Преподобни НИКОН (Бељајев)
У ГОСПОДА СЕ УЗДАМ!
Преподобный Никон (Беляев)
НА ГОСПОДА ВОЗВЕРГАЮ НАДЕЖДУ!
"Сардоникс", 2003 г.
ISBN 5-902379-03-2
Јеромонах Никон (Бељајев) (1888.-1931.) је ученик чувеног оптинског старца Варсонофија (Плиханкова), посљедњи духовник Оптине пустиње прије њеног затварања 1927. године; канонизован је у скупу Преподобних Стараца Оптинских на Архијерејском сабору Руске Православне Цркве 1996. године.
У овом издању постављена су његова писма мајци, бесједе, проповиједи, поуке, као и успомене очевидаца на посљедње дане његовог живота. Све то представља живо и веома сликовито свједочанство о унутрашњем миру и пастирском служењу старца, о исповиједничком корачању на крст.
Текст се штампа према примјерку зборника, одштампаном на штампаћој машини, који су тридесетих година прошлог вијека саставила духовна чеда преподобног Никона.
Извор: http://www.svetosavlje.org/biblioteka
Конверзија у fb2, epub: Golden–Ship.ru 2016
Христос посреди нас! Мира и радовања ти желим, драга мама!
Шаљем ти монашки поздрав, сада сам ја већ сужањ, и то, не могу а да не кажем, сужањ у Христу, јер иако сам и грешан ја, у датом случају сам савршено невин, како се мени чини. Сједим у тамници а да нисам видио било какву оптужницу и, по свему судећи, само зато што сам монах, што сам се трудио за обитељ. Нека буде воља Божија, блага и савршена! Благословим Господа, у Господа наду и уздање имам, у Господу радост своју налазим.
Седамнаестог септембра, након што сам се помолио за литургијом и послије ње одслужио помен за твоје здравље и осталих ближњих, вратио сам се у келију и био ухапшен и упућен у град Козељск, у затвор, гдје се и налазим. Са мном су још четири човјека духовног звања, исти такви сужњи у Христу, тако да средина у којој се налазим мене не оптерећује, већ сам, напротив, у радосном расположењу. Ипак, увијек ишчекујући смрт, одлучио сам да се на дан мог рођења обратим теби, драгој мамици, са мојим, можда посљедњим, словом и поздравом. Нека те благослови Господ! Као јереј, призивам на тебе Божији благослов и молим Господа: нека ти Он узврати вјечним милостима Својим и вјечним блаженством за сво оно добро које сам добио од тебе. Нека почине на мени твој родитељски благослов, који усрдно од тебе молим. Сјећам те се, и овдје, у затворенштву, приносим Богу моју молитву за тебе, мада и слабу, по немоћи мојој. И себе и драгу ми породицу нашу, тебе и све, предајем Господу Богу мојему, Творцу и Промислитељу, јер се Он брине о свима и твори оно што је нужно и корисно за нас. Усрдно молим за твоје свете молитве за мене, грешног, за спасење моје грешне душе — што и јесте циљ земаљског живота. И шта би ми могло бити потребније од тога, ако бих достигао овај многожељени циљ? Због тога молим молитву за моје спасење. Чезнем за животом будућег вијека, амин.
Молим те да предаш од мене Божији благослов куминој мами (молим за њене свете молитве и благослов), сестри и браћи и свим осталим рођеним и познатим; за све њих увијек сам се молио. Нека их благослови и спасе Господ! Од свих молим опроштај, а највише од тебе, јер својих грешака сам свјестан. Опрости.
Нека Господ буде са свима нама!
Грешни јеромонах Никон.
26. септембра 1919. године, Козељск, затвор.
Христос посреди нас, драга мама! Мира и радовања у Господу Исусу усрдно ти желим и молим за твоје свете молитве и родитељски благослов!
О себи — шта да ти пишем? Жив сам и здрав. Потреба неких посебних немам, све нужно добијам, трудим се помало у кореспонденцији, бивам много заузет различитим пословима који се тичу нашег заједничког живота овдје, пјевам на клиросу и, на крају, служим, стојећи пред пријестолом Божијим у светом олтару.
Што се тиче мог унутрашњег живота — и по келији, и по души, — о томе и не морају баш сви да знају, напротив. Келија моја у дужину има 5 аршина, у ширину 3 аршина са 6 педаља, са једним прозором; келија је ова мени дража од било каквих окићених замкова и ложа. Што се тиче услова нашег заједничког живота, та је ствар мало сложенија а уједно и веома проста. Сложена, јер је тешко изложити на папиру све оно што ми преживљавамо и предузимамо, а проста, јер "ако Господ не сазида дом, узалуд се труде зидари" (Пс. 126:1).
Да, треба предузимати могуће мјере, које налаже здрав разум, а оне које су противне духу хришћанског и монашког живота одбацивати, али, и предузмајући оне прве, успјех очекивати треба зацијело само од руке Господње. Гордост човјечија говори: "Ми ћемо урадити, ми ћемо достићи", и почињемо да градимо кулу вавилонску, захтијевамо од Бога извјештај о Његовим дејствима, желимо да будемо управници васионе, маштамо о пријестолима на облацима. Али нико и ништа се не повинује гордости, и немоћ човјека доказује се са свом очевидношћу горким искуством. Гледајући ово искуство у историји, како древних и давно минулих дана, тако и савремених, долазим до закључка да су за нас непостижни путеви Промисла Божија, да их ми не можемо појмити, те да је стога неопходно са свим смирењем предати се вољи Божијој. То је — прво.
А друго је ово. Нико и ништа не може наудити човјеку ако сам себи он не науди, него, напротив, ко се не уклања од гријеха, томе и хиљада спаситељних средстава неће помоћи. Из тога веома јасно слиједи да је једино зло на свијету — гријех. Јуда је пао, налазећи се тик уз Спаситеља, а праведни Лот се спасио живећи у Содоми. Ове и сличне мисли ми долазе на памет када се поучавам читањем светих Отаца и када гледам умно на своје окружење.
"Шта ће бити? И када? Ако се деси то и то, куда се приклонити? Ако се сврши то и то, гдје наћи окрјепљење и духовну утјеху? О, Господе, Господе!" — Љута недоумица обузима душу када хоћеш својим умом да све предвидиш, да проникнеш у тајну будућности, нама непознату, али због нечега страшну. Изнемаже ум: планови његови, средства која он изналази јесу дјетиња машта, пријатни сан: човјек се пробуди, и све је то је ишчезло у судару са суровом стварношћу; сви планови се руше. И гдје је онда нада? Нада је у Богу: "Господ је нада моја и прибјежиште моје" (Пс. 17:3).
У предавању читавог себе вољи Божијој извршава се мир у души мојој, а она, воља Божија, увијек је блага и савршена. Ако сам ја Божији, Господ ће ме заштитити и утјешити. Ако се за моју корист пошаље неко искушење, благословен нека је Господ који гради моје спасење. Чак и приликом поплаве патњи силан је Господ да ми пода велику и преславну утјеху. Тако ја мислим, тако осјећам, тако гледам на ствари и тако вјерујем. Немој да на основу овога помислиш да сам преживио многе патње и искушења, не; мени се чини да ја још нисам ни видио патњи. Ако сам и имао преживљавања која приликом површног погледа на њих могу наизглед и да личе на неку врсту патње, она ми нису причињавала јак бол на срцу, нису ми причињавала патњу, те стога се и не усуђујем да их назовем патњом. Али ја не затварам очи на оно што се дешава и што се спрема, да бих могао да припремим своју душу за искушење, да бих могао рећи псалмопојчевим ријечима: "Припремих се и не смутих се".
Саопштио сам ти да је код нас била истрага: ревидовали су дјело наше Дружине. Ова истрага још није завршена, суда још није било. Када ће бити суд и чиме ће се он завршити — Бог једино зна, али ван сваке је сумње да се без воље Божије ни са мном конкретно, ни уопште са нама, ништа десити не може, због тога сам спокојан. А када је на души спокојно — шта још тражити више?
Управо сам дошао са свеноћне. Господе, каква срећа, какви се чудни глаголи нама саопштавају у храму!
Мир и тишина. Дух светиње опипљиво се осјећа у храму. Завршава се служба Божија, сви иду својим кућама. Излазим из храма и ја. Чудесна ноћ, лагани мраз. Мјесец сребреном свјетлошћу облива наш тихи кутак. Идем до гробова почивших стараца, поклањам им се, молим од њих молитвене помоћи, а за њих молим од Господа вјечно блаженство на небу. Гробови ови много говоре нашем уму и срцу, од тих хладних гомилица земље веје топлотом. Пред мисаоним погледом ума устају дивни ликови почивших џинова духа.
Ових дана често сам спомињао баћушку о. Варсонофија. Сјетио сам се ријечи његове поуке коју ми је дао једном, а можда — и не једном. Он ми је говорио: "Апостол завјештава: 'Испитујте себе јесте ли у вјери' (2 Кор. 13:5), и наставио је — гледајте шта говори исти тај Апостол: 'Трку заврших, вјеру сачувах, а сада ми се спрема вијенац правде' (2 Тим. 4:7–8). Због тога и ја Вама говорим: испитујте себе јесте ли у вјери. Ако сачувате вјеру, може се имати блага нада о својем удјелу".
Када ми је све то говорио почивши старац (он је говорио добро, са одушевљењем; колико се сјећам, навече, при тихој свјетлости кандила у његовој, мени тако драгој, старачкој, келији), ја сам осјетио да он говори нешто предивно, високо, духовно. Ум и срце су са похлепом хватали његове ријечи. Ја сам и прије слушао ове апостолове ријечи, али оне на мене нису тако дјеловале, нису остављале такав утисак. Чинило ми се: шта има ту посебно важно — сачувати вјеру? Ја вјерујем, и вјерујем православно, никаквих сумњи у вјери у мени нема. Али овдје сам осјетио, нећу рећи схватио, него баш осјетио, да се у тој изреци крије нешто велико, заиста велико: без обзира на сва искушења, на сва животна преживљавања, на све саблазни, треба сачувати у срцу свом огањ свете вјере неугашен све до смрти, јер је речено "трку заврших", то јест земаљски живот је већ проживљен, завршен, већ је пређен пут који је требало прећи. Ја се већ налазим на граници земаљског живота, иза гроба већ почиње други живот којег сам се ја држао. "Трку заврших, вјеру сачувах".
Сада, када се колебају темељи Православне Руске Цркве, видим — како је драгоцјена поука старца. Сада као да је дошло вријеме испитања — јесмо ли у вјери. Јер треба знати и то, да вјеру сачувати може онај који ватрено и искрено вјерује, коме је Бог дражи од свега, а ово може имати само онај који чува себе од сваког гријеха, ко чува своју наравственост. О, Господе, сачувај ме у вјери благодаћу Својом! Јер мисао о могућности очувања вјере само уз присуство добре наравствености није моја — то је учење Јеванђеоско и светоотачко. Ево шта се говори у Светом Јеванђељу од Јована: "Свјетлост дође у свијет; али људи завољеше више таму од свјетлости, зато што њихова дјела бијаху зла; јер сваки који зло чини мрзи свјетлост и не иде ка свјетлости, да се не би разобличила дјела његова, зато што су она зла, а онај који поступа по правди иде ка свјетлости, да би била јавна дјела његова, зато што су она у Богу учињена" (Јн. 3:19–21).
Свјетлошћу овдје Христос назива Себе. Он је убјеђивао Њему савремене Јудеје да оставе тражење славе од људи, јер је уз то немогуће тражење славе од Јединог Бога, јер уз то човјек није способан за вјеру. Они су се само смијали. "Како ви можете вјеровати када један од другог примате славу, а славу која је од Јединога Бога не тражите?" (Јн. 5:44). И епископ Игњатије (Брјанчанинов) говори да "попут других страсти, страст таштине уништава вјеру у срцу човјековом и, попут других, она чини човјеково срце неспособним за вјеру у Христа, за исповиједање Христа". Због тога усрдно молим за твоје свете молитве, да ме сачува Господ од свакога зла, то јест гријеха у свим његовим видовима: тада никаква вањска ситуација неће моћи да ми науди.
Хтио сам да ти укратко саопштим да сам здрав и жив, а изнад сваког очекивања, занесох се писањем. Док сам писао ово писмо ја сам једва успијевао да пратим мисао и да записујем то што ми је она диктирала. Све то се мимо моје воље излило испод пера и представља моје дубоко убјеђење.
Нека вас све чува Господ! Молим од свих свете молитве, а ја по мјери својих немоћних сила увијек молитвено памтим све. Опрости.
Благодат Господа и Бога нашега Исуса Христа и љубав Бога и Оца и заједница Светога Духа нека буде са свима вама! Амин.
15-16. новембра (већ је други час ноћи),
1922. године. Оптина пустиња.
Срећан вам празник! Бог даде да одслужимо са вама свеноћну још једном, можда посљедњи пут, а можда — и не посљедњи. Можда нас Господ доведе да се окупимо још који пут да се помолимо. Било како било, могуће је да ћемо бити принуђени да се раздвојимо и разиђемо на разне стране. Можда ћете и ви имати прилику да ме видите и да будете код мене у Козељску, мада, и не баш тако пријатно као овдје, и не тако често. Али то и није толико важно.
Јер — ради чега постоји духовни отац? — да би уз његову помоћ без заблуда корачали и достизали Царцтво Небеско. А за то је неопходно, првренствено, испуњавати поуке, савјете и упутства духовника у стварности, и живот свој проводити благочестиво. Било је примјера да су неки имали могућност да често буду код старца, непрестано слушали његове поуке, чак и живјели са њим и, без обзира на све то, остајали јалови. А други су ријетко имали могућност да буду код старца и кратко су бивали удостојени да слушају његове поуке, а напредовали су са великим успјехом…
Тако дакле није у томе сила — бити често код оца духовног, него у томе да се испуњавају његова упутства, у томе да се не буде без плода. И ја вас молим: постарајте се да не погину моји убоги напори. Сматрам да је неопходно да вам напоменем и да вас подсјетим да сам ја увијек обраћао посебну пажњу на подробну и пажљиву исповијест. Свети Оци су указивали, и епископ Игњатије (Брјанчанинов) такође, да се греховне навике и страсти не могу излијечити без исповијести. Свако лијечење ће бити непотпуно и недовољно без исповијести, а уз помоћ исповијести оне се лако искорјењују. Због тога ја вас увијек молим да обраћате изузетну пажњу на исповијест, увијек да се помно припремате за њу и чистог срца исповиједате сва своја сагрешења. И увијек сам настојао да без журбе и детаљно исповиједам све вас, подробно се распитујући за све ваше гријехе, да не би ништа остало на савјести. А ако неко по неразумијевању није све отворено и чистог срца исповиједио, нека исповиједа, да савјест не би остала умрљана.
Од духовника се немамо шта бојати и стидјети се њега не смијемо. Духовник зна све гријехе, зна, јер се код њега не исповиједа једна, него на стотине душа, и њега нећеш задивити никаквим гријехом, ма како он био велики и тежак. Напротив, сваки исповиједани тешки гријех буди у мени посебну бригу о души, и ја никада нисам, нити могу да измијеним свој однос према њој, ма каква сагрешења била исповиједана, — напротив, ја сам још болећивији према њој, бојим се, бринем о њеном изљечењу и спасењу.
Због тога настојте да не скривате ништа, настојте да се често исповиједате. Детаљна исповијест је неопходна, а заједно са њом неопходна је и добра наравственост (морал), благочестив живот, живот по заповијестима Божијим. Настојте да имате душевну и тјелесну чистоту, настојте да послије исповијести више не гријешите свјесно, својевољно, да не гријешите у нади на покајање: такав је крив за хулу на Духа Светога. Свјесно гријешити са неразумном надом на благодат Божију и мислити: "Нема везе, покајаћу се" — то је хула на Духа Светога. Бојте се овога и чувајте се од својевољних сагрешења.
Једна је ствар — без страх, свјесно гријешити и не кајати се, а друга — када човјек не жели да гријеши, плаче, каје се, моли за опроштај, али по немоћи људској згријеши. Јер човјеку је својствено да згријеши, да падне. Али не смије се падати у униније и упадати у претјерану тугу, ако се и згријеши. А не кајати се — то је својствено само бјесовима. Због тога је неопходно кајати се.
Настојте да се исправљате, да имате добру наравственост, да савјест чувате незапрљану у сваком смислу. Ако не буде добре наравствености, неће бити могуће сачувати у чистоти и свету вјеру. Због тога вам посебно скрећем пажњу и на то. Молим вас да живите благочестиво, како вас нико и ништа, никакве околности, никакве патње не би могле одвојити од вјере, а за то је неопходно неизоставно се молити, преклињати за помоћ Божију да се сачува своја вјера без порока.
Молитва је неопходна, и ја вас молим: практикујте неизоставно и без љености молитву. Испуњавајте своја молитвена правила. Ако се због нечега не може испунити читаво правило, настојте да га испуните барем половину… макар један дио испуните. У правилима монашким је речено да онај који не испуњава своје правило, који не чита први, трећи, шести и девети час и изобразитељне, тај не треба да једе и својом душом је мртав пред Богом.
Боравите у молитвеном дјелању и знајте да, ако оставите молитву, ако будете пропуштали правило, непримјетно ћете доћи до таквог стања, да, када вам се појави жеља за молитвом, чак и при силној потреби да се помолите, нећете моћи то да учините. Душа би хтјела да се помоли, али срце је тврдо и хладно, и стајаћеш као клада. Молитвом се измољава помоћ Божија, привлачи се Божији благослов. Када човјек призива благослов, он и дође на њега. Важи и обратно, као што је речено: "И не хтједе благослов, и удаљи се он од њега" (Пс. 108:17). Настојте да молитвом измолите Божији благослов, и стићи ће благослов и помоћ Божија. Да, тако је, баш тако.
Исповијест, благочешће или добар морал и молитва су неопходни у дјелу спасења душе, али то је само лишће; неопходно је још донијети и плодове добрих дјела. А плодови су сљедећи: кроткост, смирење и љубав (Гал. 5:24). "На кога ћу погледати, до на кротког и ћутљивог, и оног који трепери ријечима Мојим" (Пс. 60:21). "Научите се од Мене, јер сам кротак и смирен срцем" — и даље је речено: "и наћи ћете покој душама својим" (Мт. 11:29).
Ако будете уступали један другом, ако будете благочестиви, у свим заповијестима Божијим непорочни, душа ће ваша бити спокојна, код вас ће доћи мир Христов, "мир који превазилази сваки ум" (Флп. 4:7) и спокојство душевно ће бити такво, да се више нећете бојати никаквог зла.
У цркви често поју, и ви сте вјероватно не једном слушали: "Праведник от слуха злога неће се препасти" (Пс. 111:7). Ако ли се пак ми бојимо, страшимо и смућујемо још док само слушамо о напастима које се спремају да дођу, о будућим недаћама и злу, онда нас тај наш страх разобличава у томе да смо ми далеко од тога да будемо праведници, него смо грешници, и због тога морамо да се смирујемо. А ако смо стекли кроткост, бићемо смирени, ако мир буде у нашим срцима, тада ће се испунити и ово: "По томе ће сви познати да сте моји ученици, ако будете имали љубав међу собом" (Јн. 13:35). Имајте љубав, уступајте један другом, не свађајте се, праштајте, смирујте се један пред другим, указујте један другом част, не угађајте себи, него ближњим, будите увијек у љубави.
Све што се односи на вањске услове нашег живота — јесте другостепено. Све то није важно, све је то тање од паучине. Главно је оно са чим сам почео и са чим ћу да завршим. Ја посебно скрећем пажњу првенствено на душе ваше, јер је главно спасење властите душе. Постарајте се да моји убоги напори за спасење душа ваших не пропадну узалуд. Постарајте се, понављам вам, да чистите душе исповијешћу, да имате добру наравственост и благочешће. Настојте да стичете кроткост, смирење, молитву. Настојте да стичете љубав. А у осталом, у свему вањском што се тиче живота нашега, предајмо се вољи Божијој. Јер је воља Божија увијек блага и савршена, и ни једна длака са главе ваше неће пасти без воље Божије (види: Мт. 10:29–30; Лк. 12:18). Молим за ваше свете молитве, а све вас уручујем покрову Царице Небеске.
И не плачите због мене. Јер ја сам монах, дао сам завјет да ћу трпити свако озлобљење и укор, понижење и прогон, и ако се све ово остварује, ако трпим, радовати ми се заправо треба: тако се врши чин пострижења у стварности, и не смије се због тога дакле падати у униније, а ви — сузе лијете. "Радовати се треба, када у искушења различита паднете" (види Јак. 1:2).
Сјећам се, када још бијах Николај, баћушка о. Варсонофије је нада мном молитвено казао ове ријечи: "Господе! Спаси овога раба Твојега! Помоћник му буди! Заштити га, када не буде имао ни крова ни заклона!". Амин.
15. јуна 1924. године. Оптина пустиња
У име Оца и Сина и Светога Духа!
Једна раба Божија дође код мене и замоли ме да јој објасним значење ријчи 136. псалма "На ријекама Вавилонским". Обећао сам да ћу јој испунити молбу, а затим се појавила мисао да вам свима испричам неколико ријечи на ту тему, с обзиром да овај псалам веома одговара нама монасима, а поготово данас, када нас истјерују из свете обитељи. Наше садашње тужно проживљавање веома је слично проживљавањима јудеја када су их лишили отаџбине, њиховог љубљеног Јерусалима, њиховог светог храма и одвели у ропство. Нама одговара значење и смисао овог псалама, јер се у њему чују патња и плач који су налик оним који данас испуњавају и наша срца.
У псалму се оплакује судбина Јерусалима и јудеја. Вавилонски плијен им је био попуштен због њихових сагрешења. И када су их водили у ропство у Вавилон, они су, пошто су их Вавилоњани који су их водили тјерали да пјевају, горко плакали, сјећајући се своје отаџбине, свог славног града Јерусалима, свога храма: како им је тамо било лијепо, каквог су се лишили блага, какве среће, слободе и удобности за служење Господу. Они су са патњом клицали: "Како ћемо запјевати пјесму Господњу на земљи туђој? Нека ми се језик залијепи за непца ако те заборавим, Јерусалиме", то јест, ако будем тражио другу утјеху осим тебе!
Сличну патњу, сличну тугу преживљавамо и ми, монаси, у садашње вријеме: нас тјерају из манастира, хоће да заборавимо наше обитељи, да оставимо образ иночког житија, да почнемо други живот, свјетовни, да занемаримо монашке завјете, да оставимо служење Господу, да пренебрегнемо Његове свете заповијести и пођемо по широком путу свијета овога у заборавној омамљености и гријесима. "Нека ми се језик залијепи за непца ако те заборавим, Јерусалиме". Да се не деси ово са нама!
Увијек ћемо стално памтити како нам је добро било у светим обитељима, у којим је само окружење, сами услови живота и уопште све побуђивало у нама жељу да служимо Господу, да испуњавамо Његове свете заповијести, побуђивало да чувамо своју савјест, да чистимо срце од страсти, рађало добра и благочестива осјећања и мисли, гдје нас је све упућивало на богоугодан живот. Мада се данас старају и да нам одузму све те погодности за духовно дјелање, ми нећемо заборавити своје завјете, нећемо оставити своје иночко житије, настојаћемо да служимо Господу у усрдном испуњавању Његових светих заповијести, макар и у свјетовним околностима.
Примјетио сам да многи од нас веома пате због тога што смо присиљени да се селимо на друго мјесто. Ја сам ћу ових дана морати такође да одем одавде. Жао ми је да оставим обитељ, мимо моје воље сам тужан. Али иако је та туга потпуно природна и схватљива, ипак ми не смијемо да заборављамо да је све то вањско, па стога и нема првостепену важност, да то уопште није оно због чега бисмо ми требали да заиста тугујемо. Према томе, основна је ствар да ми у данашњој нашој тузи не смијемо да плачемо и патимо безутјешно, упркос томе што нас разбацују и разлучују и принуђују насилно да оставимо свете обитељи наше. Јер и овдје, као и у свему, јесте воља Божија, која попушта да претрпљујемо ово за гријехе наше, а осим тога, речено је још и ово: "Блажени сте када вас разлуче и осрамоте" (Лк. 6:22).
Немамо ми због чега туговати, него морамо дубље проникнути у себе саме и помно слиједити за својим помислима, осјећањима, и плакати о тамо затеченим страстним, греховним осјећањима, жељама и помишљањима. Њих ми морамо неизоставно истјеривати, као не угодне Богу и, истјеравши их, више их не пуштати у своје срце, јер не можемо у страстном стању "пјевати пјесму Господњу". Немогуће је срцу страстном, срцу неочишћеном вазносити хвалебне химне Богу. Таквом, гријесима запрљаном срцу не приличе хвалебне химне, него горки покајнички плач о свом греховном страстном стању и молитвено уздисање ка Господу о помоћи. Неопходно је очистити срце своје од сваке греховне прљавштине, јер само чистим срцем се може пјевати Богу "пјесма нова". "Трпећи потрпјех Господа", у подвигу ради Царства Небеског, "и обрати пажњу на ме, и услиши молитву моју. И извади ме од рова мучења и из блата муља и постави на камен" вјере Христове и "ноге моје и управи стопе моје", то јест, усмјери и утврди у дјелању светих заповијести Божијих, "и стави у уста моја пјесму нову, химну Богу нашему" (види Пс. 39, 1–4).
Према томе, ми морамо на све гледати дубље, са духовне стране, јер Господ, према ријечи Апостоловој, "свима хоће да се спасу" (1 Тим. 2:4), а ономе који љуби Господа све помаже на добро (види Рим. 8:28), све служи као средство за спасење. То јест, све вањско, уз помоћ Божију, и уз властиту искрену жељу, могуће је окренути на добро себи. Једино зло јесте гријех. И св. Оци, у свему вањском увиђајући духовни смисао, тако тумаче овај псалам: у Вавилонском ропству они су разумјели робовање душе човјекове гријеху, када се човјек налази у ропству греховних страсти. "Како ћу запјевати пјесму господњу на земљи туђој?" — тако су клицали они, туђом земљом називајући страстно стања срца. Немогуће је у страстном стању богословити, пјевати хвалебне пјесме Господу, — треба плакати. Неизоставно се морамо прије свега побринути и постарати да се земља нашега срца очисти од свега страстног, порочног, од свих греховних помисли и осјећања покајничким плачем.
"Кћери Вавилона злонесрећнице… Блажен ко ухвати и разбије дјецу твоју о камен" (Пс. 136:8). Многи се пренеразе суровошћу која им се чини у овим ријечима, схватајући све буквално. Истина, у Старом Завјету се баш тако и схватало. Али у Христовој новој благодати то се поима савршено другачије. Дјецом (младенцима, новорођенчадима), како објашњавају Оци, овдје се именују страстни покрети који се тек појављују, рађају се, да тако кажемо, као новорођенчад. Не смије им се дати да узрасту, него, док су још мали и док се нису утврдили, треба их разбијати о Камен. А Камен је Христос (види 1 Кор. 10:4). Биј именом Исусовим, умртвљуј, уништавај молитвом Исусовом и уопште средствима благодати Христове ове младенце Вавилонске. Ево какво су нам дубоко поимање ријечи овога псалма оставили св. Оци!
Ево сад се сјетих сна баћушке о. Варсонофија, који је лично мени испричао. Видио је он себе у некаквом храму, како стоји високо на галерији. Пред њим пролазе новорођенчад (младенци), редом, једно за другим. Пролази поред њега по галерији један, пада и разбија се о под. Други исто тако пролази, пада и разбија се, тако и трећи… и сви они падају и разбијају се. Један од њих се задржао поред баћушке, очигледно, да би привукао на себе његову пажњу и саосјећање, али баћушка је на њега гнијевно крикнуо, и он је пао са галерије и разбио се. Тако је и у стварности разбијао баћушка о. Варсонофије Вавилонске младенце о Камен. Тако је он у стварности побјеђивао страсти духовном силом Христовом, именом Исусовим: "Блажен ко ухвати и разбије дјецу твоју о Камен". Нису се задржавали у срцу баћушкином лукаве помисли и покрети страстни — ова дјеца Вавилонска, — падала су и разбијала се о Камен.
Тако и ми не смијемо никада да се заустављамо на помислима: нека иду мимо нас. Ако су дошле, одбацујте их Исусовом молитвом. Нека не налазе оне у срцима вашим никакву симпатију. Настојте да чистите своја срца. Управо због тога и јесте неопходна, осим молитве Исусове, памјати Божије, како сам вам ја то не једном говорио, пажљива, детаљна и отворена исповијест. А ја са тугом морам да примјетим да неки од вас не само да не откривају своје недостатке, него ме чак и обмањују; мени, духовном оцу свом, лажу. До сада ја то нисам говорио, нисам разобличавао из разлога који су познати само мени, али ево сада вам говорим, да видим и примјећујем, како ме некада обмањују, и то ме огорчује. Према духовнику треба имати отвореност и искреност, а не лукавство.
Настојте да помно чистите ваша срца од свега нечистог Богу угодном и отвореном исповијешћу, Исусовом молитвом и испуњавањем заповијести Божијих, јер само очишћено срце може пјевати пјесму Господњу.
Сјећам се сада и другог псалама (100-ог), који се чита на првом часу: "Милост и суд запјеваћу Теби, Господе…", јер се и у том псаламу може видјети учење о унутрашњем дјелању и молитви Исусовој. "Ујутро тукох све грешнике земље" — ујутро, то јест, у самом зачетку, чим се појаве ти "грешници земље" — страстна пројављивања срца нашег, "младенци Вавилонски", одмах их треба "тући". Смисао овог псалама већ сам вам много пута разјашњавао, могу опет укратко да вам поновим. Под пјевањем Господу подразумијева се добри живот, пут непорочан, извршаван испуњавањем свих заповијести Божијих. Када човјек у свему живи непорочно, када је његова једина жеља сједињење са Господом у молитви и уопште у духовном животу, он кличе: "А када ћеш Ти, Господе, доћи код мене?" (види Пс. 100:2). Човјек се испитује, слиједи за собом и види да он није причашћен злим дјелима, и моли Господа да дође код њега.
У молитви Исусовој, у чувању срца, у трезвењу и пажњи, у милости и духовном расуђивању проводи живот свој човјек, не дозвољава себи да има и према коме зло срце, не устремљује очи срца свога на било шта што је противно Закону Божијем, удаљава се од законопреступног дјела из мржње према гријеху и греховним посмилима и осјећањима. Толико је одвратан човјеку гријех, да он не обраћа никакву пажњу на његова појављивања у себи: долазио је непријатељ, хтио је да саблазни слугу Божијег на некакав гријех, али, не успјевши у својој намјери, отишао је од њега. Није се усладио раб Божији предложеним гријехом, није обратио никакву пажњу нањ, чак није ни познао под којим видом гријеха је долазио непријатељ. "Лукавога који се уклања од мене не познах" (Пс. 100:5). Истинити раб Божији истјерује из свога срца сваки помисао који клевеће на ближњег, не дозвољава себи осуду, гордост, завист, незаситост.
Сва пажња подвижника који чува своје срце је обраћена "на вјерне земље" — на благе мисли и осјећања која су одобрена вјером Христовом, јер оне помажу да се иде непорочним путем. Он пази и обраћа пажњу на благе мисли и осјећања и одбацује свако зло, да у његовом душевном дому не би живјело било шта гордо-лажљиво, једном ријечју — "туче ујутро све грешнике земље, да би истријебио из града Господњег све оне који чине безакоња". "Они који чине безакоња" — тако се назива сваки гријех, јер гријех је безакоње, а "градом Господњим" се назива душа, јер је душа човјекова предназначена за борављење у њој Господа, како је и Сам Господ рекао у Светом Јеванђељу: "њему ћемо доћи и у њему ћемо се настанити" (Јн. 14:23). А улазак Господа у душу човјека припрема се истјеривањем из човјека сваког гријеха.
Ето какве мисли се рађају у души приликом удубљивања у смисао овог псалама. У њему се говори о унутрашњем животу човјека који већ побјеђује страсти, који је близу савршенства, који је припремио своје срце за прихватање Господа. А у псаламу "На ријекама Вавилонским" такође се говори о унутрашњм животу, али човјека који се још није очистио од страсти, иако је свјестан свог греховног стања, и који жели да се ослободи од њега и стога прославља оне људе који већ побјеђују страсти: "Блажен је онај који ухвати и разбија младенце о Камен".
Нама, страстним, још не очишћеним од страсти, који се још увијек налазимо у плијену Вавилонском, приличи да плачемо о гријесима својим и стога морамо настојати да ујутро тучемо грешнике земље срца својега, док су они још новорођени. О томе дајте да се молимо Господу, молећи за Његову свесилну помоћ, а остало све предајмо вољи Божијој. Молићемо се Господу да нам помогне Он да сачинимо своје спасење и да никада не заборавимо завјете монашке… Молим вас да се и за мене помолите, да бих почео да живим и макар зерицу да почнем да остварујем своје исправљање.
Мир вам и спасење! Амин.
29. јуна 1924. године, субота. Оптина пустиња
Једном сам отворио свој дневник на страници гдје пише како ми је баћушка о. Варсонофије говорио: "Један мирјанин ме је питао: — Реците, баћушка, како ја да живим? — Ја сам помислио: шта да му одговорим, какво кратко назидање да му кажем? Затим му кажем: Јесте ли читали Псалтир? — Да, читао сам. — Ако сте читали, онда бисте се требали сјетити да тамо на једном мјесту имају овакве ријечи: 'Упутиће кротке на суд, научиће кротке путевима својим' (Пс. 24:9). Шта то значе ове ријечи? А те ријечи значе то, да путевима Господњим учи Сам Господ, а не човјек. Да, путевима Господњим може научити само Сам Господ, али не учи Он све људе, него само кротке, зато што онај који се смирује срцем чини своју душу способном за прихватање божанственог наука. Само такве учи Господ.
На томе је у мом дневнику постављена тачка. Али јуче сам о томе дуго размишљао и дошао до подробнијег закључка. Ја расуђујем овако: када би путевима Господњим могао да научи човјек, то јест, када би могао да научи како треба човјек да живи да би се спасио, онда би учени теолози били први који се спасавају. Али није тако у стварности — већма многи учени људи не иду путем Господњим. Узмимо, напримјер, богослове који су завршили Духовну Академију: како често они не иду путем Господњим, него напротив, путем гријеха. Имао сам прилику да се сусретнем са људима који су завршили курс богословских наука и који су говорили да би били спремни да се баве било чим, само не богословљем; а у исто вријеме они се хвале да знају дух хришћански, па чак и духовна дјела пишу они.
Али шта је онда потребно човјеку да би се научио путевима Господњим? Потребно је да човјек буде кротак, смирен, и тада ће Господ Сам научити како се иде Његовим путем. Ово знати нарочито је важно у данашње вријеме, када је тако примјетна оскудица наставника. Смируј се уз помоћ Божију, буди кротак, немај злобе на ближње, припреми кротким и добрим животом своју душу за прихватање божанственог наука, и Господ ће те Сам научити путевима Својим.
Ако се мало дубље загледамо у Паслтир, увидјећемо да се тамо на много мјеста говори о путевима Господњим и о разумијевању њиховом. Напримјер: "Упутиће кротке на суд". Ова изрека се тумачи овако: људе кротке Господ ће снабдјети духовним расуђивањем, — тако ово поима епископ Игњатије (Брјанчанинов).
У псаламу првом, који почиње ријечима "Блажен муж", написано је: "Зато неће устати безбожници на суд, нити грешници у сабор праведних" (Пс. 1:5). Ову изреку светитељ Игњатије тумачи овако: никаква нечастива и грешна душа се неће уздићи на духовну висину, неће имати духовно расуђивање. Сам еп. Игњатије је проводио живот хришћански, подвижнички, и он се удостојио духовног расуђивања и могао је духовно да разумије учење Христово и уопште читаво Свето Писмо. Дакле, човјека кротког ће на пут Христов упутити Сам Господ.
Даље у Псалтиру постоји оваква изрека: "Сви су путеви Господњи милост и истина" (Пс. 24:10). Према тумачењу баћушке о. Амвросија, ове ријечи значе да путеви Господњи захтијевају од човјека двије ствари — милост и истину. А како то схватати? Па ево како. Сви они који желе да непорочно пролазе путеве Господње морају да пружају сваку милост и снисхођење ближњима, макар они и гријешили, а од себе морају да захтијевају испуњавање сваке истине, сваке законите правде. У односу према себи ми морамо бити неумољиви судије: све своје поступке морамо строго исправљати по заповијестима Закона Божијег. А према ближњима морамо увијек бити милостиви и схисходљиви. И ето то ће бити признак да човјек иде по путу Господњем.
Ако човјек не буде захтијевао од себе испуњење заповијести Господњих, он неће моћи пролазити путевима Господњим, те стога неће бити истинити хришћанин. А ако их буде испуњавао — уз било које звање и вањски положај биће он хришћанин. И чиновник на пошти, и архимандрит, и епископ — сви могу испуњавати заповијести Христове, творити добродјетељи (врлине) Јеванђеоске, сви могу бити истинити сљедбеници Христовог учења. "Сви путеви господњи су милост и истина". Ако ми будемо пазили на себе, да у животу остваримо своју "милост и истину", тада ћемо се и налазити на путу Господњем и проводити живот хришћански. Неки људи према себи бивају снисходљиви, а према ближњим немилостиви, једноставно су некада спремни да рашчерече душу ближњег, а треба заправо поступати супротно.
Ево како је добро записати корисну мисао или изреку! Ја бијах заборавио на ово тумачење, а дневник ме мој подсјети. Додаћу и то, да ме не задовољавају савремена тумачења. Додуше, и у њима има понешто, има високих мисли, али ипак то није довољно и увијек остаје да се жели узвишеније. Саврмени тумачи све тумаче, углавном, са историјске тачке гледишта, а не са духовно-тајанствене. Али некада бива да се човјек нађе под нарочитим духовним озарењем, и тада се у његовом тумачењу открива и дубоки тајанствени смисао. То духовно озарење је посјећивало свете Оце. То се јасно види из њихових дјела. Некада се и од само једне ријечи Светог Писма, наведене у потврду ове или оне мисли, одмах открива дубоки смисао.
17. јула 1925. г. Оптина пустиња
У име Оца и Сина и Светога Духа!
Свака Јеванђеоска прича увијек има два значења, два смисла: једно вањско, свима схватљиво, а друго — унутрашње, дубоко, тајанствено, не свима јасно. Тако и данашње Јеванђеље, које се читало за вријеме литургије, по свом вањском садржају јасно је свима и схатљиво, а унутрашњи његов смисао можда и није баш свима јасан. Постарајмо се да га откријемо пред вама.
Море по којем су пливали ученици у вријеме буре — то је море животно, свијет овај. То је живот који нас окружује са својим таласима, бригама, патњама, нуждама и искушењима. Ученици пливају по мору, оно бјесни око њих. Тако и ми пливамо по мору животном, претрпљујемо буре патњи и искушења које на човјека ударају од свијета, плоти и ђавола. И гле, у вријеме буре, усред горопадних таласа испред ученика се појављује Христос. Он је ишао по водама тога бурног мора, али ученици нису повјеровали, мислили су да је то утвара, да је то само њихово привиђење.
Тако и у животном пливању, када човјека постижу испитања, подижу се таласи искушења, човјек одасвуда тражи помоћи и нигдје је не налази, свуда се превари у својим надама. Њему се чини да су га сви оставили — и Бог и људи; пада у униније, готово у очајање… Али Господ је близу. Он иде према нама и пружа нам Своју божанствену помоћ. Он је спреман да нам помогне увијек, сваког минута, али ми не вјерујемо, мислимо да ту наде нема, да је то — тек тако, маштарија, утвара, и да помоћ ниоткуда пристићи не може. И многи, већ више не вјерујући у ову божанствену помоћ, престају да је траже у Богу, тражећи је у средствима свијета овога.
А некима, када нигдје не нађу помоћ, јер је "сујетно спасење човјечије", на памет долази мисао: а да можда покушам да још једном притрчим Богу, да се још једном обратим средствима помоћи божанствене; попут Петра, они говоре: "Господе, ако си Ти, ако Ти можеш помоћи, нареди ми да дођем Теби ходајући по води". И ево, гледајте, Христос говори Петру: "Иди". И, без обзира на буру и таласе, Петар је пошао. И док је ишао гледајући у Христа без страха, таласи га нису потапали, али када је одвојио свој поглед од Христа и почео да гледа на таласе запјенушаног мора — препао се, посумњао и почео да тоне.
Тако и човјек, када пође по налогу вјере Христове за божанственом помоћи, прво вријеме успијева да сачува бодрост и под утицајем божанственог озарења иде тврдо, са надом. Али када поглед ума свога — мисли и осјећања — одвоји од Христа, од Његове божанствене помоћи, и обрати их на усклокотане таласе мора животног, на патње и искушења, почиње да слаби и не може а да се не поколеба у вјери.
Нека море бјесни, нека патње устају са свих срана, не обраћај на њих пажњу, гледај на Христа, сјети се да је близу Господ, "жив је Господ: и жива је душа моја" (1 Цар. 20:3). Господ је увијек спреман да нам дође у помоћ!..
Чак и када човјек губи вјеру и већ почне да тоне, препавши се таласа патњи и искушења, не налазећи нигдје помоћи, он може, попут Петра, да се ухвати за посљедњу наду и завапи: "Господе! Спаси ме, погинух!" И у великом смирењу прибјегава ка Христу, Господу својему, моли за Његову божанствену помоћ. А Господ му говори: "Зашто посумња, маловјерни? Ја сам ту, крај тебе", — и узима га за руку. Тада патње и преживљавања животна немају на њега више никакво дејство, не могу га надвладати, не колебају његово срце. Господ узима човјека за руку и подиже га, како се говори у псалму: "Који подиже са земље сиромаха" (Пс. 112:7), — на висину га уздиже.
Треба знати да нас божанствени о нама промисао не ослобађа од патњи савршено, не удаљава их од нас сасвим и не избавља нас од искушења, не избавља нас од њих потпуно, али нам подаје силу, тврдоћу и храброст да их побјеђујемо. Погледајте на безбројни скуп светих угодника Божијих. Господ их није поштеђивао од напасти, није их избављао од патњи, него им је давао тврду вољу, тврду наду да се не колебају чак ни за вријеме љутих испитања. И заиста, ништа их није могло поколебати, како и говори Апостол: "Ни патња, ни глад, ни мач, ни биједа, ни висина, ни дубина…, ништа нас не може одвојити од љубави Божије" (види Рим. 8:39). И Христос се молио за Своје ученике и молио Бога Оца: "Не молим да их узмеш из свијета, него да их сачуваш од непријатности" (види Јн. 17:15). Господ попушта искушења, али заједно са тим даје и силу да се та искушења претрпе. Док је Петар гледао у Христа, ишао је по води, дата му је власт, Божанствени Спаситељ му је дао власт да иде, и он је ишао. Иако се бура није прекинула, таласи се нису улегли, и под његовим ногама је, као и раније, кипјело узаврело море.
Када и нас постигну патње и искушења, ми у вријеме њиховог наиласка морамо имати нарочиту чврстину и храброст. Треба знати да мјеста без туге и околности без туге није било, нема, нити ће бити на земљи. Без туге мјесто може бити само у нашем срцу. Ако срце буде пуно љубави божанствене, оно ће бити без туге, спокојно, и никакве патње неће бити страшне. Када је Божанствени Спаситељ ушао у брод код Својих ученика, када су се они сјединили са Христом и увидјели и осјетили Га тик уз себе, као што је речено у Јеванђељу — "преста вјетар и би тишина велика" (види Мт. 8:26). Исто се дешава и са човјеком. Ако ми будемо са Христом и у Христу, никаква нас патња неће смутити, а радост ће испунити наше срце тако, да ћемо се и у патњама и у вријеме искушења радовати. Ако Христос буде у срцу човјековом, ако срце његово буде пуно божанствене љубави, никакво земаљско, животно преживљавање неће скренути на себе нашу пажњу. Христос — та Једина, Истинска, Нетрулежна Љепота — ће привлачити срце човјека далеко изнад свих других преживљавања.
Св. Амвросије, епископ Милански, велики угодник Божији, размишљајући једном о Божанственој литургији, коју ми само што смо ево савршили, у одушевљењу је клицао, називајући Христа Хљебом Небеским: "Хљебе Сладчајши, уврачуј устне сердца мојего, да чувствују во мње љубве Твојеја сладост, исцјели всјак недуг, да, кроме Тебе, никојеа же пожелају красоти. Хљебе Чистејши, всјакија сладости и благовонија преисполњене, вниди в сердце моје и сладостију благовонија Твојега наполни внутрењаја души мојеја. Тобоју питајутсја Ангели на небеси преизобиљно: да насититсја по силе својеј Тобоју пришљец-человјек на земљи. Хљебе Свјати, Хљебе Живи, Хљебе Возжделене, сходјаји с небесе и дајај живот мирови, вниди в сердце моје и очисти мја од всјакија скверни плоти и духа… буди мојеј храненије всегдашњеје души и тјела здравије"[1]. Тако је призивао свети угодник Божији, јер је срце његово горјело љубављу према Господу. Он је желио да никаква трулежна љепота не одвоји његово срце од Христа.
Ја не могу да тражим од вас и од себе овакву ватрену љубав ка Господу, каквом је горио овај Светитељ Божији. То није ни могуће за нас одједном. Али ипак се може и мора увијек, а поготово у искушењима, по мјери властитих сила прибјегавати ка Господу Исусу Христу, управо за Њега приљепљивати срце своје. Ако будемо прибјегавали ка Господу, Он ће нас и посјетити, покриће нас од свих искушења, биће за нас "кула моћи спрам лица непријатеља" (Пс. 60:4) и довешће нас без лутања до крајње границе наших жеља и стремљења, до вјечног блаженства у Царству Небеском. Амин.
27. јула 1925. г. Оптина пустиња
У име Оца и Сина и Светога Духа!
У данашњем Јеванђељу слушали сте ове ријечи: "Исус утврди лице Своје да иде у Јерусалим на подвиг Свој" (упореди Лк. 9:51–53). У духовном смислу то значи да сваки хришћанин који, попут Христа, одлучи да иде у горњи Јерусалим, то јест да проводи духовни живот ради Царства Небеског, мора да "утврди лице своје", да припреми себе за то путовање, да се одлучи на пролазак подвижничког живота. Треба се припремити и одлучити, јер путовање ово захтијева управо подвиг, нуђење себе на извршавање свих добродјетељи којим се достиже Царство Небеско. Треба се припремити и одлучити, јер самом вршењу добродјетељи противодејствују и супротстављају се различите патње, саблазни, препреке које исходе, прије свега, од људи које на то нагони непријатељ људског спасења. Непријатељ жели да се препријечи доброј намјери и утувљује људима свијета овога мржњу према слугама Божијим.
Као што Христа на путу у Јерусалим нису примили становници те земље, јер се по лицу Његовом видело "да иђаше у Јерусалим", то јест, имао је изглед странца који путује у Јерусалим — тако и сваког подвижника, слугу Христовог, не примају људи свијета овога, јер он има изглед човјека који иде у горњи Јерусалим. Они не разумију његов хришћански подвиг, они су му туђи, — он им се чини неразуман, чудан, стран. И начин размишљања, и осјећања, и појмови, и жеље, понашање и сав живот, чак и вањски изглед човјека који живи за Бога није онакав као код човјека који живи животом свијета овога. И због тога свијет, непријатељски настројен према Христу, устаје против свих оних који настоје да живе по хришћански. Мир их гони, напријатељ им је, не прима их у своју средину: "Не примише Га, јер лице Његово имаше изглед онога који иде у Јерусалим".
И даље се у Јеванђељу говори како "Нико пак не зна ко је Син, осим Оца, ни ко је Отац, осим Сина, и ако Син хоће коме открити" (Лк. 10:22). То значи: нико не може сам по себи познати Бога и Господа нашега Исуса Христа, не може сам по себи имати правилне појмове о вјери у Бога, ако му то не открије Сам Бог. Нико не може сам по себи познавати вољу Божију, пут Господњи, имати правилне појмове о духовном животу и хришћанском моралу, ако га томе не научи Сам Господ. А научава Он онога ко искрено то жели и моли о томе Господа, ко се показује способан и достојан тог наука, ко чува своју савјест, ко стријеми ка Свјетлости, ко сили себе на свако добро.
Због тога, браћо и сестре, морамо што је усрдније могуће да се молимо Господу и да Њега молимо да нам да чврстоћу у вјери православној, познање духовног живота, познање Његове свете воље, да нам Он открије како требамо да сачињавамо своје спасење, како да савршавамо хришћански подвиг и, откривши, да нам да тврду и непоколебљиву одлучност у пролажењу овог подвига ради Царства Небеског.
И ево ја све вас молим усрдно: дајте помолимо се сада да нам Господ помогне да идемо путем Христовим, да нам Он открије како да чинимо своје спасење, како требамо да идемо да бисмо достигли горњи Јерусалим. Амин.
16. августа 1925. г. Оптина пустиња
У име Оца и Сина и Светога Духа!
Хтједох да вам данас речем слово на данас прочитано Јеванђеоско зачало[2]: "И ви свједочите да сте од почетка са Мном" (Јн. 15:27), али не стигох; већ је било касно и ускоро је требала почети касна литургија. Али дубоки смисао ових Јеванђеоских ријечи до сада заокупља мој ум, и мисли надолазе једна за другом.
Сада је немогуће дуго говорити о овоме, па ћу вам кратко рећи у назидање неколико ријечи. У Јеванђељу је речено: "И ви свједочите да сте од почетка са Мном". Обратите пажњу на ове ријечи и проникните у њихов смисао. Због тога су и свједочили о Господу Исусу св. апостоли, а за њима свети мученици, и уопште сви свети угодници Божији, зато што су они, како говори Сам Христос, од почетка, то јест одувијек били са Господом. Увијек су неразлучно пребивали са Њим, увијек су чували усрдно Његове свете заповијести, увијек Га се сјећали.
Тако и ми да имамо силу и моћ да свједочимо о Христу. Да имамо и ми храброст, чврстину и снагу да исповиједамо Њега и то да не исповиједамо само језиком, него и самим животом својим. Да и нама буде дата благодат да благодушно преносимо свако злострадање, сваку тјескобу и превртљивост живота, ради Господа нашега Исуса Христа!
Према томе, настојте да увијек будете исповиједници Христови, да свједочите о Њему исто онако тврдо, исто онако неустрашиво, онако чудесно, како су свједочили св. апостоли, св. мученици и сви свети. Ето вам поуке и назидања: будите увијек са Господом, имајте памјат Божију, бојте се да од себе не отјерате помоћ божију било каквим гријесима или грешним помислима, бојте се да не останете без Господа.
Нека вас чува Господ. Амин.
28. септембра 1925. године.
У име Оца и Сина и Светога Духа!
Онај ко је јуче пажљиво читао читање канона и акатиста, могао је примјетити колико је много у њима положено прекрасних узвишених осјећања и мисли, нарочито у канону. Прије свега, црквени писац, састављач ових црквених пјесама, моли Господа Бога да га уразуми и да му ријеч, како треба пјевати, како се треба молити.
"О, Тројице Сведержитељна, и Јединице Трисунчана! Душу моју и срце и ум, молим, просвијетивши и благодаћу осветивши, ка Божанственој Твојој љубави" (глас 8, канон 1, пјесма 1, тропар 1), јер ми не можемо да се молимо како би требало и не знамо како ни о чему да се молимо. Може да се деси, како је рекао пророк у једном псалму: "И молитва његова да буде на гријех" (Пс. 108:7). Према томе, ни свака молитва не бива света.
А када молитва бива на гријех? Онда када је предмет молитве грешан, када су осјећања и жеље са којима човјек приступа молитви грешна. Осазнавајући своју недостојност која се може одразити и у молитвама које саставља, писац поменутих црквених пјесама због тога и моли Господа Бога да се не узгнуша Господ и Мајка Божија сачињених и принесених молитава и да прими усрдност нашу са којом приносимо молитву.
"Слово Божије, Свјетлодаватељно, и Премудрост Очеву плоћу, Дјево, родивша, просвијетли дубоку таму мога неразумља, и слово ми подај, да опјевам Твоја чудеса" (глас 4, канон 2, пјесма 1, тропар 2).
"Уснама смиреним принесох Ти препросто ово, Свеопјевана, пеније: пошто груб јесам многогрешан, и недостојан да Те према достојанству опјевам, него од усрдности на Твоју дарежљивост надајући се, јер си Спаситеља читавог свијета родила: не узгнушај се, Царице, прими ово, и спаси ме" (пјесма 9).
Али даље, као у допуну овога, слушамо: "Јер су чистота, уздржавање и молитве срчане угодније Теби преко сваке хвале изречене устима само" (9. икос акатиста).
Добро је ако одајете похвале Божијој Мајци, али Богу је угодније ваше доказивање на пољу врлина, а не само хвала уста. Ако ви говорите и молите се за врлине, потребно је да ријечи молитве прелазе у дјела, у сам живот. А иначе се говорити може много — али без вајде. Старац о. Амвросије је рекао једном човјеку који је од њега тражио назидање: "Ријечи не треба пуно, јер Царство Божије није у ријечи, него у сили".
Некада једном ријечју душа бива испуњена најсветијим осјећањима, жељама и намјерама. Због тога се ми молимо да не остану само ријечи код нас, него, када већ појемо и говоримо о врлинама, да и извршавамо те врлине; јер у противном ријечи неће ићи у назидање, већ на оптерећење онима који слушају и нама самима.
Јер заиста, како неуздржани човјек може учити уздржавању? Он се не може на то одважити. Или како онај који угађа утроби може говорити о посту, немајући одважности за пост? — ријеч ће његова бити празна немоћ.
Тако уопште, и сви ми, ако желимо да будемо истински хришћани, морамо бити то не само на језику, него на дјелу, то јест по животу свом. Тада се неће саблажњавати на нас људи, неће хулити Христово учење и живот хришћана за то што је наше житије лоше, недостојно имена хришћанског. Јер и турци мухамеданци и други иновјерци, секташи и атеисти, када виде неподобно житије наше, говоре да су они бољи, моралнији по животу, од нас, који се хвалимо да смо православни хришћани; да они знају истинитог Бога и да Му служе. Тужно је то слушати, а слушати то имао сам прилике, и то не једном.
Због тога, да се не би хулило име Божије гријеха наших ради, будимо ревносни према врлинама на дјелу, а не само на ријечима, настојмо да исправимо живот наш, принесимо истинито покајање.
Сада ћемо служити молебан, помолимо се дакле Мајци Божијој, Царици Небеској, да Она принесе Своју молитву ка Господу у заступљење за нас и заштиту и уразумљење наше, и увијек ћемо се молити Царици Небеској, као чедољубивој Матери нашој, која нас је усиновила. Она нас много љуби, као чеда Православне Цркве, коју је саздао Син Њезин, Господ наш Исус Христос. Она се брине и моли за сваког хришћанина, и да се не покажемо недостојним Њене милости и да не отклонимо од себе Њену помоћ. Настојаћемо да не чинимо ништа такво што тјера од нас благодат Божију. Нека нам у томе помогне Сам Господ! Амин.
28. септембра 1925. године.
У име Оца и Сина и Светога Духа!
"Са псалтиром десетоструним појаћу Теби" (Пс. 143:9) — тако је речено у псалму цара и пророка Давида. Шта ово значи? Свака изрека Светог Писма има, осим историјског смисла, и други, унутрашњи смисао. Тако и ове ријечи, осим историјског значења, имају тајанствени, духовни смисао.
Цар-пророк пјевао је своје псалме свирајући на псалтиру. То је музички инструмент који је имао десет струна. То је тај, историјски смисао. А духовно, тајанствено значење ових ријечи је овакво: десетоструни псалтир — то је човјек са његових пет вањских, тјелесних и пет унутрашњих, душевних чула. На њима, као на неких десет струна, и мора човјек пјевати Господу, то јест проводити живот свој у складу са заповијестима Божијим, да сво понашање његово, сав живот буде као нека непрестана божанствена пјесма. "Пјеваћу Богу мојему докле јесам" (Пс. 103:33).
Тако је и рекао старац Оптински Лав, када су га питали шта он ради, а он је у то вријеме примао народ: "Пјевам Богу мојему докле јесам". А он је и могао тако да каже, јер је он заиста могао да живи сагласно са заповијестима Божијим, његов је живот стварно било богоугодно појање, и то појање и јесте духовни живот.
Када струне псалтира нису наштимане како треба, када не звуче у тону, наскладно, на њему није могуће свирати, — не уклапа се и не ствара се исправна пјесма. Тако је и код човјека, када његова чула нису доведена у сагласност и немају заједничко, сагласно стремљење ка Богу, када човјек још увијек воли гријех, или када гријех против воље силује човјека, тада он не може испуштати хармоничне звуке духовног живота, не може свим животом, свим чулима да пјева свету пјесму, пјесму божанствену. Човјек себе треба да принуди да би се довео у ред. Треба се потрудити у подвигу ради Господа, потрпјети било какав терет и тјескобу у борби са собом, са својим страстима, јер је речено: "Трпећи потрпјех Господа, и обрати пажњу на ме, и услиши молитву моју. И извади ме од рова мучења и из блата муља и постави на камен ноге моје и управи стопе моје, и стави у уста моја пјесму нову, химну Богу нашему" (Пс. 39, 2–3). Треба трпјети и чекати милост Божију.
Када се уче да свирају на виолини, прво се код свирача чују јако непријатни, неправилни, оштри звуци. Они су толико непријатни, да ти дође да побјегнеш колико те ноге носе што даље од тих звука. Али постепено човјек навикава, учи се да свира, звуци постају све правилнији и правилнији и, на крају, из инструмента почну да се изливају њежни, прекрасни звуци чудесне музике. Некоме то иде брже, неком спорије. Некад и поред свог труда свирач никако да се научи, све испада не онако како би он хтио. Треба имати стрпљење.
Тако је и у духовном животу: човјек хоће једно, а сам чини сасвим друго, не оно што хоће; његов ум хоће једно, а чула траже друго. И види човјек, са болом осјећа да то није то, разумије он да то код њега не испада добро како би требало, некад чак пада и у униније, видећи да не напредује у борби против страсти, да се не сређује његов живот. Али не, не смије се очајавати и предавати унинију! Треба трпјети, нека засада буде и неправилно, нека и не испада онако како треба, онако како би ти хтио — треба настојати, треба се учити, треба трпјети. Треба стрпљиво принуђивати себе на сваку добродјетељ ради Господа, трезвено слиједити за свим својим чулима, осјећањима, мислима, дјелима. Треба призивати у помоћ Господа Бога. Треба доћи у смирење и постати свјестан да својим снагама, без Божанствене помоћи, човјек ни у чему успјети неће. И када се на крају припреми сасуд душе и тијела човјековог, када се наштимају струне његовог псалтира у сваком смирењу, трпљењу и благочешћу, тада ће доћи вријеме и зачуће се чудесан пој. И излиће се прекрасни, дивни звуци духовног живота, и "видјеће многи, и устрашиће се, и уздаће се у Господа" (Пс. 39:4), јер се од сједињења са Господом и добија овај неизрециви пој.
Стоји, напримјер, клавир, спреман за свирку. Жице у њему су наштимане, он је отворен, али ћути. А зашто ћути? Зато што нема свирача. А ко је тај свирач? Свирач је тај — Дух Свети, како је речено: "Доћи ћемо код њега и у њему се настанити" (Јн. 14:23). Доћи ће Дух Свети и сјединити гријехом расјечена чула душе и тијела, и тада ће човјек почети да живи у Богу и за Бога.
Тајанствени смисао овог псалма објаснио ми је баћушка Варсонофије. Сјећам се, ручали смо, и послије ручка баћушка је отишао до умиваоника, умио бркове, узео пешкир и, бришући бркове, рекао: 'Брате Никола, погледај код Зигабена тумачење на ријечи псалма "Са псалтиром десетоструним појаћу Теби'".
Ја само прочитао, тамо је било написано, мада укратко, историјско и тајанствено тумачење. Баћушка је слушао и на крају рекао: "То се мени сада открило". А ја сам помислио: "Гле човјека! Брише бркове послије ручка, а њему се тајне духовне откривају".
Такво озарење духовно бива код духовно наштиманих људи, који сав свој живот "поју Богу", независно ни од времена, ни од ситуације, некада савршено неочекивано — не чак ни на молитви, као у примјеру овог случаја: баћушка о. Варсонофије је ручао, а тајне му се откривале. Он је, очигледно, уразумијевао дубоки тајанствени смисао и молитава црквених, и Светог Писма: "Услишах Господе гледање Твојега тајанства, разумјех дјела Твоја и прославих Твоје Божанство" (Ирмос, гл. 8, пјесма 4). Амин.
Оптина пустиња.
У име Оца и Сина и Светога Духа!
"Готово је срце моје, Боже, готово је срце моје: запјеваћу и појати у слави мојој. Устани, славо моја, устани псалтиру и гитаро: устаћу рано ујутро. Исповиједаћу Ти се међу народима, пјеваћу Теби међу незнабошцима" (Пс. 107:1–4).
Ове ријечи много је пута понављао старац јеросхимонах Анатолије (Зерцалов), старјешина Скита Оптине пустиње пред својом кончином 1894. године. Колико дубоког, тајанственог смисла је садржано у овим богонадахнутим ријечима псалмопјевца! Почнеш да размишљаш о овој теми, и размишљањима краја нема. Тако је необухватно дубок тај дивни садржај који је закључан у ријечима псаламским.
Господ Бог, пожељевши да створи човјека, чудесно га је створио, даровавши му неизречену славу. Он га је створио по образу Својем и подобију, одразивши на њему Своју Божанствену славу. Он га је чудесно саздао, дарујући му љепоту и раскош у устројству самог тијела, даровао му је душу бесмртну, обдаривши је великим духовним даровима, снабдјевши је и прекрасним способностима, поставио га је за владику, господара свих видљивих творевина свијета овога. Човјеку је дарована душа, и душом својом бесмртном он се узвисује над свим видљивим творевинама. Нема у видљивој природи никога и ничега равног човјеку!
Човјеку је дарован високи ум, и умом својим човјек узвисује се над свом природом, она је покорена њему под ноге. Напримјер: он изабира различита оруђа, машине, савладавајући њима силе и стихије природе. Човјек није у стању да се голим рукама бори против ватре — зато он направи машине и њима побјеђује стихију ватре. Не може ићи по води, нема снаге да преплива велико растојање — зато он гради лађе, бродове. Не може побиједити грабљиву звијер — зато измишља оружје и побјеђује звијер, савладава је. Зар то није величанство, зар није то слава човјечија? А све ово се односи само на обичне, природне способности човјекове.
А ако погледамо на свете, увидјећемо каквом дивном славом и влашћу су они бивали удостојивани: побјеђивали су природу наравственом силом, по благодати Божијој, ходали по мору као по копну, бивали преношени по ваздуху божанственом силом, њима су служиле дивље звијери као кротка јагњад, признавајући у њима свог владику, молитвом својом они су спуштали кишу са неба на земљу и чинили друга дивна чуда која је немогуће побројати.
У Светом Писму се овако описује величанство човјеково: "Умањио си га замало од Анђела, славом и чашћу венчао си га. И поставио си га над делима руку Твојих, све си потчинио под ноге његове" (Пс. 8:6–7). Какво се још величанство, каква се већа слава још може жељети и очекивати? О, ваистину је дарежљиво излио Господ милост Своју на човјека!
Рекло би се да ће човјек, имајући такве дарове, цијенити их и живјети онако како му налаже његово људско достојанство, у складу са Божијим хтјењем и наређењем. Али, на велику жалост, шта видимо? Видимо да човјек није разумио, није високо оцијенио то — каквом је неисказивом славом удостојен од Творца и Бога својега и, како је речено у паслму: "И човјек у части будући, не разумједе, изједначи се са стоком неразумном и постаде јој сличан" (Пс. 48:13), и за то је праведним судом Божијим он лишен његове славе, "из славе своје избачени бише" (Пс. 48:15).
Будући у таквој части, у таквој слави, човјек није разумио своје достојанство, пао је, себе је учинио сличним скоту несмисленом. О, велики пад! У какав бездан и таму стропоштава човјека гријех! Заиста се он уподобљава стоци, храни своју душу, своју бесмртну душу, скотском храном, ону душу, на којој је нацртан образ Божији, ону душу, којој је дата способност да постаје подобна Богу! Не говорећи подробно о погубном дејству страсти срамних, блудних, које тако поразно и обезличавајуће уподобљују човјека стоци, обратимо пажњу на то да дефинитивно свака страст одузима од човјека образ човјека, чинећи га подобним скоту и звијери.
Погледајте шта раде, напримјер, злоба и гнијев. Човјек, опсједнут злобом, постаје сав звјеролик, из очију му сијевају муње, унаказује му се лице, он је, чини се, спреман свога ближњега прождерати. А тако и све страсти уопште, и гријеси: стомакоугађање, невјерје, среброљубље и друге страсти претварају човјека у скота. Заиста човјек треба овдје да вапи: "О, гдје се то од мене скрило моје људско достојанство, моја част, моја слава?!"
Али није хтио Господ Бог Своју прекрасну творевину — човјека — да остави у паду. Он је по Свом безмјерном човјекољубљу хтио да искупи човјека од његовог пада, од гријеха. Он је хтио да га подигне, да му врати његову пређашњу славу, његово пређашње достојанство. Непостижно за нас људе, Господ врши искупљење рода људског од гријеха Адамовог Својим очовјечењем, страдањем, смрћу, васкрсењем. И по безмјерној љубави и милости Својој даје палом и поново, у Христу сазданом човјеку, не само његово прво достојанство, него му дарује способност за још веће своје усавршавање. У искупљењу је човјеку дарована способност за бесконачно, безгранично приближавање Богу, за вјечно наслађивање у познању Бога. Он може постати причасник Божанске природе (2 Пет. 1:4). Ова мисао прекрасно је изражена у стихири црквеној на празник Благовијести у ријечима: "Јако да возведет человјека, јако Једин силен в первоје достојаније с растворенијем". Према томе, након искупљења човјека Господ га је још већом "славом и чашћу вјенчао", напримјер, у Тајанствима Своје Цркве, а посебно у Тајанству Свете Евхаристије, којој и Ангели желе да се приближе, јер искупитељна Жртва приноси се само за човјека, али не и за Ангеле. У томе, могло би се рећи, Ангели као да мало и завиде људима, јер немају могућност да се причешћују Светим Тајнама.
Али и послије искупљења човјека Најсветијом Крвљу Христа Спаситеља човјек је падао и пада у гријех, урањајући славу своју, газећи је ногама својим и уподобљујући се скоту несмисленом. Опет лежи човјек поражен у прашини, у горком бешчашћу. И ево, у име таквог човјека, који је уронио славу своју, који је заборавио своје људско достојанство, који је изгубио своје пређашње насљедство, свети пророк кличе: "Устани славо моја!" Сјети се, о човјече, какав си био, а шта си постао, сјети се славе своје којом те је вјенчао Господ, сјети се славе своје и остави скотски начин живота, врати се свом пређашњем достојанству. "Устани славо моја, устани псалтиру и гитаро".
Под псалтиром и гитаром подразумијевају се, према тумачењу светих Отаца, наша душевна и тјелесна чула и способности. "Устани псалтиру и гитаро", то јест, нека се припреми сав човјек, са свим својим силама — и душевним и тјелесним — за појање божанствено, за живот у Господу. "Давно си ти, псалтиру мој, - као да говори пророк, — одбачен; на теби вјероватно почива дебели слој прашине, струне су твоје зарђале, сав си раштиман, можда и разбијен; ако се и удари по твојим струнама, неће се добити хармонични звуци, него ће оне, твоје струне, млохаве, издавати безличне, душу раздируће звуке. О! Устани, устани псалтиру мој! Треба наштимати твоје струне, треба довести у ред сав инструмент, јер, ако макар једна страна буде фалширала, неће бити хармоничних звукова, чуће се неправилност и она ће кварити сав строј, сву хармонију, — сво појање ће бити покварено, макар и све остале струне звучале добро".
Не може се радити Богу и мамону (Мт. 6:24), не може се служити Богу и гријеху. Мора човјек, по Јеванђељу, пољубити Господа свом душом, свом снагом својом (види Мт. 22:37), не предавајући гријеху ни једно чуло, ни једну способност своју душевну и тјелесну. Тако и св. ап. Јаков говори, да "ако ли ко у једном згријеши, винован је против читавог закона" (види Јак. 2:9-11). Према томе, нека се припреме, нека устану цијели псалтир и гитара. Нека се исправе, нека се наштимају на пјесму и свирку за које су намијењени.
Човјек дође до сазнања неопходности устајања, већ је спреман да одбаци греховни живот, да прекине свако општење са гријехом, да се обрати свим својим бићем ка Богу. То непријатељ — ђаво види, и шапуће човјеку: "Куда? Због чега? Још ћеш ти успјети!" Шапуће, желећи да ослаби одлучност човјекову. Али човјек одлучно одбацује сугестије непријатеља и, сам себе бодрећи, говори: "Нема се шта оклијевати! Брже! Устаћу рано! Одмах, истог часа, без одлагања ћу устати. Устаћу и почети моментално да наштимавам свој псалтир и гитару за појање, то јест за живот богоугодан, за испуњавање свих заповијести Божијих, за живот сагласан са Законом Божијим.
И ево, почиње живот нови, живот духовни у општењу са Господом. Није без тешкоћа он! Сусрећу човјека патње и испитања, борба против гријеха. Море га понекад и такозване пристрашћености, то јест талог и посљедице раније прихваћеног гријеха у уму и чулима човјека који се обнавља. Али жеља да буде са Господом и у Њему Једином да се тражи славље покоја и вјечно блаженство све савладавају.
Труди се човјек док се налази у таквом подвигу, и пролазе године, чак и деценије. Напокон, испитујући себе, види и осјећа човјек да је умрла у њему свака жеља за сладошћу свијета овога трулежнога, да је умртвљено срце његово за наслађивања тулежном љепотом, да као једина и истинита љепота нетрулежна, као једини циљ свих стремљења и жеља његових стоји пред њим Христос. Види стање својега срца човјек и вапи: "Готово је срце моје, Боже, готово је срце моје". Сада, када је оно спремно, "запјеваћу у слави мојој". Устала је моја пређашња слава, припремило се срце, постало је способно за појање божанствено. "Сад ћу запјевати и појаћу", то јест нећу престати да пјевам, да узносим славу Богу. У животу по Богу, у молитви Исусовој положићу сав циљ свога живљења. До сада сам стењао под бременом страсти и напада непријатељских, не могадох пјевати пјесме радосне. Приносио сам Богу умилну, покајничку молитву, јер сам видио и стално пред очима имао своје ропство греховно, своју на земљу бачену славу. Али сада, кад је устала слава моја, запјеваћу и појаћу у слави својој. "Исповиједаћу Ти се међу народима, Господе, запјеваћу Теби међу незнабошцима". Говорићу о дјелима Господњим, јављеним на мени пред свима људима, нећу се препасти, нећу се застидјети да проводим живот како то од мене тражи Закон Божији, у сваком народу, на сваком мјесту.
"Запјеваћу и појаћу у слави својој". Ове ријечи представљају, да тако кажемо, занос свете душе. Старац о. Анатолије је могао овако да кличе, ми смо далеко од тога. Нама више приличи плач о нашем паду, али ипак морамо и ми свим мјерама да настојимо да уздигнемо нашу пропалу славу, а за то морамо, прије свега, почети да себе чистимо од гријеха. Сав почетнички наш подвиг мора бити обраћен на борбу против гријеха, на чишћење срца од страсти, у покајању и смирењу, и Господ, видећи смирење и труд наш, оставиће гријехе наше (Пс. 24:8), очистиће срце, и устаће тада слава наша у појању пјесме божанствене.
Нека нас удостоји овога Господ по милости Својој. Амин.
Оптина пустиња.
У име Оца и Сина и Светога Духа!
У данашњем Јеванђељу (Лк. 19:10), као што сте чули, читало се о Закхеју — митару, како га је Господ посјетио и како је та посјета измјенила, исправила његов живот.
Митарима су називали људе који су сакупљали дажбине. Често су они допуштали злоупотребе приликом сакупљања дажбина, малтретирали су људе, узимали од њих и више него што је морало, те су због тога од свих били презрени, као грешници. Такав је био и Закхеј.
Али Господ се није гнушао његових гријеха, није се гнушао њега самога. Он обећава да ће га посјетити, доћи код њега у кућу. Радошћу се испунило срце Закхејево, примио је он Господа у кући својој, и та посјета је на њега оставила такав утисак, да се он сав измијенио. Он је у свом срцу постао други, не онакав какав је био, и обећао је Господу да ће исправити живот. "Господе, — говори он, — вратићу не само све туђе, што ми не припада, узето неправедно, него и из мог властитог имања ћу дијелити милостињу" (види: Лк. 19:8).
Због чега је то било тако? Због чега је тај човјек, који је малтретирао људе, одједном постао милостив и дарежљив, одједном се сав промијенио? Због тога, љубљена браћо и сестре, што је замрзио свој гријех. Угледао је у себи Христа — Чистог, Светог, Безгрешног. И у поређењу са Њим увидио је своју греховност, своју нечистоћу, свој морални пад. То је он увидио, и у срцу његовом је заискрила нелицемјерна жеља да се исправи. На ово вам скрећем посебну пажњу.
Код нас, духовника, долазе душом болесни људи. Долазе наизглед да се кају за своје гријехе, али се затим показује да они немају искрену одлучност да се растану од неког њиховог омиљеног гријеха. То нежељење да се остави гријех, та тајна љубав према гријеху и чини да се из човјека не добије искрено покајање, те стога се не добија ни исцјељење душе. Какав је човјек био прије исповијести, такав он наставља да буде и послије ње. Али то тако не смије да буде! Морамо, попут Закхеја, да искрено замрзимо свој гријех, да свом душом својом пожелимо да се исправимо и заволимо Закон Божији.
Пажљиво читајући или слушајући свештене псалме и проничући у смисао чудесних ријечи псаламских, много назидања ми можемо да добијемо. Кад смо већ код тога, у једном псалму читамо овакве ријечи: "Закони Бога његовог су у срцу његовом и неће се саплести ноге његове" (Пс. 36:31). Дубоки смисао и прекрасно назидање се крију у овим ријечима. Када човјек, да тако кажемо, положи Закон Божији, свете заповијести Божије у срце своје, када их заволи, тада ће он замрзјети гријех, уздржаваће се од сваког гријеха и разгориће се жељом за животом у Господу. Приликом сваког дјела, на сваком послу, чак и најобичнијем, свакодневном, тај ће човјек провјеравати своје поступке, своје намјере Законом Божијим. Закон Божији мора бити непрестано нацртан у уму и срцу човјековом: све несагласно са Законом овим треба моментално одбацивати, а сагласно — прихватати.
Ево, на човјековом путу или у мислима његовим и жељама наилази неки гријех, неко зло дјело. Ако је у његовом срцу на првом мјесту Закон Божији, савјест истог трена говори: "То дјело мени не дозвољава мој Господ, како ја то себи да допустим, када се то противи Његовим светим заповијестима?" И човјек не чини гријех. И ако се тако свуда и свагда противи он сваком гријеху, неће се саплести стопе његове, неће се спотаћи он са правилнога пута, не блуди он по распућима греховног живота. "Закони Бога његвог су у срцу његовом и неће се саплести ноге његове".
Али непријатељ рода људскога не дријема, он хоће да саплете човјека, да га гурне са пута. Он наваљује на човјека свемогућим начинима и средствима, подиже мисаону битку, то јест борбу прво гријехом у мислима, а све са циљем да га гурне у гријех дјелом. Тешка је та борба! Она некада човјека доводи до унинија и раслабљења, чак и до сагласности на гријех. И гле, иако је чак и неостварена сагласност са гријехом већ погрешна пред Богом и за то је потребно кајати се, ипак, ако се човјек уздржао, ако није пао у гријех дјелом, значи — нису се саплеле ноге његове, није се он саплео. Али нека човјек само испусти Закон Божији из главе и из чула срца свога, и гријех га одмах прелашћује и он пада, саплићу се стопе његове, он склизава са пута, гријешећи сада не само мислено, него и дјелом.
Због тога и ми морамо, љубљена браћо и сестре, увијек имати Закон Божији у срцу нашем. Тада ћемо у мисаоној борби нашој против гријеха све више и више мрзјети гријех и љубити врлину. Постепено ће љубав према Богу и добродјетељи (врлини), уз искрено покајање за гријехе, расти, срце ће све више и више стријемити ка Богу, духовна љепота Закона Божијег ће више и више плијенити наше душе. И, на крају, човјек може да дође у то чудесно и жељено стање, у којем ће моћи да кличе онако као што је клицао Апостол: "Ко нас може раставити од љубави Божије?" (а љубав према Богу се прије и изнад свега изражава у држању заповијести Божијих). "Ни жалост, ни тјескоба, ни висина, ни дубина, нити ишта друго!" (види Рим. 8:35–38), — како се читало у данашњем апостолском чтенију. Ево до чега на крају крајева доводи истинско покајање!
Због тога ја усрдно молим вас све, браћо и сестре, да се постарате да замрзите своје гријехе, да принесете искрено покајање за њих, како је ово пожелио Закхеј, јер само тада ће наше покајање имати благе плодове. Љубав према Богу и Закону Његовом светом ће се утврдити у срцима нашим, и ми ћемо ићи исправним путем ка спасењу душа наших. Амин.
Оптина пустиња.
У име Оца и Сина и Светога Духа!
Слушали сте данас у Јеванђељу (Мк. 4:18–29) како је Господ позвао Своје ученике и како су Му се они послушно повиновали, како су послушно пошли за Њим. Он је само рекао: "Идите за Мном" и они, како је речено, "уставши крену". И то због тога што је душа сваког од њих била већ, тако да кажемо, била припремљена за зов Божији.
Налик на то како је ономад Господ звао Своје ученике, тако и данас не престаје Он да зове к Себи свакога од нас. Али душе наше су већма отврдњале, прилијепиле су се за земљу, и ми не чујемо гласа Господњег, остајемо и пребивамо у нераскајаном своме стању. Умилно је послушање светих апостола и огорчавајућа је суровост и невјерје савремених људи!
Преклињем вас, браћо и сестре, обратите пажњу на глас Божији, који вас непрестано зове. Недостатка у зову Божијем није било и нема га. Погледајте: храмови Божији су отворени, богослужења се врше, зар то није зов Божији? Слушате благу вијест која позива у храм Божији на молитву, зар то није зов Божији? У храму слушамо проповијед, ријеч Божију, зар то није зов Божији? Слушамо о древним и савременим чудесима, о различитим јављањима милости и славе Божије, па зар то није зов Божији?
А ако се ми непристрасно загледамо сваки у свој сопствени живот и проникнемо уњ, увидјећемо да је и нас вишекратно и различитим путевима звао и зове ка Себи Господ. Чак и ако нас постижу патње и искушења, и то за нас представља зов Божији, јер нас то одвлачи од гријеха и од привезаности за земљу, подсјећа нас на небо.
Послије свега тога ми немамо изговор, немамо извињење и опрост, ако останемо глуви за такав непрестано чујан Божији зов. Још је у древним временима Пророк, предвидјевши несрећно наше вријеме, позивао: "Не отврдните срцем вашим" (Пс. 94:8), не будите налик на древне јевреје који су у пустињи били "као аспида глува која зачепљује уши своје" (Пс. 57:5), да не би чули гласа Божијег. Прихватимо ријечи ове у срце своје и постарајмо се да се исправимо!
А да би срце наше било спремно и способно за прихватање позива Божијег — неопходно га је очистити га од сваког зла, да у њему не буде никакве злобе, никакве пристрасности према било чему, тим прије према нечем греховном. Када у срцу постоји пристрасност према неком прљавом, грешном дјелу, према неком — било каквом — свјетовном дјелу или уопште према било чему земаљском, то представља зид који нас одваја од Бога, не дозвољава нам да идемо за Христом, да будемо Његови ученици, јер је речено да, ако се ко не одрекне од свог имања свога и не замрзи светом мржњом све што нас може одвојити од Бога пристрасношћу к себи, не може бити ученик Христов (види Лк. 14:26–33). А тај се зид руши истинским покајањем, исправљањем живота, одбацивањем свега греховног. Тада човјек може слободно да иде за Христом, као вјерни ученик Његов.
Због тога све вас молим, као љубљену браћу и сестре, да приносите Богу покајање, да искрено молите за Његову помоћ у исправљању живота наших. Сада ћемо се, као и увијек, молити Мајци Божијој пред Њезином иконом "Нечајана Радост" и, ево, ако се кога од вас дотакне зов Божији, ако човјек чује тај зов и обрати се на пут истине и врлине, то ће ваистину бити нечајана, неочекивана, света радост. Помолимо се да нам Царица Небеска помогне да се исправимо, да очистимо срце своје и чујемо зов Божији, који нас позива у Царство Небеско, гдје нема ни туге, ни уздаха, него је живот бесконачни, блажени. Амин.
Оптина пустиња.
То је било поодавно. Не сјећам се из којег разлога, сада већ покојни о. протојереј ме је једном молио да на Велики пост одслужим за њега касну литургију у сабору. Ја сам се са радошћу сагласио. Била је пета Недјеља Великог Поста.
Када је дошло вријеме почео сам служење литургије и спокојно сам служио. Приближило се вријеме читања Св. Јеванђеља. Уручивши Св. Јеванђеље ради читања јерођакону, ја сам по обичају стајао код горњег мјеста иза пријестола, припремио се за пажљиво слушање божанствених глагола живота вјечног. А јерођакон је прочитао: "Ево идемо горе у Јерусалим, и Син Човјечији ће бити предан првосвештеницима и књижевницима, и осудиће Га на смрт, и предаће Га незнабошцима, и наругаће Му се и шибаће Га, и пљуваће Га, и убиће Га, и трећи дан васкрснуће" (Мк. 10:33–35).
Грешно срце моје је затреперило у мени. Живо сам се сјетио нечега што се збило много година раније. Сјетио сам се скита нашег тихог, који нас је духовно васпитавао. Сјетио сам се почившег нашег старца о. Варсонофија, драгог старца, оца и наставника, који нас је окриљавао, старао се да посије у наша срца блага сјемена духовног живота и монаштва, који је проницао у смисао Светог Писма и поимао његово духовно, тајанствено значење. Сјетио сам се како ме је једном, на пету Недјељу Великог поста, послије литургије, дошавши у своју келију, питао да ли сам обратио пажњу на оно што се читало у Јеванђељу на литургији и, указујући на рјечи: "Ево идемо горе у Јерусалим, и Син Човјечији ће бити предан…, и наругаће Му се и шибаће Га, и пљуваће Га", — рекао:
— Ево, то су степени успињања у горњи Јерусалим, њих треба проћи. На ком се степенику налазимо ми?
Не сјећам се тачно шта је још било речено, и уопште, да ли се то што је касније причано тицало духовног значења и смисла ових ријечи Јеванђеља, али се сјећам да се тим питањем завршио разговор. Тајанствено, замишљено је било постављено ово питање. Помно пратећи старчеве ријечи, слагајући их у срцу свом, ја сам ћутао.
И гле, не сјећам се сад тачно послије колико дана, а можда су у питању били и сати, старјешина је објавио старцу да га из скита преводе у Московску епархију.
Велику је патњу то причинило старцу. Јер патњом не треба сматрати оно што извана преживљава човјек, него то — колико му је Богом попуштено да буде потиштен од таквог преживљавања које њему и срцу његовом причињава патњу и страдања. Старац је од тога заиста патио. Дијелећи са мном своју патњу, он ми је једном рекао да се плаши да од велике унутрашње борбе и патње не сиђе са ума.
И њему и нама је било потпуно јасно да је таква одлука највише власти за старца представљала казну, да су то организовали злонамјерници, да се ту ради о злоби, клевети, човјекоугађању, лажи и много чему другом, о чему се укратко не може писати. Заиста, наругали су се старцу, шибали га и испљували га (ружне клевете и сплетке око његовог имена; окривљавали су га чак и за јерес хлистовства), и убили су га, јер је од свих патњи и проживљавања посљедњих дана у скиту и на мјесту новог служења било поткопано његово старачко здравље, и без тога прилично слабо, и он је тачно послије годину дана скончао. Служење које му је било назначено, уз испуњавање свих са њим повезаним обавеза и уз преживљавање свега што су му причињавали услови и околности живота на новом мјесту — били су за њега крст, и то крст тешки.
Вјерујући да крст шаље само Бог, старац је све трпио, пребивајући на крсту, предавши се вољи Божијој, и није прибјегавао човјечијим средствима. И прошао је степене успињања у Јерусалим.
Све то је у магновењу прошло кроз моју главу, испунило мој ум и срце осјећањима и мислима. До тада ја никада нисам држао бесједе и поуке у цркви (дешавало се да читам из књиге), а ту се појавила жеља да подијелим то са другима, да кажем народу слово. Заиста, "од сувишка срца уста говоре" (Мт. 12:34). Једна мисао је наметљиво захтијевала да одржим бесједу, друга ми је сугерисала бригу за своје вањско благостање. Прва је мисао надвладала. Али, не желећи да своје прво слово у храму кажем без благослова, одлучио сам, немајући у датом тренутку никог другог у олтару, да то предложим јерођакону којије служио са мном, да расуди и благослови. Одговор је његов био потврдан, и ја сам послије литургије изашао и одржао своју прву бесједу. Прећутао сам о старцу и о свим тим мојим успоменама, и почео разјашњавати смисао прочитаног Јеванђеља, смисао ових светих ријечи, које су испуњавале моју душу. Не могу да изложим овдје све што сам тада рекао, јер се не сјећам, али оно што је испунило моју душу тада, то и данас живи у њој. Милошћу Божијом, од многога ћу написати мало, за назидање и теби и себи самом.
Јерусалим у духовном смислу означава Царство Небеско. Пењање до њега јесте живот земаљски сваког вјерујућег човјека који ради на свом спасењу. Веома умилно је то изложено у стихири Великог Страстног Понедјељка: "Грјадиј Господ к вољној страсти, Апостолом глаголаша на пути, се восходим во Јерусалим и предаетсја Син Человјечески, јакоже јест писано о Њем. Приијдите убо и ми очишћеними смисли шествујем Јему и сраспнемсја, и умертвимсја Јего ради житејским сластјем, да оживјем с Њим и услишим вопијушча Јего: не ктому в земниј Јерусалим за јеже страдати, но восхожду ко Отцу Мојему и Отцу вашему, и Богу Мојему, и Богу вашему и совознесшему вас в горњиј Јерусалим, в Царствије Небесноје"[3].
Ономе ко се спасава у Господу неопходно је да савлада све степене узлажења у горњи Јерусалим. На животном путу он неизбјежно наилази на патње и искушења — за њих треба бити спреман. Наша немоћ човјечија их неће, не жели их, често заборавља да су оне неизбјежне и жели само земаљску срећу. Обратите пажњу да чак ни светим апостолима, све до добијања дарова Духа Светога и дара разумијевања Писма нису биле стране жеље пролазне славе и среће, како се, напримјер, приповиједа у Јеванђељу: послије Христових ријечи о надолазећим патњама и смрти синови Заведејеви моле од Христа почасти пролазног Царства Његовог, које су они тада очекивали, али умјесто такве почасти, Христос друговима Својим обећава чашу смрти (види Мк. 10:35–40). Због тога, ако свој живот видимо испуњеним патњи и неостварених нада и жеља, немојмо падати у униније. Тако и мора бити. Живот хришћанина мора бити налик на живот Христов. Ево шта нам јавља св. ап. Петар: "Христос је пострадао за нас, оставивши нам образац, примјер, да бисмо ми ишли по траговима Његовим" (види 1 Пет. 2).
Ради тога је Христос и дао свете заповијести, да бисмо ми у њима пребивали и кроз то били заиста Христови ученици по самом свом животу, а не само због тога што се називамо хришанима. "По томе ће познати да сте ви Моји ученици, ако заповијести Моје држите" (упореди Јн. 13:35), — говори Господ друговима Својим, идући на страдања.
Да би се испуњавале заповијести Христове, треба их знати. Оне су изложене у Јеванђељу. Читајте Свето Јеванђеље, прожимајте се духом његовим, начините га правилом свог живота, књигом од које се не одваја. У сваком поступку и животном питању поступајте у складу са учењем Јеванђеља. То је јединствена свјетлост у животу нашем.
Између осталих учења и заповијести у Светом Јеванђељу сусрећемо и учење о неопходности смирења, које је Христос потврдио ученицима Својим пред сама крсна страдања, како се о томе приповиједа у данашњем Јеванђељу, а такође и на другим мејстима (види Јн. 13:13–15). Без смирења срце човјека неће примити, неће усвојити у себи Христово учење. Смирење срца говори човјеку да буде покорно вољи Божијој. Без смирења се не може бити ученик Христов, не може се покорно прихватити све што Господу буде угодно да пошаље човјеку на његовом животном путу, не може се покорити свој ум, своје расуђивање, своја хтјења у послушање Христово.
Опит показује какве горке плодове жању они који све чине по свом нахођењу. Какво мучење причињава човјеку разум самообразни! У какав бездан пада и погибије стропоштава човјека остављање учења и пута Христовог! Тијесним и паћеничким се чини пут Христов, али он даје човјеку који иде по њему оно што он неће хтјети да замијени ни за каква сујетна, пролазна блага и утјехе свијета овога. Тако је вриједно оно што даје Христос Господ вјерујућим!
Предајмо се зато васцијело вољи Божијој, чистосрдачном молитвом умолимо Христа да будемо са Њим на Његовом путу и да по том путу уђемо у горњи Јерусалим. Амин.
Оптина пустиња.
Недавно сам добио вијест о смрти Оптинског духовника јеромонаха Никона. Са њим сам се упознао на путу за Соловјецки логор. У Бутирском затвору објединили су нас у исту групу. Он је отприлике по годинама био ту негдје, мало млађи од мене, прилично очуван човјек. Са њим је тада био други монах, такође из Оптине пустиње, како сам касније дознао, неки Михаил Таубе, релативно млад човјек, интелектуалац, са високим свјетовним образовањем. Оба су били веома монашки настројени. То су били људи, да тако кажем, Оптинске духовне културе, и ја сам био веома рад таквом сусрету на том тешком путу. Они, ова два православна инока, били су прва духовна лица која сам видио у својој групи ухапшеника упућених у Соловјецки логор. Од Бутирског затвора ми смо били заједно сав пут до Кемија и у Кемпункту ја сам био два мјесеца са њима, чак у истој бараци.
И ево сада, када је до мене дошла вијест о кончини оца Никона, живо се сјећам свега: и живота нашег тадашњег, и свијетле личности почившег… И желим да са Вама подијелим, како своје успомене, тако и свједочења која сам добио о посљедњим данима живота починулог о. Никона.
Отац Никон… Михаил… — као сад их видим. Михаил је био високи, млади интелектуалац, смеђокос, у монашкој одежди. А о. Никон мало старији, по изгледу здрав човјек, не мршав, коса и брада смеђе-риђи, средњег раста, лица отвореног, пријатног; и он је био у монашкој одежди. Увијек разумни, уздржани, увијек свијетли духом, они су били истинити иноци православни, и за мене је била права свечаност да их видим, слушам.
Заједно смо били, како рекох, почевши од Бутирке па надаље. Ухапшенички вагони-кавези, Лењинградски затвор, опет стотине километара пута у вагону-кавезу и, напокон, Кемперпункт. Бараке, тјескоба, мучења, надругивање, тешки радови и све што је ушло у тадашњи наш живот — све смо проживљавали заједно, док се нисмо растали.
А растали смо се овако: једном су прво позвали Михаила и упутили га са сакупљеном партијом у једну од експедиција, негдје у шуму, на обалу Бијелог мора. Затим су након мјесец-два мене позвали да идем на Соловјецко острво. Када сам са својом партијом затвореника одлазио на пароборд, о. Никон је остао у Кемперпункту, по старом да стражари око неких складишта и некаквих буради. Увијек са књигом у рукама, увијек спокојан и тих, ћутљив, уравнотежен. Одатле гдје је он дежурао видјело се море.
То море сам добро запамтио. Нарочито сам га волио у бијелим ноћима без мјесечине, када су само морске птице испуштале крике према мору, већ готово слободном од леда, а њежна свјетлост бијелих ноћи нешто је говорила души… Вјероватно је и о. Никон све то видио, преживљавао и примјећивао, и однио затим са собом у својој свијетлој души…
Ја тако и немадох прилике да поразговарам са њим онако како је то хтјела моја душа, и само дјелимично смо размјењивали своје мисли по овом или оном питању. А његова разборитост, уравнотеженост, и нека посебна духовна култура, Оптинска, вјероватно, испољавали су се и у његовом животу, и у понашању његовом, у ријечима, а и у самом ћутању. Ја сам га изузетно цијенио, као и његовог друга Михаила, и драго ми је било што сам био са њима. И сада благодарим Бога за овај животни сусрет.
Недавно сам добио писмо са описом земаљске кончине живота о. Никона. Ево тог писма, скроз преписаног:
"Уважени Ив. Јак.
Ја Вас не познајем лично и пишем Вам по препоруци о. Н. У писму њему Ви сте изразили жељу да сазнате нешто више о посљедњим данима живота, смрти и погребења Оптине пустиње јеромонаха о. Никона. Са љубављу излазим у сусрет вашој жељи и саопштавам о почившем о. Никону оно што ја знам.
О. Никон и Мих. Мих. Таубе (у монаштву о. Агапит) на концу конаца су се опет саставили и били заједно упућени из Коме у Архангелск. Прије слања били су медицински прегледани, и доктор је здравље о. Никона нашао озбиљно поколебаним. Савјетовао му је да се озбиљно позабави собом и да након доласка у Архангелск упути молбу медицинској комисији. "Вас, — рекао је доктор о. Никону, — због Вашег здравственог стања могу да упуте не на сјевер, него на неко друго мјесто, које би Вам више климатски одговарало". О. Никон, који је навикао да "од младости своје" (Пс. 87:16) одсијеца своју вољу, тражио је савјет поводом тога од о. Агапита, који му није савјетовао да ишта предузима у том правцу. И о. Никон је послушао тај савјет, казавши: "Воља Божија нека се изврши".
Након доласка у Архангелск у јуну-јулу 1931. године о. Никон и о. Агапит неко вријеме су живјели заједно, и о. Агапит је у томе налазио велику утјеху. Али није им се дало да дуго живе заједно. Ускоро су о. Никона послали у Пинегу и о. Агапит је остао сам недалеко од Архангелска. Након доласка у Пинегу о. Никону су одредили да живи у селу недалеко од града, а затим је убрзо поново пребачен у село Воспола, гдје је становао код неке старе жене која се иживљавала над њим, као сурови господар са својим слугом-невољником.
25. децембра 1931. године ишао је у градску цркву (хладну) и тамо се прехладио. Уз то је имао и болесне ноге (проширење вена). Био му је потребан одмор и покој, али сурова газдарица му то није давала и није хтјела да вјерује да је њен узвишени постанар уопште болестан.
О. Никон је радио до изнемоглости: вукао воду, сјекао, цијепао и носио дрва, кувао, све то уз сталну болест ногу и константно високу температуру. Напокон, газдарица је извољела убиједити се да је о. Никон заиста болестан, и умјесто да му укаже човјекољубље, почела је да га тјера је из куће, говорећи му: "Иди гдје хоћеш, ниси ми потребан. У мој стан желе да уђу здрави људи, који би радили за мене, а ти си болестан, још ћеш ми и умријети, шта ћу онда да радим са тобом?". Ситуација је била безизлазна, и о. Никон, по савјету Оптинског монаха који је живио у тим крајевима, прешао је, већ сасвим болестан, у друго село, шест врста удаљено од Пенеге, и смјестио се у стан јерођакона Оптинског Скита о. Петра. То је било у Врбну суботу, 22. марта ове године.
Још у селу Воспола, чини ми се, љекар је прегледао болесника и нашао код њега туберкулозу плућа, дубоко развијену, што је и рекао болеснику. Вријме је пролазило, лијекова и медицинског надзора није било, апетит је одсуствовао, болесник је само по осјетној слабости и повишеној температури судио да болест напредује.
3. јуна по старом календару код о. Никона је дошла једна од његових духовних кћери и затекла га у постељи. У сриједу 11. јуна њему је било тако лоше, да су мислили да неће доживјети до јутра, па су похитали да га причесте, послије чега му је било боље. Болесника су веома мучиле отворене ране од лежања, а још је патио и од тога што су му се скратила плућа и није имао на шта дише. У тешким моментима он се бацакао тамо-амо, немајући мира, час легне, час устане. "Немам на шта да дишем, — говори, — дајте ми ваздуха, дајте бар мало". Када би му бивало лакше, он се тихо молио: "Господи помилуј! Господи помилуј!" Када је имао високу температуру знао је и да бунца, при чему је често спомињао Оптинског старца о. Макарија: "Гледајте, — говорио је, — ево дошао ми је старац о. Макарије и сјео, а ви не видите".
У суботу 14. јуна позван је доктор који му је, након што је послушао пажљиво пацијента, да би га утјешио, рекао:
— Никакве прогресирајуће туберкулозе нема, само слабост — пролазна појава, све ће проћи.
А осталим је отворено рекао:
— Баћушки се расцвјетала туберкулоза (то јест, у великом замаху, на врхунцу), и све је завршено. Он живи само захваљујући томе што му је срце здраво.
Докторове ријечи, речене о. Никону, очигледно су га умириле и утјешиле, јер је послије тога чак почео да размишља о подношењу молбе за пресељење у друго мјесто, са повољнијим климатским условима. Без обзира на слабост, о. Никон, чим би се осјетио мало лакше, писао је кратке забиљешке — писамца својој духовној дјеци: некима је писао у неколико ријечи на њиховим писмима, за неке је диктирао писма и сам их потписивао.
20. или 21. јуна баћушки је пошла крв кроз желудац. Послије тога потпуно је ослабио, али 21. јуна још је издиктирао неколико писама и дрхтавом руком их потписао. 25. јуна у подне о. Никона је причестио један архимандрит, рођени брат једне од његових духовних кћери, и одмах послије тога прочитао отходнују[4]. У два сата поподне о. Никон је пио чај и у седам навече такође је попио мало. У девет навече поменута духовна кећр о. Никона, која је била дошла да га обиђе, питала је:
— Желите ли, баћушка, да попијете мало чаја?
Као одговор он је одрично махнуо главом и као да је почео да пада у сан. Очи су му биле затворене, дисање тешко, чуло се тихо стењање. Послије тога поменута духовна кћер је прилегла да одмори, а о. Петар је сједио за столом и писао. Кад је она устала, о. Никон је лежао на лијевом боку, ријетко дисао и тихо-тихо стењао, глава му је била нагнута према рамену.
Приближили су се самртнику. Он је и даље ријетко дисао, затим је неколико пута тихо уздахнуо, и душа му се разлучила од тијела. Није било никаквих грчева, како је лежао на лијевом боку са главом на рамену, тако је и остао. Очи су му биле затворене, уста мало отворена, лице бијело, пријатно, са осмијехом. Било је 10 сати и 40 минута навече.
Одјели су му бијелу кошуљу, нову доњу мантију, полумантију, епитрахиљ, свештеничке наруквице, скуфју[5] умјесто камилавке, јер пошиљка са клобуком и дугачком мантијом још није била стигла. На други дан, 26. јуна, положили су новопрестављеног у ковчег, отслужили панихиду и отпјевали у кући по чину монашком. Отпијевали су архимандрит, протојереј, игуман и четири јеромонаха. Сахранили су га у петак, 27. јуна, у два сата поподне. Ковчег су кроз село возили на санкама по дубоком пијеску, иза села су га опет носили кроз шумарак до гробља, на гробу су поставили велики храстов крст. Послије сахране направљена је помен-трпеза, само свештенослужитеља за столом је било дванаест људи. Вриједи забиљежити да су се лица која су отпијевала о. Никона налазила на послу шездесет врста од својих пребивалишта и одједном, недјељу дана прије смрти о. Никона, били су пуштени кућама. Тачно као да их је баћушка чекао и није умирао док не дођу!
О. Никон је мени и другима мало прије смрти писао да он више практично није међу живим и да се не надамо на сусрет са њим у овом животу. Међутим, како прича његова духовна кћер која је присуствовала смрти о. Никона, није било примјетно да је показивао страх смртни, често је говорио да не осјећа прбилижавање смрти, и све се надао да ће оздравити. Он, изгледа, није хтио да умре, хтио је да се види са себи блискима по духу.
До саме смрти је сачувао весео дух, који је и иначе био карактеристичан за њега. Када се осјећао релативно добро, смијешио се и са љубављу се распитивао за своју духовну дјецу и познанике, причао о својим страдањима и преживљавањима за посљедње четири године живота. Страдања његова су била велика, али је и трпљење њихово било тачно исто такво. Његово добродјетељно трпљење изазива дубоко уважавање. Достојно је опонашања то што је почивши у свим тешким околностима све трпио ћутке, никоме се ни на шта није жалио, за све је благодарио Бога, предавајући себе вољи Божијој, и у томе налазио успокојење и радост за душу.
Монаси и монахиње који живе у оближњим мјестима веома жале због смрти о. Никона и према њему се односе као према најдостонијем могућем пастиру, који је свих привлачио к себи.
Али вријеме је да завршим своје излагање о моме срцу блиском о. Никону. Завршићу га ријечима свога духовног оца, Оптинског старца:
— И тако, вољом Божијом нема више човјека, још младог, примјерног, религиозног, и одатле са наравственим погледом, довољно даровитог да би утицао на друге и био користан дјелатник на њиви Христовој. Господ све гради на корист људи и њиховог вјечног блага. Тако су и о. Никону била попуштена немала испитања, да би у младим годинама земаљског живота он сазрео за добру вјечност. "Блажен је пут којим данас идеш, јер се припремило за тебе мјесто упокојења". Ове ријечи тако одговарају покојнику! Он се потрудио за своја чеда, а сада одмара од трудова својих, покривен милосрђем Оца Небеског, чија неизрецива благодат и нас да не мимоиђе!..
Са о. Агапитом се не дописујем и скоро ништа о њему не знам. По његовој молби преко других писао сам му детаљно о смрти о. Никона, — не знам да ли је до њега дошло писмо из архангелских крајева. Почетком ове године он је пребачен негдје на сјевер на одређено вријеме и ради у логору при болници у својству помоћника медицинског техничара. Он није припадао братији Оптинске пустиње, али је живио унутар ограде манастира послије 1920. године, чини се, у музеју, као библиотекар, не знам тачно, само знам да је служио у музеју. Затим је живио у стану у манастиру до јуна 1927. године, одакле је са нама отишао.
О. Агапита ја лично веома уважавам, он је прави монах, жели да живи под руководством старца, али за сада живи без њега, обучавајући се смирењу и трпељу у другој школи. Ваш одазив о почившем о. Никону ја сам прочитао са задовољством. У њему је изражена истина!
Нисам мислио да више никад нећу видјети о. Никона. Посљедњи пут видјели смо се 30.-31. децембра 1927. године у Калужском затвору. У јануару сам изашао из затворске болнице и отишао за свој рачун у Туркестан, а о. Никона су 27. јануара 1928. године послали са осталом групом на Вама познато мјесто. Ја од туберкулозе плућа болујем десет година, и мислио сам да ћу умријети прије о. Никона, али Господ је ево пресудио другачије. О. Никон је отишао у вјечност, а ја још дишем и крећем се, мада тешко, слабост и умор су ужасни. Због о. Никона ја страшно жалим! Хтио сам да га видим и о много чему да поразговарам са њим, али сада је све завршено. Упознали смо се 1907. године у скиту Оптине пустиње, гдје смо живјели међу братијом, оба смо се учили монашком животу код старца Божијег о. Варсонофија, оба помагали старцу у његовој опширној преписци са духовном дјецом, а затим, када је о. Никон био назначен за манастирког секретара, ја сам му, заједно са осталим сарадницима, помагао. Послије ликвидације манастира живјели смо у граду у једном стану и на концу сви заједно били ухапшени у прољеће 1927. године и одведени туда "куда не хтједосмо". Искрено сам уважавао о. Никона због његове простоте и љубави према монашком унутрашњем животу, због љубави према ближњима. Добро је било са њим, и увијек се могло одахнути и огријати душу у његовој близини. Вјечнаја памјат њему!
Опростите и покријте љубављу недостатке овога писма. Пребацивања са станице на станицу ће успорити путовање писма, па хоћу да Вам га што скорије пошаљем. Молим Вас да ме кратком дописницом обавијестите када добијете ово писмо. Опет вас молим да ми опростите због испрекрижених речи у овом писму. Читав дан сам писао, глава се уморила и ништа више не уочавам. Желим Вам сваку милост Божију. Са уважењем према Вама остајем…"
Добила сам писмо од баћушке, написано у марту ове године, у којем ми он, између осталог, саопштава да се разболио и да му је доктор нашао туберкулозу, дубоко развијену. Када сам прочитала те редове, код мене се појавила мисао да се баћушка више неће поправити, и почела сам да размишљам о посјети болеснику, о чему сам му и написала, замоливши га да ми каже истину о свом здравственом стању. Када сам добила телеграм у којем је писало да му је здравље у истом стању, одлучила сам да без оклијевања кренем код баћушке, да га затекнем живог. 2. јуна по старом календару сам кренула и послије нимало лаког путовања стигла код баћушке у понедјељак навече 9. јуна.
Баћушку сам затекла како лежи на тврдој постељи. Дочекао ме је са очинском љубављу и благодарио за то што сам дошла. Тужно је било видјети непажњу према баћушки оних који су му болесном служили и који се нису побринули да му макар олакшају његов болеснички одар. Кревет су замјењивале даске, сламени мадрац је био сав шупаљ и згрудван, умјесто јастука била је прекалупљена одјећа. Када су даске замијењене креветом, промијењен мадрац и направљен јастук од сламе, баћушка је изразио задовољство и, захваливши ми, рекао:
— Е сад је добро.
Тужно је је било видјети како баћушка лежи у футрованој јакни и зимским чизмама. И то — уз температуру од 40 степени, у јунске вреле дане! Јакну смо скинули, и баћушку покрили деком, и чизме смо скинули. Биле су препуне вашки… Нећу даље да описујем непажљиви однос према баћушки од стране оних који су га служили, рећи ћу само то — да је баћушка сво вријеме трпио и никоме се ни на шта није жалио нити је и на какав начин изражавао своје незадовољство.
У сриједу, 11. јуна по дану, баћушки је било толико лоше, да смо мислили да неће доживјети до јутра, због тога смо пожурили да га причестимо. Послије причешћа било му је лакше.
Баћушку су веома мучиле отворене ране од лежања, и много је патио од тога што су му се плућа скратила и није имао чиме да дише. У тешким тренуцима се бацакао тамо-амо по постељи без престанка, час легне — час устане. "Немам, — говорио је, — на шта да дишем. Дајте ми ваздуха, дајте бар мало". Молио је да га положимо на под. Када му је бивало лакше, он се тихо молио: "Господи, помози! Господи, помилуј!". На високој температури некада је бунцао, помињући своју духовну дјецу, доводио их је до покајања, читао каноне, крстио ваздух и веома често спомињао своју духовну дјецу и Оптинског старца о. Макарија. "Гледајте, — говорио је, — ево дошао ми је старац о. Макарије и сјео, а ви не видите".
Апетита баћушка није имао уопште. Пио је два сирова јаја на дан, два чаја са вином и двије чаше млијека, каткад би појео два-три куповна кекса.
У суботу 14. јуна позван је доктор који му је, послушавши пажљиво пацијента, да би га утјешио, рекао:
— Никакве прогресирајуће туберкулозе нема, само слабост — пролазна појава, све ће проћи.
А мени је доктор отворено рекао:
— Баћушки се расцвјетала туберкулоза (то јест, у великом замаху, на врхунцу), и све је завршено. Он живи само захваљујући томе што му је срце здраво.
Докторове ријечи, речене о. Никону, очигледно су га умириле и утјешиле, јер је послије тога чак почео да размишља о подношењу молбе за пресељење у друго мјесто, са повољнијим климатским условима. Вријеме је пролазило, баћушка је све више слабио, али без обзира на то, чим би се осјетио мало лакше, писао је власторучно, мада и са тешкоћом, кратке забиљешке — писамца својој духовној дјеци; некима би написао по неколико ријечи на њиховим писмима, за неке је диктирао писма и сам их потписивао. 20. јуна је тражио лист папира и хтио нешто да напише, али слабост није дозволила — написао је само два реда: "Каква је љепота у духовним књигама".
20. или 21. јуна баћушки је пошла крв кроз желудац. Послије тога он је потпуно ослабио, али 21. јуна још је издиктирао неколико писама и дрхтавом руком их потписао. 25. јуна у подне о. Никона је причестио о. архимандрит, рођени брат једне од његових духовних кћери, и одмах послије тога прочитао правило за предстојећи исход душе — отходнују. Овдје вриједи напоменути да се баћушка причешћивао готово сваког дана, када је био у снази причешћивао се сам, а када је потпуно ослабио, причешћивао га је духовник или неки од јеромонаха. У два сата поподне истог тог 25. јуна о. Никон је пио чај, а у седам навече ја сам га питала:
— Желите ли, баћушка, да попијете мало чаја?
Као одговор он је одрично махнуо главом и као да је почео да пада у сан, очи су му биле затворене, дисање тешко, чуло се тихо стењање. Послије девет сати ја сам прилегла да се одморим, а о. Петар је сједио за столом и писао. Не сјећам се колико сам ја лежала, али када сам устала, о. Никон је лежао на лијевом боку, ријетко је дисао и тихо-тихо стењао, глава му је била нагнута према рамену. Пришла сам му и рекла о. Петру:
— Зашто не дођете код баћушке, он умире.
— А ја нисам ни помислио на то, — одговорио је о. Петар, — хтио сам да завршим писмо и да легнем да спавам, мислио сам да баћушка спава, јер он тако стење већ има један сат!..
Онда је о. Петар пришао и заједно смо гледали како је баћушка испуштао дух: тихо је уздахнуо неколико пута, и душа му се разлучила од тијела. Било је 10 сати и 40 минута навече. Како је лежао баћушка на лијевом боку са главом наслоњеном на раме, тако је и остао. Није било никаквих грчева. Очи су му биле затворене, уста мало отворена. Лице је било спокојно, бијело, пријатно, са осмијехом.
О. Петар је одмах истрљао новопрестављеног уљем, одјенуо му дугачку кошуљу, а затим смо му заједно обукли нову доњу мантију, подпојасали га каишем, затим мантију и преко епитрахиљ, а на руке свештеничке наруквице, умјесто камилавке скуфју[6]. Уста сам затворила и косу расчешљала ја. Баћушка се веома брзо укочио.
На други дан, 26. јуна, дошао је позвани о. архимандрит, један протојереј, један игуман и четири јеромонаха, тихо су положили баћушку у ковчег, отслужили велику панихиду а затим почели да отпјевају по чину монашком. Било је пријатно гледати како су свештенослужитељи окружили ковчег новопрестављеног свештеноинока, тихо пјевали надгробне пјесме и усрдно се молили за упокојење његове душе. Сви свештеници су били одјевени у полумантије и епитрахиље. Вриједи забиљежити да су се лица која су отпијевала о. Никона налазила на послу шездесет врста од својих пребивалишта и одједном, недјељу дана прије смрти о. Никона, били су пуштени кућама. Тачно као да их је баћушка чекао и није умирао док не дођу!
Сахрана је била у петак, 27. јуна, у два сата поподне. Ковчег су кроз село возили на санкама по дубоком пијеску. О. Петар је водио коња а ја придржавала ковчег. Иза села су опет узели ковчег на руке и носили га кроз шумарак до гробља. У два сата поподне су га спустили у гроб, на гробу су поставили велики крст. Послије сахране направљена је помен-трпеза, само свештеноинока за столом је било дванаест људи. Сви су били задовољни.
Морам да кажем да је о. Петар имао овај план: ковчег са баћушком да се до гробља донесе лађом и сахрани, а затим већ код куће да се опоја "заочно". Овоме сам се ја енергично успротивила, и Господ је помогао да се све среди онако како је већ речено. О. Петар је био против прављења помен-трпезе, али све је испало како треба, и о. Петар и ја смо се растали у миру.
О. Никон је видио да он више практично није међу живим, многима је писао да се не надају на сусрет са њим у овом животу, али није се могло примијетити да је показивао страх смртни. Често је говорио да не осјећа прбилижавање смрти, и све се надао да ће оздравити, и чак је, како сам већ рекла, мислио да преда молбу за пресељење на друго мјесто. Често се сјећао мајке Амвросије, говорећи:
— Да је овдје м. Амвросија, она би мени све казала.
Баћушка се чак молио да му Господ открије, њему или неком од његове духовне дјеце, да ли ће оздравити или не. Два мјесеца (или мјесец и по) прије смрти баћушке једна духовна кћер његова видјела је овакав сан: дошао баћушка о. Варсонофије у кућу Марије Ивановне и почео да све износи из баћушкине собе. Када је баћушка о. Варсонофије узео кревет, ова га је у сну питала:
— Баћушка, зашто Ви износите кревет, баћушка о. Никон неће имати гдје да спава!
Бађушка о. Варсонофије јој је одговорио:
— Он се спрема код мене, и кревет му не треба, тамо ћу му ја дати кревет.
Није ли тај сан био одговор на молитву?
Баћушка је хтио да се види са себи блискима по духу, он, изгледа, није хтио да умре. До саме смрти баћушка је сачувао весео дух, који је и иначе био карактеристичан за њега, када се осјећао релативно добро, смијешио се и са љубављу се распитивао за своју духовну дјецу и познанике, причао о својим страдањима и преживљавањима у току посљедње четири године свог живота. Без суза се прича о томе није могла слушати.
Страдања његова су била велика, и трпљење изазива дубоко уважавање. Достојно је опонашања то што је почивши у свим тешким околностима све трпио ћутке, никоме се ни на шта није жалио, за све је благодарио Бога, предавајући себе вољи Божијој, и у томе налазио упокојење и радост за душу.
На основу оног што сам чула од баћушке, претпостављам да се он разболио, ако не у Калуги, а оно у логору. Још прије одласка за Архангелск доктор му је рекао да обрати велику пажњу на своје здравље, које је веома пољуљано. Чак му је савјетовао да након доласка у Архангелск преда млобу за комисијски преглед.
— Вас би, говорио је доктор, могли послати — не на сјевер, него на неко друго мјесто.
Али баћушка, посавјетовавши се са о. Агапитом, није у том смјеру предузимао никакве мјере, рекавши:
— Воља Божија нека се изврши!
У тежу фазу болест је могла да пређе у селу Воспола крајем прошле или почетком ове године, када је баћушка живио у стану неке старице Старкове, која се иживљавала над баћушком као сурови господар над својим слугом — невољником. И када се та ужасна жена напокон увјерила да је баћушка болестан (а до тада је сво вријеме мислила да се он претвара) и да не може више да ради, почела је да га тјера из стана, говорећи: "Иди гдје хоћеш, ниси ми потребан. У мој стан желе да уђу здрави људи, који би радили за мене, а ти си болестан, још ћеш ми и умријети, шта ћу онда да радим са тобом?" Ситуација баћушкина је била безизлазна. У то вријеме је код њега дошао о. Партеније, којем је баћушка све испричао. По савјету о. Партенија одлучено је да пређе да живи код о. Петра. Овај је у Врбну суботу, 22. марта по старом календару превезао код себе баћушку, већ потпуно болесног.
У тамошњим предјелима боравила сам седамнаест дана, сретала се са многим монасима и монахињама, и сви су се о њему изразили као о достојном пастиру, који је свих привлачио к себи. Многи су га посјећивали у вријеме болести. Када су сазнали да је умро, много су жалили и са љубављу га спомињали. Често је код баћушке долазио о. Партеније. Он је био у добрим односима са баћушком, али није био са њим у молитвеном општењу, те је стога одбио да служи панихиду, рекавши:
— Он ће се на мене љутити… Ја ћу се за њега молити кући!
Исти тај о. Партеније је подизао марамицу са баћушкиног лица и, погледавши га, говорио:
— Гледајте, сад ће да се насмије!
Није вишка овдје споменути сан истог овог о. Партенија, који је сањао неколико дана прије баћушкине кончине. О. Партеније је видио како се баћушка негдје спрема на пут, а са њим и Кирил, оба са коферима. О. Партеније их је питао:
— А мене нећете повести са собом?
Баћушка је одогворио:
— Ти како хоћеш, али Кирила ја нећу оставити, — и оба су продужили даље.
Али вријеме је да завршим своје успомене.
Завршићу их ријечима једног старца, које су изрекла уста његова након добијања вијести о баћушкиној кончини:
— И тако, вољом Божијом нема више човјека, још младог, примјерног, религиозног, и одатле са наравственим погледом, довољно даровитог да би утицао на друге и био користан дјелатник на њиви Христовој. Господ све гради на корист људи и њиховог вјечног блага. Тако су и о. Никону била попуштена немала испитања, да би у младим годинама земаљског живота он сазрео за добру вјечност. "Блажен је пут којим данас идеш, јер се припремило за тебе мјесто упокојења". Ове ријечи тако одговарају покојнику! Он се потрудио за своја чеда, а сада одмара од трудова својих, покривен милосрђем Оца Небеског, чија неизрецива благодат и нас да не мимоиђе!..
Вјечнаја памјат теби, драги оче, доброчинитељу душе моје! Рана је тако дубока, да и најмањи додир до ње изазива болни осјећај…
12/25. августа 1931. године.
Хљебе Најслађи, излијечи усне срца мога, да осјетим у себи сладост Твоје љубави, исцијели сваку ману, да, осим Тебе, никакву другу не пожелим љепоту. Хљебе Најчистији, сваке сладости и миомириса преиспуњени, уђи у срце моје и сладошћу миомириса Твојега напуни унутрашњост душе моје. Тобом се хране Ангели на небу преизобилно: да се насити по сили својој Тобом дошљак — човјек на земљи. Хљебе Свети, Хљебе Живи, Хљебе Жељени, Који силазиш са небеса и дајеш живот свијету, уђи у срце моје и очисти ме од свакр прљавштине плоти и духа… буди моје душе свагдашња храна и тијела здравље.
Богослужено Јеванђеље подијељено је на зачала, тако да она постају нека врста глава, али само за богослужбену употребу.
"Господ, идући ка вољном страдању, Апостолима говораше на путу, ево идемо горе у Јерусалим, и биће предан Син Човјечији, како је и писано о Њему. Дођите да и ми, мисаоно очишћени, корачамо са Њим и распнемо се са Њим, и да се Њега ради умртвимо за животна задовољства и сласти, да бисмо оживјели са Њим и зачули Њега како говори: не страдам за земаљски Јерусалим, него се уздижем ка Оцу Мојему и Оцу вашему, и Богу Мојему и Богу вашему, Који ће и вас уздићи у горњи Јерусалим, у Царство Небеско".
Правило које се чита или служи за вријеме умирања човека, или одмах послије тога како се душа одвојила од тијела.
Капа у облику крста са завршним четворокраким угловима коју носи бијело и црно руско духовенство.
Капа у облику крста са завршним четворокраким угловима коју носи бијело и црно руско духовенство.
Море књиге Golden-Ship.ru