једна појава као што је прелест. Једном се светом Антонију Великом земља учинила као да је замршена у мрежи, и он узвикну: "Ко може да се избави из ових мрежа?" Као одговор доби: "Смирење!"
Насупрот познатом изразу "слично се сличним лечи", страсти се лече супротним, тј. усађивањем супротне врлине у души. О томе пише свети Игњатије (Брјанчанинов). Свакој од осам страсти он супротставља хришћанску врлину. На пример, стомакоугађање се побеђује уздржавањем, гнев — кротошћу, сујета — смирењем. Подробније ћемо о томе говорити у наредним главама.
Одбацивање лоших помисли је неопходан услов за борбу са страстима. Страст се не рађа у души човековој одмах. Свети оци говоре да она почиње предлогом или приближавањем искушења односно саблазни. Словенски глагол "приражать" значи срести се, тј. сударити се с нечим.
Предлог се појавлује у свести човековој као последица визуелних импресија и из неких других разлога или као слика наметнута од стране непријатеља — ђавола, али против човекове воле, без његове сагласности и учешћа. Човек сам одлучује да ли ће да прихвати предлог у срце или да га одбаци. Уколико га прихвати, о њему већ почиње да се разматра, тј. постаје наше "власништво". Оци то називају још и сједињавање или разговарање са помишљу.
Трећи стадијум је склоност ка помисли или слагање с њом, тј. кад је вола толико подлегла утицају грешне мисли и сродила се с њом, да је човек спреман да пређе на дела. У мислима се почини готово половина греха. Као што говори Господ у Јеванђелу: јер из срца излазе зле помисли, убиства, прељубе, блуд, крађе, лажна свједочења, хуле (Мт. 15, 19). На тај начин, показујући од чега почиње грех — од зле помисли на њега, и свети апостол Јаков пише: тада жеља затрудњевши рађа гријех, а гријех учињен рађа смрт (Јак. 1, 15).
Греховна помисао која се настанила у души и у срцу кад-тад обавезно пређе у дело. Човек који себи допушта наметљиве погледе, који не чува свој вид и слух од саблазних слика и чији разум обузимају нечисте и блудне помисли, не може остати целомудрен.
Хоће ли ко узети огња у њедра а хаљине да му не упале? Хоће ли ко ходити по живом угљевљу а ногу да не ожеже? — пита се премудри Соломон (ПрС. 6, 27–28).
Према томе, они који желе да воде духовни живот увек треба да имају на памети да лоше помисли у зачетку треба умртвљивати, јер је блажен ко ухвати и разбије децу твоју о камен (Пс. 136, 9). А зачетак помисли (како је већ раније речено) јесте предлог. То је нешто што нама уопште не припада, слично штетном инсекту, који у залету хита кроз полуотворени прозор у наше сазнање.
Једном сам у некој књизи из психологије прочитао да наше помисли уопште нису наше власништво или продукт нашег разума. Оно, о чему ми размишљамо, у ствари је резултат мноштва узрока и околности: васпитања, услова живота, времена у којем живимо, државе у којој смо се родили итд. На пример, да смо се ми родили у другој држави и у неком другом времену, или да смо добили друго васпитање, размигшъали би другачије. Тако да то нису сасвим наше мисли, јер могу да се јаве услед различитих узрока који не зависе од нас (треба додати још и оно што је православним људима веома познато: греховне помисли могу долазити и из још једног, добро познатог извора, а то је непријатељ рода човечијега). Наравно, горенаведене примедбе тичу се само оних који нису укорењени у увиђању помисли; уколико је човек прихватио мисао и почео о њој да размишља, он се већ сродио с њом, тј. она постаје његово власништво.
Психолози саветују да одвајамо лоше мисли од добрих. Треба да се "разведемо" од лоших, тј. да их не пуштамо у свој разум и не сматрамо својим, а да насупрот њима "запросимо" добре мисли, замењујући мрачне и агресивне, светлим, добрим и позитивним. Мени се та мисао веома допала и био сам много изненађен када сам код светог Теофана Затворника прочитао готово дослован савет: "Велика колективна грешка је поштовати све оно што искрсава у нама као крвну својину, коју треба бранити као себе самог. Све грешно је дошло у наш живот са стране, због чега га увек изнова треба гурати од себе, у супротном ћемо имати у самима себи издајнике. Онај који жели да води борбу са собом, мора да пронађе у себи непријатеља, који се у њему крије. Одбацивши од себе познато порочно кретање и прогласивши га непријатељем, предај га затим и осећању, тј. оживи у срцу антипатију према њему. То је најспасоносније средство за изгнање греха. Свако греховно кретање одржава се у души кроз осећај неке приватности од њега; због тога оно (када је изазвана антипатија према њему), лишивши се сваког ослонца, само од себе ишчезава".[6]
Доиста, грех и прљавштина не могу да буду делови душе; они нису човеку блиски, а унесени су са првородним грехом, који се пере водама светог крштења. Тек крштено дете је чисто као Анђео Божији и "све грешно је дошло у наш живот са стране", долази нешто касније. И тек кад прихватимо греху себе и сагласимо се с њим, ми га сами усељавамо у своју душу. Тад је већ много компликованије истерати га.
Ми треба да установимо у својој свести нешто као филтер и да одредимо које су мисли за нас пожељне, а које не смемо пуштати ни под претњом топовског пуцња. Тако на пример, родители деци могу да блокирају приступ на неке сајтове или телевизијске канале. Можемо навести)ош један пример. Када зачујемо звоно на вратима, не отварамо одмах широм врата, питајући: "ко је?", него најпре погледамо кроз шпијунку и тек кад се уверимо да звони наш познаник, пуштамо га у кућу.
Не треба се бојати помисли, али не смемо ни општити са њима.
Једном, кад су ме измучиле грешне помисли, искусни свештеник код кога сам се исповедао дао ми је овакав савет: "Примај помисли као нешто површно, што нема везе са тобом. Мисао може да контролише помисли које нам долазе у главу, и да их у зависности од воље, прихвати или не". Рецимо, човек седи у купи. Врата и прозори су затворени. Наползу је олуја, мећава, невреме. Међутим, све док он не отвори прозор, они му не наносе штету. Не треба га ни отварати, јер ће невреме упасти унутра и постаће неугодно и хладно. Исто тако и мисли: неизбежне су, али не треба да улазе у душу и да је прљају.
Важно је не само ослобађати се од грешнихпомисли већ и не пуштати их у своју душу. Исто тако, битно је испуњавати је другим мислима — духовним, светлим и добрим. Јер, како закон каже: природа не трпи празнину. Ни духовна природа, такође. Вероватно се сећате поучне приче како нечисти дух излази из човека и истеран иде по пустим местима, а онда се враћа и, пронашавши своје место слободно, доводи седам љутих демона. Свето место, као што је познато, пусто не бива.
Свети Теофан саветује да након изгнања злих помисли поставимо нешто налик на штит на сами улаз у душу и да их не пуштамо натраг: "А ради овога жури да смешташ у душу убеђења супротна оним, на којим се одржава смућујућа помисао".[7]
Већ смо истакли да се свако) страсти супротставља врлина. Тако је и свако) грешно) мисли могупе супротставити супротну, моралнумисао. Например, блудној — целомудрену чисту; гневно) — добронамерну; помислу осуђивања — помисао оправдања, саосећање према ближњем итд.
Као закључак навешћу још један савет епископа Теофана — борбу с помислима треба почињати молитвом Господу, светима и Анђелу Чувару и не приписивати успехе духовне борбе сопственим залагањима, него само Божијој помоћи.
Треба пронаћи главну своју страст и с њом се борити како делом, тако и у мислима. Та борба се никад не прекида. "Међутим, све ће лакше и лакше…или све повољније и повољније да буде савлађивати)е. Степи ћеш и искуство, тако да ти неће бити тешко ни да је приметиш ни да)е изразиш."[8]
Лоше мисли, грешне жеље и намере нису крвна својина наше душе. Оне долазе спола и као што могу бити прихваћене и однеговане, тако могу бити и одбачене и протеране. Због тога нам је и дата слободна воља.
Одакле долазе грешне помисли? Са једног извора. Бог није створио зло, и први, ко је почео да твори зло, био је сатана. Онај који твори гријех од ђавола је, јер ђаво гријеши од почетка (1. Јн. 3, 8). И ми се, примајући крштење, "одричемо од сатане и свих дела његових". То јест од дела греха. Зато су они људи који сеју грех и праве искушења, наравно, вођени ђаволом.
Лоше, грешне помисли се готово увек рађају од визуелних, слушних и разних других чулних извора и утисака. Наравно, постоје и помисли које сеје директно сатана, међутим, иако се нама каткад чини, оне нису бројне. Какви су ти спољашњи надражитељи ниских нагона? На првом месту, без сумње, налазе се савремени извори масовних медија: телевизија, жута и магазинска штампа, радио и бројни интернет-сајтови. Код нас су готово сви масовни медији приватни, што значи комерцијални, и њихов приход и успех зависе само од једног — од рејтинга, Све је врло једноставно: што у датом тренутку буде већа гледаност и слушаност одређеног канала, агенције за оглашавањеће више новцаулагатиу њега. Исто је и са новинама: како би приморали што више људи да читају одређени материјал, подгрејавају интересовање за њега. Да би то постигли неопходно је пружати сталну разоноду и поигравати се са најнижим страстима и пороцима, приказујући нешто што је полузабрањено (као што је познато, забрањено воће је слађе). Међутим, то је само један аспект тог проблема, јер осим комерцијалне стране, постоји знатно важнија страна тог питања: ми се препуштамо жестокој навали греха, а огромна средства се троше на то, како би се наш народ поцепао морално и духовно.
Осим масовних медија извор грешних помисли могу да буду књиге, филмови, разговори, сусрети итд.
На који начин је могуће сачувати своју душу и разум у чистоти, ако живимо у свету где нам информација, визуелни и звучни ефекти прожимају читаву свакодневицу? Наравно да је тешко, али је неопходно. У аскетици се то назива чување вида, слуха и ума.
Почнимо од тога да 90 % информација које савремени човек свакодневно прима, њему не само да не треба већ му и шкоди. Да не говоримо о томе колико су све те информације никаквог квалитета. Сећате се како је говорио професор Преображенски у Булгаковљевом роману "Псеће срце": "Не читајте пре јела совјетске новине. Можете оштетити пробаву". Мишљења сам, да савремену штампу не треба читати ни после јела.
Огромна већина наших савременика се због љубави према масовним медијима сасвим одвикла од самосталног мишљења и анализирања. Мада ни времена за то немају, јер треба прочитати све новине и магазине на које су се претплатили, погледати последње новости, док си у застоју у саобраћају одслушати омиљену радио-станицу и да након свега остане снаге и за вечерњу серију. При том је човек у чврстој убеђености да су његове мисли — лично његове. Заправо, он не схвата где уместо њега говори Владимир Познер[9], где Александар Гордон[10], а где заправо Михаил Задорнов[11]. Способност сопственог мишљења скоро ишчезава. Ако се и уочи још неко различите мишљење међу нашим становништвом, то је само зато што људи гледају различите преносе па се њихова гледишта не поклапају баш увек. Као што је говорио Козма Прутков: "Многи људи су слични кобасицама, јер носе у себи оно чиме их напуне". По том принципу ради наша четврта моћ, која заиста представља реалну моћ, способну да манипулише разумом људи како жели.
Код нас често говоре о лажиравьу изборних резултата, о неправилном пребројавању гласова и фалсификованим гласачким листићима. Међутим, сасвим је довољно да неколико недеља пред изборе свакодневно приказују на телевизији једно те исто лице, и сви ће једногласно гласати за њега. Без обзира на квалитете кандидата. Наполеон је говорио: "Неколико новина могу да учине више него читава армија". Шта би тек рекао Бонапарта кад би био упознат с телевизијом! Међутим, наша тема ипакнисуполитичке технологије, него борба са страстима, зато се вратимо њој.
Потпуно оправдано се може рећи да телевизија, жута и булеварска штампа, као и многи интернет-сајтови распламсавају у нашој души свих осам страсти.
Хајде да узмемо списак страсти и да видимо на који начин масовни медији доприносе њиховом буђењу у човековој души.
Неумереносту јелу и пићу. Манифестације те страсти су стомакоугађање, пијанство, наркоманија и ггушење. Телевизија и други медији усмерени су на култ хедонизма и насладе. Подсетимо се само реклама: "Не дозволи себи да се осушиш!" "Храна је уживање у укусу!". О јавној и прикривеној реклами пива и других алкохолнихпића да и не говоримо. На разне начине покушавају да нам усаде у главу, да је без алкохола живот незамислив. Ако приказују филм или серију о животу војника или оперативаца (тј. правих мушкараца), њихову свакодневицу обавезно прати стално конзумирање алкохола (вотке и пива). Опште је познато да све то богато финансирају спонзори, чију робу рекламирају глумци. Готово сви јунаци стално пуше. Речју, у холивудским филмовима већ практично не можете видети позитивног јунака, који конзумира алкохол или увлачи дим цигарете. Американци су најзад схватили како такви примери делују на омладину.
Али све је то још ситно. На нашој телевизији нису ретке сцене у којима позитивни јунаци користе наркотике и пуше траву. Сећам се једног познатог руског филма у којем као рекламни слоган неколико пута одјекује фраза: "Трава није дрога!"
Блуд. Довољно је прелистати било које популарне новине или укључити телевизор, особито неки канал за младе, као што је нпр. MTV. Све телевизијске и радио- емисије су презасићене непристојним сценама, разговорима на тему сексуалних односа, шалама са "сексуалним алузијама" и емисијама "о томе". У европским земљама, чак и у Америци, филмови и емисије еротског садржаја већ одавно се емитују само у одређено време, после поноћи.
Среброљубље. Натемукултаграмзивости, користољубља и среброљубља постоји мноштво телевизијских и радио- емисија, у којим се с одређеним циљем усађује човеку у главу, да без улагања великих напора и рада "може постати милионер". Подстиче се и друга страна користољубља — завист. Тај начин живота, тј. ствари и разонода, које оекламирају медији, доступни су само одређеном кругу луди. Осталим не преостаје ништа друго осим да им гасту зазубице и да завиде.
Гнев. Завист изазива гнев. Када у држави има много незапослених, који месецима не примају плату и не могу обезбедити себи пензију, сасвим је разумљиво зашто оно што виде на телевизији код њих изазива љутњу и гнев: котирања најбогатијих људи у држави, реклама стана од неколико хиљада долара по метру квадратном итд. Сваки преглед новости узрокује гнев: корупција, неправда, неактивност власти и правосудних органа. Овоме треба додати и филмове са сценама насиља и суровости, који подстичу агресију. И можемо само да наслутимо последице које на човекову душу оставља интервју са манијаком, који прича о задовољству приликом убијања.
Туга, униније. Телевизијски программ који емитују вести не могу изазвати ништа друго осим туге, унинија и бриге. Све саме катастрофе, саобраћајне несреће, хаварије, убиства, ратови и локални конфликти, кризе…и тако сваки дан.
Таштина. Гордост. Када посредством телевизијских канала и штампе човек из сата у сат сазнаје о људским пороцима и гресима, он неминовно упада у осуђивање уздижупи себе: " Ако су познати и политичари толико огрезли у разврату и претеривању, ја сам још и добар". С друге стране, он почиње да се навикава на то да су порок и грех — животна норма.
Опростите ми што сам тако дуго и досадно излагао свима добро познате истине, али покаткад се у свакодневној ужурбаности једноставно не запитамо, којим то зверима утроши на читање неке добре књижевности, или на културну надоградњу као и на дружење са ближњима. Није узалуд речено да масовни медији распаљују све страсти. Њихово дејство је равно дејству страсти, будући да код човека стварају зависност.
Због тога је неопходно ограничити њихов утицај на нас. Ако у кући има и деце, онда је то неминовност. Треба се потрудити да се телевизија не гледа макар уз пост и среду и петак. У супротном ће сва наша борба са страстима да буде узалудна. А онима, који се плаше да ће бити ускраћени за неку информацију можемо саветовати да изаберу неке најнеутралније и најбезазленије радио-емисије, новине и сајтове, који пружају најсвежије вести. Таквих још увек има.
Стомакоугађање, као и свака друга страст, произилази из сасвим природне човекове потребе. Човек без хране и пића не може. Осим тога, храна и пиће су дар од Бога и узимајући њих, ми не обезбеђујемо организму само хранљиве састојке већ, захваљујући Творцу постижемо и задовољство. Стога је трпеза, односно празнични сто — као место обједињења, прилика да се дружимо са својим ближњима и пријатељима. Окушањем хране обузима нас радост како од дружења, тако и од телесне ситости. Свети оци не називају узалуд трпезу наставком литургије. На служби нас уједињује духовна радост од заједничке молитве, јер се причешћујемо из исте Чаше, а затим са људима који су нам по духу слични делимо и телесно- душевну радост.
У првим вековима хришћанства после Евхаристије су се приређивале тзв. агапе, или вечере љубави, где су хришћани за заједничким столом узимали храну, водећи духовне разговоре. Због тога у узимању хране и употреби вина нема ничег грешног и лошег. Све зависи, као и увек, од нашег односа према том чину и придржавања мере. Где се пак налази та мера, та танка граница, која дели природну потребу од страсти? Она пролази између унутрашгье слободе и неслободе у нашој души. Као што говори апостол Павле: Знам и понизити се, знам и изобиловати; у свему и свачему навикох; и сит бити и гладовати, и изобиловати и оскудијевати. Све могу у Христу који ми даје моћ (Фил. 4, 12–13).
Да ли смо ми слободни од робовања јелу и пићу? Господаре ли они нама? Шта је јаче — наша воља или наше жеље? Апостолу Петру је Господ открио: Што је Бог очистио, ти не погани (Дап. 11, 9). И нема греха у узимањухране, јер грех није у храни, већунашем односу према њој.
Но, кренимо редом. Свети Игњатије (Брјанчанинов) дефинише неумереност у храни и пићу на следећи начин: "Преједање, пијанство, кршење и разрешавање постова, тајно узимање хране и уживање у укусу, представљају заправо нарушавање уздржања. Погрешна и претерана љубав према телу, према стомаку и његовој ситости, порађају самолубље, из којег касније проистичу — нечување верности према Богу, Цркви, врлини и људима".[12]
Страст стомакоугађања има два вида: чревобесије и гортанобесије. Чревобесије је прождрљивост, тј. кад стомакоугодника више интересује количина, него квалитет хране. Гортанобесије је уживање у храни, наслађивање грла и рецептора за укус, тј. култ кулинарских гурманлука. Страст преједања (као уосталом и многи други пороци) је достигла свој изопачени врхунац у Старом Риму. Неки патрицији су зарад непрестаног наслађивања на величанственим пировима користили специјална корита од птичијег перја, да би након што трбух насите до гуше омогућили себи, да изазвавши повраћање, испразне желудац. Потом би били опет у стану да задовоље безумну страст стомакоугађања.
Заиста, њихов бог је трбух, и слава у срамоти њиховој, они мисле оно што је земаљско (Фил. 3, 19). Разумљиво је због чега презасићене људе, и оне које мучи страст стомакоугађања, не занимају духовна питања. Култхране и телесних наслађивања блокирају размишљање о узвишеном. Како су говорили свети они: "Дебеле птице не могу да лете".
Стомакоугађање и испијање вина порађају другу телесну страст — сладострашће, тј. блудну пожуду. Као што се каже: "Сласти (тј. стомакоугађање) рађају страсти".
Преједање не само да не дозвољава размишљање о Богу већремети и очување целомудрености. "Онај који пуни трбух и обећава да ће остати целомудрен, сличай је ономе који тврди да сламом може угасити огањ. Јер, као што je сламом немогуће зауставити брзину огња који се шири, тако је и преједањем немогуће зауставити жестоку брзину разврата" — говори подвижник 4. века преподобии Нил Синајски.[13]
Чиме се лечи страст стомакоугађања? Свети оци саветују да свакој страсти треба супротставити врлину. И демон стомакоугађања се не изгони осим молитвом и постом (Мт. 17, 21). Пост је великаваспитна дисциплина. Блажен је онај који је навикнут на душевно и телесно уздржање и који ревносно поштује црквене постове и посне дане.
Овде бих желео да кажем неколико речи о смислу православног поста. У данашње време много је оних који посте, међутим, дали исправно то чине? У ресторанима и кафићима се за време постова може видети специјални посни мени. Телевизијски и радио спикери најављују почетак поста. У продаји имате различите куваре посних јела. Стога, у чему је онда суштина поста?
Пост није дијета. Свети оци су пост (нарочито Велики) називали пролећем душе. То је време када се ми с посебном пажњом посвећујемо души и унутрашњем животу. Тад се прекидају телесни односи међу супружницима и весеља. До револуције су се у време Великог поста затварала позоришта. Посни дани су и уведени да бисмо ми понекад, успоривши лудачку трку ништавног земаљског живота, могли да погледамо унутар себе и своје душе. Постом се православии хришћани спремају за свето причешће, а затим и причешћују Светим Тајнама.
Пост је време покајања за грехе и ревносне борбе са страстима. И у томе нам помаже узимање посне, лакше, тј. нискокалоричне хране и уздржавање од задовољстава. Лакше је размишљати о Богу, молити се и водити духовни живот када тело није пресито и оптерепено. "Стомакоугодник пост назива Бременом плача, а онај који се уздржава ни за време поста није намрштен" — пише преподобии Јефрем Сирин.[14] То је један од значаја поста. Он нам помаже да се усредсредимо на духовни живот. Други значај поста јежртва Богу и васпитање своје воље. Пост није новотарија, пост је традиција. Може се рећи да је пост прва заповест која је дата човеку. Када је Господ дао заповест Адаму да може јести од свих плодова из рајског врта, осим са дрвета познања добра и зла, Он је утврдио први пост. Пост је послушање Божијем устројству. Богу нису потребне свеспаљенице ни крвне жртве; Њему треба срце скрушено и смирено (Пс 50, 19), тј. наше покајање, смирење и послушање. Ми се од нечега (рецимо од меса, млека, вина и неких других произвола) одричемо због послушања Њему. Приносимо на жртву наше уздржање и ограничение своје воље.
Још један значај поста је у дисциплиновању воље и њеном подређивању духу. Ми постом трбуху дајемо назнање ко је газдау кући! Ономчовеку који није навикнут да пости, и који не зна за дисциплину веома је тешко да обузда страсти и да се бори са њима. Хришћанин је војник Христов, а добар војник се налази у сталној борбеној приправности, тренингу и обуци, тј. у форми. У Цркви нема ничег случајног и бесмисленог; они који не чувају пост и који су презасићени, никада не осећају прави укус хране. Чак и празнична гозба за оне који не посте постаје нешто сасвим обично, а за нас је чак и скромна трпеза након дуготрајног поста — прави празник.
Пост је веома користан и у животу супружника. Они супружници који су се навикли на уздржање за време постова, никада се не засите својих интимних односа, него суувекжељни једно другог. И обрнуто, презасићење доводи или до узајамног хлађења, или до претеривања и лукавстава у интимном животу.
Пијанство, наркоманија и пушење су такође пројаве страсти стомакоугађања и неуздржања. Ти породи су греховна, страсна зависност, која није само духовна, него и нездраво-телесна.
Вино уопште није безопасно, али се Свето Писмо не односи према њему као према нечем лошем, грешном и нечистом. Христос је благословио брак у Кани Галилејској, надокнадивши оскудицу резерви вина тиме што је претворио воду у вино на свадби. Сам Господ је делио заједничку трпезу с апостолима и својим следбеницима и употребљавао вино. Свети пророк псалмопојац Давид велича: вино… весели срце човјека (Пс. 103, 15). Међутим, у Библији се даје и упозорење: и не опијајте се вином, у чему jе разврат, него се испуњавајте Духом (Еф. 5, 18).
Пијанице неће наслиједити Царство Божије (1. Кор. 6, 10). Даје нам се упозорење: не треба се опијати вином, јер оно у себи садржи опасност; треба бити опрезан и знати меру.
Пијанство и алкохолизам су страховита несрећа на националном нивоу. Човек не постаjе алкохоличар на пустом месту. И алкохол и наркотици су врло једноставан начин тренутног задобијања радости и еуфорије. И док алкохол или наркотици делују у организму, човек као да има неки сурогат среће. Оно, што он можда није успео да добије у животу и у шта је потребно улагати много напора, остварује се моментално. За праву срећу треба много труда. Често човек постаје алкохоличар или наркоман, ако има несрећан породични илични живот. Вепина пубертетлија-наркомана нису добили потребну љубав у породици, а многи од њих су били сирочад и поред живих родитеља. Човеку је тешко да живи без љубави. Тад он пати и тражи неку замену, како би надокнадио тај недостатак.
Амерички истраживачи тврде, да је 100 % случајева наркоманије повезано са осећајем губитка смисла у животу. На питање, дали им се све чини као бесмислено, 100 % наркомана одговара потврдно. У рехабилитационом центру наркомана су применили метод логотерапије (уз помоћ којег су пацијенти налазили смисао у животу), и успели су да остваре четрдесетопроцентно излечење у поређењу са 11 % традиционалних метода лечења. Ето због чега је тако висок проценат ремисије у центрима лечења алкохолне и наркотичке зависности при храмовима и манастирима. Зато се болеснима показује изворни смисао живота у Богу, вери и раду за добробит цркве и људи. Они се кају за грехе (а без покајања је немогуће победити страст), учествују у Светим Тајнама и заједнички се моле за исцељење.
Уколико породицу задеси таква несрећа, болесник може да је победи једино уз њихову подршку и љубав. Он мора да осећа да га породица воли, да није сам, да се за њега боре и да нису равнодушии према његовој муци. Зли дуси алкохолизма и наркоманије су веома јаки. Они чврсто држе човека и имају велику власт на њим. Алкохоличарима и наркоманима не почињу без разлога да се привиђају у стварности те мрачне појаве. Зли дуси пијанства који се појављују у свим земљама и у свим временима исто изгледају. С тим у вези ваља споменути један случај. У време перестройке почео се развијати неки вид црквено-духовног живота и православии људи су почели да се окупљају једни код других због духовних разговора, дружења и испијања чаја. И један од тих сусрета одржавао се у купи неке верујуће жене. Окупили су се парохијани и један веома скромни, повучени и тихи свештеник, који је готово ћутке седео сам у углу. Иако неверујући, њен муж је ипак толерисао такве сусрете. Почео је да поставља питања свештенику, изражавајући своју сумњу у постојање духовног живота. Свештеник га је најпре саслушао, а затим је изговорио само једну фразу: "Молим вас, одговорите ми због чега алкохоличари свих времена и народа виде зле духе подједнако?" Након тога мушкарац није поставио више ни једно питање, већ је остатак вечери провео замишљен. И њега је мучила страст алкохолизма. Због чега алкохоличари виде зле духе? На нашу срећу, свет духова је недоступан нашим очима. Наш земаљски омотач, тзв. хаљине од коже (Пост. 3, 21), нам не допушта да видимо анђеле и зле духе. Међутим, у неким случајевима њих људи виде. То је чест случај кад је душа већ спремна да напусти тело. Описују се и случајеви кад су грешници виђали гомиле демона, који стоје поред њихове постеље и пружају према њима своје канџе. Човек који страда од алкохола или наркоманије, налазећи се практично у предсмртном стању, толико истањује свој земаљски омотач, да почиње увиђати оностране појаве, а пошто служи страстима и греху, природно је што не види Анђеле Светлости. Човек који често пије постаје оруђе у рукама ђавола. Велики број злочина, нарочито убистава, догађа се у акохолисаном стању или под дејством наркотика.
Међутим, без обзира на снагу те страсти и власт ђавола, нада увек остаје. Ако човек заиста жели да се избави од зависности и усрдно моли Бога за исцељење, Господ ће сигурно помоћи. Несрећа је у томе, што многи нису одлучни да то учине или једноставно не желе. Већ је речено да страст, поред све своје муке, истовремено причињава и задовољство ономе ко јој служи. Управо је то оно што човек не жели да изгуби. Кад већ дође до краја, тј. до крајње границе, или му Господ допусти тешку болеет, или долази до растурања породице и осталог. А тада већ може да буде касно.
Човек који је већ стао на пут излечења и који жели да раскине са страшћу алкохолизма, мора да упамти: чак и ако се избави од болести, он неће престати да буде болестан, па му се зато категорично забрањује и да примирише вотку и вино. Оно што је дозвољено обичном здравом човеку, тј осећај веселости од вина и придржавање мере, њему није. Није џабе што се људи, који улазе у групу АА*, чак и након остављања алкохола, интерно сматрају алкохоличарима. Од пијанства се није могуће ослободити у потпуности, не склопивши пријатељство с алкохолом. Ту је компромис немогућ. Овај демон се истерује једино постом (потпуним уздржањем).
Као закључак ове теме желео бих да кажем неколико речи о другој зависности — пушењу. Пушење, на жалост, мали број људи сматра опасном и грешном навиком. "Пијанство и наркоманија су друга прича, а пушење је ситница". У обавезе свештеника улазе како поуке и причешћивање оних који су на самрти, тако и опевање упокојенихухраму. Дакле, волео бих да су они људи, који се тако лакомислено односе према пушењу, макар једанпут поразговарали са несрећнима, који су умрли одрака грла, плућа или јетре, изазваним зависношћу од дувана. А колико су тек година живота такви болесници сами себи одузели? То сам Господ зна.
Једна старија госпођа, парохијанка нашег храма, није издржала да не запали, пре него што је дошла на рану литургију. За њу је то било неиздржљиво. Узимајући у обзир њену болеет био сам принуђен да јој допустим да приђе светом причешћу. Убрзо је умрла од рака грла. Међутим, чак и ако пушач може да издржи да не запали до литургије, како је могуће да одмах након причешћа посегне за отровним димом?
Кад разговараш са страственим пушачем, с муком подносиш застарели мирис из уста, који често сведочи о његовој болести. У неким земљама власти су веома забринуте за здравље грађана. Стално расту цене цигарета, забрањује се њихова реклама и на кутијама се пописују болести, које неминовно проузрокује дуван. УАустралији је на кутијама од цигара представлен изглед оболелих органа, који је последица пушења: на пример, плућа, црна од дуванског никотина, и сл. Све ове ужасе ја делим са вама не да бих неког увредио, него да бих оне који верују да је с цигаретама могућ савез, навео на размишљање да престану да се заносе.
Свака страст је веома снажна и окупира како тело, тако и душу и разум човеков. Причали су ми многи људи, који су доста давно оставили пушење, да често виде у сну како с уживањем увлаче дим цигарете. Ето колико је дубок траг оставио тај порок у њиховој души.
Мислим да је сваки свештеник периодично принуђен да даје одговор на исто питање (обично ra поставља омладина): "Због чега се телесни односи између мушкарца и жене пре брака сматрају грехом, ако се све то дешава уз обострану сагласност и без наношења штете и губитка било коме од њих? Јер, прељуба je друга прича; то je варање и растурање породице, а шта је у овоме лоше?
За почетак, сетимо се шта је то грех. Гријех јесте безакоњс (l Јн. 3, 4), тј. нарушавање закона духовног живота. А знамо да нарушавање како физичких, тако и духовних закона доводи до несреће и самоуништења. На греху и грешки се не може ништа добро саградити. Уколико се у темељу куће инжењер преварио у прорачуну кућа неће потрајати. Таква кућа је била подигнута једном и у нашем насељу. Стајала је, стајала, а након годину дана се срушила.
Свето Писмо сексуалне односе пре брака назива блудом и убраја их у најтеже грехове: Не варајте се: ни блудницы, ни идолопоклоници, ни прељубници, ни рукоблудници, ни мужеложници…неће наслиједити Царство Божије (1. Кор. 6, 9-10). Неће је наследити, ако се не покају и не престану да блудниче. Црквена канонска правила за оне који су упали у блуд, као што су рецимо светог Василија Великог, или светог Григорија Ниског, такође су веома строга. Таквим се забрањује причешћивање, догод се не покају и не претрпе епитимију. Трајање епитимије ћу прећутати, будући да савремени човек то не би издржао. Због чега пак Црква с таквом строгошћу гледа на грех блуда и у чему је његова опасност?
Треба рећи да телесне (интимне) односе између мушкарца и жене Црква никад није забрањивала, већ их је благосиљала, али само под једним условом: уколико су били у оквиру брачне заједнице (и то не само црквеног брака него и грађанског). Јер je и у првим вековима хришћанства постојао проблем, када једно од супружника прими хришћанство, а друго не. Чак и апостол Павле не допушта таквим супружницима развод, признајући и такву заједницу, која је без црквеног благослова, као брак.
Исти тај апостол пише о телесним односима између супружника: Муж нека указује жени дужну љубав, тако и жена мужу. Жена није господар од својега тијела, него муж; тако и муж није господар од својега тијела, него жена. Не забрањујте се једно другоме, сем по договору пршремено, да би се предали посту и молитви, па опет да се састанете, да вас сатана не искушава вашим неуздржањем (1. Кор. 7, 3–5).
Господ је благословио брачну заједницу и телесно општење у њој, које служи рађању деце. Муж и жена одсад нису двоје, него;једно тело (Пост. 2, 24). Постојање брака је још једна (ако не и најбитнија) разлика између нас и животиња. Звери не ступају у брак. Код људи пак постоје како брачна веза и узајамна одговорност, тако и обавезе једног према другом и према деци. Телесни односи су несумњиво јака брига и они служе још већем везивању супружника. Жудња ће те терати мужу (Пост. 3, 16) — речено је за жену, и та узајамна жудња супружника такође доприноси учвршћивању њихове заједнице.
Међутим, оно што се благосиља у браку, представља грех и нарушавање заповести кад се дешава ван брака. Савез супружника сједињује мушкарца и жену у једно тијело (Еф. 5, 31) зарад узајамне љубави, рођења и васпитања деце. Међутим, Библија нам говори и о томе, да се у блуду људи такође сједињују уједно тијело, али кроз грех и безакоње. Зарад греховног ужитка и неодговорности. Не знате ли да су тијела ваша удови Христовы? Xohy ли, дакле, узеты удове Христове и од њих начинити удове блуднице? Никако! Или не знате, да ко се са блудницом свеже једно је тијело с њом? (l Кор. 6, 15–16)
И, заиста, свака незаконита телесна веза наноси дубоку рану човековој души и телу, и кад он пожели да ступи у брак, терет претходног грешног живота ће га сигурно оптерећивати својим постојањем.
Блуд сједињује људе, али само да би оскрнавио њихова тела и душе.
Љубав између мушкарца и жене могућа је само у браку, где људи дају завете верности и узајамне одговорности пред Богом и људима. Ни чести интимни односи, ни заједнички живот са једним партнером у данас модерном "грађанском браку" не пружају човеку праву срећу. Због тога јер је брак, не само телесна блискост него и духовно јединство, љубав и поверење према вољеном. Разумљиво је да ни несређени односи, ни заједнички живот без регистрације, то не могу пружити. Ма каквим се лепим речима китили заљубљеници "грађанског брака", у основи њихових односа леже — узајамно неповерење, сумња у своја осећања и страх да ће изгубити слободу. Људи који блудниче поткрадају сами себе; уместо да иду отвореним, везивању супружника. Жудња ће те терати мужу (Пост. 3, 16) — речено је за жену и та узајамна жудња супружника такође доприноси учвршћивању њихове заједнице.
Међутим, оно што се благосиља у браку представља грех и нарушавање заповести кад се дешава ван брака. Савез супружника сједињује мушкарца и жену у једно тијело (Еф. 5, 31) зарад узајамне љубави, рођења и васпитања деце. Међутим, Библија нам говори и о томе, да се у блуду људи такође сједињују у једно тијело, али кроз грех и безакоње. Зарад греховног ужитка и неодговорности. Не знате ли да су тијела ваша удови Христови? Хоћу ли, дакле, узети удове Христове и од њих начинити удове блуднице? Никако! Или не знате, да ко се са блудницам свеже једно је тијело с њом? (1. Кор. 6, 15–16)
И, заиста, свака незаконита телесна веза наноси дубоку рану човековој души и телу и кад он пожели да ступи у брак, терет претходног грешног живота ће га сигурно оптерећивати својим постојањем.
Блуд сједињује луде, али само да би оскрнавио њихова тела и душе.
Љубав између мушкарца и жене могућа је само у браку, где људи дају завете верности и узајамне одговорности пред Богом и људима. Ни чести интимни односи, ни заједнички живот са једним партнером у данас модерном "грађанском браку" не пружају човеку праву срећу. Због тога јер је брак, не само телесна блискост него и духовно јединство, љубав и поверење према вољеном. Разумљиво је да ни несређени односи, ни заједнички живот без регистрации е, то не могу пружити. Ма каквим се лепим речима китили заљубљеници "грађанског брака", у основи њихових односа леже — узајамно неповерење, сумња у своја осећања и страх да ће изгубити слободу. Људи који блудниче поткрадају сами себе; уместо да иду отвореним, благословеним путем, они покушавају да украду срећу са споредног улаза. Једном је неки веома искусни свештеник у породичном животу рекао, да су они који живе ванбрачно слични онима, који, немајући чина, одевају на себе свештеничке хаљине, и усуђују се да служе литургију. Они желе да добију оно, што им по закону не припада.
Статистички подаци сведоче, да се чешће распадају бракови којима је претходио период заједничког ванбрачног живота, него бракови у којима супружници такво искуство нису имали. И то је разумљиво и објашњиво: грех не може лежати у темељу породичне грађевине. Јер ce телесно општење супружницима даје као награда за њихово трпљење и чистоту. Млађи људи, који не чувају себе до брака су лабилни и безвољни. Ако се они нису ничег одрицали пре брака, онда у браку има олако и слободно да скрену на стрампутицу.
Од чега почиње грех блуда? Сваки који погледа на жену са жељом за њом, већ је учинио прељубу са њом у срцу своме (Мт. 5, 28). Ето где је почетак страсти. Човек је пропушта у срце, наслађује се њоме, а тамо је мало дели од телесног греха. Да, грех излази из срца, али он и у срце такође доспева. Страст блуда је, као што говоре свети оци, директно повезана са претходним грехом, тј. са страшћу стомакоугађања, телесног преједања и прекомерног испијања вина. "Уздржање рађа целомудреност, а стомакоугађање је мајка блудне пожуде". Подсетимо се још једном: и не опијајте се вином, у чему је разврат, него се испуњавајте Духом (Еф. 5, 18). Блудничење је телесна страст и треба је обуздавати, учећи тело на уздржање и умереност. Масна, хранљива и јака храна, обилато испијање вина — све то распаљује крв и узбуђује. То је општепозната чињеница.
Друга чињеница која има утицаја на наобузданост тела јесте нечување вида и других чула. Можда код нас још увек нема чудовишног разврата у којем је пливао Стари Рим, мада се итекако приближавамо томе. Међутим, за такву пропаганду и рекламу тог греха Рим, дакако, није знао. Већ је у поглављу о мае медијима било доста речено о томе. Није само телевизија (телевизор се може и искључити), него су и улице наших градова преплављене сликама обнаженихтела. Уз то бестидни билборди каткад "украшавају" најпрометније трасе. Сматрам да се у близини таквих реклама прилично повећава број удеса. Једном је неки московски свештеник, не могавши да издржи, принео велике мердевине и на огромном непристојном плакату написао црном бојом: "Господине Лушков, јеси ли ти градоначелник Содома и Гоморе?"
Наравно, све се то чини да би се разделила и олабавила нација. Позната је чињеница да је Хитлер на окупираним територијама ширио порнографију и контрацептивна средства. При том је у самој Немачкој порнографија била забрањена. Да ли је могуће заштитити се од све те прљавштине, која нас буквално прати на сваком кораку? Тешко јесте, али је неопходно. Онај човек који жели да сачува своју душу и тело у чистоти, може то да учини и у Содому, као праведни Лот.
Прво што треба да учинимо јесте да на минимум сведемо број извора искушења (више о томе у глави о масмедијима).
Друго. Да не задржавамо своју пажњу на раздражујућим објектима и да се не лепимо за њих. Да не гутамо очима саблазне слике, већ да се научимо да прелазимо погледом преко њих, не примећујући их.
И треће. Не само да не треба да придајемо посебну пажњу искушењима, већ треба да изменимо и свој однос према њима, да их доживљавамо као нешто неутрално.
Навешћу пример. Иако ја имам довољно велики возачки стаж, ипак испаштам због своје непажње и расејаности на друму. У току пута имам обичај да се загледам у нешто интересантно и необично, и то ме је више пута доводило у неприлику. Морао сам за себе да саставим правило и да свечано обећам: за воланом смем само да пратим друмске услове, знакове и сигнализацију, а на свему осталом, што одвлачи пажњу, не смем фиксирати поглед. Треба да прелазим погледом преко предмета. Такав однос помаже да сачувам свој вид. Кад се сусретнеш с нечим штетним, што изазива саблазан, немогуће је не видети га (иако је корисно и скренути поглед), али зато не треба заустављати поглед на томе, разгледајући га. Свакако, за то је потребна одређена навика, а већ после ћеш аутоматски почети да вршиш селекцију оног што не треба гледати.
Још један важан фактор за чување себе од искушења јесте промена односа према њима. На пример, на жену се може гледати као на предмет пожуде, а може и другачије (чак и ако је она провокативно одевена). О томе пише свети Теофан Затворник: Како пак битисати, ако, живећи у друштву није дозвољено гледати жене? Да ли да их гледаш — па гледај, а срце на поводцу држи. Гледај очима деце, која гледају на жене чедно, без лоших мисли.[15]
На особу супротног пола може се гледати као на сестру или на мајку (на брата или на оца), без распаљујуће пожуде. И ми сами смо често спремни да страсти отворимо своју душу. Међутим, ако је на њу стављен катанац, саблазна слика ће тешко продрети унутра. Ако је човек ожењен, за њега постоји само једна жена — супруга. Само њу он може да воли као жену све остале су бесполне. Он у њима не сме да гледа оно што је женско, већ само оно што је људско. Непријатељ је веома јак, тако да је од нетактичног погледа и површног флерта до прељубе — један корак. Поред чистоте вида треба чувати и чистоту ума. Нечисте, тј. блудне мисли, као блато прљају и скрнаве душу и срце. Није џабе демона блуда Јефрем Сирин назвао "демоном нечистоте". О томе, како се борити с греховним нечистим помислима, подробно смо говорили у глави "Борба с помислима".
Све ово о чему смо досад говорили, односи се на помисли, осећања и жеље. Од тога почиње страст блуда. Наше понашање је друга ствар коју треба да имамо на уму. Тешко човјеку оном кроз кога долази саблазан (Мт. 18, 7). Провокативна одећа, двосмислене шале, неозбиљност при обраћању супротном полу — све то може да нанесе штету не само нама, већ и околини. И тада "тешко нама". Ма шта ми радили, треба увек да се запитамо: покрепе ли нас нека страст и како ће наше понашање утицати на другог човека.
Много тога у нашем животу зависи од односа према овом или оном проблему. Чак се и према очигледном искушењу може односити потпуно неутрално, али ако се са намером припремаш да у себи подгрејаваш страст, онда је довољан и мали подстицај да се страсти пусте с ланца.
У данашње време медији и савремена литература, уметност, чак и образование, труде се да нам убаце мисао да је грех норма, и да је црно — бело. Нарочито се промовише грех блуда: сексуални живот је неопходан свима без изузетка (у разним облицима), без тога је једноставно незамислив живот: никад нећеш имати среће, здравља, уопште ништа. Све се изопачило. Грех и перверзност више нису оно од чега се треба чувати, него оно без чега је немогуће живети. Извор је такође познат. Нуди нам се страшна лаж, а "отац лажи" је, као што је познато, ђаво.
Да ли је могуће живети у том страшном свету разврата и греха и сачувати чистоту?
Јеванђеље, тј. Нови Завет, где се блуд назива смртним грехом, није написано само за људе 1. века. Оно је написано за сва времена, па тако и за нас, хришћане 21. столећа. Где су живели први хришћани? У Римској империји. А Рим је био достигао такав степей раскалашности, разврата и полних перверзија, до којих наша земља још увек, слава Богу, није дошла. И хришћани су ипак могли да сачувају себе и своје породице од навале нечистоте. Хришћанство је, без обзира на гоњења, успело да измени овај свет. Империја је почетком 4. века постала хришћанска.
Чак и кад не бисмо говорили о Бременима првих хришћана, већ о блиској прошлости, пре неких 20 година, оно што данашња омладина сматра смешним, бесмисленим и застарелим, било]е норма. Обавезно стварање породице је било такође норма. Већина девојака је чувала своју девственост до брака. Заједнички живот у ванбрачној вези друштво је подвргавало осуди и било је крајње ретка појава. Породична традиција није била замрла чак ни у совјетско, безбожно време. Сваки нормалан човек пре или касније схвати, да је пут разузданости, анархије и рушења породице — пут у суноврат. И Америка се, изнурена плодовима "сексуалне револуције", вратила моралним и породичним вредностима. Од 1996. године у САД је уведен програм под називом "обука уздржања". За његову реализацију издваја се по 50 милиона долара годишње. Задатак тог програма је супротставити се полној разузданости, абортусима, ванбрачној трудноћи, пропагирајући уздржање и објашњавајући адолесцентима, да они тиме не наносе штету организму.
У нашој земљи се, нажалост, наразне начине покушава наметнути мишљење, да је уздржање штетно: "Ако поседујеш органе, онда они морају по сваку цену да раде. Ако имаш желе, онда их мораш задовољити". Због тога смо ми и престигли све по броју абортуса и остављене деце.
Полни органи су нам дати за репродукцију, тј. за стварање потомства и сви живи организми их за то и користе. Њихово мировање не може довести до губитка здравља. Жена може да роди за живота једно дете, а може да не роди ниједно, али, то наравно не значи да ће се због тога разболети. У лудском организму постоје механизми саморегулације. Све зависи од нагдег односа према проблему уздржања. Ако човек сам себе убеди да не може да живи без полних односа, онда ће му и бити тешко да се уздржава. А онај који обитава у уздржању и који себе штити од искушења, успеће то да понесе.
Ево шта о уздржању каже православии породични психолог Ирина Анатољевна Рахимова: "Велика је заблуда да је уздржање штетно. Сматра се, да свако (у том смислу и ванбрачно) треба да има редовне полне односе и да задовољава своје потребе, јер се, како веле, без тога јављају болести, неурозе и психичка растројства." То је замка. Све неурозе и психичка растројства су у човековој глави, у ономе што је он сам себи наметнуо. У теорији сублимације јесте велики део истине. Уколико се човек не удубљуј е у телесно-полна питања и живи у уздржању, он може да искористи неутрошену енергију за реализацију себе у стваралаштву, раду, научној делатности и у другим сферама".
У браку се такође мора знати за уздржање, јер постоје постови, време трудноће и болести. Код многих професија подразумева дуготрајне службене путеве. Тога је увек било и супруге су некако трпеле, смиравале се. Многе благочестиве многодетне мајке нису ни за време трудноће, ни за време дојења (а то је више од две године) телесно општиле с мужем. А данас понеки лекари саветују лечење одређених болести (нарочито простатитис) помоћу повремених односа. На пример, неожењеном човеку саветују да нађе љубавницу, да би се "мало опоравио". И шта ту да се каже? Простатитис није нова болеет. Међутим, у данашње време су неморал и разузданост захватили све слојеве друштва и сталеже. У том смислу и лекаре. Никакав грех не може да лежи у основи лечења. Грех не гради, већ разграђује.
Несавесни лекари понекад дају заиста бесмислене савете. Један човек је изгубио свог сина јединца после тешке болести и то му је на рукама издахнуо. Тешко је подносио своју тугу, тим пре што његова жена више није могла да рађа. Лежао је у болници, где се консултовао се са психијатрима и психотерапеутима, и ево шта су му они предложили: "А ти себи нађи лубавницу па нека ти она роди дете, или се разведи од жене и ожени се неком млађом, и добићеш децу". Да, уистину: "Ужасан век и ужасна ерца!"
Битка с распаљивањем плоти је природна ствар и не треба је се бојати. Сваки човек осећа у свом телу одређене чулне осете. Међутим, те осете треба држати под контролом. Наше хормоне и природу треба увек да држимо на кратком поводцу и чврстој огрлици, иначе ће тај пас да се истргне и да уједе нас.
Ако ми желимо да се боримо са пожудом плоти и молимо Бога за помоћ, Господ ће нам сигурно помоћи. А ако не буде борбе с телом, неће бити ни награде за подвиг.
Неки презвитер Конон често је обављао Свету Тајну крштења. Сваки пут кад би морао да помаже светим јелејем и крсти жене, он је падао у велико смућење, па је чак из тог разлога хтео да напусти и манастир. Тад му се јавио свети Јован Крститељ и рекао: "Буди храбар и трпи и ја ћу те избавити од тог искушења". Једном приликом је код њега дошла нека Персијанка. Она је била толико лепа, да је презвитер био у недоумици да ли да је помаже јелејем. Чекала је два дана. Међутим, презвитер Конон, узевши мантију, отступи од ње и рече: "Ја се овде више не могу задржавати". Али, утом му се јави Јован Претеча и рече: "Врати се у манастир и избавићу те од искушења". Конон му гневно одговори: "Буди уверен да се не враћам ни по коју цену. Није ОБО први пут да ми то обећаваш, а још ниси испунио обећање". Тада свети Јован разоткри његову одећу и трипут га осени креним знаком. "Поверуј ми, Кононе — рече му Крститељ — ја сам желео да ти добијеш награду за ту битку, али пошто ти ниси то зажелео, ја ћу те избавити. Међутим, тиме се уједно лишаваш награде за подвиг". Вративши се у манастир, презвитер је кретио Персијанку, не приметивши да је она жена. Након тога је до саме смрти обављао крштења, без икаквог нечистог узбуђења плоти.
Као закључак, сетимо се каквим се средствима води борба с блудном страшћу. Не пореди се без разлога телесна пожуда с огњем. Свети оци једногласно говоре, да јој не треба давати никакву храну (гориво) кроз презасићеност плоти, вида, слуха и путем других чула. Тад ће с њом бити лако изаћи на крај. Изненада разбуктали пламен је лакше угасити, али ако прође неколико минута, букнуће читава кућа. Ко је макар и једанпут видео пожар, зна како је неукротива ватрена стихија.
Среброљубље, љубав према новцу и култ материјалних вредности су напаст данашњице.
Наше друштво је потрошачко друштво, које ужива у коришћењу материјалних добара, задовољстава и забаве. А свака забава тражи средства. Култ новца је толико ушао у свакодневни живот, да курс валуте представља обавезну новост, коју преко радија емитују на сваких сат времена заједно с прогнозом времена, као да је то свима важно и неопходно. Лэудима се дубоко у сазнање уткива, да човек без великог новца и без богатства, не може бити срећан. Све се може степи само новцем. Ако га немаш, онда си ти баксуз. Једном сам у продаји видео и књигу "Како васпитати будућег милионера". Саветује се да је богаташе најбоље васпитавати од пелена и усмеравати их на успех. Како васпитати часног, доброг и честитог човека, многе уопште не интересује.
Биће веома несрећан онај човек, којег безумии родители од малих ногу буду усмеравали на успех, каријеру и богатство. Он никада неће знати шта је право пријатељство, љубав и вера, јер је њихнемогуће новцем купити.
Среброљубље, тј. служење материјалном јесте у правом смислу идолопоклонство односно поклоњење златном телету. Премда је, наравно, свака страст — идол: не можете служити Богу и мамону (Мт. 6, 24), тј. богатству.
Међутим, посебно служење материјалним добрима одвлачи човека од духовних вредности. Његова душа се испуњава другим, а он постаје у правом смислу речи материјалиста. Помисли и размишљања о земаљским добрима и вредностима не остављају место за духовност. Ето зашто је речено: да је тешко богатоме ући у Царство небеско (Мт. 19, 23).
Богу је потребно место у нашем срцу, да би имао где да пребива. Тад је човеку могупе указати помоћ. А да ли је то могупе уколико су срце и душа заузети само материјалним? То опет не значи да је убогом и сиромашном лако. Сиромаштво такође може проузроковати безброј порока: завист, самољубље, униније, роптање итд. Али је у Јеванђељу речено о тешкоћама спасења за богатог. И из историје се може видети, да су и Христос, и апостоли били веома сиромашни, да нису имали где главу да спусте; сиромашних хришћана је било много више. Премда је међу светима било и оних који су били веома богати: Авраам, цар Давид, Соломон, императори, кнезови итд. Није богатство грех само по себи, већ је наш однос према њему грех. Све оно што нам Господ даје, као што су на пример таленти и богатство — није наше. Ми смо само управитељи, чувари, а то је Божије. И дужни смо не само да вратимо онолико колико нам је дато, него да умножимо и вратимо с каматом, користећи те дарове за помоћ ближњима и за спасење њихове душе.
Међутим, често не бива тако, па материјалне вредности узимају такву доминантну превагу у уму људи, да о Богу, души и ближњима они готово и не мисле. Верујућем човеку је некад заиста тешко да разговара са мирјанином. Он само прича о земаљском и материјалном.
УЈеванђељуналазимо много поучних прича о богатим и богатству. Многе од њих говоре о правилном односу према богатству, а неке веома очигледно и сликовито показују безумље људи, који живе само за земаљске, трулежне вредности.
У Јеванђељу по Луки налази се једна таква парабола: у једнога богатог човјека роди њива. И размишљаше у себи говорећи: Шта да чиним, јер немаму шта сабрати љетину своју? И рече: Ово ћу учинити: срушићу житнице своје и саградићу веће; и ондје hy сабрати сва жита моја и добра моја; И казаћу души својој: Душо, имаш многа добра сабрана за многе године; почивај, једи, пиј, весели се. А Бог му рече: Безумниче, ове ноћи тражиће душу твоју од тебе; а оно што си припремио чије ће бити? Тако бива ономе који себи тече благо, а не богати се Богом (Лк. 12, 16–21). Свети праведни Јован Кронштатски тумачећи ову параболу, као да пита богаташа: због чега ти бесниш, говорећи: немам у шта сабрати љетину своју. Како немаш? Ево ти руке убогих за житнице: подели дарове Божије благости, које су ти дате за многе са убогим и добићеш за то од Господа опроштај грехова и велику милост; ако поступит на тај начин, поступипеш у складу с вољом Божијом, будући да нам Господ и даје изобиље да би могли помоћи онима који немају, јер ће милостиви сами бити помиловани (Мт. 5, 7).[16]
У овој причи се уопште не осуђује богатство, већ однос богаташа према њему. Он је читав свој живот проживео у пијанкама и весељу, па чак ни нашавши се на смртном прагу није могао да схвати због чега је њему Бог дао то имање. А оно се даје само због једног: да би материјална блага претварали у духовна, нетрулежна. Да помажемо убогима, да чинимо добра дела, украшавамо храмове и спасавамо душу богатством које нам је дато. Међутим, богатом човеку је све то итекако тешко. Живот у изобиљу и благостању гута човека, чинећи га безосећајним према туђем болу. Недаће и бол оних који живе у беди, тј. унесрећених постају им бесконачно далеки. Човеку, кој и не зна шта су немаштина и одрицања, тешко је да схвати гладног: "сит гладном не верује".
Човјек пак неки бјеше богат и облачаше се у скерлет и свилу, и сјајно се весељаше сваки дан. А бијаше неки сиромах, по имену Лазар, који лежаше пред вратима његовим гнојав, и жељаше да се насити мрвама које падаху са трпезе богатога; а још и пси долажаху и лизаху гној његов. А код умрије сиромах, однесоше га анђели у наручје Авраамово; аумрије и богаташ, и сахранише га. И у паклу, налазећи се у мукама, подиже очи своје и угледа издалека Авраама и Лазарау наручју његову. И он повика и рече: Оче Авраме, смилуј се наме и пошаљи Аазара нека умочи у воду врх од прста својега да ми расхлади језик; јер се мучим у овоме пламену. А Авраам рече: Синко, сјети се да си ти примио добра своја у животу своме, а тако и Аазар зла; сада пак он се тјеши а ти се мучиш (Лк. 16, 19–25). Због чега je богаташ доспео у ад? Jep у Јеванђељу није речено да је он неког убио или опљачкао, да би стекао своје богатство. Па помислићеш, волео је свакодневне пирове, зато је био верујући, знао је Авраама. Међутим, као што видимо, он није чинио никаква добра дела и није имао чиме да оправда све оно што му је било дато као средство за спасење душе, што је било непромишљено потрошено само на себе. "Ти си већ добио шта сихтео!" — говорио му је Авраам. Свих тих година пред самим вратима куће богаташалежао је болесниигладниубогиЛазар. Богаташ је чак и знао како се он зове, али није узео у његовој судбини никаквог учешћа, чак му ни мрвице са стола нису давали. Срце богаташа је одебљало и он више није примећивао патње другога. Jер гдје је благо ваше, ондје ће бити и срце ваше (Мт. 6, 21) — говори Христос. Богаташево срце је припадало земаљском благу. Његова душа је била испуњена само служењем телесним задовољствима, па у њој није било места за лубав према Богу и његовој творевини — човеку. Он је овде, на земљи, направио свој избор: да живи недуховни живот и да не мисли о души. После смрти човек се већ не може изменити; ако му Бог није био потребан овде, онда он не може бити с Њим ни тамо. Не кажњава Господ човека, него сам човек осуђује себе на мучење. Рајски живот са светима и комуникација са Богом су мучнији за грешника, него паклени огањ.
Навешћу пример, који делимично објашњава ту мисао. За верујућег човека су молитва, празнична и недељна служба, као и општење са браћом у Христу — радост. А пробајте да натерате човека, не само ненавикнутог него и неверујућег, да одстоји три сата на празничној свеноћној служби. Он неће ни пола сата одстојати — сав ће се измучити и изнемоћи.
Једном сам био позван да одслужим парастос на гробљу. Окупила се родбина и пријатељи и већ након првих речи заупокојених песама одједном су се скоро сви они, изузев три старице, одмакли неколико метара, окренули леђима и запалили цигарете. Замолио сам их да не пуше поред гробнице и да узму учешће у заупокојеној молитви, али су се они само одмакли још даље и наставили своју цигарет паузу. Покрај гробнице сам запазио неколико флаша алкохола и мезе. Очигледно је омладину интересовао само тај део "церемоније". Бог силом никог не спашава. Свако сам бира, да ли ће бити са Богом или изван Њега.
Велика већина људи ни издалека није богата. Уколико би се јеванђелске параболе односиле само на богате, они не би ни били записани у Јеванђељу, јер се у причама Господ обраћа свим људима, самим тим и нама.
Живљење само за земаљске интересе, као и заборављање на смрт и на ближње, не односи се стриктно на оне који имају велико богатство. Али богат и лагодан живот томе боље погодује. Кад човек има скромне приходе, он може престати да помаже оним који оскудевају, правдајући се тиме да треба хранити породицу, управо, како вели, с то мало. Данас, када сви око нас причају о економској кризи, многе хвата страх и брига за идући дан. И веома је важно да сачувамо срце своје од безосећајности богаташа из приче. Да се сећамо свих онихЛазара, којима је још теже него нама. Милосрдног и дарежљивог Господ никад неће оставити без хране. У духовном животу постоји такав један изванредан принцип, сличай закону: рука оног који даје не оскудева. Оног човека који помаже другима, Господ стално награђује вишком, чак и у овоземаљском животу. Али за то, наравно, треба имати веру и одлучност.
Био сам млад и остарех, и не видех праведника остављена, ни деце његове да просе хлеба. Сваки дан поклања и даје у зајам, и на потомству је његов благослов — говори псалмопојац Давид (Пс. 36, 25–26). Наравно, овде се не обећава никакво велико богатство и благостање, али је једно јасно: милостив човек неће остати без средстава за исхрану и оног што је неопходно.
Ако супружници желе да имају много деце (то јест праве свој избор на страну духовног богатства), њих такође Бог никад неће оставити без Своје помоћи. Постоји таква пословица: " Ако је Бог дао дете, онда ће дати и за дете". Причао ми је отац који је имао много деце, не само да се благостање у њиховој породици са сваким следећим чедом није умањивало, него је и расло. Бог шаље многодетнима на најразличитије начине. У Јеванђељу је речено: не брините се, дакле, говорећи: шта ћемо јести, или шта ћемо пити, или чиме ћемо се одјенути? Јер све ово незнабошци ишту; а зна и Отац ваш небески да вама треба све ово. Него иштите најприје Царство Божије и правду његову, и ово he вам се све додати (Мт. 6, 31–33). Многодетни хришћани не ишту комфоран, испразан живот, већ управо Царство Божије; они не живе због себе, већ за децу, подижу их и васпитавају, не жалећи ни време ни снагу и због тога им се све остало "придодаје".
Нама се данас стално убацује у главу да је за новац могуће све купити. Без новца, ти си нико и ништа. А ако си богат, твоје могућности су ограничене једино висином банковног рачуна. Међутим, чак ће и најпримитивнијем и најприземнијем човеку бити јасно: новцем никако не можеш све да купиш; њиме је немогуће купити љубав, пријатељство, верност, таленат, добро име и здравље.
А да ли је могуће без тога бити срећан? Срећа је нематеријална, она не зависи од благостања. Оног ко је срећан у породичном животу сви воле; и најсиромашнији човек који воли је неупоредиво срећнији од било ког богаташа. У Јеванђељу је директно речено: јер нико не живи од имовине своје (Лк. 12, 15). Често велика имовина доноси велике бриге и јаде. Понекад сам у ситуацији да разговарам са женама новокомпонованих богаташа и како ми их само буде жао. Још увек младе жене, с факултетом, све своје слободно време троше науређивање куће, бесконачна проевропска реновирања, на расправе са градитељима; све њихове мисли су окупиране тиме, какав намештај купити, како га распоредити, где закачити слике и ел. Велика имовина захтева сталну бригу. И на то одлазе најбоље године живота. А колико тек средстава и снаге треба за обезбеђење богатства! Велико богатство је прича за себе; оно не радује толико, колико поробљава.
Похлепа, тј. служење златном телету, рађа многе пороке. Убиство, отимачина, превара — све то често лежи у основи великог богатства. Зарадити богату имовину поштеним радом није једноставно. Човек који је опседнут среброљубљем, због новца је спреман ако не на све, а оно на много тога.
Чудимо се где су нестали добри, лепи и мајсторски одрађени филмови и тв емисије, зашто је данас тако мало даровитихписаца, којиуљудимапровоцирајуплеменита осећања? Због чега нас с екрана обасипа непрекидна река секса, насиља, агресије и нецензурисаних псовки? Један од главних разлога је што је уметност постала комерцијална. Филмска продукција, издавачка предузећа, тв канали желе да поврате своје инвестиције уз велики профит. Због тога њихова продукција мора одговарати масовном аудиторијуму и изазвати интересовање. Ако су у филм уложили два милиона долара — треба повратити не мање од три. Веома је тешко напунити сале ако показујеш заиста добар филм. Редак изузетак је постао филм "Острво" П. Лунгина, који говори о покајању и обнови душе и неки други филмови.
У Старом Риму је маса викала: "Хлеба и игара!". Какве су тад биле забаве? Позориште које је величало разврат, сурове крваве борбе гладијатора и мучења хришћана у арени Колосеја. Као у стара времена, тако су и данас омиљене једне те исте народне забаве.
На господарима људских мисли — писцима, новинарима, филмским режисерима лежи велика одговорност… "Како ће реч наша одјекнути" јер њихова дела постају власништво милиона људи. И ако неки даровити човек прави своје дело ради среброљубља и сујете, а душа му је испуњена нечистотом, он је у стању да саблазни већинулуди. Што је још горе, ако је он заиста талентован, рушилачко дејство се наставља и после његове смрти.
Код И. А. Крилова имамо једну не толико познату, али веома поучну басну. Њен сиже је следећи. После смрти доспевају у ад два човека, Разбойник и Писац. Први је, јасна ствар, пљачкао људе, а други је — Разливао у двојим делима отров. Уливао безверје и усађивао разврат. И ето, испод казана у ком је седео Разбојник била је распаљена велика ватра, а испод Писца је једва горела. Прошли су векови, и испод Разбојника се ватра давно угасила, а испод Писца је бивала све јача и јача. Позивајући у помоћ господаре ада, Писац им се упитно обрати: "Откуд таква неправда?" И ево какав је одговор уследио:
Он је штетан био,
Док је живео;
А ти… Већ одавно су иструлиле твоје кости,
А сунце ниједанпут неће изаћи,
Да не би осветлило нове невоље твоје.
Твоја дела од отрова не само да не слабе,
Него, разливајући се, из века у век постају свирепија.
И даље је приказана слика рушилачког деловања Пишчевих књига: младића, који су се побунили против брака, претпостављених, власти и они који су упали у безверје, читава земља, која је доведена до пропасти метежима и раздорима под утицајем његових дела итд. А колико ће се тек још родити Зла на свету од твојих књига!
Данас се доста распространио још један порок, проузрокован среброљубљем — коцкање. Људи у коцкарницама и на аутоматима губе сву своју имовину, што их доводи до пропадања, а понекад и до самоубиства. Коцкаром управљају две страсти: похлепа и занос, страсна жеђ за ризиком и јаким емоцијама. И друга, која по правилу (будући да се не може на време зауставити) узима превагу, па човек упада у потпуну зависност од ње.
Сасвим је исправно утврђено да коцкање, тј. страст према хазардним играма, представља исту зависност, као што је зависност од наркотика и алкохола, и да се веома тешко подвргава лечењу.
У савременом свету можемо видети пуно примера људског среброљубља нарочито крупних размера. Један од тих примера је и московска изградња. Пре неколико година московске власти су саопштиле да ће све старе петоспратнице бити порушене до 2010. године, а да ће на њиховим местима бити подигнуте велике комфорне грађевине. Изградња је почела. Посебно бурно су се одвијали радови у нашем рејону Измайлово, јер је тај део перспективан и богат зеленилом — налази се у близини парка. Рушене су троспратне и петоспратне, а на њиховим местима подизане су зграде од 18 и 30 спратова. Али, по свој прилици, нико није ни помислио на то да рејон једноставно није прорачунат за тако велико насељавање. Број поликлиника, школа, вртића, линија градског саобраћаја и ел. остаје пређашњи. Сва дворишта и све улице уз новоградњу су постале препуне аутомобила. На улицама су целом дужином зграда паркирани у два реда аутомобили, међу којима се налази уски пролаз где се они редом мимоилазе. Застоји, колапс у саобраћају, у метро не можеш ни да уђеш, надземни транспорт је препун — и то је само једна страна проблема. Живот у небодерима од 30 спратова није нимало безопасан. А шта ако је пожар на тридесетом спрату? Према мишљењу стручњака, гашење пожара у многоспратним зградама је веома проблематично. Стамбено питање, које је "покварило Московљане" наравно није било решено. У новоградњу пресељавају житеље порушених зграда и само мали проценат станова добију они који чекају свој ред. Остали део стамбеног фонда се продаје по цени од неколико хиљада долара по квадратном метру. Људи годинама чекају свој ред за стан и живе у неподношљивим условима, а Москва се пренасељава. У чему је проблем? У среброљубљу. У Москви су некретнине уносан посао, тј. синоним за милијарде долара. Живот у престоници је због вечитих застоја, пренасељености и лоше екологије постао немогућ. А кривац за све је — људско среброљубље.
Среброљубље може бити различито:
• расипништво, распикућство
• шкртост, тврдичлук.
У првом случају човек, поседујући богатство, непромишљено га троши на забаву, задовољавање својих потреба и раскошан живот. У другом случају он може да живи веома скромно, свега да се одриче, али да служи богатству као идолу, да штеди, сакупља и ни с ким то да не дели.
Познати амерички милионер Џон Рокфелер је, имајући огромно богатство, живео као сиромах. Он је себе био довео до потпуне нервне и физичке изнемоглости, из страха, да ће његов бизнис претрпети крах и да ће бити лишен макар и делића свог богатства. Био је тешко болестан и на строгој дијети.
Истини за вољу, у другој половини живота Рокфелер је преиспитао своје ставове и почео да троши велике суме новца на доброчинство.
Страст према гомилану и шкртост су карактеристике које нису својствене само богаташима. Често људи постављају питање: шта је то користољубље о ком читамо увечерњој исповедној молитви? Користолубље је незасито стицање нама непотребних ствари, када оне од дугог чувања и некоришћења постају као покривене маховином. Од тог греха могу страдати и људи који су веома сиромашни, купујући и гомилајући посуђе, одећу и било које друге предмете, рецимо, попуњавајући њима све фиоке, полипе и оставе, чак често и заборављајући где шта стоји.
Како се борити са страшћу среброљубља? Треба неговати у себи међусобно супротстављене врлине, као што су на пример:
• милосрђе према убогим и оним којим је потребна помоћ;
• брига о стицану духовних дарова, а не о земаљским добрима;
• размишљање о духовним, а не о земаљским, ситничарским питањима.
Врлина не долази сама; човек који је наклоњен среброљубљу, шкртости и тврдичлуку треба да присиљава сам себе на милосрђе и да богатство користи на корист своје душе. На пример, када дајемо милостињу, не треба да је дајемо на следећи начин: "Ево Боже Теби, то што нама не вреди" већ тако, да то даривање буде заиста жртва, праћена унутрашњом борбом са шкртошћу и везаношћу за материјално. Тек ће тада то бити права милостиња, а не формалност. Апонекад се догађа да смо убогом дали неку ситницу, која просто истеже наш џеп, и још чекамо да нам се на томе захвали. Ко шкрто сије, шкрто ће и жњети, а ко са благословима сије, са благословима ће и жњети (2. Кор. 9, 6).
Приморавањем себе да делимо, дајемо, помажемо другима, можемо се избавити од среброљубља и тврдичлука. Тад ћемо схватити да је блаженије давати него приматы (Дап. 20, 35); да, разделујући, можемо стећи већу радост и задовољство, него сабирајући драгоцености, које и нама самима понекад доносе мало користи.
Многи се питају коме треба давати милостињу, пошто се неретко доводи у сумњу поштење просјака, рецимо, да ли ће он нашу помоћ употребити у добре еврхе? Овде су мишљења светих отаца подељена. Једни сумишљења да милостињу треба давати свим просјацима, јер Господ Сам зна да ли он проси искрено или је варалица, и ако му будемо удељивали као Самоме Христу, ту неће бити никаквог греха. Други говоре да милостињу треба давати уз велико расуђивање. Ја мислим да je истина негде на средний. Наравно, у било ком случају ми нећемо погрешити, чак и ако дамо непоштеном човеку "Професионалних" просјака је било у свим вековима, и у време Спаситеља такође. И ипак су им и Господ и апостоли делили милостињу. Међутим, ако немамо поверења у човека, можемо му уделити мању суму, а већу помоћ указати онима којима је она заиста потребна. У нашој околини је толико туге, међу нашим познаницима и рођацима сигурно постоје такви луди. Добар савет пружа житије светог праведног Филарета Милостивог. Тај светитељ се прославио својом љубављу према просјацима и милосрђем. Имао је три сандука засебно напуњена златним, сребрним и бакарним кованицама. Из првог су добијали милостињу пуки сиромаси, из другог — они који су остали без средстава, а из трећег — они који су лицемерно измамљивали новац.
Један специалиста за породична и брачна питања гнев је назвао убицом љубави. Реч је била о породичном животу међутим, тај израз се може приписати иљудским односима уопште. Раздражљивост и гнев не само да бивајуразлози конфликата, него иубице осећањаљубави, дружења, симпатије и поштовања. У тренутку гнева се мења наш однос према човеку, јер његове особине и омиљене навике, које су нас некад можда одушевљавале, излазе пред нас сада у промењеном, унакаженом, тј. карикатурном облику. Као што се каже, од љубави до мржње је један корак.
Толико се човеков изглед измени у наступу гнева и беса, да ако се погледа у огледало, једноставно се ужасне и не препозна себе. Међутим, гнев не помрачује само (и толико) лице, колико душу. Разгневљени постаје обузет злим духом гнева. Велики број убистава се дешава не због пљачке, уништавања сведока или конкуренције, већ напросто због ватрене свађе или туче. Наравно, по правилу, све је то пропраћено алкохолом. Пријатељи и блиски познаници, а некада и најближи, људи који су род једни другима, који су заједно недавно пили, у наступу пијаног гнева се хватају за ножеве и догађа се непоправљиво.
У шкртим полицијским извештајима се то назива "убиство као последица породичног насиља". И таквих убистава је, понављам, огромна већина.
Али, чак и ако не дође до физичког насиља, свака манифестација гнева изнутра убија нашу душу и уништава односе са ближњима. Колико се само бракова распало због сталних завада и расправа међу супружницима и колико рођака и бивших пријатеља годинама не општи, јер су се некад завадили због правих правцатих ситница.
Покушаћемо да размотримо основне разлоге који изазивају раздражљивост и гнев. Свети Теофан, Затворник вишенски пише: "Гнев и осетљивост су последица високог мшпљења о себи, тј. самољубља, услед којег ми себе сматрамо много вредним. Стога, кад се неко дрзне да нам не ода признање, жестимо се и смишљамо освету".[17] Самоуважавање, самољубље и превисоко мишљење о себи су основни узроци осетљивости и гнева. Лако је бити спокојан и снисходљив кад те сви хвале, а само прстом да дотакнеш, видно би колико заиста вредимо. Плаховитост и напраситост могу да буду и последица сувише темпераментног карактера, али, ипак карактер не може да служи као оправдање за гнев. Раздражљив и плаховит човек мора да зна ту своју особину и да се бори са њом, тј. да се учи суздржавању. Већа ће му бити награда за труд. Онај ко је по природи миран и флегматичан лакше се бори с раздражљивошћу и гневом. Постоје луди који имају деспотски, доминантни карактер; који желе да све буде како они хоће, тј. не подносе замерке. Такође, ни њима није једноставно да савладају изливе раздражљивости нити да спрече наступе гнева. Свети Теофан таквима саветује: "Видим да је узрок… у томе што не желите ништа да жртвујете из стечене обазривости… то је ваша раница на кожи. Протерајте ту неваљалицу и бићете мирнији. Покажите овим поступком самопожртвованост: јер је ту присутна сва саможивост од главе до пете".[18]
Свети оци наводе још један узрок гнева — завист, која је често повезана са среброљубљем. Не стоји узалуд та страст испред гнева на списку страсти. Завиди се обично онима који су богатији, успешнији и којима је више дато. Чак се и врло богати људи налазе у стању сталног надметања и такмичења: ко има више нула на банковном рачуну. Завист доводи до мржње, а каткад подстиче и на убиство. "Који завиди и надмеће се — говори преподобии Јефрем Сирин — жалостан је; јер, такав је саучесник ђавола, чијом је завишћу ушлау свет смрт (Прем. 2, 24). Његово срце стално малаксава од туге, тело се мучи, а снага троши. Завист и надметање су страшан отров: они рађају клевету мржњу и убиства".[19]
Гнев има различита испољавања. Поред раздражљивости, плаховитости и страснихрасправа, ту су и злопамћење, мржња, жеља за осветом, неопраштање увреда.
Љубав према полемикама и расправама такође може да постане извор гнева и да доведе до конфликата.
Опасност је велика, јер је расправа најчешће неки усмени дуел, а не пут до истине, до ког долази из жеље да се задовољи самољубље, односно самопотврђивање. У препирци је готово увек присутна увреда оног ко губи. У јеку полемике лако је прећи границу и упасти у раздражљивост и гнев. Кад се истроше аргумента, често наступа вика, а понекад и узајамне увреде. Због тога расправе у сваком погледу треба избегавати.
О раздражљивости и плаховитости ћемо говорити мало касније, а сад бих се задржао на злопамћењу и увредљивости. Злопомнение (словенски назив тог греха) је ужасно осећање. Оно као киселина разједа душу увређеног и разара је изнутра. Гнев и увредљивост су мач са две оштрице, који је усмерен у првом реду не на наше увредиоце већ на нас. "Увредити се" је повратни глагол. "Ся" је у преводу са словенског "себе" тј. ми не вређамо неког, већ сами себе. Вероватно они које ми мрзимо и на које смо лути ни не знају да се ми на њих гневимо, тачније, ни не наслућују наше муке и душевне немире. Они спокојно спавају не мислећи ни о чему, док увређени: смишљају планове освете, ноћима не спавају, упадају у униније, тугу, губе апетит и мир, мислећи само на своју љутњу. Човек који се лако вређа кажњава сам себе, доводећи се до потпуне изнемоглости. Стање гне- ва је тежак стрес. Стогаумеће опраштања непријатељима и увредиоцима доноси огромну корист не само духовном него и психофизичком здравлу.
Како да научимо праштати? Као прво: да схватимо да је то потребно у првом реду због нас самих. Много ћемо постићи ако научимо да не замерамо људима. Као друго: треба да схватимо да човек који нас је увредио, није знао шта је чинио. Па чак и најокорелији злотвор има своју оправдавајућу верзију. Када су распињали Господа нашег Исуса Христа, Јудејци су заиста мислили да чине богоугодно дело, јер нису видели у Њему Сина Божијег; њихова душа и разум су били заслепљени страшћу гнева и зависти, и они нису знали шта раде. И због тога се Христос молио на Крсту: Оче, опрости им, јер не знају шта чине! (Лк. 23, 34). Сви злочинци и увредиоци то такође "не знају". Јер, кад би знали да чине грех, тј. злочин, за који ће сигурно одговарати пред Богом, замислили би се. Они или не схватају шта је то грех, или нису свесни степена одговорности за њега. То сунесрећни, заблудели и духовно болесниљуди, достојни жаљења.
Све наше љутње су плод самољубља. И стварно озбиљних међу њима има сасвим мало. Појединци су злонамерни, свесни увредиоци. Углавном, људи вређају једни друге или случајно, или у недостатку разума и такта, уопште то не желећи.
Пошто је љутња плод самољубља неопходно је да у себи негујемо смирење; да се мање љутимо и да више обраћамо пажњу на себе, тј. на то у чему је моја кривица? Где сам погрешио, кад је дошло до конфликта? Можда непријатни епитети, које сумиупутили, нису далеко од истине? Јер, има људи који се ни с ким не свађају нити улазе у конфликте, а постоје и они који на сваком кораку успевају да се изнервирају, посвађају и наљуте.
Постоји још један добар начин: покушајмо да се ставимо на место увредиоца, тј. у његов положај и да га оправдамо. Да иступимо не као тужилац, него као адвокат. Тад ће бити лакше опростити. На пример, увредила нас је продавачица у продавници; дали смо јој неуредно сложене и изгужване папирне новчанице, на шта је она дрско и изнервирано одреаговала. Међутим, покушајте да замислите, нама је једанпут у току дана било тешко да сложимо новац, а она читав дан од јутра до мрака стоји за тезгом, исправља згужване паре, продаје робу, враћа кусур и још уз то сноси материјалну одговорност. А можда код куће има неке друге проблеме — или су јој деца болесна или је муж оставио и ел. И на тај начин оправдавајући човека, научићемо да га саосетимо и разумемо, уместо да га осуђујемо.
Господу Светом Писму говори: Ако, дакле, принесет дар свој жртвенику, и ондје се сјетиш да брат твој има нетто против тебе, остави ондје дар свој пред жртвеником, и иди те се најприје помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој (Мт. 5, 23–24). И још: Јер ако опростите људима сагрјешења њихова, опростиће и вама Отац ваш небески, а ако ли не опростите људима сагрјешења њихова, ни Отац ваш неће опростити вама сагрјешења ваша (Мт. 6, 14–15).
Молитва неизмиреног, злопамтивог човека је лицемерна. Како можемо да читамо молитву Господњу "Оче наш" у којој се налазе речи: "И опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима нашим" и да притом имамо у срцу неопроштену увреду? Неискрену лицемерну молитву Господ не прихвата. Потпуно је незамисливо приступати Светој Тајни причешћа, а да претходно нисмо од ерца опростили увредиоцу. Уколико се усудимо да у таквом стању примимо причешће, примамо га на суд и на осуду постајући слични Јуди-издајнику. Стога треба искористити сва средства и путеве који воде помирењу. Као што говори апостол Павле: Ако је могуће, колико до вас стоји, имајте мир са свима људима (Рим. 12, 18). А ако је то немогуће, т). ако човек никако не жели помирење? У том случају се треба макар у души измирити с њим и од свег ерца му опростити све увреде. И, наравно, треба се молити за њега.
Непомирење и непријатељство тера од нас благодат Божију. Ево какав пример наводи у свом "Отачнику" свети Игњатије (Брјанчанинов): "Два брата су била у непријатељским односима међу собом. У време прогона хришћана ухапсили су их и, подвргнувши их мучењима, стрпали у затвор. Један од њих је рекао другом: "Брате! Морамо да се измиримо и да престанемо гневити се један на другог, јер ћемо сутра умрети и изаћи пред Господа". Међутим, овај је то одбио. Следећег дана су их извели из тамнице, да би им одрубили главе. Брату, који је желео да се помири, глава је била одрубљена пре, и он је с вером отишао пред Господа. Други пак брат, који није желео помирење, одрекао се Христа. Мучитељ је упитао: "Због чега се ти ниси одрекао јуче, пре мучења, да би избегао ране, него се одричеш тек данас? Одговорио је: "Ја сам прекршио заповест Господа мојега — нисам се помирио са братом. Због тога ме је Господ оставио у животу и ускратио ми своју помоћ. Лишен Његове помоћи, ја се одрекох Христа".[20]
Гнев и мржња одузимају човеку благодат Божију која га чува и лишавају га разума. Онај који је обузет злим духом гнева у стању је да дигне руку и на своје нај ближе. На почетку ове главе већ је било речено, да се већина убистава догађа на врхунцу гнева. И прво убиство на Земљи је такође почињено из тог разлога. Због чега је Каин починио братоубиство? Разлог лежи у самољубљу и зависти према брату. Господ је примио жртву Авеља, а Каинов дар није узео под своје окриље, јер је видео да он није принет од чистог срца. Видећи Каинове мрачне мисли, Господ га упозорава: грех вреба као звер на прагу, али се не можеш одупрети (Пост. 4, 7). Подсетимо се: сваки грех почиње од прихватања помисли о њему, — Каин је у срцу посејао семе мржње према брату и управо је због тога што није отпочео борбу, тj. што није "загосподарио" над гневом, и дошло до убиства.
Навешћу још један пример, који показује до ког стања може да дође човеку гневу своме. Отац свете великомученице Варваре, Диоскор, био је паганин. Кад је остао удовац, сву своју душевну везаност и бригу је усмерио на своју ћерку јединицу. Васпитавао је, скривајући је од непознатих погледа, припремао за брак са богатим и угледним човеком, и најмио за њено образование и васпитање паганске учителе. Диоскор је мислио да воли своју ћерку. Међутим, Варвара тајно прима хришћанство. Када је отац то дознао, његовом гневу није било краја. Варвара се у покушају да побегне спасила чудом. Нашавши своју ћерку, отац је избио и закључао у тамницу са стражом, дуго је морио глађу, а затим је предао управнику града на страшне муке и тортуру. Диоскор је сам казнио своју ћерку, одрубивши јој главу мачем. Гнев Божији јеубрзо сустигао Диоскора и управника — обојица су били поражени муњом.
Шта се десило с Диоскором? Због чега се он, који је донедавно своју ћерку јединицу обасипао пажњом и бригом, тако сурово и окрутно обрачунао с њом? Т)аво је пронашао његову слабу тачку — гневљивост. Не савладавши у себи страст гнева, безбожни отац је био у потпуности обузет њом — није он владао собом, већ се претворио у покорно оружје у рукама сатане.
Страст гнева, као и блуд, свети оци не поистовећују узалуд с огњем, пламеном и пожаром. "Из искре букне пламен" — почев од обичног блеска, гнев је у стању да за свега неколико минута захвати душу и да доведе до неслућених последица. Како да спречимо пожар и како да угасимо у себи адски пламен?
Преподобии отац Доротеј наводи следећу аналогију: "Онај ко поджиже огањ, тај узима прво малу жеравицу: то је реч брата увредиоца (односно сполни фактор, који је изазвао гнев и раздражљивост — свешт. П.). Уколико будеш размишљао: због чега је он мени то рекао, и ја ћу њему одвратити на исти начин, и да није хтео да ме увреди не би рекао што је рекао, и дефинитивно морам да му вратим… само ћеш долити уље на ватру. А ако пређеш преко тога, угасићеш жеравицу".[21]
С раздражљивошћу и гневом се треба борити одмах, на самом почетку док су још увек слични жеравици. Жеравицу је лако утабати и угасити. Међутим, када бисмо је распиривали уместо да је угасимо, пожар би био неизбежан. Као што се помисао, док не уђе у срце, протерује лако, али је зато много теже изаћи на крај с њом када се угнезди у души, тако и првобитни гнев треба побеђивати чим се појави. Потпуно је природна унутрашња реакција на неко по нас непријатно дешавање. Рецимо, случајно су нас гурнули на улици. Прва реакција је, наравно, револт, али га треба баш у том тренутку гасити, да не би прерастао у гнев.
Свети Теофан саветује: "Изливе гнева треба превазилазити… Трудите се да им не дајете предност, већ их уништавајте чим се појаве. Молите се и сами сабирајте мисли, које би биле вода против ове ватре. Миелите на Бога и на смрт. Те две помисли су стуб свега што је добро и ослобађање од свега што је лоше… На свету не постоји ништа због чега би долазило до озбилних завада, осим спасења душе".[22]
У борби с раздражљивошћу и гневом веома помаже принцип вагања. Његова суштина је у следећем… Када ми дајемо предност својим емоцијама, односно кад се свађамо са ближњима и гневимо на њих, треба да направимо паузу и да одмеримо на мисленим теразијама: на једној чаши оно због чега смо се изнервирали и што нас је извело из такта, а на другој оно што губимо на крају свађе или конфликта. То су пре свега: душевни мир, присност са ближњима, њихово расположение и поверење у нас. Корисно је имати на уму како се обично осећамо након свађе, тј. кад пустимо гневу на вољу и изговоримо много сувишног. У души се образују пустош и мрак; наједном почињемо да осећамо срамоту због плаховитости и безвољности. И гле, кад све то одмеримо, обично жеља за свађом некако нестаје. Овде је најбитније умети на време направити паузу и суочити се с оним шта губимо.
Излажењу на крај с раздражљивошћу, мрачним и злопамтивим мислима помажу јеванђеље и Псалтир. Иако је у тренутку беса тешко натерати себе на читање, после ступа на снагу умирење. Могуће је заштитити се од гневних и раздражљивих мисли неким послом. Доконог човека демони гнева посећују нарочито често. Лењост, нерад, и беспосличење су основни хранљиви састојци за отхрањивање свих видова страсти.
И смисао за хумор помаже да се победи гнев. Љутња и гневне мисли су плод гордости и самољубља. Због тога, према себи треба да се односимо са дозом ироније и да не примамо к срцу увреде и пецкања на наш рачун. Свети оци никада нису одбацивали одмерене шале и хумор. Свети Теофан Затворник се у својим писмима различитим људима често на здрав начин шалио; преподобии Амвросије Оптински је писао специјалне шаљиве стихове, поучавајући оне који су му долазили. Умерена веселост и смисао за хумор су својеврсни превентивни вентил, који се прави на парном котлу или на резервоару за плин. Он штити котао (резервоар) од прекомерног притиска, тј. од експлозије. Сувише озбиљан однос према свакодневним непријатностима, може нас једноставно довести до лудила. Једном је неки ловац, који је пролазио поред келије преподобног Антонија Великог, зачуо како преподобии нешто прича братији и сви се томе гласно смеју. Након тога је упитао старца: "Како је могуће да се монаси шале и смеју?" Старац замоли ловца да затегне свој лук јаче. Овај испуни старчеву молбу. Тада преподобии Антоније рече: "Још јаче". Човек одговори: "Али пући ће лук!" — "Баш тако ни човек не може стално да буде под притиском; потребни су му пражњење и одмор" — рече преподобии.
Свађе и раздражљив (гневан) разговор, наравно, треба избегавати. Али, шта ако су међу људима заиста избили озбиљни проблеми и неслагања, и ако их треба некако разрешити јер у супротном могу да изазову забуну? Наравно, постоје веома крупни проблеми преко којих се не може прећи нити се правити као да не постоје. Тада је неопходно приступити њиховом решавању. Међутим, никаква преговарања не долазе у обзир у тренутку беса и гнева, јер се тиме ништа не би добило. Најбоље је изабрати време кад се смире страсти и кад се умире зараћене стране. У тренутку беса човек није у стању да донесе правилно решење. Он се налази у неадекватном стању афекта, тј. помрачења. У моменту гнева не говорим ја, већ мој гнев. Тако је преподобии Мојсије — старац оптински — увидевши погрешку једног од монаха који су му били поверени, сачекао да прође одређено време, па га је тек, када су обојица били смирени, укорио.
У немачкој војсци је био на снази следећи закон: жалбе војника једних на друге нису се примале одмах након инцидента, већ након одређеног времена. То је помагало да се донесе правилна одлука.
У Светом Писму је речено: сунце да не зађе у гњеву вашему (Еф. 4, 26). СветиЈован Касијан Римљанин каже, да у уму гневних залази Сунце истине — Христос, јер ум бива помрачен гневом.
Него вратимо се теми "озбиљног разговора". Страни психолог и писацЛен Мекмилан је формулисао основна правила мирољубивог и конструктивног "разјашњавања односа" на основу истог тог цитата из апостола Павла: Гњевите се али не гријешите; сунце да не зађе у гњеву вашему; нити дајите мјеста ђаволу (Еф. 4, 26–27).
Како се гневити, а не грешити? Потребно је ухватити се за сами проблем, а не нервирати се и нападати сабеседника. Јер се озбиљан разговор и води, не да би вређали једни друге, већ да би дошли до неког решења. У расправи се врло често заборавља оно најбитније — предмет расправе, па људи прелазе на личности. Оријентишући се на сами проблем, "нећемо давати место ђаволу". У разговору са ближњима морамо у првом реду да им дамо дознања да их ми волимо као и пре, али да]е неопходно да размотримо и решимо одређена питања. Важно је да не пређемо границу и да током разговора не променимо свој однос према ближњем, тј. да се не разгневимо на њега. Наши односи не смеју да се наруше због разматрања проблема.
Сунце не сме да зађе у нашем гневу. Не смемо ни да одуговлачимо решавање важног питања, а нема смисла ни решавати проблем када су оба саговорника ван себе. Не треба допустити да гнев прерасте у притајену увреду, која може за трен ока да пусти корене у срце.
Разматрајући новонасталу ситуацију треба говорити директно, искрено и без лукавства. Уколико будемо нешто прећуткивали, убрзо ће опет искрснути проблем. Не остављајте проблем нерешеним.
Наравно, ја сам ове основне постулате "озбиљног разговора" изложио укратко и својим речима. Тек када будемо разрешавали конфликтну ситуацију руководећи се не својим амбицијама него жељом за миром и љубављу а молећи од Бога помоћ, биће и резултата.
Многи људи у свађи, тј. конфликту страхују да учине први корак ка помирењу. Разумљиво је да то није једноставно, али не треба се плашити да ће нас погрешно схватити. Најчешће се то прихвата с разумевањем. Највероватније нашег опонента такође тишти новонастала ситуација, али се и он боји да приђе. При помирењу са ближњим, ни у ком случају не треба указивати на његове грешке (тако ћемо се још више завадити), него смирено признати сопствене и затражити за њих опроштај. Горепоменути Лен Мекмилан наводи пример таквог помирења: "Тек смо се доселили у нашу кућу. Преко пута куће, на ливади, расло је велико дрво и, гле, дође време кад поче с њега опадати лишће. Нашим градом је пролазио специјални чистач, који је скупљао смеће. Сваког понедељка сакупљао је опало лишће, које су житељи згртали на гомилу на ивицу тротоара. Једног предивног дана, завршивши тај посао, одмарао сам у гостинској соби. Бацивши поглед кроз прозор, угледао сам како наш комшија, излазећи из своје куће, почиње гурати ногом моју гомилу лишћа назад на ливадицу. Вероватно су неке лиске доспеле на његову територију. Мене је обузео страшан гнев, кад сам видео шта он ради. Чим је он ушао у кућу ја сам изашао и опет згрнуо лишће на крај тротоара. Нисам још ни стигао да се вратим у гостинску собу а он је опет изашао и почео гурати моју гомилу назад. Не сећам се колико је дуго трајало то глупаво такмичевье, али сам без шале био веомаразјарен. Није ми ни пало на памет да поразговарам са комшијом и да покушам да изгладим тај конфликт. Следећа три месеца гледали смо један другог с мржњом. Трудили смо се да избегавамо сусрете. Ако сам]а излазио напоље, он је улазио у кућу и ел. Напетост је била достигла такав врхунац, да се чинило као да ћемо сваког часа почети да димимо. Најзад, кад сам дошао себи, рекао сам жени да тако даље не можемо. Нисам имао храбрости да се сретнем са комшијом у четири ока, па сам зато смислио следеће: позвао сам га на телефон. "Здраво, овде Лен — рекао сам. — Немојте, молим Вас, да ми спустите слушалицу морам нешто да Вам кажем. Опростите што сам се тако глупаво понашао. Много ми је жао што сам повредио Ваша осећања, сместивши ту гомилу лишћа преко пута Ваше куће. Тражим опроштај". Нисам стигао ни да завршим, а он рече: "Лене, ја се осећам исто тако. Све чекам да скупим храбрости и да Вас такође позовем. Хвала Вам што сте то учинили уместо мене".
Да сам се ја држао Божијих правила, које нам је Он оставио у случају несугласица, поштедео бих себе и својег комшију од три месеца бескорисних душевних немира. Да сам се потрудио да одмах решим тај проблем (истог дана, док не зађе сунце), ми би спавали мирно и те ноћи, као, уосталом, и свих наредних".[23]
Преподобии Јефрем Сирин овако говори о сличним ситуацијама: "Ако је дошло до свађе међу браћом, онда ће онај који се први покаје добити венац победе, међутим, венчаће се и други, ако не одбије покајање, већ решено учини оно што је потребно да би се успоставио мир".[24]
Кажу да први треба да затражи опроштај паметнији. Великодушност, смирење и умеће опраштања су, разуме се, особине својствене снажним наравима. Псовке и вика су оружје слабића и некарактернихљуди. Победом гнева и беса ми можемо избепи падање у гордост, а у супротном можемо једноставно заменити страст гнева страшћу гордости. Неки монах је често био излагай подсмеху, који је наизглед мирно и трпељиво подносио. Када су га браћа питала, како му полази за руком да се не љути на увредиоце, он им је одговорио: "Та зашто бих ја обраћао пажњу на те псе". Испоставља се да су у његовој души царевали гордост и презир према људима.
У закључку ове главе желео бих да кажем пар речи о најважнијем: о томе, од чега треба увек почињати борбу с гневом. А треба је почињати с молитвом за оне, на које се гневимо, тј. који нас вређају. Јеванђеље нам даје директне смернице, како да поступамо с таквим људима: молите се за оне који вас вријеђају и гоне (Мт. 5, 44). Молећи се за њих, ми већ почињемо борбу с гневом; престајемо видети у њима непријатеље и постајемо свесни да је њима потребна наша молитвена помоћ. Треба се молити не само за увредиоце, него и за сваку напету, нелагодну ситуацију. У тим случајевима се такође моле за помоћ и апостолу љубави Јовану Богослову. Молитве "за помирење оних који су у завади" и "за оне који нас мрзе и вређају" могу се наћи у сваком већем молитвенику.
Туга има много назива и нијанси: огорчење, сета, жалост, душевни бол, потиштеност, меланхолија, очајање. Понекад тугу називају униније, мада многи свети оци раздвајају те две страсти. Због чега — о томе ћемо касније. Данас је најраспрострањенији назив за тугу депресија. Депресијуи бригу (то је такође манифестација депресије) психијатри и психотерапеути називају кан- цером 21. века, тј. кугом нашег времена. Иако су у сав- ременом свету неке страсти достигле неслућене раз- мере, туга, очајање и губитак животног смисла су до- били карактер епидемије. Тугу преподобии Нил Синајски назива "црвом у српу". Та страст попут смртне болести изнутра исцрпљује и разједа човека, а може да га доведе и до потпуне изнемогло сти (каткад и до смрти), уколи- ко не почне да се бори с њом.
Као и свака страст, и туга има сасвим природно порекло. Жалост, патње, душевни бол, плач — обична су емоционална реакција човека на тешке животне околности. Кад умире ближњи, ретко ко ће остати индиферентан, равнодушан према том догађају. Сам Господ наш Исус Христос се заплакао, кад је дошао на гроб Свог пријатеља Лазара. Он се потресеу духу и сам се узбуди ирече: Гдје сте га метнули? Рекоше Му: Господе, дођида видиш. Исусу ударише сузе. Онда Јудејци говораху: Гле како га љубљаше (Јн.11, 33–36).
Ми не можемо остати равнодушии према тешким потресима. Као прво, наше емоције нам помажу да преживимо стрес, а као друго, помажу нам да мобилишемо снагу потребну за борбу с потешкоћама. Њихова улога је у томе да нас покрену на неко деловање. Међутим, невоља је кад емоције загосподаре над нама. Кад западнемо у дуготрајно стање туге, нисмо далеко од депресије. Шта је страст туге односно депресија? То је одужено болесно стање душе. Туга постаје зависност; почињемо да јој служимо, и она, као и сваки идол, тражи жртве. Човек који је био у стању депресије и који је уз Божију помоћ смогао снаге да је победи, након тога се с ужасом сећа ње као кошмарног сна. Све оно што га је узнемиравало тад, и што му се чинило као чудовишни проблем, сад изгледа смешно и бесмислено. Уошитено говорећи, туга је незнатна душевна поремећеност, јер је човек за време депресије неспособан да адекватно оцени животне околности, људе и самога себе. Какве се мисли обично мотају по глави човека утонулог у тугу? "Све је лоше, у мом животу нема ничег доброг, нико ме не воли, не разуме, у мом животу нема никаквог смисла". И, наравно, самооптуживање: "Ја сам најнесрећнији на свету, баксуз, глупи ништавни човек, доносим људима само патње". У читавом том монологу најзабрињавајући и најапсурднији су категорички закључци: све, ништа, нико, нај итд. Сваком иоле здравом и урачунљивом човеку, који се не налази у стању дуготрајне депресије, јасно је да не може бити све лоше. То је апсурд. Сваки човек има могућности за живот и срећу, само депресиван човек то упорно не жели да примети. Свакако, има и здравље (у овој или оној мери), посао, вештине, навике, блиске људе, рођаке и пријатеље, а то значи да има могућности да воли и да буде вољен. И свако то схвата. Из човека не проговара његов разум, већ неко други. Ко? Његова страст, која је загосподарила његовом душом и свешћу. И као што смо устврдили, страсти нису власништво наше душе; оне долазе споља, ми их само пуштамо у себе.
Сада јејасно ко нам шапатом намеће мисли о бесмислености живота и нашој потпуној неспособности. Зли дух туге. И ми га покорно слушамо, присвајајући његова "послања" за своје сопствене мисли. Овде треба да се присетимо, како се борити са лошим мислима — о томе смо већ говорили у глави "Борба с помислима". Принцип је исти: не сматрати их својим и не пуштати их у дом наше душе. А уколико су оне већ овде, треба их терати метлом за смеће и што скорије настанити на њихово место друге подстанаре, тј. светле, добре мисли.
Опасност туге, тј. депресије је у томе, што је она страст; то значи да делује као свака од осам страсти. С једне стране, мучи човека (сећате се, страст значи мучење), а с друге стране, пружа гомилу пријатних осећања — у супротном, нико не би доспео на ђаволску удицу. Ма колико то било чудно, у неком смислу се допада слатки плен страсти и оном којег мучи туга. "Ништа тако не опија, као вино мучења!" — писао је Балзак.
И због тога није нимало једноставно избавити се из тог стања, те због тога тако лоше делују утехе ближњих; човекне очекује исцељење, јер је обузет самосажаљењем и уопште не жели да се утеши. Туга заиста може опијати као вино или наркотик, и лакше је депресивном човеку да пребива у тој топлој мочвари која гута, неголи да се избори са својом немоћи. Ето зашто сучешће склони депресији и меланхолији лењивци, тј. они који нису навикли на рад.
Туга се наравно не рађа на пустом месту. Размотримо основне узроке појављивања те страсти. Већ је не- колико пута било речено да у основи страсти може ле- жати страст која претходи тој на списку страсти. Тако, испред туге стоји гнев и, самим тим, он може служити као узрок депресије. Збогчега? Сетимо се, како се осећамо након свађе или раздражљивог разрешења односа. Осећамо срамоту, духовну опустошеност, налазимо се у унинију, нелагодно нам је због наше наглости и неуз- држаности. Дешава се да гнев изазове увреду и раздра- жи самољубл" е, па ми дуго не можемо да опростимо. Управо тај бес, увреда и злопамћење доводе до туге и нерасположења. Често можемо срестиљуде, који сматрају да су им сви из окружења дужници и да су сви кривци. А код православног човека све мора да буде обрнуто: нису они мени дужници, већ сам ја свима њима дужник; нису сви кривци за моје невоље, већ сам ја сам крив за своје проблеме. Кад човек буде живео по таквом прин- ципу, лако ће изаћи на крај и с унинијем, и приметиће како се његов живот и узајамни односи са ближњима доводе у ред. А размишљање да су ми сви дужници и сви кривци — типична је психологија баксуза.
Туга односно депресија је болеет неурастеничних, тј. неуравнотежених људи, који не владају собом. Код таквих људи период узбуђења, ентузијазма и пљеска емоција (каткад и гневних, раздражљивих) смењују сета, апатија и униније.
Међутим, гнев, неуравнотеженост и неурастенија су само један од узрока депресије. Непролазна туга може бити проузрокована тешким животним околностима, често смрћу ближњих или болешћу, као и другим потресима. Депресија може да буде и наследног карактера. На пример, ако су родители депресивног човека патили од неурастеније или меланхолије. Али, треба рећи да наследност не представља у датом случају неки непремостиви фактор — то треба знати, а "онај ко је упозорен, тај је и наоружан". Иако туга може да буде изазвана жалошћу и душевним болом, ипак тешки догађаји не представљају узрок туге — они су је само изазвали. Узрок је увек у самом човеку, који на овај или онај начин прима животна дешававьа. По мишљењу психијатара и психолога, депресија не зависи од животних околности и средине у којој живимо. Њен узрок није унутрашњи, него увек само спољашњи. То потврђује дата статистика. Највећи проценат депресија и самоубистава није у сиромашним земљама "трећег света", него управо у развијеним и богатим, где је стандард итекако висок и људи више немају шта да пожеле. Сваки пети представник "златне милијарде" (то јест најбогатијих људи планете) пати од депресије. Оно што је наинтересантније, међу сиромашним и бескућницима готово и нема самоубица. Чини нам се да је њихов живот такав да би најрадије, као што се каже "главом о зид" а ето суицида практично нема.
Због чега су страсти туге, бриге и узнемирености толико распрострањене у данашњем свету? Због слабљења вере. Запад нагло губи веру, а Европа је већ прогласила себе постхришћанском. И у нашој земли, на жалост, већ нема тог елана и притицања луди у храмове, као што је било 90-тих година 20. века — почео је период хлађења. Велика већина луди ипак себе назива верујућим, али у шта они верују? У годину Козе, Певца, Свиње, астрологију и други окултизам. Кад човек нема праву веру у Бога, да ни длака с главе ваше неће пропасти (Лк. 21, 18) без воле Божије, онда се у његово срце уселавају брига и узнемиреност, а то је почетак депресије. Он се почиње свега бојати и мислити: "Шта ће се са мном до- годити сутра; а шта ако се одједном разболим… а од пензије данас не можеш живети… а шта ако ме изненада убију… гле какве ужасе приказују на телевизији… шта ако останем без посла и умрем од глади, а ту је још и економска криза…" Због страха и бриге луди се плаше да верују једни другима, да склапају бракове и рађају децу. Верујући човек добро зна, ако зажели да има мно- го деце, да их Господ никад неће оставити гладне и не- одевене. Ако помажеш другима, никад нећеш остати без коре хлеба — то је закон духовног живота. Још је једна манифестација безверја — губљење смисла у животу, а, гле, баш то лежи у основи депресије: нема смисла живе- ти, живот је приведен крају, ја никоме нисам потребан итд.
Хришћанин увек има смисао у животу. Тај смисао је у љубави према Богу и ближњем. Он, као верујући човек, зна и верује да га Бог никад неће оставити као и то да, кад је с Њим, није један на један с невољом. Као у песми једног познатог музичара: "С Богом је сигурније живети, с Богом је лако умирати". За маловерног савременог човека је и живот страшан, а да не говоримо онда о смрти! На тај начин, излажење на крај с тугом, тј. депресијом, могуће је само ако наде положимо на Господа, поверивши му своје жалости и проблеме и замоливши Га за помоћ и подршку. Нашу бригу за будућност, садашњост, децу (за њих се такође веома бринемо) треба положити на Бога: Пренеси на Господа бригу своју, и Он he те прехранити (Пс. 54, 23).
Са губљењем вере код депресивног човека повезано је такође и губљење интересовања за живот. Одједном све престаје да га радује, ништа не поштује и на мало шта обраћа пажњу. А управо је живот у свим његовим манифестацииама најважнији Божији дар човеку и вели- ки је грех њега непоштовати. Јер, гле, човек ће бити срећан тек онда кад сам то пожели, односно кад почне да се радује животу. Радујте се свагда. Молите се без престанка. На свему захваљујте… (1. Фес. 5, 16–18) — говори нам апостол Павле. Дословно захваљујте. Кроз захвалност Богу ми се учимо да ценимо животне дарове. А радост и срећу доноси само оно, што се цени. Један свештеник је саветовао својим духовним чедима да на крају сваког дана запишу негде око 50 параграфа: "Због чега треба да будем захвалан Богу". Други пак свештеник је дошао за савет код старца (протојереја) Николаја Гурајева на острво Залита. Стигао је с некаквом тугом и ево шта му је отац Николај, саслушавши га, рекао: "Радуј се!". Свештеник је помислио: чему ту има да се радује? И отац Николај је наставио: "Радуј се што си рођен, радуј се што си крштен, радуј се што си право- славие вере, радуј се што си досад жив!"
Аудима који су запали у тугу и онима који су изгубили радост и укус живота треба саветовати да пажљиво приступају сваком дану. Ма шта радили, радите то с пажњом и смислом. Трудите се да у свему видите нешто добро и пријатно; научите да се радујете чак и најмањој радости. Апостол Павле говори: Ако, дакле, једете, ако ли пијете, ако ли што друго чините, све на славу Божију чините (1. Кор. 10, 31).
Због тога се ми молимо пре јела за "хлеб насушни" и једемо уз захвалност Творцу; дакле, не једноставно трпајући у себе храну, већ узимајући је с радошћу, уз сазнање да је она дар Божији. А. И. Солжењицин описује како једе затвореник логора посебне намене. С каквим нарочитим задовољством он то чини! А ето он једе бућкуриш, који би нама, вероватно, изазвао нагон за повраћање. По свему судећи, затворенику је и та храна велика радост. Он полако једе своје следование хлеба, а затим беспрекорно чисти тањир преосталим комадићем истог. Присећа се да има још један комадић хлеба за увече, који је зарадио и сакрио с великим напором негде испод душека.
И заиста, човек који је сиромашан и ускраћен за многа задовољства, може да добије од живота много више радости него онај који је обезбеђен свим земаљским добрима.
Кад сам ја био у богословији, а потом и на Академији, богословски услови живота су били у потпуности касарнски: интернат, собе за 20 и више људи, настава, послушања, вечерња занимања, вечерња контрола, позиви за спавање и за устајање. И тако је некоме било четири, а некоме и осам година (рачунајући и Академију). Сећам се, стално ми се спавало и јело. Нису ме ни до, а ни после богословије толико испуњавале неке најпростије ствари: сан, оброци, шетње. Сећам се како смо се припремали за спавање: без журбе најпре растресаш јастук, па се онда ушушкаваш у ћебе и имаш осећај као да пропадаш кроз кревет. А тек кад си дежурни у кухињи! До данас памтим како смо једном након послушања насули у дубоки тањир кондензовано млеко[25] и, умачући хлеб, то јели.
Онај човек ко]и жели да се ослободи туге, треба да научи да види смисао и радост у сваком дану, сату и мунути живота. Ако идемо у шетњу, трудимо се да на све обратимо пажњу, да што више видимо, да поразговарамо са неким — потрудимо се да видимо у њој оно добро и да нетто научимо. Ако читамо књигу, не треба механички да "гутамо странице" већ да о прочитаном размишљамо, правимо белешке и анализирамо. На тај начин ће наш живот почети да се осмишљава и да добија пуноћу Веома је добро уколико нас стварно занима посао који радимо, тј. уколико нам одговара и причињава задовољство. Међутим, ако нема таквог, онда нам било који други посао, па и онај најпримитивнији (као што је, на пример, чишћење, прање суђа и сл.) може причинити радост и задовољство, ако га сагледамо с позитивне стране, и то нарочито онда кад је урађен добро и савесно.
Већ је раније било речи о томе да тугу може изазвати бол. Међутим, док нас један бол баца у понор унинија, други нас пак часно извлачи из њега; страдања га само повијају, али не и заувек руше. Овде је читава мудрост у нашем односу према болу.
Страдања су, хтели ми то или не, неизбежна. Још их ниједан човек на земљи није успео избећи. Болести и смрт, као видови страдања, дошли су у свет с првородним грехом Адама. Изменила се људска природа, изменио се читав свет. Али, понављам, према болу и страдањима уопште можемо се односити на различите начине. Прво, треба имати на уму да Бог никад и ником не даје већи крст него што он може да понесе. Он је наш Отац и боље од нас зна шта могу издржати Његова деца, а шта не… Вјеран је Бог који вас неће пустити да се искушате већма него што можете, него he учинити са искушењем и крај, да можете поднијети (1. Кор. 10, 13). Друго, за време бола увек постоји утеха. Ако се на једној страни човеку одузима, то значи да му се на другој придодаје.
У нашем животу се ништа случајно не дешава. Сваки догађај има смисао. Бог нам смислено допушта страдања. Дакле, или због искупљења грехова — да се не би мучили у вечном животу, или да би нас заштитио од преступа и других опасности. Постоји још један смисао бола, а огледа се у очишћујућем дејству које он оставља на нашу душу. Страдања нас (уколико се правилно према њима односимо) чине бољим, чистијим и племенитијим. Терају нас да на неки другачији начин сагледамо себе, да научимо да помажемо ближњем, да састрадавамо с њим. Било који свештеник може да посведочи колико је парохијана примило веру кроз животна искушења и бол: смрт најрођенијих, тешке болести, губитак посла и остало. Кад је све у реду и хармонији, луди, на жалост, не хитају у храм. Боли, своје сопствене и туђе, наводе нас да се замислимо над најважнијим питањима: смислом живота, спасењем душе и саосећањем с туђом несрећом.
У Енглеској се догодила велика саобраћајна несрећа — удес аутобуса с децом, од којих су многи погинули. Када су хришћанског писца К. Луиса питали, како је Бог могао допустити тако страшнутрагедију онје одговорио: страдања су онај резач уз помоћ којег Творац као вајар исеца из човека прекрасну статуу.
Шта представља било која катастрофа? То је, поред огромне туге, могућност да човек испољи све своје најбоље особине. Да покаже саосећање, пружи помоћ и подршку онима који страдају, да утеши уцвељене, да саосети са њима, да их ободри у тешким тренуцима и да се сам преиспита. Онима који страдају то је могућност да се Богу обрате сусрдном молитвом, да се замисле над оним, на шта у свакодневној журби вероватно и не помишљају — о спасењу душе. Шта је Богу важније: тело човека које болује, стари и умире или бесмртна душа? Па наравно, душа; и зато нам Он и допушта страдања. И понекад тек после много година видимо, да нам та искушења нису била случајно послата, већ да су нам итекако била потребна. Протојереј Николај Гурјанов је због исповедања православие вере провео много година у логору. Он је говорио да нимало не жали због година проведених у заточеништву. Већина људи, који су проласком кроз пакао логора, тамница и прогона изгубили здравље, није жалила због тога и сећали су се тог периода са захвалношћу Богу. А друкчије не би ни могло да буде, јер кад би имали други приступ животу не би преживели та страшна искушења.
Човек ни сам није свестан шта све може да издржи: неко подноси тешка искушења, а неко због ситних непријатности запада у тугу очајање или је пак спреман да напусти овај живот. Када се човек одлучи за самоубиство (уколико, наравно, суицид није резултат психичке болести) — то је увек слабост, малодушност и маловерје. Самоубица жели да побегне од повремених, земаљских искушења, јер не може да их истрпи, а не зна шта га чека тамо, где ће га страст мучити вечно.
Наш свакодневни мото треба да буде: све што нам Господ допушта, допушта за наше добро. Често нас оптерећују не само реалне већ и потенцијалне, хипотетичке боли и искушења. Једна познаница ми је говорила: "Хајде да преживљавамо непријатности онда када се догоде". Узгред, та жена је проживела 103 године. Постоји проверено средство против брига и немира, а то је МОЛИТВА. Безброј пута сам прибегавао том средству, бринући се за децу. Сваки пут кад сам се бринуо за њих, налазећи се далеко од куће, читао сам кратку молитву за њихово здравље и спасење, након чега је узрујаност нестајала.
Туга и депресија се лече захвалношћу Богу, вером и поверењем у Њега. Са страшћу туге је једноставно немогуће изаћи на крај без Бога. Уколико човек ни у шта не верује, пре или касније, туга и очајање ће му се опет вратити. То је због тога што нема праву наду.
Пошто ја служим у гробљанској цркви, врло често сам у ситуацији да разговарам са људима који тугују због губитка ближњих. Губитак ближњег је заиста огроман шок. Већину људи то доводи до стања безизлазне туге. Ми, верујући, имамо велику утеху у нашој тузи. Бог није Бог мртвих, него живих (Мт. 22, 32) — говори нам Христос. Душа човечија је жива, она не умире, а смрт није крај живота, већ прелазак у други живот. Мада, наравно, то је увекрастајање од вољених, али не растајање за вечност. Оно што ми волимо код човека, дакле, његов однос са нама, мисли, осећања и карактер, припада његовој бесмртној души, а не телу, које болује, стари, мења се и на крају умире. Душа уопште нема узраст. Друга утеха коју имају православии хришћани јесте молитва за упокојене. Упокојени од нас очекују само једно — усрдне молитве за њих. Они не могу да се помоле сами за себе. Само докживимо на Земли можемо да се молимо, кајемо и мењамо. И молитва је управо та веза са нашим ближњим односно могућност да испунимо дуг љубави. Често се догађа да човек, који је остао без најрођенијег или пријатеља, има осећај кривице што није за њихучинио више или бар онолико колико је било поребно. И сада он има све услове за то. Треба чешће ићи у цркву, давати имена за помињање упокојених, читати код куће Псалтир, чинити милостињу у њихов спомен и стално их се сепати у молитв ама.
Туга, бол и депресија представљају велику препреку у молитви. Човек у таквом стању ниј е ни за шта способан; тешко му је чак и да ј еде, пије, мисли, а камоли да се моли. Стога, ако волимо наше ближње, морамо да изађемо на крај са својим стањем, јер су њима сада наша помоћ и љубав преко потребне. Аљубав се не прекида са смрћу, већ се наставља. Није узалуд једно од њених својстава — вечност. Љубав никад не престаје… (1. Кор. 13, 8)
Постоји још један веома важан моменат који треба имати на уму приликом губитка ближњег. Нажалост, постоје потајни и потпуно неправилни (неправославни) ритуали оплакивања упокојених. То су тужбалице, јецања поред сандука и изјављивање саучешћа, у којима се назиру како страшна туга, тако и друга непотребна деловања. Многима се чини да све то треба чинити у спомен упокојеном и да управо на тај начин ми изражавамо своју љубав према њему.
Реците право, да ли би волели да ваши укућани и драги људи након вашег одласка западну у страшну тугу, депресију или, можда, да заврше у психијатријској болници? Наравно да не; ако их волимо, желећемо им добро и да буду срећни. И наши упокојени желе исто то да ми наставимо да живимо, да се радујемо животу, да их се сећамо у молитви и спомињемо по добру. Хришћанска туга је светла. Сахрана православног човека је испраћај у вечност. Ми се са захвалношћу присећамо покојникових добрих дела, и, наравно, молимо се за њега, желећи му Царство Небеско.
А сада неколико речи о обавезном средству борбе с тугом иунинијем. Преподобии Амвросије Оптински је говорио: "Досада је ћерка лењости, а унука унинија". Лењост, беспосличење, досада, униније и туга су нај ближи род. Око доконог и лењивог човека се непрестано мотају зли дуси туге. За њих он представља лак плен. Онај човек који има јасан циљ и који воли да ради, ретко тугује. Овде је потребно постелено приморавати себе на било какав рад. Онај који тугује једноставно је у обавези да покреће себе на рад, будући да је у депресивном стању сваки посао већ мали подвиг. Као рецимо у руском филму "Барон Минхаузен" где градоначелник говори: "Ја морам свако јутро у 9 сати да идем у градску управу и не кажем да је то подвиг, али, уопште узев, има нечег херојског у том чину".
Већина људи који су ми исповедали грех туте и унинија, била је без посла. Веома је добро када жалостан човек нађе посао који га може заинтересовати. Међутим, ако такав посао не постоји, треба присиљавати себе на било који други једноставан рад. Сваки сат (па чак и минута) морају бити нечим испуњени, како не би остајало места мрачним помислима. Човек не може истовремено да размшпља о две ствари, стога треба замењивати негативно позитивним и мислити само о добром.
Ево приче о једном старцу и његовом ученику. Једном приликом зачу старац зле духе како певају: "Тешко нама с тим монасима: не можемо се приближити ни старцу ни његовом ученику јер овај разрушава и саграђује, и никад га не затичемо беспосленог". Старац би у недоумици шта то разрушава и саграђује његов ученик, па оде и упита га. Ученик му показа камење од којег најпре подиже зидове, па их онда опет руши. "Радећи то, ја не осећам униније". Старац схвати да му се управо због тога што никад није беспослен зли дуси ни не могу примаћи и ободри ученика да настави тако чинити.
Прање, спремање и кућни послови су оно чиме увек можемо испунити време, нарочито ако нисмо запослени. Кажу: "Жена која западне у стање депресије и жели себи да одузме живот, треба да узме сапун и пракљачу… и правац на прање веша". Ма колико да је тешко, треба себе натерати на рад. Једном сам прочитао jош један изванредан савет: "Ако сте тужни, жалосни или вам се чини да вас нико не воли, пружите помоћ свом ближњем и учините добро дело, по могућности ономе коме је још горе него вама". На тај начин ми једним ударцем убијамо две муве, одвалачећи пажњу од туге и осећајући да смо неком потребни, тј. да помоћ и саосећање не треба нама, него ближњем.
Чиме још могу бити изазване туга и депресија? Теретом грешног живота често неисповеђених и неокајаних греха. Тешко је ходити с таквим теретом. Јер савест, тај глас Божији, говори из сваког човека. И ако он не зна како да се избави од греха, како да се покаје, западаутугу. Тује, наравно, потребна детаљна исповест и то, по могућности, читавог свесног живота.
Нека млађа жена се обратила једном познатом психотерапеуту са жалбом на бригу и депресију. Њена младост је прошла веома бурно: велики број блудних веза, неуспео брак, развод… При том је она била васпитавана у традиционалној, патријархалној породици, у којој су настојали да јој усаде (истина, без успеха) строге моралне принципе. Ситуација је потпуно јасна: глас савести и срамота због грешног и развратног живота раскринкавају жену, а она не знајући како да поступи, запада у очајање. О сим туге њу муче страхови. Чини јој се да се нетто мора десити и да ће сигурно бити кажњена за грехе младости.
А шта јој саветује доктор? Он теши пацијенткињу речима, да младост и треба таква да буде — бурна и весела, и да она ни због чега и ни пред ким није крива. Он не уклања проблем, већ га само "заташкава", тј. "премазује бојом", уљуљкавајући савест својом заштитом. Јасно је да ће такво "лечење" дати само привремену утеху. Проблем, то јест терет ранијих грехова, остаје. Ни глас савести није могуће сасвим пригушити. И заиста, депресију која је изазвана срамотом због грехова, могуће је превазићи ј едино покајањем и очишћењем на исповести. Ако се човек искрено каје, исповеђени грех постаје само ружан сан. Веома је корисно ако добијемо и неку епитимију од свештеника и, наравно, ако кренемо путем исправке и борбе са грехом. Стоји да је грехисповеђен, али његове рушилачке последице остају Савест је, наравно, могуће пригушити као извор који су засули камењем и залили бетоном, али ће он пре или касније свеједно избити на површину.
Да резимирамо ову нашу тему. Борба с тугом се води уз помоћ утврђивања вере у Бога и наде у Њега. Потребно је да научимо да примећујемо Његова небројена доброчинства у свом животу и да будемо захвални на њима. Борба с том страшћу предстваља непрекидни напор. И то наш лични. Због тога што је "спасавање дављеника — дело руку њих самих". Туга и униније су раслабљеност воље, а њу само човек може васпитавати. Бог нас не спашава без нас самих. Он нам шаље помоћ и средства, а ми треба да их искористимо. Узгред, на ту тему постоји и једна поучна прича, такође за дављеника. Кућа неког човека се нашла у зони поплаве. И гле, вода надолази све више и више, а дављеник се премешта у поткровље. Међутим, он верује да ће га Бог спасити. Унаоколо промичу у чамцима луди и вичу му: "Ускочи код нас, ми ћемо те спасити!", а он им одлучно одговара: "Не, мене ће Бог спасити!". За то време ниво воде постаје све виши… Човек је сад већ прешао на кров. Поред промиче и неки сплав, али он опет пропушта прилику да се спаси, мислећи да ће га Господ избавити. Несрећник, сад већ стојећи у води до гуше, види велику даску како плута, али и њу пропушта мислећи да ће њему Господ помоћи на чудесан начин. И на крају човек гине, а његова душа долази Богу на истину. "Господе, због чега ме Ти ниси избавио из неволе, кад сам ја тако истрајно веровао и тако се усрдно молио Теби!" И Бог му одговори: "Ја сам три пута теби слао средства за спасење, а ти си сва три пута одбио моју помоћ".
Страсти туге и унинија иако јесу блиске и међусобно сродне, ипак нисуједно те исто.
Ево како дефинише и разоткрива грех туге свети Игњатије (Брјанчанинов): "То је огорчење, жалост, губитакнадеуБога, сумњауБожијаобећања, незахвалност Богу за све што се догађа, малодушност, нетрпељивост, одсуство самопрекоревања, жалост на ближњега, роптање, одрицање од подвига веома тешког хришћанског живота и скривена камера да сиђемо с његовог попришта." Одступање од бремена крста — борбе са страстима и грехом.
А ево неких карактеристичних обележја унинија.
"Лењост за свако добро дело, нарочито за молитву. Занемаривање црквеног молитвеног правила. Губљење свести о Богу. Напуштање континуиране молитве и душекорисног читања. Непажња и журба у молитви. Немарност. Изостајање страхопоштовања. Беспосличење. Сувишно умиривање плоти сном, излежавањем и негом сваке врете. Тражење спасења без жртве. Прелазак с места на место у циљу избегавања потешкоћа и одрицања. Честе шетње и посете пријатеља. Празнословље. Богохулне изјаве. Занемаривање метанија и осталих телесних подвига. Заборављање својих грехова. Заборављање Христових заповести. Немар. Занос. Губљење страха Божијег. Јарост. Безосећајност. Очајање."[26]
И тако је, дакле, униније (за разлику од туге) више повезано с лењошћу и духовно-телесним раслабљивањем.
Свети оци не називајуузалудуниније "послеподневним демоном". Он обузима подвижника половином дана, а обара монаха у сан после ручка и одвлачи га од молитве. Треба запамтити да је за монаха (нарочито у стара времена) 12 сати заиста половина, тј. средина дана, јер они устају рано и по монашком правилу трпеза се поставља 2 пута у току дана — за ручак и за вечеру.
Свети Теофан Затворник пише да је униније туговање за било чим, како животним, свакодневним, тако и молитвеним — жеља за одбацивањем делања: "Губи се воља и за обичним стајањем у цркви, и за молитву Богу код куће, и за читањем, и за чињењем обичних добрих дела". Задремала је душа моја од унинија — наводи светитељ речи псалмопојца Давида.[27]
Дешава се понекад да униније, досада и оптерећење духа и тела не прођу брзо — упозорава епископ Теофан. Али, не треба мислити да ће у души вечно да владају мир и радост од молитве. Постоје периоди опадања, лењости, хлађења и маловерја. Хлађење у духовном животу, тј. његова криза, представља једно од обележја унинија. Међутим, ту је потребно укључити вољу и самоприморавање. У било ком послу постићи ћемо резултате само онда кад будемо континуирано приморавали себе да будемо у њему истрајни, да вучемо себе за косу, као чувени барон Минхаузен, и да се извлачимо из мочваре лењости, раслабљености, туге и унинија.
Ниуједном послу нико ништа не добија, ако себе не приморава да га редовно обавља. Управо је то васпитавање воље. Ако нам се не иде у храм, не устаје рано и не остаје до касно због молитве — треба себе терати на то. Ако нам је тешко или нас мрзи да сваки дан устајемо рано и идемо на посао односно да обављамо свакодневне послове, сетимо се да постоји предивна реч "треба!" Не ни "хоћу" ни "нећу", него једноставно "треба". И тако ћемо, дакле, од тих малих ситница васпитавати у себи снагу воље. Није једноставно ни добра дела чинити. На њих такође треба присиљавати, тј. покретати себе. Јер, у Јеванђељу се нигде не обећавалагодност, напротив: Царство небеско с напором се осваја, и подвижници га задобијају (Мт. 11, 12). Микажемо: богослужење, црквена служба; али, гле, та служба уопште није толико лако и пријатно занимање. Наиме, то је рад и напор — понекад и тежак. И као награда за њега догађају се тренуци духовног ентузијазма и радосне молитве. Међутим, не треба очекивати да ће ти дарови вечито да нас прате. Често нам није нимало једноставно да стојимо на молитви и у цркви. Или је тесно и загушљиво или нам неко одвлачи пажњу шушкањем, али то не значи ни да треба да чекамо неке посебне услове за молитву, јер се може догодити да их никад не дочекамо. У цркви не треба да тражимо комфор, него сусрет с Богом.
Једном ми се десило да сам запазио како неки човек долази у цркву и причешћује се увек радним данима. Упитао сам га због чега не приступа Светим Тајнама рецимо недељом или на празнике. Одговорио ми је да празницима и недељом не воли да иде у цркву јер је гужва, гурњава, комешање и ел. — "ипак не; боље је мени радним даном кад ми нико не смета". Тада сам му ја рекао да је то потпуно погрешно: радним данима можемо посећивати храм, али је битније ићи на празничне и недељне службе — то је четврта заповест Закона Божијег[28] (за дан седми). Такође, треба се причешћивати заједно са свим парохијанима. Читава црквена заједница се причешћује из исте Чаше, у томе и јесте наше јединство. Наравно, можда је неком лакше да се помоли у празном храму него при великој навали света, али се ни у Царство Небеско не спремамо самостално. Службе и јектеније су тако и састављене, да узносимо молитву са осталим парохијанима, саборно "једним устима и једним срцем". Пошто се у совјетско време одржало мало цркава, оне су биле пуне чак до те мере, да је у храму било немогуће и руку подићи да се човек ваљано прекрети, али ето, људи су ипак добијали радост од молитве.
Дакле, на све човек треба сам себе да тера, почињући од малих корака, јер нас једино тад униније не може одвући у своју баруштину. Једино тако ћемо ми постелено освајати део по део. И, наравно, таквом делању треба постојаност, а не занос.
У "Отачнику" светог Игњатија (Брјанчанинова) је описан следећи случај. Неки монах је пао у униније и прекинуо испуњавање молитвеног правила, при том не налазећи у себи снаге за поновни наставак монашког подвига. Обратно се старцу за савет и он му је испричао овакву поучну причу. Имао неки човек њиву, обраслу трњем. И, гле, рече он сину својем да очисти њиву јер би се на њој могло штогод посадити. Син оде, али видећи у каквом лошем стању се она налази, смете се, покуњи, леже на земљу и усну. Угледавши га где лежи, отац рече: "Сине мој, кад би ти сваког дана обрадио макар толики комад земле на којем си сада спавао, рад би постепено одмицао и ти не би мени био непослушан". Чувши то, младић поступи по очевом наређењу и за кратко време очисти поле од корова. "Тако се и ти, сине мој, не жалости, већ постепено улази у подвиг и Бог ће те благодаћу Својом вратитиу пређашње стање". Тако и би. Монахје повратио духовни мир и посветио се Господу.
Постоји оваква изрека: "Што више спаваш, то више расте жеља за сном". Што више уживаш у нези и раслаблености, више се навикаваш на то стање. Не треба заборавлати да је униније једна од осам страсти, што значи да пороблава човека и чини га зависним. Не треба мислити да ће нам навика лењости и раслаблености досадити и проћи сама од себе. С њом се мора борити, дисциплинујући своју волу и душу и покрећући себе на разна добра дела.
Једна од особина унинија јесте хлађење. Хлађење почиње, као што говори свети Теофан, заборавлањем: "Заборављају се Божија доброчинства, и Сам Бог, и сопствено кроз Њега спасенье. Опасно је бити без Бога, јер ми тад не помишламо ни на смрт — речју, затвара нам се читав духовни хоризонт".[29] "Чувајте се и пожурите страх Божији да обновите и душу да загрејете" — саветује свети Теофан[30]. "Оно (то јест хлађење — Свето Писмо) настаје спонтано… али и од својевољног рада… од спољашњих забава, испразних разговора, претеране ситости, прекомерног сна… и др."[31]
Хлађење које је плод унинија и лењости, често је скопчано са заборављањем Божијих доброчинстава и губитком интересовања за духовни живот. Неопходно је научити једно — да видимо Божије присуство у свакодневним дешавањима и да Му захваљујемо за оне дарове које нам шаље. Оном човеку који је пао у униније и постао духовно хладан, који се ретко исповеда и причешћује, припрема и приступайте Светим Тајнама представљају потешкоћу. А такав човек ће се без учешћа у Тајнама, тј. без благодати Божије, тим пре све даље и даље удаљавати од Бога, а хлађење ће постати још јаче. Уколико нас мучи униније прво што треба да учинимо јесте да, уз претходну припрему, приступимо детаљној исповести и причешћу. И да се потрудимо то да чинимо што чешће, чувајући у себи непроцењиви духовни дар.
Добро се сећам какав је ентузијазам био након празновања 1000-годишњице од Крштења Русије. Моји пријатељи (свештеници) су крстили тад на хиљаде деце и одраслих. Почео је да се обнавља парохијски живот. Почетком 90-тих година се појавило много црквених организација и православних братстава.
Ми смо на примеру сазнали шта је црквени живот — да је он заједничко дело, као и то шта значи бити брат и сестра по вери. Васкрсавали су храмови и манастири, који су се моментално пунили људима, тј. народом Божијим, спремним да служи Христу. Међутим, након периода духовног ентузијазма уследио је период хлађења, тј. стагнације. И многи људи који су кренули у цркву тада, нису успели у њој да се задрже. Духовни живот се не може држати само на заносу и пламеној жељи. Спасење душе је напоран посао, који потребује постојаност. Након ентузијазма може доћи до стагнације. Управо ту наступа зли дух унинија.
Ако нас је сколило униније и духовна раслабљеност, треба најпре да приморамо себе на вођење духовног живота, да не напуштамо молитву и да учествујемо у црквеним Тајнама. Онда: дачитамо духовну литературу Свето Писмо, да просвећујемо своје биће, превазилазимо приземност и видимо прст Божији у свом животу. И напослетку: у првом реду да терамо себе на рад због користи за друге. Древни подвижници су запазили да се зли духови не могу чак ни приближити ономе ко никада не бива докон.
Сама та реч у себи садржи објашњење — тежња ка бескорисној, то јест сујетној, празној слави. Због чега празној и бескорисној?
Јер људи понекад заиста теже веома високим положајима у друштву и њихове амбиције бивају безграничне. Реч бескористан има још и значења: "пролазан" односно "пропадљив". Свака земаљска слава, у поређењу са оном коју је припремио Господ онима који га љубе, само је прах и пепео, који се подиже са земле и на истом том месту ишчезава. Међутим, земаљска слава није само бескорисна у мерилима вечности. Чак су и за време кратког периода нашег земаљског живота слава, висок положај, служба и популарност — ствари које су несигурне и пролазне. Међутим, многи људи и поред тога теже слави и угледу. А неки пак од тога праве идола, претварајући сујетуу сврху по себи. Међутим, не пате од сујете само они који су њоме обузети. На жалост, у различитој мери, сујета је присутна код свих нас. Свако од нас жели да изгледа у својим очима, а нарочито у очима других, боле него што заиста јесте. Сваком прија кад га хвале и уважавају, тј. кад га не грде. Сви негде тежимо добрим позицијама у друштву… Али, не учи нас томе Господ.
Једном приликом приступи Христу мати синова Заведејевих са синовима својим клањајући му се и молећи га за нешто. А он јој рече: Шта хоћеш? Рече му: Реци да сједну ова моја два сина,један са десне стране теби, а један с лијеве стране теби, у царству твојему. А Исус одговарајући рече: Не знате шта иштете. Можете ли пити чашу коју ћу ја пити и крстити се крштењем којим се ја крштавам? Рекошему: Можемо. И рече им: Чашу, дакле, моју испићете и крштењем којим се ја крштавам крстићете се; али сјестимени с десне и слијеве стране, није моје да дам, него којима је припремио Отац мој. И чувши то десеторица, расрдише се на та два брата. А Исус дозвавши их рече: Знате да кнезови народа господаре њима и великаши владају њима. Да не буде тако међу вама; него који хоће да буде велики међу вама, нека вам буде служитељ. И који хоће међу вама да буде први, нека вам буде слуга; Као што ни Син Човјечији није дошао да му служе, него да служи и даде живот своју откуп за многе (Мт. 20, 20–28).
Као што није ни та жена, тако нису ни апостоли још увек знали шта ће морати да претрпи Господ у свом земаљском животу. Они су као и сви тадашњи Јудеји замишљали месију као земаљског пара, који ће их ослободити од омражене римске власти и васпоставити царство Израиља, давши власт и привилегије Јеврејима.
Сујета може бити како страст и смисао живота, тако и обична ситница свакодневице. Међутим, то не значи да она не представља опасност; јер, као што се моћно дрво рађа из мајушног семена, тако и од "плавог поточића" почиње велика река.
Често се на исповести сусрећем са следећом сценом. Долази човек, који је читавог свог живота ишао у цркву, и започиње нешто налик исповести: "Да, ја сам, наравно, грешан (као и сви ми) у томе, томе и томе. Укратко, делом и помишљу. Међутим, све је то из чисте случайности и неспоразума, а у суштини сам примеран хришћанин — идем у цркву, читам Јеванђеље и чиним добра дела". При том је таквим људи, свакако, добро познато Јеванђеље по Луки које се чита у Недељу о митару и фарисеју, пре Великог поста. Фарисеј о себи каже: "Боже, хвала ти што нисам као остали људи: грабљивци, нсправедници, прељубници или као овај цариник. Постим двапут у седмици; дајем десетак од свега што стекнем (Лк. 18, 11–12). "Па како да човек не згреши — зет опет дошао пијан, није избацио ђубре… и наравно да смо се посвађали. Знајући колико сам фина, као да то нисам била ја, али ето он ме је разгневио". Таква исповест, разумљиво, никакву корист не може донети. А зашто? Јер je изграђена на сујети. Човек чак и код налоња страхује да се пред свештеником не покаже лошијим него што јеу стварности". То јест, ја се кајем, али нисам тако лош. Не дај Боже да свештеник помисли да сам ја неки велики грешник". Међутим, пред Богом се ми не можемо показати чистијим него што јесмо. Чак је и младом свештенику све јасно: човек се налази у заточеништву ситне сујете и страхуј е да не изгуби своје име (или како је данас модерно рећи — имиџ) благочестивог хришћанина и ревносног парохијанина. Не дај Боже да каже нешто сувишно, нешто што може бацити сенку на њега и изменити мишљење о њему.
И свети Игњатије (Брјанчанинов) каже да је једна од манифестација сујете — "срамота исповедања својих грехова и њихово скривање од луди и од духовника. То је препреденост, тј. самооправдавање".[32]
Због чега су свети оци и подвижници, који су рекло би се, победили све страсти, видели своје грехе као песак морски? Управо зато што су победили сујету и стекли смирење. Они нису осећали потребу да у својим очима и очима других изгледају мање грешни него што јесу Приближавајући се Богу, они су сматрали себе ништавним при величини Творца. Сећате се као је отац Доротеј питао једног од угледних грађана градића Газе, за кога би себе сматрао када би се примакао императору Византијског царства. И овај]е одговорио: "Сматрао бих себе дословно убогим". Што је човек ближи Богу, објективније оцењује себе.
Од прикривене и тајне, прелазимо на отворену сујету. Сујета је јаки стимуланс, који људима помаже да постигну велике успехе. Погледајмо тзв. звезде, тј. познате људе чије је занимање везано с уметношћу, шоу-бизнисом или спортом. Они готово увек служе идолу сујете, жртвујући на олтар тог божанства најбоље године живота, здравље, породичну срећу и материнство. Све оно што човеку обично представља огромну важност, у овом случају се приноси на жртву сујети, и то само ради једног — да се још мало наужива на врхунцу славе, тј. да се угреје на њеним зрацима. Када су питали познатог оперског певача, који се недавно развео од жене, шта је за њега важније — породица или каријера, тј. успех — он је одлучно рекао, да је због напредовања у својој професији на жртву принео чак и породипу. Певање и музика су му важнији у животу. Исправно је говорио преподобии Амвросије Оптински: "Онде где је гласић, тамо је и демончић". Демончић гордости.
Апрофесионални спорт? Дајемо детињство, младост, здравље и читаво слободно време зарад тога да би окачили на груди позлаћени или посребрени метални круг. При том се улажу нељудски напори и организам прекомерно ради. Дешавало ми се да разговарам са професионалним спортистима и говорили су ми да је свака ноћ за њих својеврсно мучење, јер читаво тело, све старе повреде и преломи почињу да боле. Постоји чак и шала на њихов рачун: "Ако спортисту од раног јутра ништа не заболи — значи да је већ умро". А да не причамо колико је тек интрига, зависти и злодела унутар шоу-бизниса, спорта и политике!
Ако је човек већ укорењен у страсти сујете, он не може да живи без славе и живот губи сваки смисао. Старије звезде користе сваки скандал, чак их и сами режирају и праве, само да би се још пар година задржали на врхунцу звезданог Олимпа. Иако су већ све награде, звања, повластице и богатства — што је било могуће добити — добили. Али, сујета је сама по себи дрога и њихов живот без ње био би немогућ. Сујета иде раме уз раме са завишћу. Сујетан човек не трпи конкуренцију и ривалитет. Он је увек први и једини. И ако га неко у нечем престиже, њега почиње разједати неподношљива завист.
Са сујетним и самољубивим човеком, који је склон хвалисању, веома је тешко општити. Јер реч општење означава да ми са саговорником имамо нешто опште (заједничко), а сујетног човека интересује само сопствена персона. Његов его и самољубље превазилазе све остало. Заменице "ја" и "мени" заузимају у његовом говору прво место. У најбољем случају све то изазива осмехе околине, а у најгорем — нервозу, завист и отуђење. Или обратно, ако је човек скроман и ако се према себи иронично односи — увек је пријатан саговорник, има много пријатеља и с њим је уживање разговарати. У разговору он више слуша него што говори, избегава многоглагољивост и не истине своје "ја". Сујетан човек, тј. онај који је заражен "звезданом" болешћу, ризикује чак да остане и сам, јер воли само себе и своју сујету.
Сујета не мора да има само грубе, очигледне црте, већ може да се преруши и у одежде смирености, чак ето и монашке. Парадоксално звучи, али сујетан човек може чак и да се подвизава, а да се горди својим "смирењем". Таквог ће јадног монаха, који се храни сујетом — непријатељем рода човечијега, Господ сигурно смирити. У Цариграду су живела два брата. Били су веома побожни и много су постили. Један од њих је отишао у манастир, где је примио монашки постриг. Тог брата посети брат који је остао у свету. Виде он да инок добија храну у време ручка и, саблазнивши се, рече му: "Брате, док си био у свету ниси узимао храну до заласка сунца!" Монах му одговори: "То је тачно! Али сам се у свету хранио кроз уши. Празне људске речи и похвале обилато су ме храниле и олакшавале тежину подвижништва".
Када ми започињемо неко богоугодно дело, треба да будемо нарочито на опрезу, да нас не би сујета понела. Јер често, кад помажемо људима, у дубини душе нама управљају самољубље и сујета. И тада, након што учинимо добро дело, можемо упропастити сав труд очекивањем сујетне похвале. Онај који се труди само због сујете и похвале добија награду овде, што значи да је неће добити из руку Творца. Понекад можемо посматрати како се лагано и брзо одвија посао, када нама управља сујета, и обрнуто, с каквом великом муком и искушењима пролази заиста богоугодно делање — започето без прикривене жеље за похвалом и самозадовољством. Уколико смо ми у било чему постигли неки успех, треба што чешће да понављамо речи пророка Давида: Не нама. Господе, не нама, него Имену Твоме дај славу (Пс. 113, 9). Нарочито је корисно ако нам се за наш труд не само не захвале, већ нас и изгрде. Преподобии Исак Сирин је говорио: "Пиј грдње као воду животну". Јер ће такав однос сигурно донети корист души. А уместо "незахвалних ће Господ захвалити", како је говорио један мој добар друг, сад већ покојни.
Један светитељ је рекао да неће одавати признање врлини, већ труду због ње и смирењу које се рађа као резултат тога.
Сујету свети Теофан Затворник назива "домаћим лоповом", јер се она поткрада неприметно и краде нам она; труд који смо ми започели ради Бога и ближњег, као и награду за њега. Исто то се догађа када ми из чистог хвалисаьа почнемо другима да причамо о својим добрим делима, чиме директно ускраћујемо самим себи могупност да за њих добијемо награду од Господа. Сујета може да опустоши и молитвене напоре, уколико се они чине без смирења.
Како се борити с том лукавом змијом која постелено улази у душу и пустоши наш труд? Онако како смо већ више пута говорили — супротстављањем врлине смирења. Познато је да су самољубље ирањивост плодови гордости. Човек који не подноси критику или је осетљив, моментално се вређа и као да себи говори: "Како смеју? Па ја нисам такав, ја сам добар, како могу тако да говоре?"
Дакле, како се борити са сујетом и стећи смирење? Тешко јесте, али морамо признати да су највероватније они који су нас увредили и искритиковали у праву (додуше, не баш увек). Јер, са стране се некад боље види. Ми себе замишљамо увек бољим него што смо у ствари. Праштамо себи много тога што код других не би поднели. Тако да имамо над чим да се замислимо. Рањивог човека критика баца у униније, а паметном она даје стимуланс за промену. Уопште узев, критика ободрава човека и не дозвољава му да ужива у старој слави, подстичући га на исправљање. Ми треба не само да се не вређамо него и да направимо метаније пред ногама увредиоца, јер су они у неку руку наши васпитачи, који нам с времена на време дају по носу и подрезују крила нашој сујети.
Увреду као и гнев, треба гасити док је још мали угаљ, тј. искра. На самом улазу, док се пламен увреде још не разгори. Ако у ватру не додајемо дрвца, она ће се угасити. Исто тако, ако увреде не "солимо", не осуђујемо, већ се потрудимо да их што пре заборавимо (или једноставно изменимо свој однос према критици, то јест примимо је к знању), оне ће брзо проћи.
Продуховљени људи и подвижници не само да се не боје грдње већ их с радошћу примају; тј. као да их намерно изазивају прикривајући на тај начин подвиге.
Старац Пајсије Светогорац је говорио: "У једном грчком манастиру је био овакав обичај: монасима су за тежак рад давали мало новца. Многи монаси су желели да се потруде што више, а добијени новац да поделе сиромасима. Тако су сви чинили. Само је један монах поступао другачије. Њега никад нико није видно да је пружио милостињу макар једном једином сиромаху И прозвали су га Шкртица. Пролазиле су године и све је остајало као пре. 'Тле циције!" — мислили су остали монаси. Међутим, куцну час да се монах звани Шкртица пресели у вечна насеља и он се упокоји. Када су из околних насеља сазнали за његову смрт, почеше се сви житељи сабирати у манастир, да би се опростили од упокојеног. Оплакивали су га и жалили због ньегове смрти. А братија се чудила: "Које вам је то добро учинио овај човек, да га толико оплакујете?" — упитно се обрати народу. Први сељанин рече: "Он ме је спасио!" А други додаде: "И мене!" Испоставило се да је монах, којег су прозвали Шкртица, сакупљао новац и куповао волове најсиромашнијим сељацима, да би они могли да обрађују земљу плугом и да њихова деца не би гладовала. Тако их је он спасио од глади и сиромаштва. Како су само били зачуђени сви они, који су монаха сматрали шкртицом!"
Код светог Теофана такође налазимо савет, како победити сујету смирењем. Једној жени он пише: "Није лепо седити у цркви. А ако вас спопадне сујета — намерно седите, да би рекли помислу кад почне да се горди: па и ја сам седела. Када је једног оца који је много постио обузела сујетна помисао, рано је изашао тамо где обично буде пуно народа, сео и почео да једе хлеб".[33]
Дакле, треба да упамтимо да сујета почиње од ситница. На пример, или смо се неком похвалили добрим делом или смо негде с радошћу примили похвалу и ласкање — то је већ сигуран знак да би страст могла да се настани у нашој души. Да се то не би догодило, треба сујету сузбијати у самом заметку — односити се према себи критички и чешће понављати: Не нама, Господе, не нама, него Имену Твоме дај славу (Пс. 113, 9).
Нама, тј људима који су одрасли у совјетско време, од малих ногу се усађивало да је гордост главна врлина совјетског човека. Сећате се: "Човек — како то гордо звучи"[34]; "Совјетски народ имасвојуличнугордост, на буржује гледамо с висине"[35]. И заиста, у основи сваког бунта лежи гордост. Гордост је сатанин грех и прва страст која се појавила у свету још пре стварања људи. И први револуционар је био сатана.
Када је био саздан свет анђела и Небеска војска, највећи и најмоћнији Анђео — Деница, не хтеде да буде у послушању и лубави према Богу. Погордио се својом снагом и моћи и пожелео да сам постане Бог. Пошто је Деница са собом повукао многе Анђеле, на небу је избио рат. Арханђел Михаило и његови Анђели су се борили са сатаном и победили ту опаку војску. Сатана — Луцифер је пао као муња с неба у преисподњу. И од тада је преисподња, тј. ад — место где обитавају мрачне силе, лишено светлости и благодати Божије.
Бунтовник-револуционар не може а да не буде горд, јер је он настављач Луциферовог дела на земљи.
Комунизам је квазирелигија која, као и свако друго верско учење, има свој "символ вере" и своје заповести, своје "моћи" "иконе" барјаке, тј. транспаренте илитије, тј. демонстрације. Бољшевици су хтели да створе рај на земљи, али без Бога и, наравно, свака мисао о смирењу се сматрала смешном и бесмисленом. Какво сад смирење кад ћемо "Ми наш нови свет да саградимо, где ће онај који није био ништа постати све"[36].
Ипак Бог се не да обмањивати (Гал. 6, 7) будући да је и сама историја над бољшевицима изнела свој суд. Рај без Бога се није остварио и тиме су њихове горде замисли биле посрамљене. Међутим, иако је комунизам пао, гордост се није умањила. Она је само попримила друге облике. Такође, веома је компликовано разговарати на тему смирења са савременим човеком. Па и тржишно капиталистичко друштво, које је усмерено на успех и напредовање у каријери, такође је основано на гордости.
Често имам прилику да на исповести на питање о греху гордости чујем следећи одговор: "Све остало ту и тамо, али нимало нисам горда". Светом Теофану Затворнику пише једна жена: "Причала сам са својим духовником и говорила сам различите појединости о себи. Он ми је директно рекао да сам горда и сујетна. Одговорила сам му да уопште нисам горда, већ не могу да трпим понижавања и улагивања". И ево шта јој је на то рекао светитељ: "Отпевали сте прекрасно. Не дозвољавајте им онда да вас вређају, како би им дали до знања да вас човек голим прстом не сме таћи. Сад ћу и ја да вам пребацим: шта ће вам бољи доказ да сте горди од вашег прекора? Он засигурно није плод смирења. И због чега ви желите да противречите таквој осуди?…Боље би вам било да се уместо тога запитате да заправо у вама не чучи та крајње лоша пакост?"[37]
Дакле, шта је то гордост и у чему се тај грех манифестује? Вратићемо се опет светом Игнатију (Брјанчанинову): Гордост је: "Презирање ближњег. Истицање себе изнад свих. Дрскост. Помраченье и задебљаност ума и срца. Њихова привезаност за земаљско. Хула. Безверје. Непокорност Закону Божијем и Цркви. Послушност својој плотској вољи. Читање јеретичких, развратнихи сујетних књига. Непослушност властима. Заједљиво ругање. Запостављање христообразног смирења и безмолвија. Губљење простоте, љубави према Богу и ближњем. Лажна философија. Јерес. Безбожност. Непросвећеност. Смрт душе".[38]
Свети Касијан Римљанин каже да је гордост, иако стоји на последњем месту на списку осам страсти, "с обзиром на порекло и време прва". То је најсвирепија и најнеукротивија звер".
Због чега? Кренимо редом.
Гордост у низу страсти стоји после сујете, што значи да произилази из тог порока и води од њега порекло. "Као што севање предсказује удар грома, тако сујета најављује појављивање гордости"[39] — додаје Нил Синајски. Тражење пролазне, сујетне славе, похвале и превисоко мишљење о себи, рађају претерано уздизање надлудима. "Ја сам изнад њих, достојнији сам — а они су испод мене". То и јесте гордост. Са сличним осећањем је повезано и осуђивање. Разуме се, ако сам ја изнад свих, онда то значи да сам и праведники, тј. да су сви остали грешниЈИ од мене. Превисоко мишљење о себи не дозвољава да объективно судимо о себи, али зато нам потпомаже да будемо судије другима.
Гордост која почиње са сујетом може достићи адске дубине, јер она и јесте грех самог сатане. Ниједна од страсти не може досегнути до тих граница до којих може гордост, и у томе и јесте њена главна опасност. Али, вратимо се осуђивању. Осуђивати значи судити, тј. предупређивати суд Божији односно узурпирати Његова права (у томе је такође страшна гордост!), јер само Господ који зна човекову прошлост, садашњост и будућност, може да суди о њему. Преподобии Јован Саваитски прича следеће: "Једном ме је посетио инок из суседног манастира и ја сам га питао како је братија. Одговорио ми је: "Добро, вашим молитвама". Потом сам га упитао за једног монаха, којег баш и није пратио добар глас, и гост ми рече: "Оче, он се нимало није променио!" Чувши то, ја повиках: "Лоше!" И само што сам то изустио, угледах Исуса Христа, распетог између двојице разбојника. И умало се нисам залетио на поклоњење Спаситељу, кад се Он одједном обрати Анђелима који бејаху ту и рече им: "Избаците га напоље, то је антихрист, јер је осудио брата својега пре Мог Суда". И када су ме, по речима Господњим, избацили, на вратима остаде моја мантија, а ја се затим пренух. "Тешко мени — рекох ја тад брату из суседног манастира — проклет ми је данашњи дан!" — "Збогчега?" — упита га овај. Тада му ја испричахвиђење и схватих да мантија која ми остаде на оним вратима, означава да сам ја лишен покрова и помоћи Божије. И од тог тренутка ја сам седам година лутао по пустињама, ни хлеба не узимајући, ни скровишта не тражећи, ни сљудима не општећи — све докнисам видео Господа својега, да ми враћа мантију" — приповеда Пролог.[40]
Ето колико је страшно изрицати суд о човеку. Благодат је подвижника напустила само зато што је рекао за братовљево понашање: "Лоше!". Колико само путаутоку дана ми речју и мишљу дајемо своју окрутну оцену ближњему! Сваки пут заборавлајући Христове речи: Не судите да вам се не суди (Мт. 7, 1). При том у дубини душе о себи, наравно, мислимо: "Па ја тако нешто не бих никад могао да урадим!". И често нам Господ то шале, ради нашег смирења и исправлања, тј. да би посрамио нашу гордост и жељу за осуђивањем других.
Живела у Јерусалиму нека целомудрена подвижница, која је шест година провела у келији подвизавајући се. Носила је одећу од кострети и одрекла се од свих земаљских задовољстава. Међутим, зли дух сујете и гордости пробуди у њој желу да осуђује друге луде. Напусти је благодат Божија због претеране гордости и паде у блуд. То се догодило због тога што се она није подвизавала из љубави према Богу, већ да други виде, ради сујетне славе. Када пак би потпуно опијена демоном гордости, напусти је и свети Анђео, стражар целомудрија.
Често нам Господ допусти да упаднемо баш у оне грехове, због којих осуђујемо ближње.
Наше оцене ближњег су углавном непотпуне и субјективне, и ми не само да не можемо завирити у његову душу него понекад уопште ништа и не знамо о њему. Христос није осуђивао отворене грешнике, ни блуднице, ни прељубнике, јер је знао да земни пут тих луди још увек није завршен и да они могу кренути путем исправлања и врлине. Само осуда након смрти подвлачи коначну црту на све оно што је човек урадио у животу. Ми видимо како човек греши, али не знамо како се он каје.
Једном сам био позван да одслужим опело на гробљу Жена која ме је позвала замолила ме је да јој успут освештам и ауто. Освештавању је присуствовао и један мој пријатељ. Кад је она отишла у свом већ освештаном страном и бесном аутомобилу он је избацио фразу: "Да, уопште се не види да се нешто много напреже, зарађујући за овакво ауто". Тад сам му ја испричао да та жена носи велику муку — недавно су јој убили сина, па ме је замолила да одслужим опело на његовом гробу. По спољашњој срећи не смемо просуђивати о људском животу.
У наше време се појавио велики броj ругана (како их назива апостол Јуда — Јд. 1, 18), који непрестано налазе повода за смућивање црквене хијерархије. Патријарх, као што видите, сувише много преговара са светским властима; већина епископа је заражена похлепом и симонијом[41], а поједини свештеници такође мисле само на доприносе и возају се у "мерцедесима"… Појавили су се посебни часописи и сајтови који су специјализовани за раскринкавање епископата. Отац Андреј Курајев је прецизно назвао новинаре који раде у том жанру "професионалним ловцима на митрополите". Њима се изгледа чини да су сада наступила управо та времена, када "архијереји неће веровати ни у Христово васкрсење". На делу је тотална деградација благочешћа и црквеног живота.
Шта покреће те луде? Гордост. Ко је њима дао то право да раскринкавају архијереје и свештенике и шта тиме постижу? Она само сеју мржњу смућење и поделу у срцима православних луди.
Недостојнихљуди међу свештеницима и епископима је било увек, не само у 20. и 21. веку. Али, вратимо се златном веку Православља — веку светости и процвата богословла. Четврти век је дао такве стубове Цркве, као што су: свети Василије Велики, Григорије Ниски, Григорије Богослов, Атанасије Александријски, Јован Златоусти и многи друга. И ево шта свети Јован Златоусти пише о том златном веку: "Не постоји ништа горе од тога, када људима који су окусили гомилу порока, указују поштовање за оно за шта им не би требало дозволити да пређу црквени праг. Данас у гресима грцају старешине Цркве… Безаконици, који имају за собом на хиљаде злочина, продрли су у Цркву, а закупци су се прогласили старешинама". Многи свети епископи 4. века, самим тим и сам свети Јован, били су послати "разбојничким сабором" јерарха у изгнанство, а неки су и умрли у њему. Међутим, нико од њих никада није позивао на раскол и поделе. Уверен сам при том да би за наведеним светителима кренуло више хиљада луди, да су пожелели да створе своју "алтернативну цркву". Али, свети оци су знали да се грех раскола и поделе не спира чак ни мученичком крвљу.
Неки савремени разобличители не поступају такс Они претпостављају раскол подређивањучинодејству; њима управла дословно она гордост, која лежи у основи сваког раскола. Колико се само данас појављује расколничких катакомбних цркава, које себе називају православним: Истинска Православна Црква; Најистинитија Православна Црква; Нај, најистинитија и ел. То јест свака од тих лажних цркава сматра себе по гордости болом, чистијом и светијом од свих осталих.
Ругаче сваке врете треба подсетити на речи светог Кипријана Картагинског: "Коме Црква није мајка, томе Бог није отац". Црква је увек била, јесте и биће, без обзира на недостојност појединих јерарха, којих је, као што сам већ рекао, увек било. Судиће им Бог, а не ми. Говори Господ: Мојаје освета,)а hy вратити (Рим. 12, 19). А ми Цркву можемо да исправимо само једним — нашом личном благочестивошћу. Јер смо и ми такође Црква. "Спаси сам себе — и око тебе ће се спасити хиљаде" — говорио је преподобии Серафим Саровски. А ето он]е то схватио кроз лично искуство. Управо такви људи и представљају онај мали квасац, који кисели читаво тесто. Али ругачи, по мојим светоназорима, узгред буди речено, углавном кубуре с личном благочестивошћу и моралом. Зато гордости имају напретек.
Један од најстрашнијих и најтежих облика гордости јесте прелест.
Прелест значи обмањивање. Ђаво обмањује човека, прерушавајући се у Анђела Светлости, светитеље, Богородицу па чак и у Самог Христа. Човек који је у прелести добија од сатане највећа духовна трпљења; он може да се подвизава, чак и да чини чуда, међутим, све је то — заробљеништво демонским силама. А у основи лежи гордост. Човек се погордио својим духовним подвизима и делима, јер их је чинио из сујете и гордости, често да сви виде, без смирења, те је самим тим отворио своју душу деловању непријатељских сила.
Свети Игњатије (Брјанчанинов) у свом Отачнику наводи пример до каквих страшних последица може да доведе прелест: "Причали су ми о неком брату који је живео као отшелник у пустињи, како је годинама био искушаван демонима, мислећи да су то Анђели. С времена на време га је посећивао отац. Једном приликом се отац упути ка сину и узе са собом секиру у намери да при повратку нацепа себи дрва. Један од демона, претичући очев долазак, јави се сину и рече му: "Ено ти ђаво стиже у посету; има и секиру код себе. Предухитри га — отргни му секиру и убиј га". Стиже отац, по обичају, и син, узевши секиру, замахну и уби га".[42] Веома је тешко човека који падне у прелест избавити из тог стања, али је таквих случајева ипак било. Као, на пример, случај с преподобним Никитом Кијево-Печерским. Павши у прелест, он је могао унапред да види неке догађаје и научно)е напамет читав Стари Завет. Међутим, после усрдних молитава преподобних кијево-печерских стараца зли дух га је напустио. Он је након тога заборавио све што је знао из књига, и оци су га једва описменили.
Случајеви демонске прелести се могу срести и данас. Са мном је у богословију ишао младић, који се нон-стоп молио и постио, али, очито, с неправилним и несмиреним расположением у души. Богослови су након одређеног времена почели да примећују како он читаве дане проводи са књигама. Сви су мислили да чита свете оце, међутим, испоставило се да се бавио проучавањем књига о исламу и окултизма. Престао је чак био да се исповеда и причешћује. На жалост, није нам пошло за руком да га изведемо из тог стања и убрзо је био и избачен из школе.
Грех гордости од ситне сујете и надмености може да прерасте у страшну духовну болеет. Ето због чега су свети оци називали ту страст најопаснијом и највећом од свих страсти.
Па како се, дакле, борити с надменошћу, презрењем ближњих и уздизањем себе изнад других? Шта треба супротставити томе?
Свети оци називају врлину, супротстављену надмености — љубав. Највећа међу страстима бори се са највећом врлином.
Како стећи љубав према ближњему?
Као што се каже, лако је волети читав људски род али нимало није једноставно волети конкретну личност са свим њеним недостацима и слабостима. Љубав је највећа врлина. Када су питали Господа, која је заповест највећа у Закону? — Он је одговорио: Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим. А друга је као и ова: Љуби ближњега свога као самога себе (Мт. 22, 36–39).
Љубав је велико осећање, које нас зближава са Богом, јер Бог је љубав (1. Јн. 4, 8). У љубави је срећа јединствена; она је у стању да нам помогне да превазиђемо све потешкоће и да победимо гордост и егоизам. Али не разумеју сви правилно шта је љубав. Љубављу често погрешно сматрају она пријатна осећања, која ми имамо када се према нама добро односе. Међутим, то није љубав. Јер ако љубите оне који вас љубе, какву плату имате? Не чине ли тако и цариници? Лако је пријатно волети човека када је он поред нас и када нас обасипа радошћу. И ако нам којим случајем разговор са ближњим не одговара, ми истог тренутка мењамо свој однос према њему, често у дијаметрално супротан. "Од љубави до мржње је један корак". Али то значи да смо ми заправо волели погрешном љубављу, тј. да је наша љубав према блгокњем била из користи. Допадала нам се она пријатност коју је емитовало општење с њим, а када је то нестало, нестала је и љубав. Испоставља се да смо ми волели човека као ствар која нам је потребна; чак не ни као ствар, јер се о омиленој ствари ипак бринемо, већ као намирницу — укусну храну коју смо појели и заборавили њен укус. На пример, брижливо полирамо каросерију омиленог аута, редовно је контролишемо итд. То јест, чак и на ствар, ако је волимо, усмеравамо своју бригу и пажњу. Тако, дакле, истинска љубав не тражи већ даје. У томе и јесте права радост љубави. Радост од добијања нечег је радост материјалне природе, из користи, а од давања некоме — истинска и вечна.
Љубав — то је служење. Сам је Господ наш Исус Христос, кад је опрао ноге апостолима на Тајној Вечери, рекао: Кад вам, дакле, опрах ноге, ја Господ и Учитељ, и ви сте дужни једни другима прати ноге. Јер сам вам дао примјер да, као што ја учиних вама, и ви чините (Јн. 13, 14–15). И Христос нас воли не због овог или оног, већ једноставно зато што смо ми Његова деца. Иако смо грешни, непослушни и духовно болесни, али управо болесно и слабашно дете родители воле више.
Осећање лубави не може постојати без наших напора. Њега морамо неговати у свом срцу, подгрејавајући га дан за даном. Љубав је свесна одлука: "Ја желим да волим". После чега ћемо учинити све да се то осећање не би угасило. У противном, наше осећање биће кратког века. Зависиће од безброј случајних појединости: емоција, нашег расположења, животних околности, понашања ближњега и ел. У супротном случају, немогуће је испунити Христове речи. Јер је нама оставлено у аманет да волимо све луде, а не само ближње: родителе, супружнике и децу. Лзубав се чува свакодневним трудом, али је награда за тај труд велика, јер ништа на земли не може бити веће од тог осећања. У почетку морамо себе буквално присилавати на лубав. На пример, ако си стигао купи уморан — не очекуј да ће те дочекати пријатност, него се сам потруди — опери, на пример, суђе. Преплавило те је, рецимо, лоше расположение — натерај себе, осмехни се, удели неки комплимент, не искаљуј бес на друге. Ако те је увредио неки човек, и ако њега сматраш кривцем а себе жртвом — натерај се, покажи љубав и први крени да се помириш. И гордост ће бити побеђена. Међутим, овде је врло важно да се не погордиш својим "смирењем". И тако дан за даном васпитавајући себе, човек ће једном доћи до тога да не може да живи друкчије; осећаће унутрашњу потребу да даје своју љубав и да је дели са неким.
Веома битан моменат у љубави је способност сагледавања вредности сваког човека, јер у сваком постоји нешто добро. Једноставно треба изменити свој однос према ближњему који је често обично предубеђење. Једино ако будемо неговали у свом срцу љубав према ближњем, мењајући однос према њему и учећи да сагледавамо његове добре стране, корак по корак ћемо побеђивати у себи гордост и високо мишљење о себи. љубав побеђује гордост, јер гордост и јесте недостатак љубави према Богу и људима.
Како научити да волимо Бога? Заволевши Његову творевину — човека. Човек је икона Божија и немогуће је волети Праслику, а без љубави и поштовања се односити према икони — Божијем изображењу. Не пише нам узалуд апостолЈован Богослов: Ако ко рече: Љубим Бога, а мрзи брата својега, лажа је; јер који не љуби брата својега којега види како може љубити Бога, којега није видио? И ову заповијест имамо од њега: Који љуби Бога, да љуби и брата својега (1. Јн. 4, 20–21).
Пут борбе са страстима је трновит, није нимало лак и ми често посустајемо, падамо, трпимо пораз; некад нам се чини да немамо више снаге, али опет устајемо и настављамо да се боримо. Тако чинимо јер је то једини пут хришћанина: Нико не може два господара служити; јер или ће једнога мрзити, а другого љубити; или ће се једнога држати, а другого презирати (Мт. 6, 24). Немогуће је служити Богу и остајати роб страсти.
Наравно, ниједан озбиљан посао не обавља се лако и брзо. Ако подижемо храм, градимо кућу, васпитавамо дете, лечимо тешко оболелог човека — увек требају велики напори. Царство небеско с напором се осваја и подвижници га задобијају (Мт. 11, 12). Стицање Царства Небеског немогуће је без очишћења себе од грехова и страсти. У словенском преводуЈеванђеља (увек, по мом мишљењу, прецизнијем и сликовитијем) уместо глагола "освајати" употребљава се реч "принуда". И заиста, духовни рад захтева не само улагање напора, већ и присиле, принуде и превазилажења себе.
Човек који води борбу са страстима и побеђује их, добија за то награду од Бога. Једном су преподобног Серафима Саровског питали: "Ко у нашем манастиру стоји на првом месту пред Богом?" И преподобии рече, да је то кувар из манастирске кухиње, по пореклу — бивши војник. Старац рече још и ово: Карактер тог кувара је природно ватрен. Он је спреман у афекту да убије човека, али његова непрестана борба унутар душе привлачи велико благовољење Божије. За ту његову борбу ће му се одозго дати благодатна сила Светога Духа, јер је неоспорно Божије слово, које говори: "Ономе који побиједи даћу да сједи са мном на пријестолу моме} као и ја што побиједих и сједох са Оцем мојим на пријестолу његовом" (уп. Откр. 3, 21).
Источни свети оци, говорећи о страстима, једнодушно их именују бројем осам. У западном богословљу је прихваћено учење о седам страсти, које је први пут изложио свети Григорије Двојеслов, а развио Тома Аквински.
Светитељ Игњатије (Брјанчанинов). Полное собрание творений. М., 2001. Т. 1. С. 156.
Светитељ Теофан Затворник. Созерцание и размышление. М., 1998. С. 135.
Ава Доротеј. Поучения, послания, вопросы, ответы. М., 1991. С. 48–49.
Руси Божићни пост зову још и Филипов, јер почиње првог дана након празника св. апостола Филипа. (Прим. прев.)
Святитель Феофан Затворник. Путь ко спасению. Краткий очерк аскетики. М., 1899. С. 280–281.
Там же. С. 281.
Святитель Феофан Затворник. Собрание писем. Свято-Введенский Печерский монастырь. 1994. Вып. 4. С. 98.
Угледни руски телевизијски новинар. (Прим. прев.)
Новинар у Гласу Русије. (Прим. прев.)
Руски писац хумориста. (Прим. прев.)
Святитель Игнатий (Брянчанинов). Полное собрание творений. М., 2001. Т. 1. С. 155.
Добротолюбие. М., 2001. Т. 2. С. 234.
Добротолюбие. М., 2001. Т. 2. С. 380.
Святитель Феофан Затворник. Краткие мысли на каждый день года по церковному чтению из Слова Божия. М., 1991. С. 79.
Иоанн Ильич Сергиев, прот. Полное собрание сочинений. СПб, 1893. Т. 2. С. 644–645.
Советы православному христианину и комментарии. М.; 1994. С. 94.
Святитель Феофан Затворник. Собрание писем. Свято-Введенский Печерский монастырь. 1994. Вып. 4. С. 41–42.
Добротолюбие. М., 1895. Т. 2. С. 401.
Игнатий (Брянчанинов), еп. Отечник. СПб., 1903. С. 456.
Авва Дорофей. Поучения, послания, вопросы, ответы. М., 1991, С. 107.
Святитель Феофан Заторник. Собрание писем. Свято-Введенский Печерский монастырь, 1994. Вып. 3. С. 158.
Цит. по: Зорин К. В. Вино блуда. М., 2007. С. 210–212.
Добротолюбие. М., 1895. Т. 2. С. 403.
Сгущёнка — руско слатко млеко, углавном са шећером.
Святитель Игнатий (Брянчанинов). Полное собрание творений. М., 2001. Т. 1. С. 156.
Святитель Феофан Затворник. Псалом стоосьмнадцатый. М., 1993. С. 107.
Закон Божији је комплетан уџбеник веронауке који користе православии хришћани (деца и одрасли) у Руској Православној Заграничној Цркви као и у Руској Православноj Цркви. (Прим. Прев.)
Святитель Феофан Затворник. Собрание писем. Свято-Введенский Печерский монастырь, 1994. Вып. 1. С. 85.
Там же. Вып. 4. С. 221.
Там же. Вып. 6. С. 86.
Святитель Игнатий (Брянчанинов). Полное собрание творений. М., 2001. Т. 1. С. 156.
Святитель Феофан Затворник. Собрание писем. Свято-Введенский Печерский монастырь, 1994. Вып. 4. С. 195.
Максим Горки, драма "На дну". (Прим. Прев.)
Владимир Мајаковски, последња строфа песме "Бродвеј". (Прим. Прев.)
Интернационала. (Прим. Прев.)
Святитель Феофан Затворник. Письма к разным лицам о разных предметах веры и жизни. М.; 1995. С. 301.
Святитель Игнатий (Брянчанинов). Полное собрание творений. М., 2001. Т. 1. С. 156.
Добротолюбие. М., 1895. Т. 2. С. 267.
Гурьев В., прот. Пролог в поучениях. М., 1912. С. 637.
Симонија је била нарочито распрострањена у време Средњег века. То је продаја или куповање благодати Свете Тајне свештенства.
Игнатий (Брянчанинов), еп. Отечник. СПб., 1908. С. 525.
Море књиге Golden-Ship.ru