Свети Теодор Студит
ЧТЕНИЈА ПОСНОГ ТРИОДА
Браћо и оци! Преблаги Бог, Који усхтједе и приведе нас из небитија у битије, поставио нас је у овоме свијету, као у школу, да научимо да испуњавамо Његове заповијести. Господ наш Исус Христос, када је послао у свијет свете Своје ученике и Апостоле на проповијед Јеванђеља Царства Својега, заповиједио им је: Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам вам заповједио (Мт. 28:19,20). А какве нам је заповијести Он завјештао?
Наведимо неке, записане у Старом Завјету: не убиј, не чини прељубе, не укради, не свједочи лажно и друге, а у Новом Завјету (светом Јеванђељу) — неупоредиво узвишеније и важније. Тако, на примјер, закон Мојсијев говори да не убијамо, а Јеванђеље проповиједа да не само да не смијемо да убијамо, него чак и да се не гнијевимо, и не прекоријевамо једни друге (Мт. 5:21,22), те да се гнијевити смијемо само на ђавола и да непрекидно морамо ратовати против бјесова. Закон говори: не чини прељубе, а Христос одсијеца и поглед, јер сваки који погледа на жену са жељом за њом, већ је учинио прељубу са њом у срцу своме (Мт. 5:27,28). Закон тражи да се не кунемо лажно, а Христос заповиједа да се не кунемо уопште, ни истинито ни лажно (Мт. 5:33,34). Још закон каже: љуби ближњег свог и мрзи непријатеља свог, а Христос каже: Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вријеђају и гоне (Мт. 5:43,44). Видите, љубљени, како је велика разлика између Старог Завјета и Јеванђеља? Стари закон забрањује човјеку само дејства греховна, а Јеванђеље сасијеца не само греховна дејства, него и узроке, и коријене из којих израстају гријеси, и савршено их искорјењује изнутра, из наших срца.
Због тога, браћо, ако ми и стари закон занемаримо и не кренемо за Јеванђеоским учењем, него живимо попут безаконитих незнабожаца, шта ће бити с нама у Страшни дан суда? Не варајте се, говори Апостол, ни блудници, ни идолопоклоници, ни прељубници, ни рукоблудници, ни мужеложници, ни лакомци, ни лопови, ни пијанице, ни опадачи, ни отимачи, неће наслиједити Царство Божије (1 Кор. 6:9,10).
Ја сам вам не једном говорио, и сад понављам, да се нико од вас не одваја од братије, да не живи у нераду и љености, да не пропушта црквене службе и своје правило, да нико од вас не сакупља новац и никакву ствар не сматра својом… Јер је то законопреступно и често порађа велике и најтеже гријехе. А ипак неки од вас не слушају закона Божијег, не покоравају се истини, него јој се супротстављају.
Послушај шта каже и часни Претеча о онима који се не исправљају и који остају нераскајани: А већ и сјекира код коријена дрвећу стоји; свако, дакле, дрво које не рађа добра рода, сијече се и у огањ баца (Мт. 3:10), тј. сваког човјека који не чини добро својој души, не приноси плодове врлине и покајања, него остаје јалов и нераскајан, посијеца смрт и он одлази у вјечни огањ. Зар се ви не бојите ових ријечи? Зар не треперите од пријетње Божије? Зар се не бојите смрти, која може доћи у било који дан? Како ћемо тада гледати страшне ангеле који ће доћи да нас узму из овога свијета? Зар се не плашимо раздвајања душе од тијела? Како ћемо поћи на тај дуги пут, немајући са собом оно што је неопходно, добра дјела, која би могла да нас сачувају? Са каквим лицем ћемо ми, имајући законопреступна дјела, стати пред Страшни суд Христов, пред Којим пада и Којем ће се поклонити сав свијет? Шта ће бити с нама? Заиста, љубљени, Он ће нас послати тамо гдје се огањ не гаси и црв не умире, гдје је плач неутјешни и страшни шкргут зуба.
Да се ово не би збило са нама, љубљена браћо моја и чеда у Господу, приђимо ка Благоме Богу нашему, макар сада, у ове свете дане, у које нас је овога љета привео Господ, припаднимо ка Њему и заплачимо. Пожуримо, прије него што на нас наиђе страшни смртни час и дође страшни дан судњи, да умилостивимо Господа нашега Исуса Христа исповијешћу, молитвом, постом, чистотом, послушањем и осталим добрим Богоугодним дјелима, а нарочито миром и љубављу међу собом. Ако учинимо тако, Сам Господ наш Исус Христос ће нам опростити гријехе наше. Он нас трпи и свакодневно и свакога часа очекује наше покајање и обраћање Њему; Он се не гнуша грешног човјека, не тјера га и не кори, него га прихвата са великом радошћу, грли га и љуби, као блудног сина, и то је Он показао на примјеру блуднице и разбојника. Еј, преклињем вас, браћо моја, пренимо се од тешкога сна љености и гријеха. Подвизавајмо се у ове кратке дане живота нашега. Као што марљива дјеца на завршетку школске године, када се спремају за повратак кући, иду са великом радошћу и весељем, тако учинимо и ми, као искрени и истинити ученици Јеванђеља; и када дође час раздвајања од овог привременог живота, изаћи ћемо одавде са радошћу и поћи у живот вјечни, у пређашње наше отачаство — у Царство Небеско, у радост ангела, у свјетлост светих, у Христу Исусу Господу нашем, Којем приличи слава и моћ са Оцем и Светим Духом, сада и увијек, и у вијекове вијекова. Амин.
Браћо и оци! Многи ове дане називају празничним и веселим, да би више јели и пили, а не знају да они нису установљени ради преједања и пијанства, него ради припремања за наступајућу Свету Четрдесетницу. Војницима, када се спремају за бој, издаје се наређење да се на одговарајући начин наоружају, да, када дође вријеме наступања, не би било задржавања или потешкоћа. Тако су и ови дани установљени — не ради пировања, него ради припремања душе за подвиг Великог Поста.
Много јести и пити је обичај на многобожачким празницима, а истински хришћани требају да једу и пију умјерено и по чину, са благодарењем Богу, и да не чине бога од стомака својега, угађајући му и презасићавајући га, као што то многи и чине. И Апостол нас учи: старање за тијело не претварајте у похоте (Рим. 13:14). И ми ћемо се, браћо моја, пошто нас је Бог удостојио да се удаљимо и одријешимо од свих зала и метежа, колико је то могуће, суздржавати од многоједења и многопијења, јер сви ми поуздано знамо да неуздржавање у храни и употреби вина и дугачак сан јесу узрок свакојаког гријеха. Јер је и праотац наш Адам, док се уздржавао и док није опробао забрањеног плода, радујући се и веселећи живио усред рајских красота раја, а чим је преступио заповијест Божију и окусио плод, истог часа бијаше избачен из раја наслађивања и радости: неуздржавање и зла жеља породили су за њега смрт. То се исто десило и са пет градова Содомских, који су се предавали прекомјерном и неконтролисаном преједању и пијанству, живјели блудно и чинили мрски гријех мужелоштва, те су за то од Бога били подвргнути великом и мучном кажњавању и у овом свијету и у оном, јер се на њих пролила огњена киша и спржила их. Пострадао је и Исав, први син патријарха Исаака, који је за то што се предавао угађању гркљану и јео преко границе предао своје првородство брату своме Јакову, јер је измолио од њега и јео за њега припремљену храну, због чега га је и одбацио Бог. Тако и народ Божији: сједе да једе и пије, а после устаде да игра (Исх. 32:6) и урла у метежу. Исто ово, браћо, и сада видимо ми — пијанство, демонско ликовање, крици и урлици, плес и сатанско блудничење — такво је зло, браћо моја, неуздржавање, и од њега је, као што рекосмо, ушла смрт у свијет.
Ми, хришћани, морамо да узвраћамо великим благодарењем Богу, Који није дао да станемо на лажни пут и Који нас је довео до блаженог живота, гдје умјесто неуздржавања господари умјереност, умјесто пијанства — пост, умјесто метежа — мир, умјесто ускомешаности и урликања — тиховање и испосништво, умјесто празнословља и срамословља — пеније и благодарење, умјесто блуда и рукоблудија — дјевственост, целомудрије и освештање. Таквим живљењем и пребивањем са врлинама били су васпитани и просијали су Божанствени оци наши и подвижници, који су уз помоћ Божију побиједили плотске страсти, истјеривали демоне, чинили чудеса, добили славу и Царство Небеско и постали дивни и славни у читавом свијету.
По образу и житију ових светих да живимо и ми недостојни, и да волимо да их опонашамо и слиједимо за њиховим врлинама. Обрадујмо се у Христу и радујмо се један због другог, јер нам је Господ с висине послао велике дарове, па ћемо и ми, водећи духовни живот, ако усхтједнемо, свакодневно имати радост и свети непролазни празник… А како нам је Он и прије помагао, зашто нас не би сачувао и сад? Само будимо одважни и будни, и Он ће нам дати снагу и силу, утјеху и трпљење у патњама и искушењима, ако наиђу на нас по допуштењу Божијем; и тако ћемо Му благоугодити до краја живота нашега и добити Небеско Царство, у Христу Исусу Господу нашем, Којем приличи слава и моћ са Оцем и Светим Духом, сада и увијек, и у вијековима вијекова. Амин.
Браћо и оци! По општеприхваћеном уставу мирјани сада морају да оставе употребу меса; али само да видите ви како се они много брину о једењу меса, о пијењу вина, и о разним играма, и беспризорним и бесрамним призорима, о којима не приличи ни говорити, како о томе свједочи апостол. Са великим благоговенијем и благочинијем људи требају да проводе и данашњи дан, прослављајући и благодарећи Бога за дарове које им је Он са висине послао и припремајући се за сретење Свете Четрдесетнице; међутим, по наговору ђавола, они чине сасвим супротно и непристојно. Подвргавају се они томе због тога што не обраћају пажњу на Слово Божије и на глас Цркве.
Ми говоримо о томе зато да не дајемо уму својем да пребива у свјетовним похотама, које нико не смије да жели: ми их се морамо гнушати, истребљивати их, туговати и плакати за онима који им се предају. Са пажњом и страхом размотримо и разјаснимо себи смисао данас прочитаног Божанственог и Свештеног Јеванђеља, из којег је позајмљен и садржај канона Триоде (која се данас поје) и замислимо велики, страшни и преславни дан другог доласка Господа нашега Исуса Христа, када ће Он сјести са славом великом на страшном Својем Пријестолу. Какав ће тада бити свеопшти страх и трепет, када ће се чак и силе небеске покренути, како говори Јеванђеље (Лк. 21:26). Тада ће бити испитана не само наша дјела, него и ријечи, па чак и саме помисли и покрети срца наших. И поставиће страшни Судија праведне са десне стране Своје и грешне са лијеве. И онима који буду десно од Њега Он ће упутити кротке и блажене ријечи: Ходите благословени Оца мојега; примите Царство које вам је припремљено од постања свијета (Мт. 25:34). А онима који буду стајали на лијевој од Њега страни са гнијевом ће рећи страшне ријечи: Идите од мене, проклети, у огањ вјечни који је припремљен ђаволу и анђелима његовим (Мт. 25:41).
Ево о чему увијек требамо да мислимо: ми морамо припадати Богу са покајањем и сузама, да би нам Он опростио гријехе наше прије него што наступи крај, и да би нас избавио од будућих страшних мучитељних казни. Преклињем вас, браћо, обратимо се јеванђеоским ријечима, да бисмо савладали прелест и сљепило, и припремимо се да служимо Господу са страхом и трепетом, тјерајући и чистећи од душа наших свако греховно дјело и сваку лошу помисао. Примимо у себе свако добро дјело и сваку врлину, будимо милосрдни и састрадатељни према браћи својој. Не знајући за лицемјерје и лукавство, будимо добри, један према другом сусретљиви, смирени, великодушни и трпељиви. Не само у духовним подвизима се упражњавајмо, него и тјелесне трудове проходимо без ропота, бивајући свјесни да послушање и служење које ми чинимо није човјечије, већ Божанствено. Хоћу да због нерадења и гордости не кваримо ниједно дјело које се у нашим рукама налази, да не бисмо претрпјели душевну штету. Према томе, док имамо времена, стекнимо свако и Богу угодно дјело, да бисмо, живећи по заповијестима Јеванђеља Христовог, постали насљедници Небеског Царства, у Христу Исусу Господу нашем, Којем приличи слава и моћ са Оцем и Светим Духом, сада и увијек, и у вијековима вијекова. Амин.
Браћо и оци! По благодати и човјекољубљу Божијем удостојисмо се ми и у ово љето доживјети до дана који претходе Светој Четрдесетници. Оставимо љеност и нерад и са великом усрдношћу се латимо подвига својега спасења. Довољно смо времена ми провели у љености и угађању плоти; довољно смо дана проживјели бескорисно у плотској безбрижности и јаловости у божанственим врлинама. Обновимо, у крајњем случају сада, храм наше душе и помислимо на то — какву љубав и дуготрпљење има према нама човјекољубљиви Господ. Подсјетимо се безбројних дарова и благих дјела које је Он учинио за нас и које наставља да чини сваког дана. Али ни ум, ни језик човјечији не могу достојно исповиједати Божија блага дјела и дарове.
Љубљена браћо, гледајте душевним оком и тада ћете познати велику љубав према нама Господа и велику част коју је Он указао роду људском. Јер, прије него што ће створити човјека, Он је за њега створио свијет и украсио га чудесном и дивном, величанственом љепотом. Он је човјека поставио за цара у свијету, да влада свим животињама — земаљским, морским и ваздушним, као што Га и пророк славослови: све положи под ноге његове (Пс. 8:7), као да каже: "сву творевину и све твари си, Владико Човјекољупче, покорио под власт човјекову". А саздао нас је Он по образу и подобију Својем и обдарио нас је разумом, да бисмо разликовали добро од зла. А ми, неблагодарни и неразумни, преступисмо Његову свету заповијест и удаљисмо се од Њега. Али Он је опет, благоутробан, дошао да нас пронађе и претрпио је за нас неправедну смрт, искупио нас је часном Својом Крвљу од ропства ђаволу и од вјечне муке и узнио нас на небо, у пређашње наше отачаство, у Царство Небеско — тамо гдје и Сам пребива. О, какву нам је велику благодат даровао! Даровао нам је и свето Крштење, које нас ослобађа од сваког гријеха. Онима који себе оскрнаве гријесима дао је Покајање и исповијест очишћења и просвјетљења. Напокон, за држање заповијести Његових Он је припремио за нас блаженство, вјечно наслијеђе, неизрециву радост и велика блага. Према ријечима Апостола, што око не видје, и ухо не чу, и у срце човјеку не дође, оно припреми Бог онима који га љубе (1 Кор. 2:9). О, каквог је блаженства удостојио Христос човјека! А осим тога, колико смо пута ми били подвргнути недаћама душевним и тјелесним, и Сам Господ нас је од њих избављао. Колико пута смо слушали лукаве демоне и извршавали вољу оца њиховог ђавола, а вољу Божију преступали, а Он нас ипак није остављао на посрамљење бјесовима, него нас је сачувао од њих, хранио и сачувао живот наш, дуготрпећи и ишчекујући, из дана у дан, наше покајање и обраћање Њему. Помислимо и на то да, иако ми ништа добро пред Богом урадили нисмо, него смо чак утонули у безбројно мноштво гријеха, Он нас упркос томе љуби и чува од свакога зла; и ако ми усхтједнемо да се пред Њим покајемо из свег срца нашега и ако се потрудимо у духовним подвизима да Му угодимо, — колико ће тек тада блага и духовних дарова Он да нам дарује и како ће нас само укријепити и помоћи нам на путу врлине! Памтимо, браћо, ово и дању и ноћу, увијек размишљајмо о Божијим поклонима, доброчинствима и даровањима, и непрестајно призивајмо, заједно са пророком Давидом: шта ћу узвратити Господу за све што ми је дао? (Пс. 115:3). Као што говори и други пророк: и ко сам ја, Господе мој, Господе? и какав је дом оца мојега, јер си ме тако возљубио? Јер када о томе будемо размишљали, у нама ће се разгорјети љубав према Богу Који нас је саздао, и натјераћемо себе да извршавамо Његове свете заповијести, да не бисмо растужили свог доброчинитеља Бога. А Он ће нам још више дати благодати Своје и помоћи Своје, да бисмо до краја благоугодили Њему, ради прослављења и поштовања светога Имена Његовог. Јер Њему приличи свака слава, част и поклоњење у вијековима. Амин.
Браћо и оци! Благи наш Бог, Који нам дарује живот, и сада нас је по човјекољубљу Својем удостојио да доживимо до светога поста, у вријеме којег се сваки од подвижника по својој слободној вољи подвизава и труди ради спасења своје душе. Један, држећи се уздржавања, пости по два или три дана, други, у бодрости бдијући, чита или се моли, трећи по сили својој метанише, а пети упражњава други неки подвиг; кад би само неко погледао на велику усрдност у ове дане! А инок који се налази у повиновању и послушању, истински послушник, носи свој подвиг не само у неко тачно одређено вријеме, него сав свој живот. У чему се пак састоји подвиг истинског послушника, какво је велико ипсрављење до којег он доводи, и свијетли његов вијенац, ако не то — да се не узда у свој разум и уопште не слиједи своју вољу. Мученичког вијенца нас удостојава повиновање са послушањем. Одсијецање своје воље и испуњавање воље настојатеља има једнаку цијену пред Богом као проливање крви за Христа.
Ипак, свима нама је добро познато, браћо моја, да се у вријеме ових светих дана мијења наша исхрана, умножавају се метаније и поклони, усложњавају појања и службе, према древном предању светих отаца наших. Примимо онда овај дар поста часно и са радошћу; немојмо туговати због страдања и ослабљења нашега тијела, него се радујмо здрављу и спасењу душе наше. Проводимо дакле, испуњени милошћу и плодовима добрим, свете дане у кротости, неозлобљавању, без осуде, без гнијева, без лукавства, без зависти, и у миру, узајамној љубави и благопокорности. Када наступи вријеме тиховања, тихујмо; када се појави потреба да говоримо — одговоримо са смирењем и благоговенијем; избјегавајмо многословље, метеж и нереде, да бисмо, као служитељи Христови, проходили своја послушања мирно и без метежа, јер метеж у општежитију наноси велику штету једнодушју братије. Будимо опрезни, да не раскрилимо врата лошим помислима које скрнаве наше душе, и не дајмо мјеста ђаволу, јер нас Божанствено Писмо учи: ако гнијев начелника твојега падне на тебе, ти не остављај у себи мјеста твојега (Екл. 10:4), зато што непријатељ наш, ђаво, нема власти да нас принуди, него нам само потура лоше помисли, као риболовац мамац. И када их прихватамо, оне господаре нама, а када их изгонимо молитвом и када призивамо славно име Господа нашега Исуса Христа, непријатељ бјежи од нас посрамљен. Прикупимо све наше снаге да сачувамо душу нашу неоскрнављену и чисту од сваке греховне помисли, склонимо је од стријела непријатељских, као невјесту Христову, и тада ћемо бити удостојени да постанемо боравиште Светога Духа и да зачујемо: блажени чисти срцем, јер ће Бога видјети (Мт. 5:8). И, како говори Апостол, што год је истинито, што год је поштено, што год је праведно, што год је чисто, што год је достојно љубави, што год је на добру гласу, било која врлина, било што похвале достојно, то мислите (Флп. 4:8). Ако ову заповијест испоштујемо, Бог ће са нама бити. Браћо, клонимо се преједања и пијанства, од којих се рађају сви гријеси; једимо и пијмо са благоговенијем и страхом Божијим и прослављајмо Бога, Који нас је избавио од прелести и метежа свјетовнога.
Будите пажљиви, браћо, живите као чеда Божија. Служите Господу са страхом и радујте се Њему с трепетом (Пс. 2:11). Зар смо ми, који предстојимо пред Царем неба и земље, ти који ће да плешу? А послушајте и ви, који плешете и метежно пјевате! Писмо каже да се срца оних који ускомешано и без чина пјевају испуњавају бјесовским духом, а срца оних који поју смирено испуњавају се Духом Светим, како и Апостол казује: Је ли ко весео? Нека пјева Богу (Јак. 5:13) разумно, а не да се опија. Свједочим пред Богом и светим Ангелима, да онај који буде безаконита дјела творио неће бити достојан ни да се причести, нити да нафору прими у сву Четрдесетницу, осим ако духовник његов буде попут њега самог и не опрости му. Због тога будите пажљиви и на опрезу и држите се предања и заповијести светих — једите и пијте умјерено, као дјеца Божија; и подајте онима који немају, да би се и они утјешили у овај свети дан. Ако такви буду наши поступци, удостојићемо са да доживимо до дана Васкрсења Господњег, а у будућем вијеку, у васкрсењу мртвих, добићемо Небеско Царство у Христу Исусу Господу нашем, Којем приличи слава и моћ са Оцем и Светим Духом, сада и увијек, и у вијековима вијекова. Амин.
Браћо и оци! Ови дани светога поста у односу на друге дане могу се упоредити са тихим пристаништем, у које притичу сви, и иноци и мирјани, да би стекли духовну тишину, јер је то вријеме спасоносно за свакога. Расту славословља и појање пјесама, милостиње и молитве, којима се благи наш Бог умилостивљује и приклања ка милосрђу, умирује душе наше и подаје нам опраштање гријеха, само ако се ми искрено обраћамо Њему, ако Му припадамо са страхом и трепетом, обећавајући да ћемо оставити своје лоше навике. Хришћани који живе у свијету имају наставнике, архијереје и пастире, јер као што је ратницима потребан вођа, тако су и онима који посте потребна одобрења и утјехе учитеља. А пошто и ја међу вама, љубљени, заузимам мјесто пастира, и на мени лежи дуг да кажем неколико ријечи о душеспаситељном посту.
Браћо! Пост је обновљење душе. Апостол говори: онолико колико тијело изнемаже и вене од посног подвига, толико се душа обнавља, из дана у дан, постаје прекрасна и блиста љепотом коју нам је Бог дао на почетку. А када се душа постом и покајањем очисти и украси, тада ће је и Бог пољубити и живјеће у њој. Јер је Господ рекао: Ако Ме неко љуби, ријеч Моју држаће, и Отац Мој љубиће њега; и њему ћемо доћи и у њему ћемо се настанити (Јн. 14:23). Ако су тако велики достојанство и благодат поста, да од нас он чини станиште Божије, ми га онда морамо дочекати са великом радошћу и весељем, а не се унинијем, због оскудности хране, памтећи да је Господ наш Исус Христос, благословивши у пустињи пет хљебова, нахранио пет хиљада народа хљебом и водом. Он би могао да нареди да се тамо појаве разне посластице, али нам је у примјер дао уздржавање, како бисмо се бринули само о неопходном. Пост испочетка изгледа тежак подвиг, али ако из дана у дан ми надодајемо усрдност и принуду, са помоћу Божијом биће нам све лакше и лакше. Али, да би пост наш био истински и стварно пријатан Богу, ми ћемо се, уздржавајући се од хране, уздржавати и од сваког гријеха душевног и тјелесног, како нас учи и стихира, у којој је речено: пост не ошајаније брашен точију совершим, но всјакија греховнија страсти отчужденије (на стиховни, у уторак прве седмице поста, на вечерњој). Борићемо се против љености и нерада, а више од свега против таштине, завидне љубоморе, против мржње по злоби или непријатељству, пошто су то страсти тајне, које убијају душу; сачуваћемо тиме своје душе од зле нарави и самовоље, јер је ђаволу лако да допре до човјека који не моли за савјет од онога који га може поучити; непријатељ без труда прелашћује самовољног и лови га у своје мреже чак и онда када он мисли да чини добро.
Нарочито опрезни морамо да будемо у односу на плотску похот: јер и сада, када постимо, многолика змија, ђаво, бори се против нас лошим помислима. На први поглед наизглед лијеп плод гријеха чини се јако примамљив, али он није такав у стварности. Некад се и јабука чини лијепом, а кад је преполовиш — нађеш је пуну трулежи и црва. Тако похот плотска изгледа, она као да обећава прегршт насладе, а када починиш гријех, испада горча од жучи и као двосјекли мач. То је претрпио праотац наш Адам; њега је преластио ђаво, он је окусио плод непослушања у нади да ће добити живот, али је задобио смрт. Од тог времена о тај камен се спотичу сви они које жељама плотских страсти прелашћује древна змија. Ђаво, будући тама, изгледа некад као анђео свјетлости. Сотона умије и да зло прикаже као добро, и горко као слатко, и тамно као свијетло, и смрт као живот. Тако он обмањује и мучи свијет.
Браћо, будимо опрезни, да се онај који нам спрема клопке не би обрадовао, да не бисмо постали попут птица које због хране упадају у клопке и мреже. Својим умом испитујмо лукаве замисли злобе, научимо се да препознајемо зло и склањајмо се од њега. Будимо усрдни у пјевању псалма и служби црквених, пажљиво и са старањем слушајмо Слово Божије. Јер као што тијело, хранећи се хљебом, расте и чврсне, тако се и душа храни Словом Божијим. Свечасно вршимо поклоне, сваки према својој снази и колико му је назначено; занимајмо се и својим рукоделијем, јер онај који не ради ништа, према ријечи Апостола, није чак ни јела достојан (2 Сол. 3:10). Помажимо један другом: јер један је немоћан, а други снажан; не будимо непокорни, него будимо добри, говоримо једни другима пријатне ријечи, будимо мирни, снисходљиви, милосрдни, кротки, покорни, испуњени милости и плодова благих. И мир Божији нека сачува срца наша и ум, и нека нас удостоји Небескога Царства, у Христу Исусу Господу нашем, Којем приличи слава и моћ са Оцем и Светим Духом, сада и увијек, и у вијековима вијекова. Амин.
Браћо и оци! Мирјанин, када крене да гради велику и лијепу кућу, нема покоја ни дању ни ноћу, труди се, трчи и трпи лишавања све док не заврши градњу. Он је тако усрдан и брижан, да његов ум и све мисли његове бивају заузети само тиме да кров испадне лијеп и раскошан, и да све остало буде тако украшено и сређено, да би свако пожелио да има такву кућу. И ако би неко почео да обуздава таквог брижног неимара, већма би га повриједио.
Шта овим хоћу да кажем вашој љубави, браћо честита? С обзиром да сваки од нас за своју душу не гради кућу пропадљиву, од камена и дрвета, него кућу небеску, нетрулежну и вјечну, која се зида од врлине и дарова Светог Духа, реците ми онда, зар ћемо ми бити мање вриједни и више лијени од оних који граде пропадљиве куће? Нећемо ли велики губитак претрпјети због тога? Тим прије што кућа трулежна прима плотске људе, а када се смијени много власника, и сама стари и руши се; духовна, пак, кућа, грађена од врлина, прима Светог Духа, као што и Апостол говори: ви сте храм Божији, и Дух Свети живи у вама (1 Кор. 3:16). И када наступи вријеме да напустимо овај свијет, наше духовно (благо) кренуће за нама на небеса, и биће тамо вјечно.
Почетак сазидања врлина је страх Божији, јер Божанствено Писмо говори: почетак мудрости је страх Господњи (Пс. 110:10). А затим четири велике врлине: мудрост, храброст, целомудрије, праведност, и остале са њима, које се сједињују и сазидавају савезом љубави, и израстају у свети храм Господа. Правимо стога, браћо, такву обитељ и украшавајмо је врлинама, да бисмо стекли у себи Духа Светога и развеселили свете ангеле и да бисмо и људима донијели корист својим врлинама. А пошто је и уздржавање, у којем се сада подвизавамо, једна од великих врлина, уздајмо славу Богу, Који нас је удостојио да свршимо једно поприште свете седмице. Лица наша су се измијенила и поблиједјела, али зато сијају благодаћу уздржавања. Од жучи која се појавила услед поста, у устима је нашим горчина, али душе наше су се насладиле надом и благодаћу спасења. Јер душа и плот по природи ратују једна против друге, и када једно јача, друго слаби. Према томе, браћо, радујмо се што смо боље од то двоје учинили јачим.
Може неко да пита: "Узимати храну једном на дан — није ли то нарушавање савршенства уздржавања?" Не. Тога се не требамо бојати, јер да је тако, не би нам Христос наредио у молитви "Оче наш" да молимо за потребну храну сваког дана, не би доносио вране пророку Илији, као и божанственом Павлу Тивејском сваки дан храну; ни Антоније Велики не би сматрао да је боље да се сваки дан једе по мало, него да се буде у посту по три, четири, седам дана. А ја мислим да је за то разлог следеће: тијело наше од дневног труда изнемаже и слаби, и Бог, стварајући нас, тако га је устројио, да се оно свакодневном храном поткрепљује, како бисмо могли да извршавамо заповијести Божије, и да се човјек не раслаби, као што бива са онима који посте по два и три дана; они не могу вршити ни честе метаније, нити могу да упражњавају како је заповијеђено читање и псалмопеније, нити могу да исправно извршавају остале службе и обавезе; да и не говоримо о ономе што је изнад тога.
Према томе, узимање хране сваког дана, према правилу и чину који указасмо, није дјело несавршених, него и већма савршених; уосталом, све што су код нас установили божанствени оци јест добро и богољубиво. О, када би нам Господ даровао и мало више здравља и снаге душевне и тјелесне, да служимо Богу Живом и Истинитом и да очекујемо последњи дан узвраћања, у који вам желим да са свима од вијека светим просијате попут сунца, добивши у наслијеђе Небеско Царство, у Христу Исусу Господу нашем, Којем приличи слава и моћ са Оцем и Светим Духом, сада и увијек, и у вијековима вијекова. Амин.
Браћо и оци! Као што свако добро дјело на почетку бива тешко, тако је и почетак Свете Четрдесетнице донио извјесно отежање, због промјене начина исхране и усложњавања црквених служби. Али са временом ћемо се навикнути, и тај подвиг, уз помоћ Божију, неће више бити толико тежак за нас, јер свако карање, док траје, не чини се да је радост, него жалост, али послије даје мирни плод праведности онима који су кроз њега извјежбани (Јев. 12:11). Тако и сада нама наш подвиг изгледа тежак, али тешкоће ће да прођу, а ми ћемо се испунити великом радошћу када дознамо какву је корист нашој души донијело уздржавање. Под покровом благодати Божије ми смо провели једну седмицу поста; будимо стога још усрднији у остало вријеме Четрдесетнице: јер усрдност даје снагу и души и тијелу, тешко чини лаким и непријатно пријатним; љеност, пак, и нерад, напротив, оно што је лако чине тешким и оно што је пријатно чине непријатним. Међутим, задржаћемо мјеру и у нашем подвижништву, како бисмо сачували и тјелесно здравље. Јер каква корист од тога што се на почетку подвизавамо саме себе превазилазећи, да бисмо потом, мало-помало смарајући се, оставили подвиг? Свети оци су због тога и говорили како је боље мало али постојано, него много али брзо пролазно. Такви морају бити и наши Бога ради подвизи и труд. У току дугог дана човјеком може не једном овладати малодушност, стога морамо мислити само на оно што храни и тјеши душу, на Божанствено, у чему су сладост и весеље, и не дозволити нашем уму да се занима греховним наслађивањима.
Нека наш ум, браћо, увијек пребива у Богу, у небеским созерцавањима, рајским красотама, вјечним обитељима, среди англеских чинова. Помислимо на то — гдје се сада налазе душе праведника, а гдје грешника; какав ће бити страх и трепет кад наступи други долазак Христов, у којем ће, према ријечима Божанственог Писма, небеса с хуком проћи, а стихије ће се ужарене распасти и земља и дјела што су на њој изгорјеће (2 Пет. 3:10); и у којем ће се свака душа поново сјединити са својим тијелом, и колико ће тада бити мноштво људи који живљаху од Адама до конца свијета. И још, како ће страшно бити прослављено лице Господа, и како ће оно просијати седмерицом сунаца и просути зраке обилатије од сунчевих, и какав ћемо зачути од Њега глас, кротки, сладчајши и радосни: Ходите благословени Оца мојега; примите Царство које вам је припремљено од постања свијета (Мт. 25:34). И какав ће бити крај, када праведници са великом чашћу и славом буду позвани у Небеско Царство, а грешници окајани са великом срамотом буду послани у вјечну казну и муку.
Ето о чему, браћо, ми треба да се бринемо и старамо, ето о чему требају да размишљју дошљаци у овом свијету, јер је право житељство наше на небу. Ова добра размишљања рађају сузе и просвјећују душу, и човјек, више ничим неометан, стиче духовну радост, надајући се на будућа небеска блага у Христу Исусу Господу нашем, Којем приличи слава и моћ са Оцем и Светим Духом, сада и увијек, и у вијековима вијекова. Амин.
Браћо и оци! Минула је прва седмица поста, а ми један у другом видимо промјену: лица наша су измождена, блиједа и жута. Него ако се наш спољашњи човјек и распада, — говори Апостол, — ипак се унутрашњи обнавља из дана у дан (2 Кор. 4:16). Јер као што се од изобиља тијело попуњава и цвјета, тако и душа од уздржавања постаје свјетлија и мужевнија. Управо злопаћењем тијела ми смо узрасли у себи душевну красоту и благољепоту, ону красоту, коју је желио свети пророк Давид када је молио Бога да му дарује благодат: Господе, вољом Твојом подај доброти мојој силу (Пс. 29:8). Благољепотом уздржавања обручавају се душе наше мисленом Женику Христу, као што о томе говори блажени Павле: јер вас обручих мужу јединоме, да дјевојку чисту приведем Христу. Али се бојим да као што Еву превари змија лукавством својим, да се тако и мисли ваше не одврате од простодушности која је у Христу (2 Кор. 11:2–3). Видиш ли величину дара? Ми смо се удостојили да за Женика имамо Христа. Видиш ли како и велики апостол Павле трепери да нас не преласти непријатељ наш ђаво и да нас не лиши великог достојанства? Душа је наша попут дјевојке која је заручена и која се скрива од очију младића, да би одржала своју дјевственост чисту и неоскрнављену док не наступи вријеме брака и вјенчања. Тако и наша душа мора да се штити и крије од гријеха до самог смртног часа. Ако је она благообразна и сија врлинама дјевствености коју је сачувала у овоме свијету, томе ће се, по изласку њезином из тијела, као из царске палате, обрадовати свети ангели, видећи њену красоту и благољепоту; ако ли пак буде без-образна и оцрњена гријесима, пружиће радост демонима због срамоћења Христа. А о томе је страшно и говорити.
Ми тијело подвргавамо злопаћењу и водимо суров живот да би се смириле плотске страсти и незаконити покрети и да би у нама загосподарио духовни ум, а не плотска зла воља; не само сада, него и увијек ми желимо да имамо исту ту стражу, да вршимо исти тај подвиг уздржавања. А и шта је друго живот хришћанина, ако не обуздавање страсти, испитивање помисли и свагдашња борба против невидљивих и скривених бјесова? То што се чини тешко и обремењујуће за тијело — доноси велику корист души; при томе труд је тај привремен, а награда је вјечна. Зато и Апостол говори: Јер наша пролазна мала невоља припрема нам преизобилно и неизмјерно вјечно богатство славе, нама, који не гледамо на ово што се види, него на оно што се не види; јер је ово што се види привремено, а оно што се не види, вјечно. (2 Кор. 4:17–18). Ради вјечних блага, која стећи желе и сами ангели, и ради Господа нашега Исуса Христа, Којем су обручене душе наше, молим и преклињем љубав вашу, браћо, да чувамо душе наше чисте од лоших дјела и од нечистих помисли које, према ријечима Господа, погане (Мт. 15:18) душе наше; немојмо уопште допуштати греховну помисао, јер се од ње распламсава, попут огромног пламена, похота, која пали и пржи наше душе, чинећи их без-образним и црним. Удаљимо се од страсти, одбацујући први прилог непријатеља, са великим старањем избјегавајмо лоше помисли, како бисмо просвијетлили душе своје добрим дјелима, усрдно се подвизавајући у уздржавању и посту, како бисмо, када куцне час раздвајања душе од тијела, били припремљени и чисти, и како бисмо се удостојили оне небеске радости и наслађивања, и причешћа вјечних блага, у Христу Исусу Господу нашем, Којем приличи слава и моћ са Оцем и Светим Духом, сада и увијек, и у вијековима вијекова. Амин.
Браћо и оци! Радујем се ја, смирени, видећи мир у душама вашим. Радујем се вашем јединомислију и вашој узајамној љубави, радујем се што ви успјешно и стрпљиво проводите пост, ради спасења душа и благе наде на вјечни живот. Јер од свих врлине нема веће од мира и јединомислија. И то је плод уздржавања, а гдје се појави и борави та врлина, тамо свако зло и лукавство ишчезавају. Ишчезле су и наше размирице, нереди, прекословља, клевета, непослушање, гордост и свако друго зло. Они од вас, браћо, који су усрдни, нека знају да тиме не доносе само себи корист, него и друге побуђују ка добру добрим примјером, за шта ће од Бога добити велику награду. А они који пружају лош примјер сами ће себи зарадити најжешће муке. Они који научавају ријечју и друге побуђују ка врлини по Богу — јесу другови Божији, сапутници светих ангела и насљедници благослова. О, кад бисмо могли увијек бити тако пуни врлина! И нека не престаје и никада не оскудијева у нама љубав Божија, јер Христос говори: Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свом снагом својом, и свим умом својим (Лк. 10:27). Онај који тако пољуби Бога никада се не засићује љубави Његове, не умара се, не лијени се, него умножава топлоту, усрдношћу распаљује усрдност, сазидавајући и израстајући у срцу свом узлажење врлина, преуспијевајући и растући из силе у силу духовну, и то непрестано и увијек… Ради стицања Божанственог богатства, наслијеђа Царства Небеског, наслађивања вјечним благом, ради избављења од бесконачних казни вјечног мучења — нећемо ли издржати било какве тешкоће и злопаћење са радошћу и усрдношћу?.. И тако, преклињем вас, будимо храбри, надом се радујући, у патњи трпећи, претрпљујући у молитви, појању, стихословљу и читању, како бисмо усредсредили ум свој на Бога и на себе и избавили га од некорисних помисли; јер доколица, нерад и љеност јесу узрок сваког лошег дјела, а дјелање и старатељност чувају од прљавштине ум наш.
Побринимо се такође и за послушање, нека свако извршава своје служење без ропота и са страхом Божијим. Дјела наша нека се врше по чину, у благоговенију и без метежа. Пољубимо мир брата нашег, стекнимо ревност према свему што садејствује спасењу душа наших. А још Бога молимо и за браћу нашу која пролазе послушања, да их покрије Бог. Помолите се и за мене смиреног, да устима мојим буде дарована ријеч корисна и да проводим житије право и православно, да бих вашом љубављу и ја, недостојни, стекао спасење душе, у Христу Исусу Господу нашем, Којем приличи слава и моћ са Оцем и Светим Духом, сада и увијек, и у вијековима вијекова. Амин.
Браћо и оци! Пост је добро дјело, ако га прате мир, добра воља, покорност, кротост, састрадавање и друге врлине. Али ђаво, непријатељ и мрзитељ нашег спасења, покушава да усади у оне који посте богомрске ствари: наговара их да буду дрски и да противрјече другима, да буду сурови, гневљиви, јари, ташти, завидљиви и да срамне ријечи изговарају. Циљ његов је да им се причини што веће зло и штета, да се они лише добрих плодова поста. Ми морамо унапријед да препознајемо његове замисли и сплетке, морамо проводити ове свете дане мирно и тихо, са кротошћу и у тиховању, обраћајући нашу љубав ка ближњем, зато што је управо такав пост угодан Богу. Ако пак наш пост буде другачији, — ма какав труд носили, он ће бити јалов, и ми ћемо се узалуд подвргавати одрицањима. Уосталом, постити је нама неопходно, зато што пост исушује тијело, а душу очвршћује и обнавља: него ако се наш спољашњи човјек и распада, ипак се унутрашњи обнавља из дана у дан (2 Кор. 4:16); Јер наша пролазна мала невоља припрема нам преизобилно и неизмјерно вјечно богатство славе. Тако размишљајући, надајући се на будуће узвраћање, трпљиво пребивајмо у подвизима врлине, Захваљујући Богу и Оцу који нас оспособи за удио у насљедству светих у свјетлости, Који нас избави од власти таме и пренесе у Царство Сина љубави своје (Кол. 1:12–13).
Зар се не причешћујемо ми Пречистог Његовог Тијела и Крви? А шта може бити сладосније од Светог Причешћа? Оно дарује вјечни живот онима који се причешћују са чистом савјешћу. Зар не бесједимо сваког дана и сваке ноћи са божанственим Давидом и другим светим оцима и светионицима наше Свете Цркве и може ли душа добити већу утјеху? Зар се нисмо одвојили и удаљили од заједнице са прелесним свијетом и од рођака наших по плоти ради Господа, и шта може бити блаженије и више од тога? Међутим, наше живљење је на небесима, откуда очекујемо и Спаситеља Господа Исуса Христа, Који ће преобразити наше понижено тијело, тако да буде саобразно тијелу славе његове, по сили којом Он може све учинити и себи покорити. (Флб. 3:20–21). Радујмо се, према томе, браћо моја, и веселимо, презирући и газећи сваку злу похот плоти. Јер је свако тијело као трава, и свака слава човјечија као цвијет травни: осуши се трава, и цвијет њезин отпаде; али ријеч Господња остаје увијек. А то је та ријеч која је вама благовијештена (1 Пт. 1:24–25). Злопати ли се ко међу вама? Нека се моли Богу. Је ли ко весео? Нека пјева Богу (Јк. 5:13). Бива ли ко искушаван греховном страшћу (јер ђаво никада не престаје да се бори против нас), нека потрпи, слушајући онога који говори: Блажен је човјек који претрпи искушење, јер кад буде опробан примиће вијенац живота, који Господ обећа онима који Га љубе (Јк. 1:12). Кад ово знате, — рече Господ, — блажени сте ако то творите (Јн. 13:17). Њему слава во вијеки. Амин.
Браћо и оци! Постојање наше, као што видите, је пролазно, дан за даном тече и приближава се крај живота нашег, и за сваког ће неминовно куцнути час да оде из свијета овога и запути се тамо гдје су и оци наши. Због тога је неопходно да имамо велико старање о томе да се у час наш покажемо спремни и успјешни. Божанствено Писмо нам приповиједа о потопу, и Господ говори: као што у вријеме Нојево људи нису мислили о потопу, него јеђаху, пијаху, жењаху се, удаваху се, куповаху, продаваху, и изненедадође потоп и погуби све (Лк. 17:26–28), тако ће бити и када буде други долазак Христов. Вјероватно се ми чудимо тврдоглавости, сљепилу и безосјећајности људи који су видјели ковчег који је током стотину година градио праведни Ној и који су слушали како је он говорио да ће Бог произвести потоп да их потопи и истријеби за зла дјела која су чинили, али који на то нису обраћали пажњу и нису жељели да се покају. Помислимо ипак — нема ли и у нама самим тога што осуђујемо? Јер, иако ми данас и не видимо ковчег који се гради, али свакодневно гледамо гроб испуњен праха, у који ћемо данас или сутра сићи, отићи тамо гдје су и браћа наша, као што видимо, један за другим, раздвајајући се од нас, отишла. А ми се лијенимо и не бринемо о спасењу наших душа, не мислимо о припремању, како нас не би изненадио наш час, који ће донијети муку и велико очајање ономе ко буде неспреман, и нико неће моћи да му помогне; он ће хтјети да поврати страћене дане, али их неће моћи повратити, и плакаће неутјешно.
Према томе, нас чека неупоредиво страшнија казна, него ономад бивши потоп. Будимо стога спремни на одговор прије него што наступи час смртне патње. Међутим, ја не говорим да не једемо, не пијемо и не носимо одежде, него говорим по заповијести апостолској: Ако, дакле, једете, ако ли пијете, ако ли што друго чините, све на славу Божију чините (1 Кор. 10:31). Сва наша дјела и дејства морају бити богоугодни, јер смо ми хришћани и не смијемо давати повода вјерницима и невјерницима да поричу и презиру наш живот, као што и Апостол позива: старајте се да не постављате брату спотицање или саблазан (Рим. 14:13).
Заиста вас молим и преклињем, браћо моја, употпуните моју радост, као што говори Апостол: да исто мислите, да исту љубав имате, једнодушни, једномислени: ништа не чините из пркоса, нити за празну славу, него смирењем сматрајте један другога већим од себе (Флб. 2:2–3). Помно чувајмо наших пет чула: очи, да не гледају на оно што не доликује, слух, да не слуша оно што нам неће донијети корист, укус, да не стреми ка задовољавању похоти наше утробе, опип, да се чувамо од недостојних додира; јер од чула, ако их не будемо надгледали, наступа смрт и погибија душе. Ако будемо слиједили за тим да се наш ум не занима метежним и бескорисним дјелима, нећемо замишљати у својој машти слике плотске пожуде, зато што тиме нећемо пружити души весеље, него јој причинити велику штету и напослијетку задобити горчину, патњу и болест.
Према томе, браћо, има само једна истинита радост и једно весеље за душу, и оно се састоји у томе да чувамо себе у чистоти од плотских страсти и лоших помисли и да усрдно стремимо ка бестрашћу, тј. да не скрнавимо себе ни ријечју ни дјелом. Немојмо бити лијени и нека нам не буде тежак пут који обећава да ће нам даровати радост бестрашћа и чистоте, усиљено изглађујмо свако соје сагрешење, и Бог ће бити наш поуздани помоћник, јер је близу Господ онима који трпе Њега ради. Проводећи такво живљење, ми ћемо бити удостојени Небескога Царства, у Христу Исусу Господу нашем, Којем приличи слава и моћ са Оцем и Светим Духом, сада и увијек и вијековима вијекова. Амин.
Браћо и оци! Стигоше Благовијести. Са благоговенијем ми поштујемо први празник Господњи. А у чему се састоји тајанство Благовијести? У томе да је Син Божији постао син човјечији, изабравши у посредништво Свету Дјеву, уселивши се у Њу, саздавши од Ње Себи храм и поставши савршен човјек, ради искупљења човјека од проклетства закона (Гал. 3:13) и ради тога, да постанемо синови Божији и да не будемо више слуге ђавола, да постанемо слободни, не више страсни, него бестрасни, не тјело-љубиви, него Богољубиви, не по тијелу ходећи, него по духу; јер који су по тијелу тјелесно мисле, а који су по Духу духовно. Јер је тјелесно мудровање смрт, а духовно мудровање живот и мир. Јер је тјелесно мудровање непријатељство Богу, пошто се не покорава закону Божијем, нити пак може. (Рим. 8:5–7).
Ето у чему је смисао тајанства. Из овога слиједи да ми морамо духовно празновати и духовно живјети у преподобности и истини, у љубави и кротости, у миру и дуготрпљењу, у благости, у Духу Светом, да, колико то од нас зависи, оваплоћење Господа нашега Исуса Христа не би за нас било узалудно и јалово.
Ми морамо да се молимо и тугујемо за свијет, зато што је Син Божији дошао да спасе свијет, а свијет Га одбацује. Не примају Га племена и народи: одбацују Га варварски народи, издају Га и они који исповиједају име Његово свето, једни изопаченом вјером, а други порочним животом. Шта је требало учинити а да није учинио Господ? Будући Бог, Он је постао човјек, унизио је Себе и био послушан до смрти, и то до смрти на крсту (Флб. 2:8); даровао нам је за јело Тијело Своје и за пиће Крв Своју; удостојио нас да Га зовемо Оцем и братом нашим, главом, учитељем, жеником и санасљедником — све се ни набројати не може. И упркос томе Он је одбачен, и трпи то: не дођох да судим свијету, него да спасем свијет (Јн. 12:47).
А шта ми на то да кажемо, браћо? Да истински ученици, видећи неповиновање и бунт другова, тугују и жале због њих, показујући тиме љубав коју имају према учитељу и друговима својим.
И велики Апостол заповиједа хришћанима да врше молитве, прозбе, мољења, благодарења за све људе (1 Тим. 2:1,2). Он говори и друго, више: Истину говорим у Христу, не лажем, то ми свједочи савјест моја Духом Светим, да ми је врло жао и срце ме моје боли без престанка; јер бих желео да ја сам будем одлучен од Христа за браћу своју, сроднике моје по тијелу (Рим. 9:1–3). Видиш ли силу љубави? Видиш ли висину човјекољубља? Исто ово је показао и Мојсије, који је говорио Богу: опрости им гријех њихов, а ако нећеш, избриши и мене из књиге Твоје, у коју уписа (2 Мој. 32:32).
Тако и ми, као искрени ученици Христови, а не незаконита дјеца, морамо да тугујемо не само за себе, него и за браћу у цијелом свијету, и да патимо, и да се молимо. На тај начин, чинећи угодно Господу, наслиједићемо живот вјечни, у Христу Исусу Господу нашем, Којем приличи слава и моћ са Оцем и Светим Духом, сада и увијек, и у вијековима вијекова. Амин.
Браћо и оци! С помоћу Божијом достигосмо и до средине Свете Четрдесетнице и радује се душа сваког хришћанина што се приближава Света Пасха и доноси одмор послије великих трудова и подвига поста. Ја ово говорим зато што се сав наш пролазни живот може упоредити са Светом Четрдесетницом, будући као припрема за вјечну Пасху. Иако је велик и достојно поштован садашњи Васкрс, ипак, према учењу светих отаца, он је само слика Васкрса небеског, јер наш Васкрс траје један дан, долази и одлази, а онај је вјечан. Овдје су празници и прославе сједињени са искушењима и патњама свјетовним, а у будућем Васкрсу неће бити ниједне патње, ниједне болести или туге, него све — радост и весеље. Тамо ће бити непрестано све-радосно појање псалама, и сагласни слављенички пој пјесама, богата трпеза, испуњена вјечним благом, ново пиће, за које је на Тајној вечери Христос рекао апостолима Својим: Кажем вам пак да од сада нећу пити овога рода виноградскога до оног дана када ћу пити с вама новога у Царству Оца Мојега (Мт. 26:29). О царском наслађивању вјечним благом Он је рекао ученицима Својим пред вазнесењем на небеса: У кући Оца Мојега станови су многи. А да није тако, зар бих вам рекао: Идем да вам припремим мјесто. И ако отидем и припремим вам мјесто, опет ћу доћи, и узећу вас к себи да гдје сам Ја, будете и ви (Јн. 14:2–3). И још је рекао: У онај дан знаћете ви да сам Ја у Оцу Своме, и ви у Мени, и Ја у вама (20). И још: Оче, хоћу да и они које си ми дао буду са мном гдје сам ја, да гледају славу моју коју си ми дао, јер си ме љубио прије постања свијета (Јн. 17:24). Ријечи ове Христос је изрекао не само за апостоле, него и за све хришћане; слушај шта Он говори: Не молим пак само за њих, него и за оне који због ријечи њихове повјерују у мене: да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду да свијет вјерује да си ме ти послао (Јн. 17:20–21). Може ли ишта бити утјешније од ових ријечи Господа нашега Исуса Христа, које доказују Његову љубав према нама? Какву суровост душевну неће умекшати и какво срце оне неће умиљети?
Памтећи ово, и сви свети, који благоугодише Богу, претрпјели су оно што је њима пало у удио: примили су патње као радости, тјескобу као тријумф, мучеништво као насладу; пост и злопаћења као покој, и смрт — као живот. Због тога ћемо и ми, браћо, стремећи ка наслијеђу вјечног Царства, ишчекујући небески Васкрс, према нашим силама, опонашати житија наших светих отаца: храбро ћемо подносити тешкоће и искушења овога живота, да не побиједе туга и нерад оне који усрдно принуђују себе на вршење врлина и заповијести Божијих и који имају свагдашњу будност и опрез, памтећи лукавство змије, ђавола, који измишља свемогуће сплетке како би отровао наше душе. Јер он се претвара у анђела свјетлости, а дјела изврће и показује их сасвим другачијим него што јесу уствари, таму приказује као свјетлост и горко продаје за слатко. Тако је преварио и праоца нашег Адама, приказавши му плод непослушања као прекрасан и пожељан, и окусио је Адам од смртоносног и горког плода и прогнан би из раја. А ми, пак, познавши сада мрска његова дјела и обману, бићемо веома опрезни и пажљиви: када нам он буде показивао гријех и непослушање као добро, истог часа ћемо обраћати очи душе и тијела према Богу, пазећи се да нас лукави и покварени ђаво не превари и истјера из раја, да нас не натјера да одустанемо од испуњавања заповијести Божијих. А какав је плод непослушања, шта се нама чини прекрасно и пожељно? — Зла пожуда тјелесна, лукава похот плоти и најсрамније страсти, од којих ћемо се, браћо, удаљавати колико год можемо, како бисмо се овдје ослободили од непријатељских мрежа, а тамо се насладили вјечним Васкрсом са свима светима, у Христу Исусу Господу нашем, Којем приличи слава и моћ са Оцем и Светим Духом, сада и увијек, и у вијековима вијекова. Амин.
Браћо и оци! С помоћу Божијом прекорачисмо средину поста, приближава се дан Васкрса. Зашто је у нама тако јака жеља да дочекамо Васкрс, који дође и прође? Зар га нисмо много пута прослављали претходних година? И овај Васкрс ће проћи, јер ништа на земљи нема да је постојано, него је све привремено и пролазно. И дани нашег живота ишчезавају, као сјенка, пролазе као сан, и протрчавају као тркач, доводећи свакога од нас до нашег краја. Можда ће неко запитати: "Зар није Васкрс достојан ишчекивања и жеље?" Заиста јесте достојан, али не онај Васкрс који бива једанпут у години, него увијек, свакога дана. Какав је то Васкрс? Очишћење гријеха, скрушење и смирење срца, сузе умиљења, чистота савјести, уништавање плотских страсти: блуда, нечистоте, зле похоти и сваког другог гријеха и страсти.
Ко се удостоји да достигне ове врлине, тај празнује Васкрс Господњи и врши свијетли и многожељени празник не једанпут у години, него читавог живота. И обратно, роб страсти и плотских похота не може празновати како треба. Јер како, заправо, може празновати онај коме је бог стомак? Како ће се веселити духовно онај којег пржи и пали похот плоти? Како ће да слави божанствено онај чије се срце раздире и разара завидном љубомором и злопамтилом? Како ће осјетити духовну радост празника онај који је поробљен среброљубљем, таштином или је окован другим страстима? Такви празновати не могу. Зар ће ико за човјека који у тешкој болести лежи на одру рећи да се одмара, или за бродоломника којем је живот у опасности — да се налази на срећној пловидби? Неће, јер ономе који твори гријехе није могуће да празнује и прославља Васкрс, као што ономе који се у тами налази није могуће да види свјетлост.
Браћо, уздам се у Бога да се ви налазите у бољем, похвалном и спаситељном стању. Наше је овдашње живљење само припрема за празник. Видите како код нас пеније слиједи за пенијем, чтеније за чтенијем, поука духовна за поуком, молитва за молитвом, све нас то, као круг, сједињује са Господом. Има ли гдје какав други живот, блаженији и преблаженији од нашег живота? — Нема ниједан.
Према томе, сазнали смо у чему се састоји за нас жељени, постојани и свакодневни Васкрс. Постарајмо се стога, браћо моја честита, да га достигнемо, да бисмо га празновали у складу са нашим силама, умртвивши страсти и васкрснувши врлине. Држимо у памћењу Господа нашега Исуса Христа, Који је пострадао ради нас и оставио нам примјер и образ, слику, како бисмо и ми ишли по Његовом путу. Рекох ово — не да бисмо се загледали у сагрешења других и осуђивали их, јер је то најтежи гријех, који нас подвргава мучењу. Напротив, свако мора да осуђује и пориче себе, а не другог, јер Апостол говори: свако ће понијети своје бреме, тј. тежину гријеха (Га. 6:5). Да познамо благодат Божију, коју нам је даровао, и увијек да благодаримо Њега и да Га прослављамо као доброчинитеља, јер Он не само да нам садашња блага дарује, него ће онима који Му служе до краја дати још и небеска блага, и они ће наслиједити вјечни небески Васкрс. О, да нам је да га сви достигнемо по благодати и човјекољубљу Господа нашега Исуса Христа, Којем приличи слава и моћ са Оцем и Светим Духом, сада и увијек, и у вијековима вијекова. Амин.
Браћо и оци! Минула је зима, и настаде прољеће, све се на земљи подмлађује, дрвеће и растиње цвјетају, земља се украшава зеленилом и цвијећем, птице се радују, цвркућу и опјевају Животодавца Христа, и све се обнавља. Видећи то, ми се радујемо и прослављамо Премудрога Умјетника Бога, Који сваке године обнавља свијет; а тако и доликује, јер Апостол говори: Јер што је на Њему невидљиво, од постања свијета умом се на створењима јасно види, његова вјечна сила и божанство (Рим. 1:20), тј. видљиве творевине Божије и љепоте свијета дозвољавају нам да оком душе, умом, спознамо и созерцавамо други свијет, незнан и неизрецив, велику силу Божију.
Док гледамо обнављање свијета и радујемо му се, ми схватамо да препород и украшење свијета током прољећа за свој почетак има зиму. Јер ако не наступи прво зима и ако не произведе снијег, кише, вјетрове и лед, не стврдне и не следи земљу, неће на прољеће бити овакве љепоте. Исто бива и са душом: ако се она не оснијежи патњама, тјескобама, трудом и злопаћењима, неће процвјетати, неће донијети плодове и неће добити милости и благослова од Бога, као што и Апостол говори: Јер земља која упија дажд што често на њу пада, и која рађа биље корисно онима ради којих се и обрађује, прима благослов од Бога (Јевр. 6:7).
И ми, браћо, трпимо патње, тјескобу, искушење видљиво и невидљиво, када нам се деси, глад, жеђ и злопаћење — подвиг овога поста, како бисмо и ми донијели плодове и добили благослов од Бога, а заједно са тим и примили, као госта, и нахранили Господа нашега Исуса Христа. Јер као што се ми радујемо када гледамо љепоту Његових творевина, тако се и Он весели када гледа љепоту и плодност душа наших. А какви су то душевни плодови? — То су љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вјера, кротост, уздржање (Гал. 5:22,23). Таквим се плодовима храни и увесељава Христос. Блажен је онај који Њега храни, зато што ће се и сам нахранити од Њега вјечним благом; блажен је онај који Њега прима за госта, јер ће и њега, као госта, примити Христос у Небеском Царству. И ако овдје онај који се удостоји да у своју кућу прими цара бива у великој радости и весељу, зато што га је допала таква част и величанство, тим више ће срећнији бити онај кога допадне да у себе као становника прими Цара над царевима и Господа над господарима. А о томе да Он борави у достојним, Сам Он говори у Јеванђељу: Ја и Отац Мој ћемо доћи и у њему ћемо се настанити (Јн. 14:23). И још говори: Ко има заповијести Моје и држи их, то је онај који Ме љуби; а који Мене љуби, тога ће љубити Отац Мој; и Ја ћу га љубити и јавићу му се Сам (21). Христос нам обећава велике дарове и даривања, према томе и ми ћемо, са радошћу, у Име његово, односити све тужно и жалосно што нам се буде дешавало, према ријечима Апостола: Сада се радујем у својим страдањима за вас, и у своме тијелу допуњавам што недостаје Христовим патњама, за тијело његово, које је Црква (Кол. 1:24). И Апостол Јаков говори: Сваку радост имајте, браћо моја, када паднете у различна искушења, знајући да кушање ваше вјере гради трпљење; а трпљење нека усавршује дјело, да будете савршени и потпуни без икаквог недостатка (Јак. 1:2–4). Видите, браћо, да и у искушењима почива радост и у патњама весеље. Такво је све што бива ради Бога. Водећи непорочан живот, и ми ћемо наслиједити Небеско Царство, у Христу Исусу Господу нашем, Којем приличи слава и моћ са Оцем и Светим Духом, сада и увијек, и у вијековима вијекова. Амин.
Браћо и оци! Нека се ниједна душа која се, приликом раздвајања од тијела, за добар живот и Божанствене врлине, удостоји да стекне милосрђе и милост Божију, не смути и не препадне када дође од Бога послан анђео да је узме, него нека са љубављу гледа на њега и нека са радошћу пође ка своме Владици. А душа која се у тај час нађе неспремна и повријеђена, смутиће се и горко и узалудно заплакати, видећи да јој ни од кога нема помоћи и утјехе. Јер овдје и друг и брат могу утјешити човјека у тјескоби и недаћи и унеколико га ободрити у његовом страху; тамо, пак, њему ни од кога никакве помоћи бити неће, него ће ангел неумољиво и немилосрдно одузети његову неокајану душу.
Браћо, ако нас сам помен на тај страшни час доводи у страх и трепет, шта ће онда бити са нама када стварно дође вријеме? Када душа стане пред страшним Пријестолом Христовим? Послушај шта говори пророк Данило о том судилишту: огњена ријека излажаше и пролажаше пред њим, хиљаду хиљада Му служаше, и тма тми стајаше пред Њим (Дан. 7:10). Судија је страшан, ништа неће бити утајено од Њега: казна чак и за изговарање високопарних ријечи ће бити оштра и сурова, говори Јеванђеље. Како ће то претрпјети душа? Заиста је страшно давати одговор пред правосуђем Божијим, али је још страшније слушати праведне ријечи које шаљу у вјечну муку.
Молим вас и преклињем, браћо, исправимо се и припремимо прије него што дође смрт; покајањем призовимо на нас милост и милосрђе Бога, учинимо се друговима ангела који ће доћи по нас. Нека увијек буду бодре очи ума нашега, и ум наш нека се храбро бори против страсти и гријеха, не повинујући им се. А ако се некоме деси да се поколеба, нека истог часа поврати пређашњу чврстину, гасећи сузама запаљене стријеле ђавола и грлећи жељу и љубав Христову. Апостол Јаков говори: много је моћна усрдна молитва праведника (Јак. 5:16); зато смо ми потребити за молитвама других о нама, нарочито јерејским; неопходни су нам руководство и савјети учитеља, архијереја, који имају велику силу; још више имамо потребу за сузама, за умиљењем, а више од свега за Светим Причешћем.
Ја говорим о Причешћу које чисти душу и тијело. Не смијемо се причешћивати бездушно, не испитујући себе, јер Апостол говори: човјек нека испитује себе, и тако од хљеба нека једе и од чаше нека пије. Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије (1 Кор. 11:28–29) и велико мучење припрема души својој. Свето Причешће — то је хљеб живота, који даје вјечни живот, и блажен је онај који га узима не знајући у себи ни зле похоте, ни непријатељства, ни пијанства, ни утробођаволства, ни среброљубља нити какве друге нечистоте. Послушај шта говори Христос: Ја сам хљеб живи који сиђе с неба; ако ко једе од овога хљеба живјеће вавијек; и хљеб који ћу Ја дати тијело је Моје, које ћу Ја дати за живот свијета. И још говори: Који једе Моје тијело и пије Моју крв има живот вјечни (Јн. 6:51, 54). Видите, браћо, неизрециво и бесконачно даровање: Христос не само да је умро за нас, него нам је и Тијело и Крв Своју дао за храну и пиће. Какво веће од овога може да буде свједочанство безграничне љубави Бога према нама, шта спасоносније може бити за душу? Нема никога ко не једе са свакодневне трпезе, а када би коме забранили, тај би се већма увриједио. А о овој страшној трпези, која није прост и обичан хљеб, него Хљеб живота, и чаша није обична, него је то чаша бесмртности — може ли се мислити како се не треба причешћивати њоме? О, како би то било неразумно! Ако је тако и било до сада, од сада ћемо се исправити, познајући величину дара и благодати и чистећи се, колико је то у нашим моћима, и тако се причешћујући Пречистим Тајнама за здравље душе и тијела, како бисмо постали причесници живота вјечног и удостојили се да га добијемо, по благодати и човјекољубљу Господа нашега Исуса Христа, Којем приличи слава и моћ са Оцем и Светим Духом, сада и увијек, и у вијековима вијекова. Амин.
Браћо и оци! Врлина је дјело које не престаје и никада се не зауставља, већ се непрекидно простире унапријед. Врлина је увијек јединствена и оне који јој ревносно приступају увијек узноси ка вишим степенима савршенства. Због тога Апостол говори: Не као да то већ постигох или се већ усаврших, него стремим не бих ли то достигао, као што мене достиже Христос Исус. И још говори: Браћо, ја за себе не мислим још да сам то достигао; једно пак чиним: што је за мном заборављам, а стремим за оним што је преда мном; и трчим према циљу ради награде небескога призвања Божијега у Христу Исусу (Флб. 3:12–14). Према томе, добро се никада не зауставља, нико га није исцрпио, јер када се заустави добро, почиње зло. Због тога се и ми, браћо, нећемо заустављати на путу врлине, него ћемо је увијек тражити и бити неуморни у усрдности, стичући увијек све нове и нове снаге, док не достигнемо савршенства која могу да се упореде са Христовим.
Али на који начин можемо ово испунити? Ако сваки дан и час будемо проводили у усрдности, тј. када куцне час за јутарњу — одмах се пробудимо и пођемо на молитву; завршила се јутарња — латимо се са усрдношћу за своје рукоделије, размишљајући о Божанственим ријечима које су читане на служби; дошло вече — са благодарењем и умиљењем идемо на починак, извршивши прво правило своје у тиховању са кољенопреклоњењем, чувајући се лукавих маштарења. Тако припремајући себе и тако проводећи дане и ноћи, испунићемо то о чему говори божанствени Давид: дан дану говори ријеч, и ноћ ноћи објављује знање (Пс. 18:3). Дан нека не пролази код нас у празнословљу, смијеху и љености, ноћ — у помислима похотним и блудним. Чуваћемо не само тијело, него и душу, јер Господ хоће да она буде чиста од лукавих помисли.
Желимо ли жељено? Али шта је пожељније од врлине, чија је сладост најжељенија и незасита? Љубимо ли љепоту и украшеност? Али шта је прекрасније од Господа нашега Исуса Христа, Чија доброта свему саопштава љепоту и украшеност? Зле, пак, похоте, напротив, огрубљују душу и растрзавају је неупоредиво горе од дивљих звијери, не пружајући сладост и радост, већ мучење и патњу. Не заваравајте се, говори Писмо, плот и крв не могу наслиједити Царства Божијег, нити распадљивост може наслиједити нераспадљивост (1 Кор. 15:50). Кога је поробио гријех, а да га при том није обешчастио и предао смрти? Кога није узнијела и прославила у свијету врлина? Оставивши многе, поменимо само двојицу — Јосифа Прекрасног и прворођеног сина Давидовог. Амон, зато што је зблудио са својом сестром — зар није био убијен? А Јосиф, пак, зато што је пољубио дјевственост, — није ли постао цар Египта? Заиста, врлина је пожељна и спаситељна, а гријех је зао и мрзак. Али ми, људи, подвргавамо себе великој обмани и радије одабирамо смрт него живот, и таму љубимо више од свјетлости, распадљивост више од нераспадљивости. А шта од тога више може да буде достојно сажаљења?
Неки говоре да хоће да заволе добро, али не могу. Не желимо га ми, па га зато и не љубимо; не желимо га искрено, већ лажно и лицемјерно, јер ми имамо власт над собом: што желимо, то и чинимо. Као што се види, греховна навика нас је од младости очврснула у страстима, због тога нам је тешко да се ослободимо од њих. А какве су ријечи Апостола? — Као човјек говорим због немоћи вашега тијела. Јер као што давасте уде своје да робују нечистоти и безакоњу за безакоње, тако сада дајте уде своје да служе правди за освећење (Рим. 6:19). Због тога, браћо, неопходно нам је да куцамо са трпљењем и мољењем, и благи наш Бог, без сумње, отвориће нам врата, творећи у нама оно што је благоугодно пред Њим и дајући нам вјечни живот у Христу Исусу Господу нашем, Којем приличи слава и моћ са Оцем и Светим Духом, сада и увијек, и у вијековима вијекова. Амин.
Браћо и оци! Свако дјело којег се човјек лаћа испочетка му се чини тешко и неугодно, а када га заврши, осјети радост и весеље. Тако и земљорадник сије са сузама, а жање са радошћу; и војник се мрачан и тужан запућује у битку, а враћа се са радошћу. Тако и ми, браћо, приближавајући се крају Свете Четрдесетнице, више не памтимо тежину прошлих трудова, него се радујемо садашњем благу, прослављајући Владику Христа. Нека и надаље буде тако, украшавајмо живот наш подвизима сличним овом. Свједочим пред Богом да сте вријеме поста провели мирно, по чину, стрпљиво и у умиљењу, сваки је своје служење извршавао како треба. Слава Светоме Богу, Који нам је дао снагу да корачамо путем светога поста.
Нека нам онда баш то, браћо, послужи као примјер краја пролазног живота; када се јави Христос, живот наш, онда ћете се и ви с Њиме јавити у слави (Кол. 3:4), кад преда Царство Богу и Оцу, кад укине свако поглаварство и сваку власт и силу (1 Кор. 15:24), тада и свети неће памтити трудове и злопаћења која су носили овдје ради врлине, и задобиће вјечна блага. И ко су они? Праведници до закона: Авељ, Сиф, Енос, Ној, Аврам и други патријарси, а у времену под законом — славни пророци, Мојсије и други, и у Новој благодати свети апостоли, побједоносни мученици и остали чинови светих, а поготово велики Јован Претеча…
Али пошто ученици доброг учитеља и сами морају да буду добри — јер дрво се по плодовима познаје, — преклињем, браћо, љубав вашу, да и ми чинимо дјела која су чинили он и свети оци. Не одбацујмо дакле наше старање о подвижничком животу, и благи Бог, Који не жели смрти грешника, него његово обраћење, удостојиће свију нас Својега Небескога Царства, у Христу Исусу Господу нашем, Којем приличи слава и моћ са Оцем и Светим Духом, сада и увијек, и у вијековима вијекова. Амин.
Браћо и оци! С помоћу Божијом ми завршавамо свети пост. Света се Четрдесетница, као што видите, завршава. Из богољубивих приповијести ми знамо да су се у то вријеме свети оци наши сабирали у Јерусалим, враћајући се из пустиње у којој су се подвизавали. Достигавши висока савршенства, они су приносили сведарежљивом Богу и Владики нашем велике душевне дарове. Уосталом, и ваша је љубав принијела сада Богу велечасне дарове, и ја се радујем добрим дјелима честитости ваше, као да су моја, јер част синова прелази и ка њиховом оцу. Неки од нас су принијели царицу свих врлина, љубав, други Богосјајно смиреномудрије, Христоподражавајуће послушање, одважност и трпљење у бдењу и стојању на молитвама и појању, а такође и стрпљиво пребивање у рукоделију и братским послушањима. А још ја хвалим и превазносим уздржавање од смијеха, чување очију, приличност у ходу, мудрост и смирење у ријечима и одговорима, мржњу према дрскости, уздржавање од преједања и сувишног сна, читање псалама и, напокон, темељ врлине — блажено и мученичко одсијецање своје воље и самовољног дјеловања, које од нас тражи Бог као апостолску и истиниту жртву.
Сваку од ових врлина човјекољубиви Господ прима као благи дар и ја се надам да међу нама нема никога ко би се пред Богом јавио го (тј. ни са чим), немајући неки од часних дарова. Кроз мене смиренога уздигли сте ви на темељу подвижништва вашега злато, сребро, драго камење, тј. дјела врлине, која неће изгорјети када буду искушана вјечним огњем, као што ће да изгоре зла дјела — дрва, сијено, слама (1 Кор. 3:12), дјела гријеха и злобе. Уз помоћ Божију ми смо сада стекли похвална и душекорисна дјела. Сачувајмо их и у друге дане, да не погине наш труд и да старање наше не би било узалуд. Али нека се вријеме и дани мијењају по Божијем наређењу; а ви, као што говори Господ апостолима, останите у љубави Мојој (Јн. 15:10). Немојмо да погубимо стечено, него се утврдимо у најбољем: из искре мале врлине претворимо се у свјетиљку свијетлу и сјајну, и од звијезде, измјенивши се, постанимо сунце. О, када се ми никада не бисмо заустављали на путу врлине и када се не бисмо заносили оним за чим чезне свијет, што за кратко вријеме наслађује, а затим бесконачно пржи и мучи, што се поставља пред нама ради испитивања слободне човјекове воље, те се за благоговејне и Богобојажљиве претвара у ништавно, а за оне који угађају утроби и љубе плот у величанствено и задивљујуће. О, када би ми Бог даровао ријеч да изразим силину жеље моје душе да се преумножи љубав ваша и да се ви са топлом усрдношћу простирете унапријед у врлинама ради Бога! Уосталом, ви сте и сами мудри и можете научити добру и себе, и друге.
По чину којег смо се држали и раније, извршимо предпразничну славу празника Цвијети. Све да буде у славу Божију, да они који нас гледају могу да кажу да са таквима заиста пребива Бог. Ако тако учинимо, и величанствени Васкрс ћемо празновати Богоугодно, и страстима Христовим ћемо се приопштити и свјетлошћу Васкрсења просвјетлити у Христу Исусу Господу нашем, Којем приличи слава и моћ са Оцем и Светим Духом, сада и увијек, и у вијековима вијекова. Амин.
Браћо и оци! Господ у свештеном Јеванђељу говори врховном апостолу Петру: Симоне, Симоне, ево вас заиска сатана да вас вије као пшеницу. А Ја се молих за тебе да вјера твоја не престане (Лк. 22:31–32), тј. сатана хоће да вас сије као пшеницу, али Ја сам се молио за тебе да не погубиш своју вјеру у Мене. Нешто слично се десило и са нама смиреним, али свеблаги Бог није допустио да будемо подвргнути метежу и патњи преко наших сила, него нам је према мјери искушења даровао трпљење, и искушење је минуло. Вама је познато о чему говорим, и ја сам похвалио ваше човјекољубље и то што сте показали ваше саучешће и сви заједно туговали. Заиста, такво је својство искрене браће, као што говори и Апостол: И ако страда један уд, с њим страдају сви удови; а ако ли се један уд прославља, с њим се радују сви удови. (1 Кор. 12:26). Видите, браћо, како се труди непријатељ над погибијом људи: као гладни лав, он ходи и тражи кога ће прогутати, кога уловити у своју мрежу. Када ђаво преласти човјека и улови га у своју мрежу, макар само дијелом, он се не задовољава и не умирује тим, него вуче окајану душу према горем, све док је не гурне у греховну смрт и не преда коначном мучењу.
Да бисте боље схватили речено, попричајмо о томе подробније. Испочетка нас ђаво искушава да прихватимо греховну помисао, а после тога нас наговара да у срцу своме изрекнемо ријеч безакоња, те тако, чим оскрнави и преласти душу греховним помислима и лукавим мислима, изводи је из природног стања и доводи је до тога да она постаје глупа, слијепа и безумна; он њој жели само зло: умјесто свјетлости — таму, умјесто сладости — горчину, умјесто живота — смрт. Ето какве су клопке и лукавштине ђаволове. Али ми, браћо, са великом пажњом треба да чувамо наше душе, да он не би могао да за себе нађе мјеста у њима. Чим осјетимо први прилог и приступ греховне помисли, истог трена ћемо га отјерати молитвом и затворити пред њим врата срца. Ако ипак будемо побијеђени и примимо га, нека га онда наш ум не пропусти даље; а ако се и томе подвргнемо, немојмо онда да допустимо да се у нама задржи греховна помисао, да нас она не би неповратно увукла у гријех. А то нам се дешава због давно укоријењене рђаве навике да греховно помишљамо. Стога ћемо се одвикавати од рђавих наших навика, и избјегавати помишљања и дјела наше младости. Јер, ако наш ум буде пребивао у неприличним дјелима, шта ћемо моћи чути, осим да смо се опет вратили у свијет, као што су се Јевреји обрнули натраг — у Египат? Чувајмо се од тога, и унутрашње, душом, и вањски, тијелом, памтимо заповијести Апостола, који говори: Никаква рђава ријеч да не излази из уста ваших, него само добра за изграђивање онога што је потребно, да донесе благодат онима који слушају. И не жалостите Светога Духа Божијега, Којим сте запечаћени за дан избављења (Еф. 4:29–30). Него само ријеч блага, корисна и честита да се чује од нас, да приме благодат они који слушају и да се не огорчи Свети Дух Божији. И још говори: Свака горчина и гњев и љутина и вика и хула са сваком злобом, нека су далеко од вас (стр. 31). Видиш ли какав опрез у врлини захтијева божанствени Павле од свјетовних људи? Затим говори: А будите међу собом благи, милостиви, праштајући један другоме, као што је и Бог у Христу опростио вама (стр. 32). Према томе указујмо један другом љубав и милосрђе, имајући велики примјер у Богу, Који је по љубави према нама послао у свијет Јединородног Својег Сина, Који је примио смрт ради спасења људи.
Слиједићемо за тим да се не одвајамо од братског општежитија и да не живимо по својој вољи, зато што то доноси много зла и повлачи за собом велике гријехе. Шта радиш ти, човјече? Браћа твоја тихују, а ти празнословиш? Браћа твоја мирују, а ти се скиташ по неприличним и душештетним мјестима. Тешко таквим, јер од њих потичу саблазни и рађају се велика безакоња. Шта бива са овцом која оде од стада? Зар је не поједу звијери? Исто бива и са монахом који се одвоји од братства: он трпи многа зла, да би на крају био подвргнут мучењу. Да се не деси то са нама, браћо моја, него да сва наша дјела, ријечи и мисли, као што каже Апостол, благообразно и по чину буду и све са расуђивањем, као пред Богом, Који зна и тајна и јавна, и дневна и ноћна дјела тијела нашега и помисли душе наше. Он све зна, и добро, и зло, и ништа се неће сакрити од Њега. Он хоће да ми живимо са страхом и пажњом и да не служимо као камен спотицања и саблазан ни за невјерне, ни за вјерне.
Четрдесетница се са Богом завршила. Узвратимо стога славу Ономе Који нас је удостојио да је одслужимо и утврдио нас у трудовима поста. Труд је прошао, али награда остаје вјечна; тијело је изнемогло и смршало, али је душа очврсла и постала одважнија. Нека она све више и више чврсне и освештава се, па ће дух, душа и тијело бити сачувани у цјелости и чистоти до времена доласка Господа нашега Исуса Христа, Којем приличи слава и моћ са Оцем и Светим Духом, сада и увијек, и у вијековима вијекова. Амин.
Браћо и оци! Божанствени апостол Павле, у жељи да нас од љености обрати ка марљивости и усрдности, говори: Радујте се свагда у Господу, и опет велим: радујте се! (Флб. 4:4). Имајте увијек, позива он, духовну радост, коју нису у стању да заглуше или униште свјетовне бриге. Због тога и говори: Благост ваша нека буде позната свима људима. Господ је близу. Не брините се ни за што (стр. 5, 6), тј. Господ вам је близу, говори он, тако да може да вас ослободи од сваке нужде и искушења, зато — не бојте се, него у свему молитвом и мољењем са захвалношћу казујте Богу жеље ваше (стр. 6), јер је Он спреман да помогне онима који Му се моле.
Према томе, не будимо нерадници у божанственим подвизима, напротив — утврђујмо се и са усрдношћу радимо посао на који нас је поставио Бог извевши нас из свијета. Стојте, дакле, у слободи којом нас Христос ослободи, и не дајте се опет у јарам ропства ухватити (Гал. 5:1), не будите поново робови гријеха. Дакле немојмо да будемо заробљеници плотских страсти. Јер зар ће ико ко је једном био роб неком бешчаснику и зликовцу а потом добио слободу — по својој вољи хтјети да поново постане роб варварину? Напротив, зар га неће он, колико је год то могуће, избјегавати, радујући се што се ослободио од тежине ропства? Уосталом, ако неко и бива роб човјеку, то још и није велико зло, јер Апостол говори: чак и ако си роб, немој да мислиш да ропство твоје представља препреку за благочешће и за спасење твоје душе. Јеси ли призван као роб? Немој да бринеш, него ако и можеш постати слободан, радије се стрпи. Јер који је као роб призван у Господу, слободњак је Господњи; тако и који је призван као слободњак, роб је Христов, тим прије ми, које је Христос ослободио од гријеха и ропства ђавољег (1 Кор. 7:21–22).
Због тога ми морамо, колико је год то у нашој моћи, на сваки начин да избјегавамо гријех. Или ви не знате колико нам је зла учинио гријех? Није ли нас он свргнуо са неба и гурнуо у овај многопаћенички живот? Није ли од гријеха произашло и не произлази ли свакојако зло? Зато ћемо онда да га се клонимо, као најгорег могућег зла, замрзјећемо га, а пољубићемо врлину, која побуђује ангеле да љубе људе и да их чине равним себи; и не ангелима само, него и да Богу постанемо налик, јер је речено: Ја рекох — богови сте, и синови Вишњега сви (Пс. 81:6). А од чега се састоји сила врлине? У удаљењу од свијета и у љубави према Богу, јер нико не може служити двојици господара. Не можете — говори Господ, — служити Богу и мамону (Мт. 6:24), тј. среброљубљу и врлини. Немогуће је истовремено бити друг и врлини и гријеху, јер шта има праведност са безакоњем; или какву заједницу има свјетлост с тамом? (2 Кор. 6:14). Не може човјек и да љуби плотске похоте, и да чини дјела врлине. А ако смо достигли мјеру савршене врлине, нека је онда слава Светоме Богу, од Којег нисходи "свако давање благо и сваки дар савршен". Пребивајмо у страху Божијем тврди, непоколебљиви и чувани. А ако пак нисмо достигли мјеру савршенства, онда се постарајмо да, док имамо времена, утврђени вјером, окриљени надом, везани љубављу, просвећени послушањем, освећујући се исповијешћу и украшавајући се другим врлинама, као истинити иноци (они који живе "инако", иначе, другачије), као непатворени синови послушања и повиновања, као мудри у Христу и као слуге Господње, овај живот проведемо добродјетељно и мирно и да достигнемо будућа блага, у Христу Исусу Господу нашем, Којем приличи слава и моћ са Оцем и Светим Духом, сада и увијек, и у вијековима вијекова. Амин.
Браћо и оци! Данашњи је дан свет и многодостојан поклоњења: данас почињу света страдања Господа нашега Исуса Христа, које је претрпио ради спасења свијета, као што је наговијестио пророк Давид: Зашто се узбунише народи и племена смислише залудне ствари? Сабраше се цареви земаљски, и кнезови се окупише заједно на Господа и на Помазаника Његовог. (Пс. 2:1–2). Сабраше се најбезаконитије старјешине јудејске и искупише лукави савјет да умртве Христа и Бога нашега, и Јуда, лажљиви ученик, одрече се од учитеља и лицемјерним и поквареним цјеливом Га издаде непријатељима и убицама јудејима, који Га, свезавши Владику свијета, поведоше и пред судом испитиваху и мучаху, а Он им одговараше са великим смирењем. А када је Он говорио — страшно је о томе и слушати, — један од слуга који је стајао близу, ударио Га је по образу, рекавши: Зар тако одговараш првосвештенику? А Он је то трпељиво и кротко поднио, говорећи: Ако зло рекох, докажи да је зло; ако ли добро, зашто ме бијеш? (Јн. 18:21, 23). Безаконици су га подвргнули срамоћењу, малтретирању, исмијевању, пљувању, шамарању и бијењу и, на крају, успели су Га на крст. Али ни тада се Он не гнијеви на убице, него се моли за њих, говорећи: Оче! Опрости им, јер не знају шта раде (Лк. 23:24). Међутим, учињена злодјела нису заситила непријатеље Божије, и они Га, напојивши Бесмртног жучи и оцтом, умртвише, мада ни то није укротило њихов гнијев и јарост, па Га прободоше, мртвог, копљем.
Ето страсти Христових, укратко речено. Ко са пажњом о њима размишља свом душом својом, никада се не гнијеви, не саблажњава, не горди се, не завиди и не ратује против брата својега, не истиче себе по славољубљу, него се смирује, скрушава и, сматрајући себе земљом и пепелом, желећи да се приопшти страстима Христовим, жели да умре за Христа, да би се насладио славом Васкрсења Његовог.
Будимо, браћо, и ми одважни, због тога што смо се и ми у некој мјери приопштили и приопштавамо се страстима Владичиним. Али пошто никога прије смрти не смијемо називати блаженим (Сир. 11:28) због превртљивости слободне воље људске и због тога што не знамо шта ће се збити сутрадан, преклињем вас, будите тврди и непоколебљиви, подносите злопаћења са јеванђеоском вјером, као да сте један дух и једна душа, да се не бисте препали пријетњи непријатеља вјере и да вам не би постало недоступно ни једно дјело благочешћа. Као Божији служитељи, будите спремни на свако добро дјело — на послушање, смиреномудрије, великодушност и на много трпљење. Трпљење вам је неопходно (Јевр. 10:36) да бисте испунили вољу Божију и задобили живот вјечни. Још мало и доћи ће Господ да упокоји и прослави оне који су се трудили и злопатили у име Његово Свето; Он неће оклијевати да дође. Према томе, хоћемо ли себе оптерећивати искушењима и жалостима, или ћемо претрпјети, ради љубави Господа, свакодневна огорчења? Јер Апостол говори: Истинита је ријеч: ако с Њим умријесмо, с Њим ћемо и живјети; Ако трпимо, с Њим ћемо и царовати; ако ли се одрекнемо, и Он ће се нас одрећи; Ако ли изневјеримо, Он остаје вјеран, јер се не може самог себе одрећи. (2 Тим. 11:13).
Подсјетимо се, браћо, каква ће велика радост бити код светих када увиде они Господа нашега Исуса Христа како долази са небеса са мноштвом светих ангела и сила, да их у неизрецивој радости позове и овјенча, да буду са Њим у вијековима вијекова. А какву ће тугу и срамоту осјетити они који нису пошли за Јеванђељем и који су презрели свете Његове заповијести; они ће бити осуђени на вјечно мучење са ђаволом и бјесовима његовим! Према томе, увијек ћемо се сјећати овога и, док живимо овдје, очистићемо душу нашу и просвијетлити је сузама покајања, очистићемо се од сваке прљавштине плоти и духа, вршећи светињу у страху Божијем (2 Кор. 7:1), ревнујући о дјелима угодним Богу, мрзећи сваки порок и усрдно чинећи дјела врлине. Један према другом гајићемо братољубље и љубав, један другом ћемо указивати предност и част и остало што заповиједа Апостол (Флб. 2:3). Док испуњавамо наша правила, нећемо бити нерадници и љенивци, јер је речено: будите духом ватрени; Господу служите. Будите у нади радосни, у невољи трпељиви, у молитви постојани (Рим. 12:11–12), да бисмо у чистоти и добродјетељном живљењу и садашњи Васкрс празновали и да бисмо се удостојили наслађивања вјечних блага у Христу Исусу, Господу нашем, Којем приличи слава и моћ са Оцем и Светим Духом, сада и увијек, и у вијековима вијекова. Амин.
Браћо и оци! Света страдања Господа нашега Исуса Христа у души благоговејног човјека производе умиљење, рађају сузе и приводе душу у велико смирење. Нарочито дејство она показују на хришћанина у ове свете дане, у које се извршило спасење човјека. Јер шта се тада збило? Савјет, састављен ради убиства Његовог, везивање, кад Га узеше и повукоше на суд као преступника, стајање на суду пред Пилатом, мучење и испитивање, кад Га вођаху по другим судовима код Ирода, Ане и Кајафе, шамарања, пљување, срамоћења, узлазак на крст, прибадање руку и ногу, окушање жучи и оцта, пробадање ребра и остало, — све што је просијало и засјало, што сав свијет не може у себе да прими, о чему не могу испричати како би ваљало не само не људи, него ни ангели.
Проникнимо, браћо у величанственост ове неизрециве тајне. Против онога Који објављује савјете срца и од Којег се не сакрива ни једна помисао срца, сачињавају савјет да Га убију. Онај Који управља цијелим свијетом наређењем Својим и силом Својом Боженственом, предаје се у руке грешних људи. Онога Који заповиједа облацима да дају кишу на земљу, вуку свезаног на суд. Онај Који је педљем измјерио небеса и у мјеру смјестио прах земље, и измјерио на кантару планине и на тасовима кантара брда (Ис. 40:12), шамара слуга. Главу Онога Ко је украсио земљу цвијећем и биљем, дрвећем и травом, овјенчаше данас трновим вијенцем. Онога Ко је посадио у рају дрво живота обукоше у црвене хаљине и прикуцаше за дрво живота. Какав величанствен и натприродан призор! Угледало је ово сунце, и сакрило своје зраке, угледао је и мјесец и помрачио се, осјетила је земља и од страха затреперила и поколебала се, видјело је камење и распало се, сав свијет се смутио и сва је творевина пала у метеж од страдања Творца Својега.
А ми — шта је са нама, браћо? Ако су се бездушне и безосјећајне стихије, као обдарене душом и живе, ужаснуле и измјениле понашање своје у страху од виђења онога што се са Господом збива, нећемо ли ми, људи разумни, који смо од Бога добили толике дарове, људи за које је Христос умро, пасти у умиљење и нећемо ли заплакати у ове дане? Зар не бисмо били бесловеснији и неразумнији од бесловесних животиња и безосјећајнији од камења? Не, браћо, не. Са страхом и трепетом запјевајмо и прославимо Божанствене страсти Спаситеља Христа Бога нашега, измјенивши се добрим измјењењем и сараспињући се са нашим Владиком повиновањем и одсијецањем своје воље, уништавањем плотских наслада и лоших жеља.
Обратимо пажњу на то како много тога нас гура и побуђује ка љубави Божијој. Ко је од нас из љубави према своме другу био бачен у тамницу или је пожелио да умре за љубљеног свог? А благи наш Бог није једну или двије, него многе и безбројне страсти изволио претрпјети ради нас, осуђених. Размишљајући о томе, блажени Павле истинито је рекао: Јер сам увјерен да нас ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност, ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божије, која је у Христу Исусу Господу нашем (Рим. 8:38–39). Јер такву је љубав према нама показао, Јер Бог тако завоље свијет да је Сина својега Једнороднога дао, да сваки који вјерује у њега не погине, него да има живот вјечни (Јн. 3:16). Због тога су и свети, преподобни и праведни жељели да принесу, колико-толико, уздарје Богу за велику љубав коју Он има према нама, а пошто ништа нису имали, једни су принијели крв своју, други су изнурили и исушили тијело своје постом и другим подвижничким трудовима, а трећи су раздијелили имање своје на милостињу, пјевајући са божанственим Давидом: шта ћу узвратити Господу за све што ми је дао? (Пс. 115:3). И ми ћемо, браћо, увијек понављати ове ријечи, служећи Му са љубављу која не јењава, свом душом нашом, свакодневно прилажући старање и усрдност у дјелима нашег спасења, да бисмо са светима постали насљедници вјечних блага, у Христу Исусу, Господу нашем, Којем приличи слава и моћ са Оцем и Светим Духом, сада и увијек, и у вијековима вијекова. Амин.
Море књиге Golden-Ship.ru